Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Tradicija tamburaške muzike na prostoru Vojvodine datira iz prve polovine 19. veka, ali određene vrste tambure na ovim prostorima postoje vekovima ranije. Pre pojave tamburice, veselja su bila praćena gajdama i guslama. Tambura je žičani muzički instrument, sa 4 do 8 žica. Tonovi se stvaraju trzanjem žica, i to pomoću trzalice, pravljene od višnjine kore, roga, celuloida, a kod basiste i od tvrde kože. Tambura se razvila iz žičanog instrumenta poznatog još u kulturi stare Mesopotamije, Persije i Egipta, pre 5.000 godina. Persijanci su je zvali denbar, a Arapi tanbur. Stari Grci i Rimljani imali su sličan instrument, koji su zvali pandora, a Rusi i Ukrajinci bandura.
Dugo je bilo prihvaćeno mišljenje da su tamburu na ove prostore doneli Turci, i da je ona kasnije menjala svoj izgled i zvučnost. Međutim, verovatnije je da je tambura došla u ove krajeve sa Slovenima, pre 1.300 godina. Ovu tezu potvrđuje i vizantijski istoričar Teofilakt Simokata iz 7. veka koji je zapisao da su stari Sloveni znali za tamburu još mnogo pre dolaska Turaka u Anadoliju. Navodno su na granicama Vizantije uhvaćena tri Slovena koji su umesto oružja nosili ove žičane instrumente. Vizantinci su, takođe, imali svoje instrumente sa žicama, kao što su lire i kitare. Turski etnomuzikolog Mahmud R. Gazimihali navodi da je još u 9. veku na Balkanu bila poznata jedna vrsta dugovratih tambura, a dolaskom Turaka u 14. i 15. veku stižu i njihove tambure, šargija i saz. To znači da je tambura na ovim prostorima postojala i mnogo ranije, nego što je Branko Radičević ispevao stihove: Tambur, tambur sitna tamburice, udri pobro u sićane žice.
Kako god bilo, prva tambura, tzv. samica ili, kako su je još nazivali dangubica, razbibriga, tikvara i slično, u Vojvodini se pominje još 1551. godine kod putopisca Nikolaja, koji je pratio francuskog konzula na putu za Tursku. Najstarija danas očuvana tambura potiče iz 1847. i vlasništvo je Paje Kolarića iz Osijeka. Samica je korišćena za pratnju pesama i igara, dok kasnije počinje grupno sviranje i tambure menjaju uloge i oblike. U 19. veku od samica nastaju dvoglasne, troglasne i četvoroglasne tambure, raznih veličina, štimova i uloga u orkestru. Danas u Vojvodini razlikujemo sledeće vrste tambura: bisernica ili prim (najmanji tamburaški instrument), brač ili basprim, čelo, bugarija ili kontra, stojeće čelo i tamburaški bas ili begeš/berde (najveći tamburaški instrument). Izrada tamburice je poseban zanat, čije tajne se kriju u dobrom drvetu, adekvatnoj obradi, strpljenju. Za izradu svih žičanih instrumenata, pa tako i za tamburu, najbolje drvo je šareni javor (bosanski ili džafer javor). Dobar je i takozvani javor ptičjeg oka. Od drveta se može koristiti i kajsija, orah i višnja. Gornja daska kod svih žičanih instrumenata izrađuje se od smreke, jer je to najakustičnije drvo. Najzahtevnija za izradu je tambura bisernica.
Tamburaši najčešće sviraju u manjim sastavima, češće zvanim bandama ili ansamblima (do osam muzičara) i manje obimnim orkestrima (maksimalno do petnaest muzičara). Mogu postojati i veći tamburaški sastavi, kao što su orkestri od šesnaest i više muzičara institucionalizovane formacije novijeg vremena. U tamburaškim orkestrima srećemo i druge muzičke instrumente, kao što su harmonika, cimbalo ili violina. Repertoar tamburaša čine vokalno-instrumentalne pesme tradicionalne i starogradske muzike, pesme komponovane za tamburaške orkestre, kao i pesme nekih potpuno drugačijih žanrova. Zbog visokih tehničkih mogućnosti koje poseduje, na tamburici se može svirati sve, od tradicionalne, klasične, filmske, do savremene muzike, Stoga je tamburica prijemčiva i mlađim naraštajima.
