Интересовање Француза за Србију и Србе у 19. веку

Интересовање Француза за Србију и Србе у 19. веку

Аутор: др Александра Колаковић

Почетком 19. века вести о Србима долазиле су у Француску посредством информација везаних за Османско и Хабзбуршко царство. Путници и пословни људи пролазећи кроз српске пределе ширили су слику Србије као егзотичне земље у сталној борби за ослобођење од османске власти, при чему је личност вође Првог српског устанка Карађорђа, била посебно интересантна француској јавности. Независност Грчке, аутономија Србије, криза Османског царства и могућност поделе турске територије између Русије и Аустрије, Француску, изоловану после револуције, приморавају да се више заинтересује за догађаје на Балкану. Истовремено, од овог периода уочава се значајније интересовањe француских научника, књижевника, уметника и публициста за Србију и Србе. Почетком 19. и у првој половини 19. века, француски интелектуалци, своје информације црпе из дела и превода српског народног стваралаштва немачких аутора. La Revue germanique, као и други француски часописи, преузима текстове о Балкану из немачке и аустријских периодичних публикација. Поменута, La Revue germanique 1829. године у два дела на француском језику публикује и изводе из Српске револуције Леополда Ранкеа. Превод историје Србије на француски језик представљао је изузетак, јер су најчешће међу текстовима о Балкану, Србији и Србима на француском језику доминирали путописи.

Допринос буђењу научног интересовања за Србију и Србе пружила је 30-их година 19. века књига писца и новинара Алфонса Роајеа (Alphonse Royer) Aventures de voyage (Авантуре с пута) у којој је значајна пажња посвећена сусрету са кнезом Милошем, опису Земуна и Београда и Првог српског устанка. Касније су објављена и предавања Алфонса Роајеа о словенским књижевностима, која нису била поуздана, али су иако на граници научног приступа, остварила снажан утицај на стварање слике Србије и Срба у Француској. Од стицања српске аутономије, путописе убрзо смењују радови француских лингвиста, историчара и географа. Велики део ових радова био је посвећен историји Србије и њеној култури, односно народној јуначкој поезији и етничкој припадности Јужних Словена. Историја је била добар повод за шира филозофска, уметничка и политичка размишљања.

Катедра за страну књижевност у Паризу била је центар одакле су кренула прва озбиљнија научна интересовања за Србију и Србе. Наследник славног Клода Форијела (Claude Fauriel) на Катедри за страну књижевност у Паризу, Федерик Екоф (Frédéric Eicchoff) међу првима се заинтерeсовао за Србе. У делу посвећеном историји језика и књижевности Словена, у трећем поглављу „Littérature serbe“ („Српска књижевност“) Екоф пише о српском језику, књижевности и историји. Клод Форијел је у току зиме 1831–1832 на Сорбони држао предавања о српској и грчкој народној поезији. (G. F. Eicchoff, Histoire de la langue et littérature des Slaves, Russes, Serbes, Bohêmes, Polonais et Lettons, considérées, dans leur origine indienne, leurs anciens monuments, etleur état présent, Paris 1839). Екоф је српски језик сматрао као преовлађујући језик Јужних Словена настањених у Србији, Босни, Далмацији и једном делу Хрватске, што је касније имало велики утицај на генерације образованих Француза у разумевању идеје југословенства. Екоф је први означио прелаз у употреби француског назива за српски „serbeouservien“. Својим студентима предавао је о старој српској књижевности, боју на Косову 1389, Хроникама Ђорђа Бранковића, о Сими Милутиновићу Сарајлији, Вуку Караџићу, Доситеју Обрадовићу, дубровачкој књижевности и Историји разних словенских народа Јована Рајића. Дела поменутих аутора о Србији и Србима нису увек поуздана, али је њихов утицај, као главних обавештајних средстава у тадашњем француском друштву о Србији неоспоран. Она откривају француском читаоцу један „нови“ свет на Балкану. За Србију и Србе је значајно да, у време када се гради независност државе, не оспоравају националну посебност Срба и њихово право на независност у будућности. Истовремено, значајно је и да француски научници на Босну и Херцеговину, Далмацију и Црну Гору гледају као на неспорно српске земље.

