Интелектуални багаж Александра Сергејевича Панарина
Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Ових дана навршава се четрнаест година од смрти Александра Сергејевича Панарина (Горловка, Доњецка област, 26. XII 1940 – Москва, 25. IX 2003), једне од најистакнутијих личности руске друштвене и интелектуалне сцене у последњих неколико деценија. Дипломирао је филозофију (1966) на чувеном „Ломоносову“ и као политиколог сазревао у тзв. позно совјетско време . Средином осамдесетих ангажовао се у Институту за филозофију Академије наука СССР, да би после распада совјетске државе био (од 1992) руководилац Центра за социјално–филозофска истраживања Института филозофије Руске академија наука. Докторирао је на тему „Савремени цивилизацијски процес и феномен неоконзервативизма“ (1991) која у потпуности осликава предмет његових истраживања. То су пре свега области филозофије, политике, културе и историје, као и анализе актуелних светских идеолошких токова и „реформских“ процеса у самој Русији, после окончања Хладног рата. Истраживачи Панариновог обимног дела указују да је у свом друштвеном ангажману прошао пут од „либералног дисидента“ из совјетске ере до „руског филозофа – патриоте“ за време деведесетих година 20. века. По мишљењу В. Н. Расторгуева, најбољег познаваоца Панаринове личности и дела, његово интелектуално стваралаштво било је посвећено само једном циљу: борби за духовну и политичку обнову Русије и руског народа.
Александар Сергејевич је написао преко 250 научних радова и 18 монографија, а популарност je стекао деведесетих година прошлог и у првим годинама овог века као непомирљиви критичар глобализма. Баш у то време настала су његова најважнија дела: „Филозофија политике“ (1996), „Реванш историје: руска стратешка иницијатива у 21. веку“ (1998), „Искушења глобализма“ (2000), „Православна цивилизација у глобалном свету“ (2001), „Стратешка нестабилност 21. века“ (2003) и др.
Јединственост Панариновог интелектуалног багажа огледа се у превредновању (реинтерпретацији) историје Хладног рата у којем се, испод покорице званичне идеолошке сучељености дешавао „глобални грађански рат“, где су САД заступале „партију богатих“, а Совјетски Савез велику већину сиромашних и угњетених. У том рату победила је „партија богатих“ и сви процеси у постхладноратовској ери могу се једино разумети у том контексту. Овај рат је био јединствен у светској историји јер се дешавао (и дешава још увек) мимо граница суверених држава и цивилизацијског идентитета, а социјална парадигма нам омогућава да спознамо понашање учесника у овом сукобу, њихове транстериторијалне и траннснационалне мотиве.
Панарин је анализирао кључне изразе „нове либералне идеологије“, посебно појам „индивидуализације“, који је „неолибералима“ послужио за преврат, како у социјалној онтологији (учењу о свету) , тако и у аксиологији (учењу о моралу). Наиме, ако је, по „новим либералима“, индивидуа „једина права реалност савременог друштва“ и као таква ослобођена било каквих социјалних веза (и националних веза), онда из овакве онтолошке представе произилази и морални закључак „да сви одбачени, понижени и унесрећени немају да криве никога за свој удес , сем себе саме“. Разуме се, на овакав начин се „ретушира“ социјална стварност и прикрива одговорност „политичких и економских елита“ за тешке неуспехе у процесима „транзиције“ у Русији и државама некадашњег социјалистичког блока.
Александар Сергејевич је у радовима указивао и на „духовне репресалије“ које су „неолиберали“ вршили над остатком руског народа. Реч је о медијској сфери чија је основна улога била да „оправдани социјални гнев руског народа преобрати у његово мазохистичко мучење“. Манипулација у овој сфери била је усмерена ка форсирању одређеног начина виђења тадашњих друштвених збивања. Тако су се у то време у медијима могле чути само оне личности које су износиле негативне и саморазарајуће оцене о целокупној руској стварности, њеној историји и традиционалним вредностима. Једноставно, ради очувања нове социјално-економске стварности, целокупан друштвени живот и потенцијали земље, приказивани су као непрекидни сукоб са здравим разумом, што је ослабило национални имунитет , узрокујући смањење животне доби и демографску катастрофу. Русију је, сматра Панарин, за време деведесетих година погодио феномен „историјског безнађа“.
