Историјски услови очувања државотворне идеје српског етноса до почетка 18. века

ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ ОЧУВАЊА ДРЖАВОТВОРНЕ ИДЕЈЕ СРПСКОГ ЕТНОСА ДО ПОЧЕТКА 18. ВЕКА

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

            Није увек једноставно направити сасвим поуздану процену шта представља фундаменталне параметре на основу којих процењујемо политичке, духовне, културолошке и у вези са поменутим просторне и хронолошке оквире и основе постојања и стварног in continuo идентитета једног народа. Посебне тешкоће настају када дате, пре свега социо-историјске анализе уз опште-усвојену научну методологију рада, покушамо да применимо на структуралне елементе етничких или националних корпуса чији развој, у предметно и хронолошко-просторном смислу није могуће посматрати на извесно егзактан начин, из разлога што су токови историје у наведеним заједницама уместо „праволинијске“, углавном поседовали одређену „параболичну“ форму и смисао. Једина могућност која остаје истраживачу на располагању у покушају да макар и делимично расветли претходно помињане оквире и основе, састоји се у раду на историјским подацима, односно у темељној анализи грађе која их садржи и литературе која у предмету свог интересовања говори о њима.Укупно историјско искуство је послужило резултатима до којих је дошла модерна српска историографија у оценама да српски етнички корпус кроз векове свог постојања, а посебно од времена детерминисања његове нације и обнове државности, припада кругу претходно описаних етничких и националних заједница. Проучавање прошлости српског етноса одувек је представљао велики изазов за многе авантуристе и сензационалисте, али пре свих за истраживаче, научнике и публицисте од Николе Иштванфија (Nicolao Isthvanfio – Istvánffy Miklós), грофа Ђорђа Бранковића, Саве Поповића пл. Текелије, па све до великана модерне историографске мисли, као што су Леополд Ранке (Leopold von Ranke), Шаму Боровски (Borovszky Samu), Станоје Станојевић, Алекса Ивић, Мита Костић, Дејан Медаковић, Лазар Ракић, Чедомир Попов или Славко Гавриловић. Вековима пре него што је историографија у предмет своје научне делатности укључила и радове о историјату српског народа, народна традиција je и те како посветила пажњу проучавању прошлости српског етноса у оквирима специфичних методолошких поставки и околности. Посебно интересовање еминентних кругова стручне јавности, нарочито у новије време, усмерено је према демистификацији, али и „демитификацији“ великог друштвено-историјског процеса везаног за егзистенцијалну стагнацију и упоредо са њом назадовање српског друштва после епохалне пропасти његове средњовековне државе, као највишег институционалног детерминисања (у овом случају) српског друштва.

            У овом раду, претходно треба пружити одговоре на питања која се јављају као основне тезе горе поменуте проблематике. Она су тако јасна и концизна да, истовремено, могу да услове и њихово таксативно навођење. Критичка анализа историјских чињеница и општег стања у коме се српски етнос налазио у појединим хронолошким епохама и друштвеним позицијама захтева решење дилеме око питања да ли је српска држава наставила своју егзистенцију на просторима Краљевине Угарске и након физичког, defacto уништења њене организације од стране Османлијског царства на територијама јужно од река Саве и Дунава; и који су друштвени елементи условили опстанак српског етноса у околностима непостојања државне организације која би на адекватан начин артикулисала све његове тежње и интересе, омогућавајући каснији српски risorgimento у 19. веку? Ова два питања и те како су међусобно условљена, а одговори на њих у суштини пружају и значај и основе за разумевање мотива који аутора опредељују за обраду дате теме. Ако узмемо у обзир да је средњевековно поимање стварног права у ширем и имовинског у ужем смислу, поседовање земље изједначавало са административном и управном влашћу оног (феудалца, племића) који поседује земљу, уочићемо да је део „првачког“ слоја српског народа, у измењеним околностима у Угарској, у доброј мери то право и остварио.[1] Повежемо ли ову тезу са фактом да у феудалној структури власти и државног права државу репрезентује њен владар, схватићемо да је симболика континуитета српске средњевековне државности у доброј мери била очувана у угарским жупанијама, преношењем деспотске титуле и достојанства, након пропасти Српске деспотовине на поједине Србе-прваке из различитих властеоских породица све до краја четврте деценије 16. века. Дакле, поменуте и друге племићке породице чувале су дух институционалне традиције наведене државности. Научна достигнућа у области историографије, епску народну песму и делатност Српске православне цркве означили су као главне факторе егзистенцијалног успеха и каснијег препорода српског народа за време и после османлијске и других „туђинских“ владавина над етничким просторима српског колективитета.[2] Међутим, професор Радован Самарџић, професор Чубриловић, као и други заточници српске историографије, приликом анализе ова два елемента који су условили „опстанак“ српског етничког корпуса, превидели су или суштински мање пажње посветили улози, како „првачког слоја“[3], тако и једног друштвено-историјског феномена или особене појаве у виду административно-територијалног спецификума какав је био систем војних граница или крајина на територијама које су услед различитих историјских околности доспеле под власт немачке владарске династије Хабзбурга.[4]