Путовања, уобичајена међу припадницима француског високог друштва, а у периоду романтизма предузимана и као вид потраге за инспирацијом, водила су припаднике образованих слојева француског друштва на Исток. Развој романтизма у Француској својим буђењем интересовања за необично, егзотично, непознато, фолклор и културе народа мање познатих Западу утицао је на почетку 19. века и на интересовање за српску народну поезију и боље познавање Срба. Проспер Мериме (Prosper Mérimée), романтичар „по склоности ка ретком, необичном и фантастичном, по интересовању за мале и мање познате народе, за егзотично, за фолклор и за „локалну боју“ инспирацију за своје стваралаштво пронашао је у српском народном стваралаштву. Када пише фантастичну литературу, Мариме се брижљиво обавештава и тражи проверене изворе, што је радио и за своје дело La Guzla (Гусле) 1827. године у оквиру којих је објавио наводне преводе народних песама Илирских провинција. Ерудит, историчар, етнолог, археолог, писац, преводилац и одличан цртач, Мериме се са српском народном поезијом сусрео захваљујући пријатељству са Клодом Форијелом, оснивачем француске компаристике и проучаваоцем превода новогрчке и српске народне поезије. Мериме је поред дотадашњих резултата француске славистике, као и путописа који су објављени у Француској, делу дао лични печат уметника. Меримеове Гусле највећим делом садрже делове који нису српске народне песме, већ мистификовање. Ипак, значајно су допринеле упознавању и популаризовању српске народне поезије у Европи. Проспер Мериме је уз Клода Форијела и књижевника и критичара Шарла Нодијеа (Charles Nodier) у романтичарским круговима Француске, као и у њеном друштвеном животу имао значајно место. Сусрети са истакнутим личностима омогућили су и преношење информација о Србији и Србима, односно превазилазили су постојеће баријере удаљености два народа.

Нодије се са српским и словенским народним стваралаштвом, прошлошћу и фолклором сусрео као библиотекар у Љубљани и уредник Le Télégraphe officiel des Provinces illyriennes (Званични Телеграф Илирских провинција), а превео је и Хасанагиницу на француски језик. Нодије је у месту свог службовања пронашао и инспирацију за стваралаштво стога је главни јунак романа Jean Sbogar (Жан Збогар) особа која потиче из Илирских провинција. Опевао је Нодије живот Јужних Словена као срећни живот изван цивилизације, што је посебно значајно јер су у доба владавине Луја-Филипа (1830–1848) завладале идеје о надмоћи француске културе и обавези Француске да помогне просвећење других народа. Земље истока и области насељене Јужним Словенима биле су плодно тле за ову „цивилизаторску мисију“ Француза. Романтизам је ширио мистификоване представе Јужних Словена, али је и поставио темеље научном приступу Србима. Француска славистика је захваљујући Меримеовом, Форијеловом и Нодијеовом стваралаштву добила снажни импулс из француских романтичарских кругова, да настави и увећа интересовање за Србе и Србију.

Предвод на француски језик српских народних песама Елизе Војар (Elise Voїart) у оквиру двотомне збирке Les Chants populaires des Serviens (vol. 2, Paris 1834) прошао је готово незапажено у тадашњој француској периодици и широј јавности. Ипак, захваљујући интересовању Алфонса Ламартина (Alphonse de Lamartine) пресудно је утицао на буђење интересовања појединих француских аутора за превођење српске народне књижевности и упознавања са српском културом. У време када су национални планови кнеза Милоша били познати у Француској (1829), Алфонс де Ламартин– интелектуалац, који је у себи спојио страст за књижевношћу и политиком, заинтересовао се за Србију. Уз књижевну каријеру Ламартин у време Јулске монархије 1830. године започиње и своју политичку каријеру у оквиру које је од 1833. до 1851. године биран за посланика. Једна од највећих фигура француског романтизма путујући на Исток 1833. године прошао је кроз Србију о чему је оставио своје утиске у оквиру IV поглавља „Notes sur la Servie“ („Белешке о Србији“) своје књиге Voyage en Orient (Путовање на исток). Иако је Српска револуција Леополда Ранкеа била основни извор Ламартина за информације о пределима кроз које је прошао, његово дело је, ипак, пуно историјски нетачних података. У оквиру 35 страна „Notes sur la Servie“ дошле су до изражаја Ламартинове симатије за српско питање. У складу са романтичарском естетиком, Ламартин одушевљен жељом за независношћу Срба истиче храброст Карађорђа и Милоша. Ламартин је након првог путовања на Исток, постао политички активан у парламенту, у оквиру чега је посебну пажњу посветио анализи Источног питања. Стога се Срби помињу и у оквиру Ламартинових говора у Скупштини, публикованих у оквиру књиге Vues, discourse, et articles sur la question d’Orient (Мишљења, говори и чланци о Источном питању). Већ тада се надзиру и прве промене мишљења о Србији и Србима, до које је дефинитивно дошло након другог путовања на Исток 1850. године.

