Аутор: проф. др Борис Стојковски
Појава јереси, кривоверја, односно кривог учења, супротног у односу на званично, прати хришћанску цркву од њеног настанка. Јереси и расколи једнако су потресали источни, доцнији православни, као и западни, римокатолички свет средњег века. Од Симона Мага у првом веку нове ере, па све до Јованке Орлеанке и касније Галилеа Галилеја или Ђордана Бруна, многи су осуђени као јеретици, па чак и завршили на ломачама.
Аријанство и христолошке јереси били су узроци и сазивања васељенских сабора од 325. године надаље, а јеретици су бивали кажњавани или прихватани назад у оркиље цркве под условом да се покају. Монофизитизам који је 451. године на Четвртом васељенском сабору у Халкидону проглашен за јерес узрок је раскола све до данас, пошто на истоку постоје цркве које су до данас монофизитске.
Али, за тему која је пред нама, средњовековну (и делом нововековну) инквизицију важна је појава једне групе учења, поприлично сличних, које су се незадрживо шириле из Азије ка Европи. Дуализам у средњем веку, од изворног манихејства до валдежана и катара на западу Европе, учење је по коме постоји материјални и духовни свет. Онај први створио је Сотона, Ђаво, а духовни, пак, Бог. Ово учење је у корену богумилства, а изгледа и јереси која се развила у Босни, те коју често називамо црква босанска. Но, када је реч о инквизицији, најбитнији су ипак катари (чисти). Катари у јужној Француској су упоришта имали у Албију, као и у граду Тулузу. Иако су катари одбацивали материјално, заштиту су имали од тулуског грофа, те су тако могли да се шире по југу Француске.
Одговор и државе и цркве био је жесток. Као одговор на ширење јереси покренут је поход у историографији познат под збирним називом албижански ратови и заправо је проглашен крсташки рат на катаре који је трајао пуне две деценије од 1209. до 1229. године. Реконкиста на Пиринејском полуострву, поновно хришћанско освајање од муслимана заузете територије, дало је такође велики замах Римокатоличкој цркви да крене у борбу против јеретика. Крах албижана и сламање њиховог политчког упоришта створио је услове да настане инквизиција.
Сам термин inquisitio у римском праву означава било који судски процес, док ова латинска реч у преводу значи истрага, што је и смисао заправо инквизиције у оквирима Римокатоличке цркве. Више средњовековних институција које су се бавиле јеретицима и другим преступницима по канонском праву носило је ово име, а било је и краљевских инквизиција, основаних од владара. Инквизицију као установу имала је само Римокатоличка црква. Суштински, термин се односи на процес не на групацију људи која је тај процес спроводила, али се израз инквизиција, чак и у историографским, научним круговима, усталио и за оне који су је водили и организовали, као и за сам судски процес. Инквизиција је била без надлежности над Јеврејима и муслиманима, али се бавила новокрштеним припадницима ове две религије, односно конвертитима. Првобитно инквизиторски поступак је вођен без мучења, оно је уведено касније, али и тада није примењивано у процентуално великом броју случајева. Инквизиција никог није убила, и то је значајно напоменути у свакој расправи о овој теми. Типични инквизиторски системи мучења, захваљујући којима је ова установа и позната у широј јавности, потичу из раног новог века, и везују се за шпанску инквизицију, која је различит тип институције.
Без проливања крви је било гесло инквизиције, а јеретик који је подвргнут испитивању уколико се докаже да је крив, а не одрекне се јереси, предат је био световним властима. Пре XII века ретко је уопште и било спаљивања јеретика, углавном духовне казне су примењиване. Поједине земље имале смртну казну, али још од позне антике и раног средњег века низ црквених отаца и значајних личности се томе противио, међу којима је најпознатији Амброзије из Милана. Случајеви екскомуникације градова због руље која је јавно спаљивала јеретике присутни су још од клинијевских папа, пре свега Гргура VII, који је 1078. екскомуницирао један француски град.
Ширење катара у Француској, албижани на југу, валдежани у Италији, све је то дало за право папству да оснује инквизицију. Булом Ad abolendam diversam haeresium pravitatem папе Луција III 1184. године установљен је начин испитивања осумњичених за јерес, а установљено је и да би јеретике, ако се не покају, инквизиција треба предати световним властима. Епископска инквизиција постојала је од 1184. до 1230. године, њена најбитнија метода била је метода убеђивања, проповеди и указивања на учење цркве, и она је неко време, посебно против катара, била и прилично успешна.
Утемељитељ цистерцитског монашког реда Бернар од Клервоа и Доминик де Гузман, оснивач доминиканског реда били су проповедници који су нарочито подржавали миран обрачун са јеретицима катарима, односно иступали су против мучења и смртне казне. Оснивање фрањеваца и доминиканаца је такође био израз идеје за реформом цркве, јер су се фрањевци залагали за сиромаштво, а доминиканци за строгу догматску правоверност, а одступање од та два постулата јесте било замерано цркви.