Велики епохални потрес који је доживео српски етнос или „српско друштво“ средином 15. века није могуће посматрати као један „изоловани“ догађај који је имао одређене реперкусије на касније позиционирање тока историјских околности које су пратиле, како би то књижевници и уметнички делатници рекли „судбину српског народа“. Међутим, посматран у ширем контексту, као део велике војно-политичке и у вези са њом културолошке и опште-друштвене експанзије Османлија у Европи од средине 14., па све до последње декаде 17. века, пад Српске деспотовине 1459. године представља зачетак једног сложеног процеса преструктурирања улоге и односа свих унутрашњих чинилаца у социо-структуралној номенклатури српске етничке заједнице, али и њене улоге и односа према осталим регионалним друштвеним заједницама и факторима у Југоисточној и Средњој Европи.[5] Са аспекта српске фактографије и историографије, поменути историјски процеси у наредна три века, условили су незапамћено демографско померање генерација потомака становника са ширег простора средњовековне Деспотовине. Пред „турском најездом“, наведено становништво углавном се померало према „граничним“ географским просторима средњоевропског басена Панонске низије, односно у политичком смислу насељавали су просторе Краљевине Угарске[6], али и западнија подручја наследних породичних поседа династије Хабзбург и у знатно мањем опсегу јадранске приморске области Далмације.[7] У новим срединама, наведене заједнице нису проналазиле само „сигурно уточиште“ за себе и своје ближње, нити су у њих пристизали као духовно и културолошки „огољене јединке“, без свести о свом пореклу, културном и верском наслеђу и вишестолећној државотворној прошлости. Световни и духовни ауторитети земаља које су насељавали (у првом реду Угарске), били су и те како упознати с овим чињеницама. Међутим, основни мотиви, условно речено колонизационе политике угарских владара и касније хабзбуршких, како је раније већ напоменуто, састојали су се у намери да границе њихових држава и поседа заштите од турске опасности, а никако да негују мисао или свест Срба о њиховој великој и „богатој“ културној и државотворној прошлости. Парадоксално, управо ће „колонизациона“ и са њом уско повезане војно-организациона и територијално-административна политика, активирати један својеврсни „механизам“ очувања и развијања српске „државотворне мисли“ у наредним вековима.[8] Конституисање институције војних граница и њихова историјска улога, незаобилазан је елемент поменутих „политика“ хабзбуршких владара, односно аустријских власти, као и токова развоја културолошке и државотворне свести српског етноса, све до првих деценија 20. века.