У Nouveau voyage en Orient (Новом путу на Исток), иако није прелазио преко српске територије, Ламартин пише са далеко мање похвала о Карађорђу и Милошу. „Aнтичког патриоту“ и „Вашингтона ових шума“, како назива Милоша 1833–1834. године,  након другог путовања назива „насилником“ и „егоистом“, а Карађорђе је оцењен још оштрије. Баношевић сматра да је ову промену могуће објаснити богатим поклонима (велико имање у близини Смирне), које је Ламартин добио од султана Абдул-Меџида или династичким борбама у Србији, које су подсећале на узурпирање власти Наполеона III у Француској 1851. године. Извесно је да је Ламартиново укључивање у државне послове, у којима су интереси Француске били приоритет, утицало на промене ставова. Ламартин приликом помињања Срба у осам томова, утицајне и читане, Histoire de la Turquie (Историје Турске), напушта своју ранију идеју о подели Турске, чак и између великих сила. У својим каснијим текстовима Ламартин, дакле, не показује разумевање за српске интересе.

Ипак, за романтичара Ламартина српско народно стваралаштво и након другог путовања има велику вредност. Након повратка са првог путовања по Истоку, Ламартин је у књизи Les Chants populaires des Serviens (Словенске народне песме) Елизе Војар пронашао преводе српских народних песама, од којих је касније осам додао „Белешкама о Србији“. У мотиву женске смрти зазиђивањем и снагом материнске љубави, који упућују на песму „Зидање Скадра“, Ламартин је пронашао инспирацију. Интересовање за српско народно стваралаштво, оставило је трага у примени „словенске антитезе“ у оквиру поеме La Chute d’un ange (Пад једног анђела). У Ламартиновим делима провејава аргументација која је више филозофска и књижевна, него историјска. Ламартинови описи нису увек верни, непрецизан је у хронологији и транскрипцији властитих имена, а појављују се и противречна тумачења. Поменуте чињенице не умањују информативни значај и утицај на француско јавно мњење Ламартинових мисли, посебно ако се има у виду његов значај као књижевника, као и његова државничка каријера и више издања поменутих књига.

Француски геолог и лекар Ами Буе (Аmi Boué) по савету свог пријатеља из Беча Вука Караџића, долази у Србију 1836, 1837. и 1838. године у намери да започне проучавања Балканског полуострва. Још приликом првог доласка Буе је упознао кнеза Милоша, а у пратњи кнежевог секретара Стевана Радичевића обишао је Авалу и Рудник.  На основу својих трогодишњих истраживања један од оснивача Географског друштва Француске – Буе је 1840. године објавио књигу La Turquie d’Europe (Европска Турска), која је током 19. века била меродавни извор података о европским територијама Османског царства. Једно од ретких дела о Србији у овом периоду, а које се може окарактерисати као научно дело јесте географско-геолошки опис Србије Буеа у репрезентативном Bulletin de la Société géologique de France (Билтен Геолошког Друштва Француске). Интересовање Ами Буеа за Србију проширено је низом радова из области геологије осталих области у којима су живели Срби (Косово и Метохија, Македонија, Босна и Херцеговина). Године 1855. објавио је студију о рудницима Мајданпека, што се поклапа са улагањем француских инвеститора у Србију. Буе се интересовао и за српску историју и књижевност, а превео је на француски и спис Срби и Хрвати Вука Караџића. Спис Вука Караџића је објављен у листу Видовдан, јула 1861. године, а превод Ами Буеа „Les Serbes et les Croates“, у: Mémoires de la Société de géographie de Genève, t. IV (1864). У научним круговима Буе је уживао углед најбољег познаваоца „Европске Турске“. Посматрано са политичког аспекта Буе је први међу страним истраживачима уочио, описао и објаснио узроке тешког положаја хришћана, а посебно Срба под терором Турака и Албанаца. Својим плодним радом Ами Буе је пробудио даља научна интересовања у Француској и Европи за Србију и Србе. Марија Тодорова сматра да је Буе и данас, и поред недостатака, један од најбољих извора информација о Балкану 19. века, као и да је значајано да је утицао на превазилажење „урођених или стечених предрасуда о отоманским Турцима и њиховим поданицима“.

