Истина о Скендербегу

Истина о Скендербегу

Аутор:  Доц. др Борис Стојковски

Балканска историја препуна је својатања појединих личности, као и врло тенденциозног стигматизовања и обележавања појединих значајних историјских догађаја. Искривљено тумачење историје постало је, на одређени начин, лајтмотив приликом стварања нових етничких групација и једна од темеља креирања нових националних идентитета на Балкану. Готово све балканске нације имају међу својим историчарима и уопште у јавности присутно доста романтичарски задојених стручњака и псеудостручњака који историју тумаче не на основу извора, већ површно и у складу са сопственим националним или идеолошким светоназорима.

Једна од личности која несумњиво има знаменито место у балканској историји XV века,  а чија се слава проширила на читаву Европу, а у новије време и свет, а која се сматра донекле и контроверзном личношћу јесте Скендербег. Данас се посматра искључиво као национални херој Албанаца, међутим, историјски извори и историјска наука, она лишена сваке пристрасности, она која пише искључиво на основу извора и sine ira et studio даје нешто другачији поглед на његов лик и дело.

Ђорђе Кастриота назван Скендербег био је син Ивана и Војисаве. Његов отац Иван Кастриота био је господар области од Љеша до Призрена. Синови су му носили имена Ђорђе, Репош, Станиша и Константин. Иван је мењао вероисповест, што му замерају савремени извори, али породица Кастриота је била изузетно везана за Хиландар, те Иван подиже арбанашки пирг, а Станиша бива и сахрањен у Хиландару. Ово свакако недвосмислено сведочи о њиховој блискости вери православној.

Порекло Кастриота је неразјашњено, али се зна за село Кастриот одакле је наводно према неким мишљењима у историографији и Иванов деда Костадин, што је изгледа данашња дебарска област, а поред Маврова има село тог имена. Неки ово село смештају и у Метохију.

Ако се окренемо изворима стране провениујенције можемо прочитати и овакву реченицу: Scanderbeg huome valente e per nature Serviano. Аутор је Јован Музака, који се сматра првим албанским историчарем, који је 1515. године компиловао своје мемоаре, односно своје историјско дело. Као што се да видети, иако је био албански великаш истакао је да је Скендербег био српске природе.

Један од највећих оријенталиста и турколога свих времена, врло угледни немачки историчар Франц Бабингер тражио је Ђорђу Кастриоти и његовом оцу српско порекло око Ливна, и сматрао да је најстарији предак можда био кефалија и то још из доба цара Душана. Бабингер је ово утврђивао превасходно на основу османских извора, али свакако и на основу других врела разнолике провенијенције.

Мајка Ђорђа Кастриота потоњега Скендербега Воисава Трибалда је врло вероватно пореклом са простора Македоније. Порекло јој је, према савременим историчарима, од неког Вукашиновог (можда и Душановог) великаша Гругура или чак Гргура Бранковића, брата Вуковог, што је додуше мање вероватно. Вероватније од великаша Гргура из простог разлога што нигде у изворима или пак традицији и нема помена сродства са Бранковићима. Из Полога је пореклом, а њено словенско (односно врло конкретно српско) порекло су неупитни.

Место и година рођења Скендербега су несигурни, као и податак да је са 16(?) година послат султану. Био је талац на Ендеруну у Једренама, у најелитнијој дворској школи где су се обучавали и васпитавали јаничари и будућа елита османског друштва. Опијен причама о авантурама и походима Александра Великог, што је била популарна литература исламског света, када је примио ислам Ђорђе постаје Скендер(бег). Од 1430. године турски спахија, а 1437-1438. године турски господар Кроје. У то доба се понаша као сваки други османски феудални господар, потпуно уклопљен у турски феудални систем.

Године 1438, као и 1443. ратује против хришћанских сила, а свој успон у османском феудалном систему доживљава 1440. године када добија заставу од султана и постаје дебарски санџакбег. То је био врхунац његове каријере у османској служби, јер под неразјашњеним околностима од успешног османског феудалца он постаје велики борац против њих и постаје прави епски јунак још за живота. Као што је истакнуто, нејасна је његова промена стране, али су чињенице јасне – Скендербег 1443. године креће на Турке. Прве победе остварио је већ на почетку својих антитурских активности у периоду 1444-1446. године у Македонији. Албанско и српско племство Зете склапа савез познат под именом Љешка лига.

