ИСИДОРА ДАНКАН

ИСИДОРА ДАНКАН

„Дух кад се једном сломи – сломљен је заувек“

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Исидора Данкан била је велика играчица, једно од најзначајнијих и најславнијих имена балета, али и ексцентрична особа коју је шира публика првенствено запамтила по њеном несвакидашњем понашању и љубавним аферама. Љубитељи балета су је ценили због новина које је увела у ову уметност. Њен основни принцип у плесу да тело и покрети морају бити слободни одраз унутрашњег доживљаја, иновирали су плесну уметност. Начела игре која се данас могу видети у модерном плесу, свој основ добили су у ономе што је ова жена радила почетком 20. века. У време када је она, босонога и обучена у провидну грчку тогу плесала и уносила новине у игру, Америка је оспоравала, а у Европи је постала права балетска звезда.

Исидора Данкан (еngl. Angela Isadora Duncan), рођена је у Сједињеним Америчким Државама, у Сан Франциску 27. маја 1877. године, као најмлађе дете у овој ирској породици. Имала је два брата и сестру. Сестра Елизабет Данкан је такође била плесачица. Њен брат Аугустин Данкан је био познати режисер. Најстарији брат Рејмонд Данкан је био познати филозоф, песник и уметник. Њихови родитељи су се развели док је она још била беба. Своју аутобиографску књигу „Мој живот“ Исидора започиње речима: “Карактер детета се зачиње још у мајчиној утроби. Пре но што сам ја рођена, моја је мајка пролазила кроз велике духовне патње и трагичне околности. Није могла да узима ништа од хране, изузев острига на леду и расхлађеног шампањца.“ Кад би је људи упитали када је почела да плеше, одговарала би: “још у мајчином стомаку, можда под утицајем острига и шампањца – Афродитине хране. Моја мајка је преживљавала тако страшне дане за време трудноће, па је често говорила:“Ово дете које треба да се појави на свету засигурно неће бити нормално.““

Љубав према музици и покрету усадила јој је мајка пијанисткиња. Од малих ногу Исидора је своја осећања показивала кроз плес и увелико сањaла о сјају позорнице. Међутим, стварност је била много суровија. Убрзо по Исидорином рођењу, отац је изгубио банку и породица је осиромашила. Мајка је децу одгајала веома слободно, од малих ногу их упућујући на уметност и образовање. Сваке вечери деца су се окупљала око клавира, а Исидора и сестра Елизабета плесале уз разне мелодије. Због сиромаштва, са само шест година, заједно са сестром, почиње да даје деци прве часове плеса. Школу балета никада није похађала, а у тринаестој години напушта и редовну школу. Истовремено, чита књиге Шекспира, Дикенса, Такерија и многих других, обожава европску литературу и према записима из аутобиографије „Мој живот“, већ тада, као дете, размишља о одласку у иностранство.

Из Сан Франциска породица прелази у Чикаго, где Исидора покушава да добије први ангажман, међутим у позориште је не примају. У очајничкој потрази за некаквим послом, игра у једном ресторану и ту остаје све док се велики Аугустин Дали са својом трупом не појављује у Чикагу. На једвите јаде успева да га убеди да је прими и саслуша њене идеје о плесу, након чега је он позива на аудицију у Њујорк. Исидора се са породицом преселила у Њујорк и постала део трупе Аугустина Далија 1895. године. Две године у тој трупи нису донеле никакво побољшање у финансијском смислу. Породица је једва преживљавала, и Исидора није успевала да убеди свог директора у своју „револуцију у уметности“. Напушта Далија и одлази у студио у Карнеги холу, где коначно почиње помало да добија ангажмане и да своје кореографије приказује на приватним концертима за њујоршку елиту. Због свог чудног поимања балета – на музику Шопена и Моцарта играла је боса и скоро гола – извиждана је од публике и урнисана од критике. Незадовољна пријемом на који наилази, одлучује да се заједно са породицом пресели за Лондон. Позајмљује нешто новца и заједно са братом, сестром и мајком одлази у Лондон 1898. године.

У Лондону нешто лакше долази до посла. Почиње да игра пред богатима на приватним забавама, а инспирацију проналази на грчким вазама у Британском музеју. Ускоро упознаје крем лондонског друштва и полако стаје на ноге. Сестра Елизабет се враћа у Америку и отвара плесну школу и тако помаже остатку породице. Две године касније, Исидора, брат и мајка крећу у Париз и то баш у време чувене светске изложбе 1900. године. На изложбу стиже и Шарл Хале и уводи је у строги круг интелектуалног Париза. Композитор Масажер је прати када први пут наступа у салону Де Марсоа. Нижу се успеси по салонима, а Исидора игра Орфеја од Глика у чувеном салону Мадлене де Маре. Излазе прве критике о њеној игри, у којима се проналазе само речи хвале. Постаје предмет обожавања париске елите. Њена мајка је прати на клавиру, а Бетовен, Шуберт, Шуман, Шопен, Лист и Вагнер налазе се у Исидорином репертоару.