Уништењем катара стекли су се услови да се, након политичког, пређе на њихово духовно искорењивање, те рекатолизацију тих области. Тако, 1234. године инквизиција је основана булом коју је издао папа Гргур IX. Доминиканци и фрањевци имали су истакнуто местоу у инквизицији, а они који су предводили испитивање јеретика називани су Inquisitores haereticae pravitatis. Инквизиција је имала задатак да испита осумњиченог за јерес, да из њега изнуди признање и пре свега покајање и повратак на прави хришћански пут. Међутим, јеретик уколико се не покаје морао је бити предат световним властима. Током векова сама инквизиција и њени методи су се се мењали, доцније је под инквизиторски суд долазила истрага и вештица, спаљивање књига, као и осуђивање за смртне грехе, пре свега прељубу, бигамију, ванбрачну децу и неморалан живот уопште. Француска, Италија, као и поједине области у Немачкој бли су простори на којима је деловала ова установа, али до почетка XIV века изворна инквизиција престала да ради у суштини, односно дошло је до квалитативних промена. Енглеска и Кастиља су биле једине у Европи без инквизиције до краја средњег века.
Како је текао сам процес? Пред окупљеним народом, испитаник се имао заклети на Јеванђеље да ће говорити истину, да ће се одрећи јереси те да ће одговарати на постављена питања. Обавезна два сведока, правоверна монаха. Нотари који су записивали све су били обавезан део протокола, а захваљујући прецизним нотарским записима и постоје историјски извори првог реда о делатности инквизиције. У самом почетку црква је настојала да се заиста осуде кривци искључиво, па је забележено и ut puniatur sic temeritas perversorum quod innocentiae puritas non laedatur како је рекао папа Гргур IX Конраду од Марбурга. Још једно правило било је не мешати се у унутрашње сукобе у срединама где се води суд, не кажњавати невине, а како је папа и рекао боље кривац да буде пуштен него невин да страда. Процес је протицао без личних сусрета, унакрсног испитивања, одбрана је јако ретко имала сведоке, а оптужени је имао право апелације на Рим у било ком тренутку. Велики Инквизитор (Inquisitor Generalis) био је на челу инквизиција у Шпанији и такође је каснија појава, и не треба је везивати за папску инквизицију.
Још је једна важна напомена око инквизиције, те мита о спаљивању вештица или жена уопште. Од 1376. године постоји све више о вештицама и магији, и тада се јавља идеја пакта са демонима, коју је изнео Николас Ејмерих. Дакле, ове појаве су се у инквизицији појављивале врло постепено. Исто као и мучење, најпознатије обележје инквизиторског деловања. Убиство Светог Петра из Вероне од стране катара довело је до буле Ad extirpanda – 15. маја 1252. године, коју је обнародовао папа Иноћентије IV.
Дозвољена је од тада и формално ограничена примена мучења у следећим случајевима:
- Без изазивања смрти и тежих повреда
- Може се само једном употребити
- Инквизитор мора бити сигуран у кривицу оптуженог
Забрањено је званично проливање крви, мучење које доводи до побачаја, сакаћење и слично. Отварање ватиканских архива 2000. године, показало је да мучење није било толико примењивано како се мисли, те како је ушло махом у традицију, предање и мит о инквизицији, инспирисан, опет, шпанском инквизицијом. Претње и затвор су, према изворним подацима ватиканске грађе, односно записника са салушања оптужених, суштински биле најчешће методе. Али, то не значи да није било озбиљних и по злу чувених инквизитора. Робер Бугр (1233. године постао је инквизитор за Бургоњу, опозван 1234. године) био је надалеко познат по својој суровости, прозван је чак Malleus Haereticorum. Осим њега, деловали су посебно сурово и фрањевци у Венецији, којима је приписивано да воде јако строге истраге и муче оптужене да би се домогли њихове имовине. Николас Ејмерих (око 1316-1399) каталански доминиканац и аутор Directorium Inquisitorum (1376) написао је о овим инквизиторским методама Quaestiones sunt fallaces et inefficaces.
Казне су биле разнородне. Сабор у Туру је још 1164. године наредио конфискацију јеретичких добра и имовине. Према изворима за 1245-1246. годину у Тулузу је било 5400 саслушаних, 184 носили жуте крстове као знак окајаних јеретика, досуђена су 23 доживотна затвора, али ниједан осумњичени није предат цивилним властима. Доминикански инквизитор, строги и сурови Бернар Ги каже да је имао 636 испитаних, 900 пресуда, али свега 45 смртних. Одузимање имовине била је ван сваке сумње једна од најчешћих казни, као и затвор. Постојао је murus strictus (уски зид), у који су неретко и оковани осуђеници, као и широки затвор, који је давао и могућност кретања затвореницима. Strapado, кажњавање водом, козлић, бичевање, само су неке од познатих метода мучења, али суштински узев, чешће их је примењивала шпанска инквизиција у новом веку.
