ИСТИНА О МИШИ ДИМИТРИЈЕВИЋУ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Миша Димитријевић је једна од најзначајнијих личности 19. века међу Србима у Војводини. Рођен је у Новом Саду 1846. године, међутим, постоји и теза да је рођен 1841. године, јер је та година наведена на његовом надгробном споменику. Треба имати у виду да су матичне књиге рођених на просторима које је захватила Мађарска револуција 1848. године биле спаљене, па не постоје апсолутно поуздани подаци о години његовог рођења, али већина историчара узима 1846. као годину његовог рођења.

Постоје заблуде о цинцарском пореклу породице Димитријевић, међутим, то није тачно, а разлог за такве заблуде потиче од чињенице да је отац Мише Димитријевића био трговац, као и да су становали у Грчкошколској улици у Новом Саду, где су становали многи трговци цинцарског порекла. Међутим, отац Мише Димитријевића је након Мађарске револуције 1848. године запао у тешку материјалну ситуацију, јер му је пропао посао с трговином, па је након тога био принуђен да на разне адресе пише молбе за стипендирање школовања његовог сина Мише.  Након одобрења молби за школовање, Миша Димитријевић је стипендиран за основно образовање, за четири године Новосадске велике српске православне гимназије (данашња Гимназија „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду), као и за пети и шести разред гимназије у Сремским Карловцима. Након завршене гимназије, дипломирао је на Правном факултету у Будимпешти. Имао је млађег брата, који је преминуо врло млад, као двадесетогодишњак и сестру Софију, која га је надживела.

У Будимпешти је био питомац Текелијанума, којим је у то време управљао Јован Јовановић Змај. Његов боравак и школовање у Будимпешти се подударају с временом велике победе Српске слободоумне либералне странке на изборима за Угарски сабор на којима је освојено чак дванаест мандата, што је уједно и највећа победа неке од српских листа на изборима за Угарски сабор. У исто време у Будимпешти, Светозар Милетић оснива часопис „Застава“ чијем раду се придружује и Миша Димитријевић, а након краћег времена и заједничког рада са Светозаром Милетићем, постаје његова десна рука у странци коју је водио.

Треба издвојити концепције у виђењу развоја српског народа у Угарској. Прва опција, односно конзервативна концепција је сматрала да српски народ треба да тражи ослонац у Бечу, тј. да Срби треба да траже Војводину као своју круновину. Ђорђе Стратимировић је подржавао ову тезу, сматрајући додатно да Војводина с Хрватском треба да се веже у једну целину која би била дуална, а затим да траже од Беча да буду засебна круновина од Угарске.

Светозар Милетић, кога су у то време сматрали Мађароном, залагао се да Срби треба ослонац да траже у договору с Мађарима, као и да треба да се сврстају на страну мађарске опозиције која је захтевала независност Угарске, што је Светозар Милетић правдао претњом од пангерманског продора на југоисток Европе, па је управо из тог разлога Милетићу савез с Угарском опозицијом која није била благонаклона Хабзбуршкој династији био најлогичнији избор. Милетић је у то време сматрао да је за Србе најбоље да буду посебна жупанија у оквиру независне Угарске државе, с обзиром на то да би и она била вишенационална и вишејезична држава као и Хабзбуршка монархија.

Већ 1871. године Милетићева странка је била начета од клерикалаца, али и од Светозара Марковића, који је у то време боравио на простору Војводине где је ширио идеје социјализма. Оснива се Нова омладина српска, чији су чланови били Илија Вучетић, Миша Димитријевић, Јаша Томић, Лаза Нанчић и др. Идеје о социјализму које је пропагирао Светозар Марковић су биле тешко оствариве у тадашњој Војводини, али и у Угарској, јер је она у то време била примарно пољопривредна земља, а индустријска револуција је тек добијала свој замах.