Катедра за словенске језике и књижевност на Collège de France (Француском  колежу) основана је 1840. године захваљујући залагању Адама Мицкјевича (Adam Mickiewicz). Овим је институционализовано научно проучавање историје, традиције и културе Словена, међу њима и Срба. Мицкјевичева предавања штампана су 1845–1849. године, према стенографским белешкама под насловома Les Slaves (Словени). Мицкјевич, један од најистакнутијих представника европског романтизма, већ од 16. фебруара 1841. године започео је предавања о српској поезији у оквиру свог курса о Словенима прогласивши српску народну поезију „највећом књижевном славом словенских народа“. Поменути пољски песник и француски професор своје слушаоце, међу којима су били Сен-Бев (Sainte-Beuve) и Жорж Санд (George Sand) уводи у свет словенске књижевности. Интересовање за културу Срба код Мицкјевича побудио је циклус песама о боју на Косову, стога је настојао да састави косовску епопеју. Оснивач и први професор на Катедри за словенске језике и књижевност својим радом допринео је систематичнијем сагледавању питања и проблема везаних за Словене.

О династији Обреновића и Србији пре прве половине 19. века писао је члан Француске академије економиста Жером-Адолф Бланки (Jérôme-Adolphe Blanqui). На основу мисије обиласка европских територија Османског царства 1841. године у коју га је послао министар спољних послова Француске Гизо (Guizot) Бланки је објавио два дела у којима описује Србију и Обреновиће. Био је заинтересован за положај хришћана у оквиру Османског царства чему је посветио највећи део својих дела: Voyage en Bulgarie pendat l’année 1841 (Пут у Бугарску у току 1841) и La Turquie d’Europe (Европска Турска). Уз историјски приступ приповедању о Србији и Србима, Бланки је у форми путописа презентовао и слику актуелног стања. Значајну пажњу посветио је и опису чланова изгнане владарске породице Обреновић (кнежева Милоша и Михаила, кнегиње Љубице, Јеврема и Анке Обреновић). Иако Бланки није увиђао јасну разлику између Срба и Бугара, значајна је његова подршка хришћанима (Србима и Бугарима) у заосталом Османском царству. Бланкијевим делом одржана је тек код Ламартина успостављена линија интересовања за Србију и Србе код француских научника, укључених у политички живот Француске. Истовремено, ово је једна од првих званичних научно-културних интервенција француске државе, која се определила да слањем научника у званичне мисије стекне информације о мало познатим пределима, државама и народима, међу којима су били и Срби.

Утицајна Revue des Deux Mondes имала је неколико истакнутих слависта који су се интересовали за словенски свет и публиковали текстове у којима су Србија и Срби били једна од тема. Ово интересовање у оквиру једног од најпрестижнијих часописа у Француској, који је међу својим читаоцима имао професоре, политичаре, дипломате и финансијере, додатно је подстакао период повећаног интересовања француских интелектуалних кругова за Балкан, Србију и Србе. Revue des Deux Mondes је међу својим сарадницима имала Сипријена Робера (Cyprien Robert), наследника Мицкјевича на Катедри за словенске језике и књижевност. У делу Les Slaves en Turquie. Les Serbes, Monténégrins, Bosniaques, Albanais et Bulgares (Словени у Турској, Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци и Бугари) публикованом 1844. године, Робер је изнео део својих предавања о српској народној поезији. Робер је предавао на Катедри од 1844. до 1875. године. Поменуто дело је поново штампано 1852. године у Француској, а преведено је и на немачки и италијански језик. Први је међу француским славистима заговарао идеју о две врсте панславизма: руски и панславизам Словена под Хабзбуршком монархијом и Османским царством. Један део поменуте Роберове књиге, под насловом „Les Serbes. Histoire du prince Miloch“ није прошао без одјека у Србији. Робер је изнео виђење српске историје у доба кнеза Милоша, што је изазвало енергичан приговор кнеза Михаила Обреновића. Кнез Михаило је своје замерке на ставове које је Робер изнео објавио под насловом: Miloch Obrénovich, ou Coup d’œil sur l’histoire de la Serbie, de 1813 à 1839, pour servir de réponse à M. Cyprien Robert (Paris 1850). Кнез Михаило је сматрао да се Робер „није стидео да сакрије своју адвокатску мудрост под наличјем историка, показујући само наличје предмета и лица која описује“ (Милош Обреновић или Поглед на историју Србије од 1813–1839. године одговор г. Сипријану Роберу од Кнеза Михаила Обреновића). Одговор кнеза Михаила Обреновића на нетачне податке и описе пре свега Милошевог карактера имао је за циљ да „освети част отаџбине“, а не само кнеза Милоша, за кога је његов син и српски владар кнез Михаило сматрао да је чинио грешке у току владања. Као да су Србији „од непроцењиве користи посете страних научара, који истражују и испитују поједине појаве у народу и њима упознају свет, који о Србији врло мало зна“, кнез Михаило је имао додатни мотив да одговори француском слависти. Први српски образовани владар, кнез Михаило, увидео је важност објективне представе династије Обреновића, Србије и Срба у европској јавности, која је потом кроз текстове француских научника и публициста на прелазу два века дошла до пунијег изражаја.