Tokom 19. veka malo koje mesto u Vojvodini nije imalo svoj tamburaški orkestar, ali ih je svakako najviše imao Novi Sad. Stvaranju veselog raspoloženja doprinosilo je i to što je u ovom gradu bio priličan broj kafana i gostionica, gde se točio alkohol i bila obavezna muzika. Prvoklasne tamburaške bande mogle su se čuti u mnogobrojnim kafanama. Veliki novosadski hoteli „Jelisaveta”, „Grand hotel Majer”, „Fabri” i „Central”, imali su svoje kafane u kojima su često svirale mađarske ciganske tamburaške bande i to mađarske pesme ili razne kompozicije iz opera i opereta. Tamo gde je gostioničar bio Nemac, gitaristi i citeristi su uveseljavali goste svojom tihom muzikom. Najbučnija veselja u Novom Sadu bila su tamo gde su svirale srpske tamburaške družine i gde je zalazila srpska publika. Ovi tamburaši su ne samo svirali, nego i pevali. Najbolji tamburaši obično su svirali u kafanama „Bela lađa”, „Kod kamile”, „Kod Slavnića”, „Kod tri krune”, „Kod Plevne”… U kafani „Kod kamile” tamburao je Isa Jovanović, koji je bio najskuplji svirac. U „Beloj lađi” svirao je poznati primaš Vlada Marjanović, koji je 1907. godine otišao u Ameriku i postao dirigent u Metropoliten operi u NJujorku. Jedno vreme ovde je svirao i Marko Nešić, dok nije otišao na turneju po Evropi i Rusiji. Čuveni tamburaši koji su svirali po novosadskim kafanama su Lipa iz Maradika, Laza Popović iz Čakova (za koga tvrde da je govorio čak deset jezika), Joca Mimika iz Mola koji je bio poznat po Miletićevom maršu i pesmi Široko je lišće borovo i Stevo Bašić Trnda iz Sombora koji je pevao i makedonske pesme. Bašićevo ime nose i ulice u Čikagu i Ohaju.
U tim starim novosadskim kafanama uvek se našlo veselih gostiju, a nisu bili retki slučajevi preko nedelje da se veselo raspoloženje pretvaralo u pravi lumperaj, naročito kada bi se nekome prohtelo da čašćava i „tera kera”. Noćne policijske straže su stalno krstarile ulicama, posebno oko ovih kafana. Krajem 19. veka postali su sve učestaliji noćni izgredi, bilo od strane gospodske mladeži, trgovačkih pomoćnika ili imućnih salašarskih momaka, kod kojih je dolazilo i do fizičkog obračunavanja. Tada je gradska uprava angažovala Paju NJoru, koji je bio atleta stasom i snagom, a i još više srčan i energičan u svom nastupu prema izgrednicima. Kada bi on svojom šakom udario nekolicinu po glavi i leđima, oni bi se našli na zemlji, a ostalo društvo bi za tren oka uhvatilo maglu. Ovo su ipak bili retki slučajevi. Inače, u to vreme ženski svet uopšte nije noću zalazio u kafane. Pamte se samo retki slučajevi da se poneka energična žena usudila da pred zoru ide da traži zalutalog muža i da ga vodi kući.
Noćni mir u Novom Sadu narušavale su serenade koje su se davale devojkama i koje su svirali i pevali tamburaši. Što bi više serenada dobile, tim bi devojkama više skočio ugled, a pakosnicima jed. Tamburaši su imali posebne pesme koje su se pevale pod devojačkim prozorima, kao što su: Ti već spavaš zlato moje, Tijo noći, moje sunce spava, Milkina kuća na kraju, Sunce jarko, ti ne sijaš jednako i druge. Ako bi se, pak, serenada završila pesmom Odbi se biser grana, tj. svatovcem, to je već imalo i svoje specijalno značenje, da davalac serenade želi zaprositi devojku. Bilo je i obrnutih slučajeva, kada je odbijeni prosac došao da priredi oproštajnu serenadu, pa su svirane i pevane sve tužne pesme. Ovakve serenade prošle bi bez intervencije policijske noćne patrole, jer bi patroldžije obično bilo pozvane na čašu vina, a društvo bi nastavilo sedeljku u kafani. Devojkama izbiračicama koje bi odbijale prosce, priređivane su „mačje muzike”, tj. pod njenim prozorom bi se mjaukalo i dernjavom bi se probudio ceo komšiluk. Osramoćena devojka danima nije smela na ulicu.