            Положај становништва српске етничке провенијенције које је живело у граничним земљама и областима Хабзбуршке монархије, током 16. и 17. столећа био је регулисан посебним законима или „статутима“, историографски детерминисаним терминолошким одредницама попут „повластица“ или „привилегија“. Можемо слободно рећи да је од четврте деценије 16. века па све до првих деценија 19. столећа, створен одређени континуитет „привилегијалне политике“ Бечког двора у односу на српско становништво, а исти не само што није био ослобођен од великих тешкоћа у самом процесу издавања и каснијег спровођења привилегија, већ је постао и „нераздвојни пратилац“ или супстрат историјског развоја институције војних граница.[9] Раније помињана свест Срба о институцијалној традицији државности, попут „мисаоне нити“ провлачила се у народном предању и епском стваралаштву, временом добивши есхатолошко-филозофску конструкцију. Управо, привилегијална политика омогућила је да наведена филозофска стремљења у менталном склопу српског колективитета настањеног у Хабзбуршкој монaрхији добију своје правно утемељење, односно норматив на основу којих су касније дефинисани, артикулисани и на крају материјализовани велики делови идеолошких поставки, тежњи и интереса српског народа. Примере за ове тезе можемо да пронађемо у делима хроничара и првих српских псеудоисториографа 17. и 18. века, као што су гроф Ђорђе Бранковић, Јован Рајић или касније Сава Текелија.[10]Свесни огромних ратничких заслуга српског етноса, не само у Бечком рату, али и његових изузетних војничких способности које још и те како могу послужити, у најодговорнијим круговима у држави је преовладало мишљење да Србима треба омогућити егзистенцију у Хабзбуршкој монархији, као једном специфичном војно-политичком ens и на прецизно одређеној територији, организованој стриктно у војно-одбрамбене сврхе. Заправо, Бечки двор је „посегнуо“ за одавно постојећим институцијама механизма одбране државе, односно за формирањем нових одсека у војно-граничарском систему и то на подручју Посавља, Подунавља, Потисја и Поморишја. У историографији, наведени одсеци добили су јединствени колоквијални назив Нове војне границе.[11]

            Дакле, на почетку епохе у којој је „друштво уопште“ на простору Европе пролазило кроз нове велике и „турбулентне“ промене каквих је било и раније (духовни препород у виду просветитељства и рационализма, велика научно-технолошка и техничка открића, револуционарне и еволутивне промене у односима између различитих социјалних група у појединим друштвима), српско друштво је почев од Велике сеобе 1690. године, доживљавало нову епохалну трансформaцију изазвану свеукупним преструктуирањем политичке равнотеже у окружењу у коме је живео (у условима повлачења Османлија из Средње Европе), а опет без сопствене државне творевине као највише форме детерминисања друштвених особина и карактеристика које обликују један народ.[12]Претходно изнесена констатација никако не упућује на закључак да су српско друштво или поједини његови елементи, током периода до Велике сеобе били потпуно неинституционализовани ентитети, тј. да су имали својеврсно неутврђени друштвено-нормативни статус. Један од задатака овог рада јесте и да утврди и у научно-методолошком смислу представи параметре или принципе на основу којих је историјска наука дефинисала институционални нормативни положај српског етничког корпуса на просторима Угарске и Хабзбуршке монархије, пре, али и после 1690. године и Велике сеобе Срба. Поменути принципи, свакако, не би могли да буду оформљени или да егзистирају без постојања одређених институционално-нормативних оквира или боље рећи институционалних субјеката који дефинишу и детерминишу идентитет и интегритет једне друштвене, у овом случају, етно-политичке заједнице. Већ смо говорили о улози Српске православне цркве, институције која је преживела и надживела пад средњовековне државе, а чије је устројство и од 1557. године, односно од времена обнове рада Пећке патријаршије, умногоме било компатибилно са основама уређења средњовековне Србије. Поменута црквена институција имала је своју ингеренцију над највећим делом српског православног становништва и то не само оног које је живело на просторима Османлијског царства.[13]У склопу великих миграторних покрета српског етноса од 15. до 17. века, Црква је била „врховни предводитељ“ и главна, ако не и једина духовно-морална генераторска снага српске заједнице која је у својој делатности црпела и артикулисала „целокупну народну вољу“, обезбедивши неопходну основу спектра интереса за коју се иста непрекидно, што стихијски, што непосредно и активно, грчевито борила. Удеони камен улоге Српске православне цркве и других друштвено-етнолошких елемената српског колективитета, у поменутим процесима и на почетку епохе која представља хронолошки и просторни оквир предметног „кретања“ у овом раду, нераскидиво је у вези са повесним положајем и током историјског развоја земаља у којима је живео српски етнос крајем 17. века. У првом реду, биле су то две велике силе, а још од 16. века (и раније) и два велика ривала у питању доминације над пространствима Југоисточне Европе – Османлијско царство и Хабзбуршка монархија.[14]Наравно, удела у свим историјским догађајима и повесним стањима датог времена имале су и друге државе, попут Млетачке републике, Ердеља, Влашке, Молдавије, али и земаља у којима није живео српски етнос или које су се геопросторно налазиле знатно даље у односу на Балканско полуострво и Југоисточну Европу, као што су били Руско царство, Шпанија, Француска, италијанске државе, итд.[15] Након завршетка Морејског рата 1699. године, делатност Српске Православне Цркве, уз „привилегијалну политику“ Бечког двора, а у околностима формирања „нових војних крајина“ на просторима масовно насељеним српским становништвом после Велике сеобе Срба из 1690. године, у додиру са културолошко-духовним идејама насталим у потоњим деценијама 18. столећа на широким европским пространствима, условили су генезу специфичног детерминисања идеје очувања српске државотворне мисли, као легитимне платформе за настанак и афирмацију српског националног идентитета.[16]