Миша Димитријевић је од свог партијског вође Светозара Милетића добио задатак да на састанку социјалистичке омладине проба да их одговори од социјалне политике, као и да покуша да им објасни да социјални проблеми нису ексклузиван проблем само Срба, већ и осталих народа који живе у Хабзбуршкој монархији, као и да Срби треба да теже остваривању својих националних права, али кроз Српску слободоумну либералну странку српског народа у Угарској. У Новом Саду Миша Димитријевић је заузимао важне функције, од заменика бележника до градског сенатора, а 1872. године постаје заменик градског капетана. Васа Стајић наводи једну анегдоту о Миши Димитријевићу, односно о његовој куражи и храбрости, када је привео мађарског официра, припадника Хонведија, односно мађарског домобранства, због недоличног понашања и вређања грађана Новог Сада на јавном месту и спровео га до његових претпостављених у гарнизон.

Оба пута када је Светозар Милетић био ухапшен, замењивао га је Павле Мачвански, који се трудио да загорча живот Миши Димитријевићу због његових националних опозиционих ставова. Миша Димитријевић је за октаву више био израженији српски националиста од Светозара Милетића, али и политички практичар да се кроз Српску либералну странку дође до поправљања стања српског народа у Угарској.

На споменику Мише Димитрјевића стоји да је писац, иако то докраја није разјашњено. У тадашњој Угарској Војводини било је многих који су поштовали његов рад, међу којима су били Јован Јовановић Змај и Лаза Костић. Уз одобрење Лазе Костића учествовао је на скупу који је 1870. године организовао књаз Никола. Пред тадашњим одборницима у скупштини представљен је њихов заједнички рад.

У другој половини 20. века због тешког здравственог стања Светозара Милетића, који завршава у затвору због неподржавања мађаризације, на молбу Милице Милетић преузима Заставу и заједно са својим истомишљеницима почиње да обнавља часопис која је по Милетићевом одласку запао у кризу. Успео је да обнови читалачки клуб младих и постао је један од првака Српске слободоумне странке.

Док је Милетић био у затвору, многи његови саборци су сматрали да он више неће бити у стању да делује као политичка личност. Иако је његова политичка моћ полако слабила, Светозар Милетић је 1878. године организовао скуп у Сремским Карловцима на којем је окупио своје саборце. Изразио је жељу да га поново подрже и гласају за његов политички повратак, међутим, велика већина је остала уздржана или му није дала подршку сматрајући да треба да се повуче. Тада се са половином разилази а потом наставља свој рад. На скупштини у Новом Саду Светозар Милетић долази у сукоб с Јашом Томићем који је предводио социјалисте. Избацује га и описује га као негативну особу, „неморалног папу Војводине“.

Миша Димитријевић као снажна политичка личност, оженио се Анком Димитријевић из Сенте, која је током друге половине 19. века важила за најлепшу и најбогатију Српкињу тада. 1883. или 1884. године Миша Димитријевић је као члан Либералне странке учествовао на скупу у хотелу „Панорама“ у Будимпешти, иако га је де факто подржао, сматрао је да нису потребне нове велике промене и својим политичким потезима успео је да убеди неколико либерала у лобију да не гласају на скупу. Тај скуп је подржао и Јаша Томић са социјалистима, међутим, ипак није дао никакву подршку и није подржавао никакве промене међу Србима у Угарској Војводини.

У Кикинди је 1887. године такође организован сличан скуп где се такође окупио велики број људи, на којем се поново расправљало о политичким променама међу одборницима. Димитријевић као вођа Српске слободоумне странке подржава промене, док су социјалисти Јаше Томића против. Долази до сукоба двеју страна и Јаша Томић напушта скуп са својим саборцима. Једно време док је био политички активни члан Либералне странке обављао је и функцију сенатора.