У том периоду је упознала филозофа Ничеа и добила идеју да почне свој филозофски правац у плесу. Почиње да плеше уз класичну музику, што изазива чуђење код публике. Исидора је створила свој стил у плесу који је фокусиран на природно кретање тела, уместо строге технике балета. Тај њен стил је постао веома популаран. Многе друге балерине и играчице почеле су да копирају њен специфичан начин игре (боса и у провидној туници). Париски сликари су је сликали, вајари вајали, а сви волели. Слава Исидоре Данкан се коначно шири Европом. Позивају је у Берлин, Лајпциг и Беч.

1905. године отвара своју прву плесну школу, у Гренвалду, у близини Берлина. Уз сестру Елизабету обучава младе играче који ће касније постати плесна трупа „The Isadorables”, како их је назвала штампа. Школа је укључивала и дечаке и девојчице, али је убрзо затворена због недостатка финансијских средстава. Из Беча одлази у Будимпешту, у којој игра 30 пута пред пуном салом и где публика луди од одушевљења. Будимпешта се и званично сматра стартом уметничке каријере Исидоре Данкан. Одатле креће на турнеју Европом, а затим Америком. Иако је сматрала да комерцијалне турнеје нарушавају однос према игри као уметности, играла је по читавој Европи, по Северној и Јужној Америци, опчињено сама на Акропољу, који је сматрала врхунцем уметничког достигнућа… Посетила је Русију осам пута, очајавала гледајући сиромашне на улицама Петрограда, трагала за филозофијом игре, продубљивала је проучавајући филозофију, историју и литературу, основала три плесне школе у којима је развијала плесну уметност и све то време водила и буран приватни живот.

Исидора Данкан је била феминисткиња, бисексуалка и комунисткиња. Из везе са Едвардом Гордоном Крегом, сценографом и великим реформатором позоришта, добија ћерку Дидри 1906. године. Сина Патрика добија 1910. године из везе са Парисом Сингером, богатим наследником Сингер царства шиваћих машина. Парис Сингер је финансирао и отварање нове плесне школе у Паризу, 1913. године, у освит Првог светског рата. Касније исте године, десила се велика трагедија када је обоје деце, заједно са дадиљом, погинуло у аутомобилској несрећи у којој је аутомобил улетео у Сену, непажњом возача, и деца се утопила. Исидора је доживела потпуни емотивни слом и никада се није опоравила од ове трагедије. Помишљала је да се убије. Желећи да поврати смисао свом животу, у августу 1914. године рађа и треће дете, али је дечак убрзо након порођаја умро. Почео је и рат. И тако је Исидора наставила своју потрагу за барем привидним миром, губећи се и морално посрћући.

У време Првог светског рата, наступала је како би сакупљала средства за рањене и избегле. Једно време провела је у Италији код Елеоноре Дузе, затим је радила на новим кореографијама, а од 1916. до 1920. године интензивно наступала. Била је веома понета социјалним и политичким приликама у Русији, све више је наду полагала у ново доба, загледана у велике промене које је Револуција донела. Аутобиографија „Мој живот“ завршава се речима „Збогом, Стари свете! Поздрављам Нови свет!“, када је 1921. године по последњи пут одлазила у Русију.

У пролеће 1921. године стигао јој је позив из Русије. Обезбедили су јој студио, дали средства за рад и могућност да поново оснује своју школу. Једне ноћи у Петрограду, у атељеу сликара Јакулова, среће младог разбарушеног песника Сергеја Јесењина. Љубавна прича измеђе славне играчице и исто толико славног, али 20 година млађег песника, почела је на први поглед и била прилично скандалозна.

Исидора и Јесењин започињу тешку везу, помешану са алкохолом, растанцима, свађама, тучама и сталним враћањем. Венчавају се 1922. године и путују заједно по Европи. Тада и Јесењин објављује своје изабране песме, а Исидора се враћа уметности и приређује концерте. Ова проблематична, опсесивна веза не може да потраје и они се растају већ 1923. године. Наредне године Исидора игра последњи пут у Бољшој театру и напушта Москву, а Јесењин, годину дана касније наводно извршава самоубиство у хотелу Англетер у Петрограду. После Сергејеве смрти, Исидора не проналази мир. Често се појављује пијана у јавности, води неуредан живот, више се бавећи финансијским проблемима него плесом. Време проводи између Нице и Париза. Увече, 14. септембра 1927. године, после ручка са пријатељима, села је у спортски аутомобил марке „Бугати“. Да би се заштитила од ваздушне струје обавила је дугачак свилени шал око врата, не приметивши да је један његов крај остао ван кола. Овај црвени свилени шал, који је носила око врата се обмотао око задњег точка аутомобила и, у брзини, муњевито, на бизаран начин, окончао живот славне играчице. Непоновљива Исидора Данкан и у смрти је остала доследна себи. Два дана након погибије кремирана је у Паризу, уз звуке Баховог д-дур концерта. Почива крај своје деце, на чувеном париском гробљу Пер Лашез.

Кажу да је, излазећи из куће, добацила својим пријатељима:“Довиђења, драги моји, одлазим у славу“. Можда је рекла, можда и не. Али је у славу отишла засигурно.