Vojvođanski tamburaši bili su pravi virtuozi na svojim instrumentima. Čim bi oni počeli sa „aman” i da teraju na sitnije, sve prisutne zahvatilo bi pravo oduševljenje i lumperajsko raspoloženje. Primaš, čije grlo je bilo često poderano „kao stari bakrač” jednako iskreno i ponosno pevao bi rodoljubne, crkvene, ali i one bezobrazne pesme, i to sve naizmence. Takve sedeljke i lumperaji uz tamburaše, po novosadskim kafanama, bili su nekada čuveni i retko doživljeni provodi, naročito za ljude iz drugih mesta. Tako je Jovan Jovanović Zmaj u svom satiričnom listu Starmali iz 1880. godine, pišući o koristi štednje, rekao: Štedeti se može u odelu, u stanu, u jelu – ali u piću to malo teže ide, osobito ako nam somborski tamburaši sviraju. Čuvene tamburaške pesme, pored Svatovca i Bećarca, su bile: Što se bore misli moje, Ja sam momak siromah, Vesela je Srbadija, Đaurko mila, Triput ti čuknam, Ej, ustaj ženo, Mali pištolj, ali dobro pali, Đuvegije gde ste da ste, Šalaj luče, ne od juče, Šetao sam se gore dole, Što se miče kroz šibljiče, Tuga me mori, Da su meni oči tvoje, At mu sedi, nane, Kad ja pođo u đul-baštu i druge. U pripoveci Potisnuti Veljko Petrović, književnik iz Sombora, piše o nekadašnjim gradskim bircuzima, pa kaže: Primaš, jedini violinista u bandi, inače čuven improvizator stihovanih aktueliteta, pio je sa svom srpskom gospodom bratimstvo, stoga se ponaša više no drugarski… NJegovo je grlo već poderano „kao stari bakrač”, ali zato, ipak, kraj sve uobičajenosti i zanatnosti, ume da razvuče nekako iskreno, svojstveno bolno i ponosno „A šta sve ono Srbin imade”! Tako bi se uz njegovu pratnju, oni kartali na velike novce, kucali, upadali u pesmu i, raskopčavajući prsluke, naručivali bi, uz onaj široki, masni bački kikot, sličan ačenju, sve starinskije pesme, crkvenske i „brezobrazne”, naizmence. Dvadesetih i tridesetih godina 20. veka u Somboru je svirao poznati romski orkestar Šandora Šanjike Grebenara, koji je 1928. bio na turneji po SAD, a potom je snimao i gramofonske ploče za diskografsku kuću „Edison Bel”. Tamburaške družine doprinosile su širenju naših pesama od Pariza, Berlina i Beča, pa sve do SAD. Američke diskografske kuće „Columbia”, „Beka Grand Records”, „Diadal Records” i druge snimale su gramofonske ploče sa tamburaškom muzikom.
U drugoj polovini 20. veka najpoznatiji romski orkestar u Somboru predvodio je Miška Lakatoš Cener. Svirao je u ondašnjem hotelu „Sloboda”, gde ga je čuo poznati filmski režiser Saša Petrović. Godine 1965. oni su svirali svoju čuvenu numeru Đelem, đelem u njegovom filmu Tri, u sceni ispraćaja vojnika na železničkoj stanici. Istu tu numeru zasvirali su dve godine kasnije, u njegovom kultnom filmu Skupljači perja, a u vokalnoj interpretaciji Olivere Vučo. Tako je pesma Đelem, đelem stekla svetsku slavu. Ovaj film je do danas ostao jedno od najuspešnijih ostvarenja srpske i jugoslovenske kinematografije. Tamburaši su imali ulogu i u filmu Biće skoro propast sveta. Nakon uspeha ovih filmskih ostvarenja, tamburaši su postali senzacija širom sveta.
Istaknuti tamburaši i stvaraoci tamburaške muzike iz Vojvodine su: Vasa Jovanović, Stevan Bačić Trnda, Joca Maksimović Čonka, Laza i Toša Relić, Šandor Šanjika Grebenar, Spasoje Tomić, Isidor Bajić, Aleksandar Aranicki, Josip Andrić, Sava Vukosavljev, Lazar Malagurski… Jedan od najvećih tamburaša, ali i kompozitora tamburaških pesama je Marko Nešić. Živeo je krajem 19. i početkom 20. veka u Novom Sadu. Svirao je prim tamburu, brač i šargiju. Napisao je više od 200 kompozicija. Mnoge od njih su prihvaćene u narodu i pevane kao stare gradske pesme, kao što su: Đuvegije gde ste da ste, Dones mi vina krčmarice, Biće skoro propast sveta, Žabaljka, Bogata sam imam svega, Kad sam bio mlađan lovac ja, Cvetala mi ruža na pendžeru i druge. Mnoge njegove pesme su snimljene na singl pločama u Americi, između 1914. i 1938. godine.