Упоредо са наведеним делима, појављује се од почетка 19. века и велики број радова књижевног и путописног карактера, у којима се помињу Срби, пре свега, вожд Карађорђе и кнез Милош. Нека од тих дела могу се класификовати у дела романсиране историје, као што је дело Le Berger-roi (Пастир–краљ) ауторке Шарлоте Сор (Charlotte de Sor) из 1845. године. Књига је посвећена вођи Другог српског устанка, који је тада био у прогонству, кнезу Милошу и кнегињи Љубици. Полазећи од интересовања за прозу и поезију Срба, аутори све више пажње посвећују историји Срба и тиме уносе научни приступ у своја дела. Професор стране књижевности у Рену, Гзавије Мармије, (Xavier Marmier) публикује дела у којима помиње Србију и Србе, а која су између књижевне форме путописа и мултидисцилинарног научног рада. Након три путовања на исток, Мармје објављује 1854. године путопис Lettres sur l’Adriatique et le Monténégro (Писма о Јадрану и Црној Гори) у коме долази до изражаја његово одушевљење српским јуначким песмама. Мармјево дело јесте једно од сведочанстава снажног развоја славистике у Француској. У центар пажње француске славистике уз преводе српских народних песама долази историја, што ствара простор за политичко-економске анализе међународног положаја Србије и Срба. Аутори се не ограничавају на територију Кнежевине Србије, већ пишу и посматрају шири простор почев од некадашњих Илирских провинција и интересују се за Србе од Јадрана ка унутрашњости.

Нови талас појачаног интересовања француских интелектуалаца за Србију и Србе започео је у периоду док је Кримска криза била у пуном јеку. Огледа се у публиковању већег броја радова у оквиру француских елитних и стручних часописа: La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Débats и La Revue géographique, као и у зачетку сарадње француских интелектуалаца са првом генерацијом српских интелектуалаца школованих у Француској. Едуар Лабуле (Edouard Laboulaye), члан француске Академије, професор права и политичар, објавио је похвални приказ Српских народних приповедака Вука Стефановића Караџића. Касније је Лабуле у својим радовима користио књигу Slaves du Sud, ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares (Јужни Словени или Срби са Хрватима и Бугарима) из 1853. године француских ђака Јеврема Грујића и Милована Јанковића. Реч је о делу: Etudes contemporaines sur l’Allemagne et les pays slaves (Савремене студије о Немачкој и словенским земљама) штампаном 1856. године. Лабуле је користио песме косовског циклуса као извор за писање српске историје средњег века, а ослањао се и на књигу Грујића и Јанковића. Истовремено, француски историчар Жан Убисини (Jean Ubicini), сарађује са La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes и La Revue géographique, у којима анализира балканска питања. Убисини је 1854. и 1855. године објавио две књиге које се баве разрешењем Источног питања: La question d’Orient devant l’Europe (Источно питање и Европа) и La Turquie actuelle (Савремена Турска) у оквиру којих је писао и о Србима. Касније, 1864. године под псеудонимом Un Serbe, који јасно открива увећано интересовања за Србе, Убисини је објавио Les Serbes de Turquie. Etudes historiques, statistiques et politiques sur la principauté de Serbie le Monténégro et les pays adjacents (Срби у Турској. Историјске студије, статистике и политике у Кнежевини Србији Црној Гори и суседним земљама). Ово Убисинијево дело поред описа државног и друштвеног уређења Србије и Црне Горе и положаја Срба у Османском царству, у први план истиче анализу српског питања у оквиру Источног питања. Веће интересовање поменутих Француза и часописа, поред Кримског рата, резултат је и догађаја кроз које је пролазила Србија: бомбардовање Београда, питање исељавања Турака и потом нови курс српске политике који је повео кнез Михаило Обреновић.