Инквизиција је имала неколико чувених процеса. Суђење темпларима је било једно од њих, као и прогон женског мистичног реда бегина. Спис под насловом Le Miroir des âmes simples anéanties et qui seulement demeurent en vouloir et désir d’amour који је објавила Маргарета Порет (1295) и покрет бегина као такав је прво прихваћен, али потом осуђен од цркве као јеретички. Суђење Јованки Орлеанки је исто пример инквизиторског деловања.
С тим у вези, прогони вештица су почели да потпадају под процес инквизиције. Папа Јован XXII 1320. године је прогласио вештичарење за јерес, и од тада се и то сматра одобреним за инквизиторе. Суђење вештицама у новом веку представља више протестантску праксу, али је и инквизиција узела учешћа у томе.
Осим ових инквизиторских процеса, постоје и они везани за Балкан и Срем. Валдензи у Милану су током једне истраге рекли да им папа живи на Балкану, а инквизиција је 1378. године од припадника овог покрета сазнала како су одлазили на Балкан по инструкције и књиге о њиховом учењу. Хуан де Торкемада и његово Symbolum pro informatione Manichaeorum представљало је излагање манихејских заблуда, насталих приликом саслушања босанских јеретика.
Јереси је било и у Срему. Пожешки жупан Ладислав Томашев 25. фебруара 1437. године писао је да се међу Србима између Дунава и Саве ширио хуситизам; у већем делу Срема живе Срби, као и да Срби и бошњаци заједно измешано са хришћанима живе по немалом броју градова и села у Срему. Бискуп Јаков Блаж Микола из Сланкамена писао је како се фрањецац Јаков Маркијски, инквизитор који је судио хуситима и патаренима у Босни и Срему, борио против злих јеретика хусита и других бројних кривовераца и вратио их у римокатоличанство; између Саве и Дунава живе одвојени од католичке вере Срби (Рашани) који су шизматици и Босанци. Јаков Маркијски је био посебно познат по суровости, а јеретике је чак и мртве ископавао и дао да се њихова тела спаљују.
Ово речито говори о томе да је пред крај средњег века инквизиција постала много суровија установа, те да су бројни митови и легенде о њој имали историјску основу управо у овој суровости. Ипак, најпознатија била је шпанска инквизиција коју су 1478. године основали Фернандо и Изабела, католички краљеви, била је независна од папе, иако су чињени безуспешни покушаји увођења апелације на Рим. Прогон новопокрштених Јевреја и муслимана је посебна била активност шпанске инквизиције. Ретки протестанти или англиканци су спаљени, прогон вештица мањег интензитета али су систематски сурово кажњавани бласфемија и посебно содомија (од 1572. интензивно). Инквизиција је постала краљевска тајна полиција која је судила за ванбрачну децу, за бигамију, прељубу и друге прекршаје. Мучење примењивано чешће и ригорозније, али и правно много више утемељено, са строго вођеним записима о томе кад и за шта су примењивани врло сурови методи мучења.
Шпанска инквизиција је коначно укинута 15. јула 1834. године, а у Америци су постојале мексичка и перуанска инквизиција. Португал је имао друкчију судбину. Папска инквизиција је основана 1521. године у тада моћном Португалу, а поред јеретика, муслимана и Јевреја њено деловање је проширено на цензуру, бигамију и друге преступе. Инквизиција је уведена и за колоније круне Португала, тачније за Гоу и Бразил. Противреформација у Риму изнедрила је 1542. године оснивање установе која се звала Конгрегација уреда инквизиције. Њу је папа Павле III основао са циљем да се учвршћује римокатоличка вера и њене догме, да се искорењује јерес и посебно сузбија протестантизам. Тада су под инквизиторе стигла дела Николе Коперника, а та инквизиција је осудила Галилеја, Бруна и друге.
Тек су Наполеонови ратови и промене које је Европа доживела довели до постепеног укидања инквизиције. Укинута је у Венецији 1806. године, инквизиција је у периоду 1813-1825. године укинута и у Латинској Америци, у време борби ових земаља за независност. Иако су повремено спаљивани људи по Европи, дефинитивно је инквизиција укинута, односно преименована 1906. године у Sacra congregatio Romanae et universalis inquisitionis seu Sancti officii. У време папе Павла VI, који је укинуо Index librorum prohibitorum, основана је и 1965. године Congregatio pro doctrina fide. Тиме је инквизиција и формално добила један сасвим нови облик и напуштена је као застарела.
Остави коментар