Najpoznatiji novosadski tamburaš je svakako Janika Balaž. On je ikona tamburaške kulture na ovim prostorima, koja sa sobom nosi – Vojvodinu, ciganske pesme, mađarsku romansu, Petrovaradinsku tvrđavu… Svirao je tzv. prim bisernicu, okidajući žice i postižući takve tonove da mnogi nisu uspevali da razlikuju tamburicu od violine. Ovaj instrument naučio je da svira od slavnog Maćike Petrovića iz Subotice. Nakon Maćikine smrti Janika je otkupio njegovu prim bisernicu, za tada gotovo neverovatnih 7.000 dinara, i skoro četrdeset godina svirao na njoj. Iako je govorio da je prim samo instrument i da se zvuk nalazi u čoveku, u prstima, istovremeno je pričao i da svoju tamburu ne bi dao ni za šta na svetu. Sa svojim orkestrom od osam članova svirao je po novosadskim kafanama, ali najviše na Petrovaradinskoj tvrđavi. Upravo zbog toga mu je posvećena pesma Osam tamburaša s Petrovaradina. Za Janikinu osmorku čulo se širom Evrope. Svirali su čak i engleskoj kraljici, koja mu je nakon nastupa čestitala i naglasila da „te trenutke nikada neće zaboraviti”. U pariskoj Olimpiji Janika je svirao čak 36 puta. Janika Balaž i njegova tamburica našli su se i u čuvenim filmovima Skupljači perja i Biće skoro propast sveta. Davne 1972. godine Novi Sad je posetio jedan od najvećih violinista 20. veka, David Ojstrah i obreo se u kafani na Petrovaradinskoj tvrđavi. Čuvši Janiku kako svira, ostao je zadivljen i pred celom kafanom ustao i odao priznanje, rekavši da je on veći virtuoz od njega samog. Dobijao je više poziva da se preseli u SAD i Sovjetski Savez, da radi kao učitelj, ali nikada nije hteo da napusti Novi Sad, gde je i umro 1988. Danas na novosadskom Trgu neznanog junaka stoji skulptura od belog kamena na granitnom postolju, koja prikazuje slavnog Janiku. Sa tog položaja on motri na Petrovaradinsku tvrđavu i Novi Sad.
Na prvoj jugoslovenskoj konferenciji tamburaških stručnjaka 1958. godine u Novom Sadu, stvoreni su uslovi za jedinstvo svih tamburaških sistema – prva i druga bisernica, prvi i drugi brač, E-brač, čelo, bugarija i bas.
Prvu tamburašku operu na svetu Ambrož i Katarina napisao je Gregorc Zagorc, kompozitor sa diplomom Muzičke akademije u Novom Sadu. Premijera je izvedena decembra 2019. godine u Semiču, u slovenačkoj Beloj Krajini, nakon čega je krenula međunarodna turneja. U ovoj operi učestvovao je ansambl od preko 100 članova.
Tamburaši, i tamburaške prakse su od 2021. godine priznati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Time je tamburaško stvaralaštvo dobilo posebno na značaju. Tamburaške prakse se najčešće vezuju za Vojvodinu, ali su one prisutne i u ostalim delovima Srbije. Tamburaška muzika je, po mišljenju mnogih, odraz duše Panonske ravnice. Nastala je na ovom multietničkom, multikulturalnom i multikonfesionalnom prostoru. Podjednako dobro je sviraju i razumeju Srbi, Mađari, Romi, Hrvati, Rusini, Bunjevci, Šokci, Slovaci, Rumuni…
Za najtamburaškije selo smatraju se Deronje, kod Odžaka. Ovde je održan Prvi internacionalni Tamburica fest, koji je kasnije prebačen na Petrovaradinsku tvrđavu. Devedesetih godina, kad su nemile prilike zahvatile i tamburašku muziku i kada je u Vojvodini bilo samo deset aktivnih tamburaških orkestara, jedino mesto gde je tambura uvek živela je selo Deronje. U čuvenoj kafani „Kod babe Živane” pesma se plaćala džakom žita.
U centru Novog Sada, u Menratovoj palati, otvoren je Muzej tamburice 2022. godine, koji nam svedoči o dva veka dugoj tradiciji tamburaške muzike na prostoru Vojvodine. Muzejsku postavku čine eksponati, instrumenti i lični predmeti sa kojima muzej može da se pohvali, kao što je tamburica Janike Balaža, klavir Save Vukosavljeva i vredni predmeti Marka Nešića, Save Jovanovića, Mite Oreškovića i drugih.
Stihovi jedne pesme Zvonka Bogdana kažu: Sve je manje dobrih tamburaša, fijakera, snaša i salaša, ali to danas nije slučaj, jer je Novi Sad prestonica svetskog tamburaštva. Tamburaška muzika je nešto što definiše vojvođanski kulturni identitet i gde se tamburica sluša ušima, a čuje srcem.
Ostavi komentar