Већ поменути Огист Дозон, поред своје дипломатске активности у Србији у периоду од 1853. до 1863. године, уз сарадњу са школованим Србима преводио српске народне песме. Публиковао их у два наврата као: Poésies populaire sserbes (Српске народне песме) и L‘epopée serbe. Chants populaires héroiques. Serbie, Bosnie et Hertzégovine, Croatie, Dalmatie, Monténégro (Српска епопеја. Народне херојске песме. Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Далмација, Црна Гора). Дозон се интересовао за историју и културу Балкана, а посебно за српску епску поезију. Био је и члан Друштва српске словесности од 1862. године, а написао је и једну граматику српског језика. На основу тридесетогодишњег искуства са Балкана био је у прилици да се на изворишту упозна са српском културом и информације пренесе у своју отаџбину, посебно у зрелом добу своје каријере кад је био професор у Школи источних језика (L’école des langues orientales). Дозон је први спојио дипломатску и културну димензију интересовања француских интелектуалних кругова за Србију и Србе.

Од оснивања Катедре за словенске студије број научних радова посвећених Србима постаје све већи, а истовремено јавља се и зачетак интелектуалне и културне сарадње Француза и Срба. Дела настала до друге половине 19. века била су резултат приватне иницијативе и научне радозналости њихових аутора, који су у том периоду били обузети романтичарским идејама и питањима постојања или стварања нација. Интересовању француских интелектуалаца и публициста за Србе значајан допринос дали су и српски интелектуалци, највише они школовани у Француској. Образовани на француским узорима, добри познаваоци француског језика публиковали су књиге и радове на страним језицима и актуелизовали интересовање за Србију и Србе. Француску јавност са Србима и Србијом упознао је и лист La Liberté, који је излазио у току 1864. и 1865. године. Главни уредник поменутог листа био је Владимир Јовановић, аутор Политичког речника (књ. I–IV, Нови Сад, Београд 1870–1873), насталог по узору на Dictionnaire général de la politque (vol. I–II, Paris 1863). Генарација српских либерала школованих на начелима француске културе започела је динамичније успостављање веза и сарадње са својим француским колегама. Поменуто је отварало врата већем присуству информација о Србима у француској стручној, као и широј јавности.

Школа за источне језике (L’École spéciale des langues orientales vivantes) у Паризу, уз Катедру за словенске језике била је центар окупљања научника и публициста који су истраживали Балкан, Србију и Србе. Од седме деценије 19. века професори Сорбоне део својих интересовања усмеравају ка Јужним Словенима. Међу њима посебан значај за афирмисање словенских тема и изучавање српске историје, традиције и културе припада Лују Лежеу. Активно је учествовао у раду славистичких студија у угледној Школи за источне језике у Паризу, где је од 1873. године започео наставу српског језика. Овим је Леже поставио нове основе интересовања француске науке за Србе крајем 19. и у првим деценијама 20. века. О његовим интересовањима, активностима и делима у којима је писао о Србима више пажње посветићемо у даљем тексту, али је потребно нагласити неколико Лежеових студија. Реч је о Les Slaves du Sud et leur civilization (Јужни Словени и њихова цивилизација), Le Monde Slave (Словенски свет) и La Save, le Danube et le Balkan, voyage chez les Slovénes, les Croates, les Serbes et les Bulgares (Сава, Дунав и Балкан, путовање код Словена, Хрвата, Срба и Бугара), којима је Леже увео француске интелектуалаце, као и ширу јавност у систематично и свеобухватно проучавање света Словена на Југу. Посебан значај је да су поменуте студије настале у периоду када се Србија кретала ка независности и у првим годинама независности, као и да Леже први међу француским интелектуалацима напушта везивање Срба и Србије само за Османско царство и цивилизацију коју је оно донело у овај део Европе. Леже показује интересовање за историју и културу Словена, за њихове особености и специфичности, за разлике и сличности између појединих јужнословенских народа, чиме ствара простор за афирмисање идеје јужнословенског уједињења у Француској.