У Кикинду је 13. априла дошао велики број људи, преко 1000 бирача Српске народне слободоумне странке се тамо запутило из 52 места. Пре свега је доминирао јужни Банат, где су били учвршћени нотабилитети који усвајају нови Бечкеречки програм. Срби престају да буду опозиција државног правног система и залажу се за поштовање својих права у оквиру тадашњих угарских закона. Они се не противе ничему, али теже да се код Угарских власти издејствује поправљање српског статуса. Осам и по месеци након конференције, Застава остаје и даље њихово агитационо средство. Милетићева породица их није искључила из Заставе због одступања од Милетићеве политике, већ их је оставила да и даље функционишу у Застави као легитимни уредници. Они на Кикиндској конференцији проглашавају Заставу као политички орган за средство којим ће даље ширити своју пропаганду. До коначне конфронтације између либерала и онога што ћемо касније звати радикалима доћи ће након избора Српског народног сабора 1885. године, дотле ће они бити у оквиру истог опозиционог корпуса. 13. јуна 1884. године дошло је до поновљених избора у Шајкашком изборном срезу за посланичко место које је Милетић због болести напустио. Требало је да се изабере нови посланик. Миша Димитријевић је на тим изборима успео да однесе значајну победу. С обзиром на то да није имао никакав политички орган, није имао штампу путем које је могао да агитује, да износи свој политичке ставове, он је успео да путем једног мање читаног недељника Српско коло уради за своју кампању много више кроз теренски рад. Занимљиво је да долази до нестрпљења у Милетићевој породици, што видимо из писама између Милице Томић и Ђорђа Димитријевића, који није повезан с Мишом Димитријевићем, већ долази из Бечкерека. Пожурују се нотабилитети да купе што пре Заставу, али они на крају одуговлаче с тиме. Размишљају да им је јефтиније да покрену лист Српска застава како не би губили штампарију и све остало. Милетићева ћерка ће касније званично писати да је она што пре желела да се нађе уредник. Није ту било питање уредника, ту је пре свега питање власништва, а штампарија није доносила профит. Поента је у томе да је то био значајан бренд који је био читан међу Србима, имао је значајан број претплатника и ко је желео да користи тај канал обраћања јавности, требало је за то да плати и да рачуна да неће имати зараду. Услед тактизирања и одуговлачења нотабилитета, посредовањем различитих људи с којима је била у контакту, Милица доноси одлуку да Заставу преузме као уредник Јаша Томић од 2. јануара 1885. године. Познато је да је он био више пута у сукобу с Милетићем, међутим, на тржишту су постојале три могућности ко би то преузео: нотабилитети, либерали око Мише Димитријевића и трећа опција која није разматрана дотад – Социјалисти, касније радикали око Јаше Томића. Он је постао уредник, а Застава је и даље остала у власништу Милетићеве породице. Исте године били су расписани избори за Српски народноцрквени сабор, односно за Српску црквеношколску аутономију. Она је била значајно погажена тиме што је 79. године мађарска влада нелегитимно сменила патријарха Ивачковића и на његово место довела свог послушника Германа Анђелића, ког је две године касније мимо свих процедура прогласила за патријарха, односно митрополита. Он је почео да влада прилично самовласно тако што је спроводио своје политичке визије и развио снажну публицистику која је најдубље омаловажавала српски опозициони покрет. Посебан акценат је био на кафанским окупљањима тадашњих српских првака, но морамо знати да су тадашње кафане имале свој културни значај и да су оне била места где су се људи окупљали из политичких побуда да би разговарали. Нису имале само биртијашки карактер. На наговор Јована Јовановића Змаја, Димитријевић и Томић заједнички улазе у изборе, праве заједнички списак кандидата, а сваки кандидат је посебно биран. Збор је организован 27. јуна 1885. године на Видовдан, који је тада био један дан испред због усаглашавања старог и новог календара, па је у 20. веку договорена конвенција да се тај датум не помера. Збор је био невероватних размера, савременици кажу да је надмашио све Милетиће зборове, чак и бечкеречки кад је донет Бечкеречки програм. Мото је био „Одбацимо све што браћу дели”, како би се указало на јединство опозиционо настројених Срба. Они су тад освојили огромну већину од 68 места, од тога је 62 стало на страну политике Мише Димитријевића и Либералне странке, 4 су отишли на страну Јаше Томића и радикала, 1 на страну клера.  Јаша Томић је одмах прогласио да то треба бојкотовати. Занимљиво је да је три године раније то исто урадио Миша Димитријевић. Либерали који су имали велику већину покушали су кроз расправе и дискусије да отклоне неправилности у раду српских вероисповедних и школских органа, али то нису успели. Сматрали су да се треба борити по сваку цену и остали су у органима аутономије.