Избија затим и рат са Млецима 1447-1448. година, а Млеци дају награду за убиство Скендербега. У том контексту су писали и српском деспоту Ђурђу Бранковићу, зетским господарима Црнојевићима и Албанцима, њиховој властели и племенима са истим циљем-убити Скендербега.

Победа над Млечанима код Скадра није на прави начин могла бити искоришћена, те је уследила предаја Турцима због мањка воде, али то није спречило Скендербега да настави ратовање против Османлија. И када је Јанош Хуњади покренуо нову велику кампању 1448. године, Ђорђе Кастриота је желео да помогне и да се супротстави Османлијама. Скендербега је у томе спречавао деспот Ђурађ Бранковић који није узео учешћа у кампањи 1448. године, а чији је врхунац била у октобру Друга Косовска битка. Српска деспотовина, у намери да сачува своју самосталност била је неутрална у овом сукобу, а као одмазду за спречавање продора Скендербегових трупа уследило пустошење Косова са његове стране.

У нападу на Скендербегове земље султан Мурат II се 1450. године нашао под зидинама Кроје. У том су се походу истакли превртљиви Млечани који су снабдевали и једну и другу страну због чега је дошло и до одмазде над њима. Без ресурса Скендербег одлази у Дубровник, и уздао се у помоћ папе и западних сила. Истовремено, почео је да прима и стране амбасаде у Кроји, која је постала престоница, и која је била једно од седишта борбе против Турака. Уследио је, врло брзо након пада Цариграда, пораз под Бератом (1454) и први већи рат са султаном Мехмедом Освајачем.

Скендербег је поред односа са деспотом Ђурђем Бранковићем и Србијом, имао везе и са другом српском државом, а то је била Босна. Испрва његов однос карактерише сарадња са Владиславом Косачом, а због тога је 1456. године био могући рат Стефана Вукчића Косаче и Скендербега, до кога, срећом, ипак није дошло. Напуљски краљ Алфонс V Apaгонски је био свакако највећи заштитник којег је имао Скендербег, а овај велики јунак добио је и титулу капетан папске Курије. Италијанска експедиција је била од његових последњих великих подухвата, а везана је за његову блиску и тесну сарадњу са напуљским Арагонцима. Скендербег је повео велику експедицију 1461. године која је била велика победа и помоћ Ферантеу Арагонском. Након овог тријумфа Скендербег је последње године свог живота провео у победама 1464-1466. године, настављајући борбе са Османлијама. Опсада Кроје која је уследила 1467. године, била је последњи велики ударац нанет Скендербегу. Он се разболео и смрт од маларије га је затекла 17. јануара 1468. године у Љешу.

Велику славу стекао је још за живота. Велики српски хуманиста, римокатолички бискуп Новог Брда и Улцињанин Мартин Сегон је написао 1480. године Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno, први  то савремеи спис, више биографску скицу неголи прави животпис, али је тиме без сумње дао основ да се Скендербегова епопеја и јунаштво почну ширити целом Европом. Најважнија Скендербегова биографија носи наслов Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum Principis и настала је из пера Марина Барлетија 1508. године. О аутору се не зна много, био је Скадранин, који је избегао у Италију. Порекло му је нејасно и до данас је предмет расправа међу стручњацима. Дело је без сумње важно, превасходно јер је савремен извор, али критички га треба проучавати, пошто, како су научници већ раније утврдили је препуно фалсификата, измишљотина и фантазија самог аутора. Упркос свему томе, имало је огроман одјек у Европи, и преведено је на многе европске језике.