У периоду након немачког и италијанског уједињења и Француско-пруског рата, објављена су дела бројних француских интелектуалаца, која полазе од преиспитивања положаја и утицаја Француске у међународним односима посебно након пораза (1871) и пажњу усмеравају ка Балкану. Догађаји се посматрају кроз призму француских интереса и призму међународних односа и положаја Француске. Страх од немачке моћи, дакле, није захватио само политичке и дипломатске кругове, већ и интелектуалну елиту Француске. Када је реч о односу француске јавности према догађајима на Балкану за време Источне кризе (1875–1878), потребно је имати на уму да је усмеравање пажње на ово подручје интензивније у периоду затишја на унутрашњем плану (пролеће 1876, пролеће и крај 1877). Стога је за српске интересе веома важно да у Француској постоји и малобројна група интелектуалаца, писаца и публициста, која се изјашњава за рушење Османског  царства, а у прилог будућности балканских народа. Међу њима се нашао и књижевник Виктор Иго (Victor Hugo), који је у свом чланку Pour la Serbie (За Србију) мотивисан идеалима правде, слободе и општег цивилизацијског напретка, подржавао борбу Словена на Балкану, независно од општих политичких и финансијских интереса Француске. Игоово интересовање за Србију једним делом последица је његових ранијих уметничких интересовања. Француски романтичари, а пре свега Нодије, утицали су на настанак неких Игоових песама и употребу словенске антитезе у збирци Les Orientales (Оријенталке). Песма Le Danube en colère (Разљућени Дунав), која говори о два симбола хришћанског Земуна и исламског Београда, из поменуте збирке, била је све до краја 19, а делом и почетком 20. века цитирана у делима путописаца, књижевика и уметника који су пролазили кроз Београд и о томе остављали краћа или дужа сведочанства.

У осмој деценији 19. века Срби или Србија постали су тема публикација, чији су аутори припадали високим политичким и дипломатским круговима Француске. Некадашњи француски дипломата у Тангеру и универзитетски професор књижевности у Стразбуру, Монпељеу и Паризу – Сен Рене Тајандије (Saint-René Taillandier) објављује 1872. године La Serbie au XIXème siècle. Kara–George et Miloch (Србија 19. века. Карађорђе и Милош). Потом, секретар Леона Гамбете, велики присталица Драјфуса, који је био пореклом из богате и утицајне јеврејске породице, Јозеф Рејнаш (Joseph Reinach), публикује 1874. године La Serbie et Monténégro (Србија и Црна Гора). Рејнаш је три пута посетио Србију, а потом и публиковао поменуто дело у коме се преплићу његова интересовања за историју и народну књижевност, а посебно косовски циклус и културни развој Срба (оснивање Друштва српске словесности, Народног позоришта и сл). Своје утиске са путовања публиковао је 1879. године под називом Voyage en Orient (Путовање на Исток). Песме и приче су му средство којим описује менталитет Срба и народне обичаје, а у оквиру француског часописа L’Revue politique et littéraire серијом чланака публикованих 1879. и 1880. године осврнуо се и на Источно питање. Наука је уз политику била професија и пријатељу кнеза Алексе Карађорђевића Гастону Томсону (Gaston Tomson), који је касније био и министар француске морнарице (од 1905. до 1908. године). Томсон, иначе припадник француских радикала у L’Herzégovine (Херцеговина) из 1875. године уз историјски приступ теми посветио је пажњу Херцеговини у време избијања устанка и показао интересовање за свакодневни живот становника. Француски књижевник, историчар, преводилац и дипломата Адолф д’Аврил (Adolphe d’Avril), након прикупљених информација током своје мисије у Босни (1855), следећи Мицкјевичеву замисао о састављању косовске епопеје, објављује преводе српских песама о Косовском боју 1868. године Бој на Косову  (La bataille de Kosovo). Адолф д’Аврил био је од 1849. до 1866. године запослен у Политичкој управи Министарства спољних послова Француске. У оквиру својих дипломатских активности као члан француске мисије на Истоку (1854–1856) у јесен 1855. године провео је један период у Босни. Од краја 1866. године био је генерални конзул у Букурешту, као и француски представник у Дунавској комисији (1868). Дипломатску каријеру завршио је као посланик у Чилеу. У време када је настала поменута збирка превода, Аврил је обављао значајну функцију француског представника у Дунавској комисији. Касније, 1876. године Аврил је под псеудонимом Cyrille објавио путопис Voyage sentimental dans les pays slaves. Dalmatie, Monténégro, Herzégovine, Croatie, Serbie, Bulgarie, Galicie, Bohême, Slovénie (Сентиментално путовање у словенске земље. Далмација, Црна Гора, Херцеговина, Хрватска, Србија, Бугарска, Галиција, Бохемија и Словенија). Од овог периода све до смрти (1904) Аврил је наставио да пише дела у којима је спајајо свој касноромантичарски занос са интересовањем за прошлост и садашњост Јужних Словена. Код свих наведених аутора, дипломата и писаца приметно је да се временом удаљавају од интересовања за народну књижевност, традицију и историју Срба и посвећују пажњу Србима који су њихови савременици.