После краја Хладног рата догодила се још једна врста преврата и то у економској сфери. Реч је о „глобалном преврату“ у којем је концепт „масовне потрошње замењен елитистичком потражњом“. У суштини реч је о „новој феудализацији економије“ у оквиру које је некадашњи „масовни потрошач“ гурнут на друштвену и економску маргину, принуђен да ради све више, а за све бедније наднице (слоган америчког покрета „Окупирај Волстрит“ пре неколико година био је 1:99). Панарин је сматрао да је у условима глобализације производње, нова постмодерна капиталистичка класа осмислила стратегију „економског геноцида“ која је вишеслојна и није једноставна за разумевање. Попут славног дисидента Александра Зиновјева, и он је уочавао да се у постхладноратовском периоду дешава процес унутрашњег социјалног и идејног разграничења на Западу, где је у току фронтални напад глобалиста на остатке социјалне државе и самим тим традиционалне вредности. Панарин је промену социјалне перцепције на Западу повезивао са „другим таласом секуларизације“ који је из западне културе „избрисао левичарске рецидиве“ и одстранио социјалну саосећајност. На темељима овако измењене парадигме социјалну државу је заменила „милитаристичка држава“, а САД се појављују у улози глобалног заштитника транснационалне „партије богатих“.
Занимљиво је да је у својим иступима Панарин веома критиковао Хантингтонову теорију о „судару цивилизација“, за коју је тврдио да је суштински усмерена против интереса Русије, Кине и Индије, као и да је њен циљ да прикрије изворни карактер „светског рата богатих против сиромашних“. Он је тврдио да је „нови светски поредак“ са Америком на челу, отворена диктатура мањине који не жели да сиромашнима обезбеди минимална животна права. Зато, када сиромашни протестују, они, с једне стране, штите изворну демократију, а с друге стране, штите планету од новог геноцида.
Александар Панарин је још за живота предосећао крах униполаризма у светској политици, тврдећи да је у бомбардовању Југославије и Ирака, нестала и идеја о 21. веку као америчком веку. Он је истицао да је данас либерализам за већину Руса – погрдна реч, као и да је антиамериканизам постао „идеологија маса у целом свету“. У пракси то значи да идеологија американоцентризма више нема духовну потпору, што је почетак њеног краја. Говорећи о перспективама света, Панарин је заступао став о томе да у савременом „грађанском друштву“ нема социјалне снаге (самим тим и политичке снаге) која је способна да се супротстави „партији богатих“. Као неопходан предуслов за отпор „партији богатих“ сматрао је обнову улоге државе, али не као уско националне заједнице већ у оквиру ширих интеграција које треба да служе социјалној заштити најслабијих. У том погледу сматрао је да „руска идеја која оличава солидарност са слабима, сиромашнима и угњетенима“ представља алтернативни модел за 21. век. „Ја верујем у светску интернационалу сиромашних“ – рекао је једном приликом.
Данас се у Русији о Панарину говори с великим поштовањем, јер су многи његови ставови били испред времена у којем су настајали. Следбеници су му посебну постхумну почаст одали организацијом „Међународне научне конференције поводом седамдесетогодишњице рођења“ (2010). У Србији је његово стваралаштво често цитирано у многим научним и публицистичким круговима.
Литература: А. Панарин, Философия политики (1996); А. Панарин, Реванш истории: российская стратегическая инициатива в XXI веке (1998); А. Панарин, Искушение глобализмом (2000); А. Панарин, Савремени рат као борба богатих против сиромашних (2007).
Остави коментар