У новом веку Скендербег постаје прави европски јунак, али му није мањкала ни српска традиција, напротив. За разлику од албанске, које ни нема све до новог доба, током векова српска традиција се развијала и расла, а Скендербег је био инспирација многим српским и јужнословенским ауторима. Први је био Цетињски летопис из доба Василија Петровића у коме је Скендербег назван Черноевич. Међу српским и далматинско-дубровачким ауторима којима је Ђорђе Кастриота Скендербег био инспирација били су Иван Томко Мрнавић; Иван Гундулић; Андрија Качић Миошић; Јуније Палмотић; Павао Ритер Витезовић; Ђуро Матија Шпорер; Сима Милутиновић Сарајлија; Стерија; Стеван Сремац и на концу велики Петар Петровић Његош који је у непролазном  Горском вијенцу ускликнуо: Скендербег је срца Обилића! И док је као што се да приметити из само списка људи који су се бавили Скендербегом као ликом у својим књижевним списима, са усменом традицијом, ствар је потпуно другачија. Скендербег није чест лик у епици, и никада у народном стваралаштву није имао истакнуто место као неки други јунаци. Усмена традиција је дакле изузетно скромна, али постоје српске епске песме каснијег доба.

Њега је у Западној Европи популаризовао заправо Волтер који је написао да би Византија преживела да је њоме владао Скендербег, а у раној модерној култури о њему је компоновао и велики Вивалди (1718, либрето за оперу Скендербег написао је Антонио Салви).

У ХХ веку традиција о Скендербегу је узела замах, па је тако Коста Манојловић 1933. године компонвао Песме земље Скендербегове-шест хорских композиција. Снимљен је након Другог светског рата и филм под насловом Великий воин Албании Скандербег-Luftëtari i math i Shqipërisë Skënderbeu. У питању је била Совјетско-албанска копродукција која је овенчана и Међународном наградом у Кану 1954. године.  Једна индиректна веза самог Скендербега и Новог Сада јесте што је Стеријин Скендербег изведен на првом Стеријином позорју.

Како је онда, упркос свој овој традицији, али пре свега упркос јасним и недвосмисленим историјским изворима Ђурађ Кастриота Скендербег постао Албанац и херој албанске нације? Везе које је имао са Албанијом јесу територија којом је управљао, као део становништва и војске из области којима је владао. Али, поред Албанаца било је у тим областима и Срба, Влаха, Грка. Кастриоте, Дукађини, Аријанити су управљали подручјем које је компактна албанска територија под управом феудалне властеле, посебно из ове три набројане породице. Наравно уз јасну напомену да нације и национализми не постоје све до XIX века, а о неком премодерном етничком идентитету код Албанаца је јако тешко говорити и подаци су изузетно скромни.

Албанска традиција о њему до дубоко у нови век не постоји. Узевши у обзир да је османским освајањем Албаније исламизација албанског живља напредовала убрзаним темпом, а да је сам Скендербег био ватрени борац против Турака ислам га је потиснуо из колективног сећања, временом, у доба буђења албанског и других национализама код православних и код римокатолика у емиграцији јача његов култ. За то је посебно заслужно албанско емигранстко друштво ВАТРА у САД и православни свештеник Фан Стиљијан Нољи који је написао Скендербегову биографију ширећи култ њега као албанског јунака. Скендербег је опстао као јунак у Западној Европи, захваљујући Волтеру и другим писцима, као и преводима Барлетија. Истовремено док је међу Албанцима ишчезао, код Словена и поглавито Срба његов спомен је очуван. О томе пише и Спиридон Гопчевић, у српском племену из Црне Горе Кучи он је сматран посебним јунаком. Недостатак албанског средњег века и личности из њега условили су потребу да се нађе погодна личност око које би се могао исплести албански национални култ и да се просто створи национални херој још из средњег века. Чињеница је да је Скендербег управљао областима у Албанији, да је под његовом управом било много Албанаца и то је све условило да се у савремено доба развије прича о њему као албанском националном јунаку. Прво дело на албанском о њему под насловом Histori e Skënderbeut чији је аутор Naim Frashëri, штампано је 1898. године у Букурешту. Фрашери је био први муслиман који је писао о Скендербегу. Од тада, па до данас, иако извори сведоче другачије, као плод традиције, као резултат некритичког читања извора, али и као последица одушевљења за Скендербегово јунаштво, он живи један други живот од оног који сведоче извори.