Схвативши да је даљи политички рад немогућ без штампаног медија, Димитријевић је 17. октобра 1885. покренуо први број часописа Браник. Димитријевић ће ту бити уредник и сива еминенција, касније Никола Јоксимовић. Часопис је држао тврдо усмерење, при чему је Димитријевић инсистирао на децентрализацији у политици, то јест да странка договором треба све да уређује. Лаза Костић, Илија Вучетић, многи људи су учествовали са својим чланцима сачинивши квалитетан дневни лист. Димитријевић се кроз Браник залаже за независност Мађарске, за децентрализацију Угарске против мађарске хегемоније, за српску независност и самосталност на Балкану. Сматра да је дужност Србије да се прошири на простор Старе Србије, Рашке области и Македоније, такође да се прошири и на област Босне и Херцеговине, за коју Димитријевић сматра да природно припада Србији. Што се тиче српске политике у Хрватској, Димитријевић подржава опозиционо деловање. Пре нотабилитета у Војводини дошло је до Черевићке конференције где су поједини српски прваци решили да пређу на страну Мађарона, односно да са њима направе пакт у Хрватској, из разлога што су дуго деловали опозиционо са појединим опозиционим странкама борећи се за већу независност Хрватске. За исто су се залагали Милетић и Димитријевић, међутим, одређене хрватске странке које су се за исто залагале, биле су склоне да Србима бране право да буду равноправан народ у Хрватској и да равноправно користе ћирилицу и хрватске фондове за развој своје цркве и школовања. Мађарони, схвативши ону стару „Завади па владај”, одлучили су да Србима дају обећање и можда који динар како би се културне установе развијале. У периоду кад је покренут Браник долази до Српско-бугарског рата 1885. године. Две бугарске покрајине су се ујединиле, што је било противно тадашњим конвенцијама и нарушен је баланс да Бугарска може бити већа од Србије. По Димитријевићу, Обреновићи су то погрешно протумачили, те уместо да то искористе и да се на рачун Османлија увећа, да се прошири на југ и запад, краљ Милан је објавио рат Бугарској. Србија је претрпела страшан пораз, захваљујући молбама Обреновића ка Хабзбуршкој монархији. Хабзбурговци су убедили Бугаре да се врате на почетну позицију. Кад је Српско-бугарски рат отпочео, Димитријевић је рекао да је његова света дужност као Србина да у потпуности стане на страну Србије и српског народа, иако она није у праву. Организовао је прикупљање помоћи за српску војску у рату.