Берлински конгрес и стицање независности Србије 1878. године, утицали су на потребу да се о новој држави на Балкану прикупи што више актуелних података и информација. Интересовање за историју Србије и области на којима су живели Срби постепено и у таласима смењује појачано интересовање за информације о политичким, друштвеним, економским и културним догађајима, појавама и процесима. Једно од ретких дела, које у овом периоду пружа општу историју народа на Балкану јесте L’histoire de L’Empire Turc (Историја Турског царства) А. Ла Жонкјера (А. La Jonquière). Аутор је у оквиру историје Османског царства приказао и историју Срба и Србије од Косовског боја до Берлинског конгреса, у првом издању, односно до Првог балканског рата у касније публикованом трећем издању књиге. Иако значајно, поменуто дело остало је усамљен облик изношења информација о Србима крајем 19. века. Француски интелектуалци који не припадају уско научним круговима већ су остварили своје каријере у оквиру државног апарата и тиме стекли нове мотиве интересовања за Србију и Србе.

У току Српско-бугарског рата (1885) у Србију је у специјалну мисију француске државе дошао потпоручник де Шоле (de Cholet), који је поред Србије обишао и Балкан и као резултат 1887. године написао La guerre serbo-bulgare (Српско-бугарски рат). Ово је било прво дело једног француског војног стручњака које је као тему имало српску борбену спремност, наоружање и начин ратовања. Прве испоруке француског наоружања Србији, као и настојања Француске да се у целости, након пораза 1871. године, врати на европску дипломатску сцену биле су посредни подстицаји да се појави једно овако дело. Све до сада поменуто сигнализира да су књижевне и историјске теме у делима француских интелектуалаца у последње две деценије 19. века изгубиле примарну позицију пред политичким, економским и војним темама о Србији и Србима.

Рене Мије (René Millet), бивши француски дипломата у Београду, уз дипломатску каријеру посветио се и писању. У La Revue des Deux Mondes у наставцима током 1891. године објављује своје успомене са Балкана под насловом Souvenirs des Balkans. De Salonique à Belgrade et du Danube à l’Adriatique (Успомене са Балкана. Од Солуна до Београда и од Дунава до Јадрана). Историја, географија, геологија, религија и карактеристике балканских народа представљене су француским читаоцима описане речима француског дипломате, кога су посебно занимали економски апекти ширења француског утицаја на простору Балкана. Своја интересовања у поменутом смеру, Мије је исказао и у оквиру коауторског дела Le commerce français en Orient. La Serbie économiaue et commerciale (Француска трговина на Истоку. Србија, економија и трговина). Економске прилике и друштвена кретања у Србији биле су главна тема поменуте књиге, која је анализирала француску трговину и улагања у Србију до 1891. године, као и могућности развоја даље сарадње у време када се Француска политички повезивала са Русијом, којој је давала зајмове и са којом је развијала живу сарадњу. Могуће да је француско-руско повезивање појачало и економска интересовања Француске на Балкану, што се уз све јаче присуство француских пословних људи у Србији, може препознати и кроз књиге као што су напред наведене Мијеове.

Интересовање француских научника и публициста за Србе и Србију започело је као појединачно интересовање путника, пустолова и ентузијаста. Романтизам и интересовање за далеко, непознато и мистично створили су простор за изучавање српске народне поезије. Оснивање Катедре за славистику дало је подстицај научном проучавању историје и културе Срба. Од Кримског рата Срби и Србија постају теме бројних публикација које су уско повезане са међународним догађајима, а пре свега решавањем Источног питања. Од Берлинског конгреса дипломатско-политички и финансијски кругови француског друштва показују појачану потребу за актуелним информацијама о Србији. Стога у последњим деценијама 19. века, поред дела историјског или уметничког карактера о Србији и Србима, код француских аутора политичке и економске теме добијају на значају. Француски часописи Le Journal des Debats, La Revue des Deux Mondes и La Revue de Paris својим високообразованим читаоцима презентују текстове бројних научника, политичара и дипломата, који са различитих аспеката, од политичких преко економских и културних, пишу о Србима и Србији. Касније је већина радова публикована у посебне књиге, које су утицале на генерације Француза. Крајем 19. века првобитно романтичарско интересовање француских интелектуалних и политичких кругова за српску књижевност и средњовековну историју заменило је интересовање за савремене политичке, друштвене и економске прилике на Балкану у контексту међународних односа и интереса Француске. Поменуто интересовање француских интелектуалаца утицало је на дефинисања ставова у француској јавности, а посредно и у уобличавању француско-српских односа.