1886. године долази до избора за српске црквене органе, за скупштине црквених општина и епархија. Без претходног договора, на место где је за епархијску скупштину био кандидован Михајло Полит Десанчић, који јесте био либерал, али крајње пасиван, подржао је Милетића 1881. године и потом се повукао, као и Илија Вучетић који је био сарадник Мише Димитријевића, човек који ће по погибији Димитријевића бити председник Српске народне слободоумне странке, односно либералне странке. Јаша Томић се кандидовао против обојице и успео да их победи, након чега је дошло до отклона између ове две групације, што ће на концу резултирати формирањем две различите странке. У том периоду провејава чаршијска прича пласирана од стране Милице Милетић и Јаше Томића, како је Миша Димитријевић покушавао по сваку цену да се докопа Заставе, што Миша Димитријевић демантује. На концу Милица Милетић, односно Томић, пласира брошуру денунцирајући Димитријевића као политичког прагмату. Миша Димитријевић одговара Милици Томић у брошури Мало више светлости, сматрајући да она правда период кад је дозволила нотабилитетима да управљају Заставом у нади да ће је продати. Милица му потом одговара у брошури Извртање није светлост, те долази до полемике која се наставља на страницама Браника и Заставе, где долази до тешког сукоба. Димитријевић 25. јануара 1885. године држи чувени говор у Угарском сабору, где апострофира да у Угарској живи 6.000.000 Мађара, а да су 400 посланика у Угарском сабору етнички Мађари, да живи 10.000.000 немађара, а да су свега 30 посланика из њихових редова. Сматра да нико није тражио да се распарча Угарска, да нико није доводио доминацију Мађара у питање, међутим да Срби имају право за свој засебан државно-правни положај у оквиру Угарске. Кад би Срби инсистирали на томе, ушли би у већу опозицију и сукоб, те да Мађари треба да схвате да су им Срби значајни на путу ка независности. Током 1887. године Димитријевићу се званично придружује Михајло Полит Десанчић, пише брошуру Рецимо и ми коју где не помиње своју пасивност, благо критикује Димитријевића, а обрушава се на нотабилитете и радикале, што изазива наставак сукоба између Браника и Заставе. Касније се Лаза Нанчић и Јаша Томић обрушавају на Полита и Илију Вучетића, за ког сматрају да је у почетку био склон прихватању Кикиндског програма. Свеукупно ће кулминирати 1887. године, када су били расписани избори за Угарски сабор. С обзиром на то да Народна странка није имала устаљен ни један орган који би функционисао, дошло је до тога да Миша Димитријевић као једини посланик из те странке предложи да у Србобрану, односно у Сентомашу како се тада звао, дође до Велике конференције Срба бирача Народне слободоумне странке на којој ће се направити листа за изборе и договорити око свих детаља. У Србобрану се дешава скандал. Најпре заједнички долазе либерали и радикали који почињу да воде конференцију. Скандал разбија мађарска полиција из разлога што су радикали, како би симулирали већину, покупили сеоску сиротињу, обећали јој хлеб и нагурали у двориште где се то дешавало. Дошло је до инцидената и сукоба са полицијским органима. Након тога, либерали су у Новом Саду направили конференцију где су остали доследни Бечкеречком програму, вођени Мишом Димитријевићем, да би на крају радикали после тога себе прогласили за наследнике Милетићеве странке али с измењеним програмом. Увели су социјалну политику и назвали су себе Целокупна народна српска слободоумна странка, што ће се коју годину касније променти у назив Српска радикална странка. Сматрали су да су се залагали за корените реформе (корен је на латинском радикс), те по томе Радикална странка. Сукоб између Милице Милетић, Јаше Томића и Мише Димитријевића на крају је кулминирао на Туциндан 4. јануара 1890. године убиством Мише Димитријевића на новосадској Железничкој станици. Њега је пред пријатељима, женом и Јанком Перићем ловачким ножем заклао Јаша Томић. Миша Димитријевић се спремао да оде са женом у посету тазбини за Божић. Узрок томе је било поновно покретање питања како је Миша Димитријевић по сваку цену покушавао да дође до Заставе, али да није могао. Димитријевић је у једном таблоидном блату решио да одговори тако што му се јавио бечкеречки адвокат, извесни Бранко Перић, некадашњи вереник Милице Томић. Бранко му је доставио оригинално писмо у коме му Милица Томић обећава да ће му у мираз поклонити штампарију, лист и све везано за Заставу уколико се ожени њом, што је изиритирало Јашу Томића, мада сматрам да је то дуже индуковано незадовољство и ривалитет, а пре свега политички разлози који су га лично мотивисали. У убиству видим и ритуалне елементе. Имао је довољно фанатизованих радикала, могао је убиство да изврши на било који начин и на било ком другом месту, а не пред пријатељима и супругом.