[1]Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњевековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 11.

[2]Васа Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1958, стр. 23-49.

[3]Проф. др Ненад Лемајић под овим термином подразумева главарски, односно старешински слој становништва који се до критичног периода (крај XV века) није посебно издвајао од осталог становништва. Поједине породице и представници овог слоја су до краја XVI века доживели успон и трансформисали се у типични елитни слој феудалне аристократије у Угарској, види: Ненад Лемајић, нав. дело, стр 14-15.

[4]Радован Самарџић, Косовско опредељење, историјски огледи, Српска књижевна задруга, Београд, 1990, стр. 67, 79, 81-89.

[5]Дејан Медаковић, Идеја државности код Срба у XVI, XVII и XVIII веку, Историја српске државности, књига I, Српска академија наука и уметности, Нови Сад, 2000, стр. 319-359.

[6]Велике миграције српског становништва после нестанка српске средњoвековне државе, зависно од околности које су их условљавале или пратиле, у одређеним периодима имале су карактер стихијског пресељавања појединаца, породичних заједница, али и већих групација људи из различитих регија. Поменуте околности су пре свега биле повезане са степеном притиска на њих од стране војно-политичких планова османлијских централних или локално-административних органа власти на подручју некадашње Србије или других балканских земаља у оквирима Отоманске империје. Са друге стране, документовано су забележене чињенице да су дате миграције понекад (од друге половине XV века интензивније) имале плански карактер и биле су подстицане, усмераване и организоване од стране владара Угарског краљевства, а све у циљу формирања својеврсног заштитног територијалног „појаса“ војно-одбрамбеног карактера у односу на освајачке афинитете османлијских завојевача. Током ратовања угарске војске (у којој су значајан удео имали и српски ратници деспота Вука Гргуревића) 1481. године, са подручја некадашње Србије иселило се око 50 000 српских становника. Ово становништво, потом је насељено на простору око Темишвара. Сам краљ Матија у писму упућеном 10. децембра исте године кардиналу Веронаију каже (готово се хвали) „…да су ови Срби својевољно са женама и децом пристали уз хришћанску војску“. Исте године Угарски сабор је усвојио један законски чланак по коме се српско становништво ослобађа од обавезе плаћања црквеног десетка католичком свештенству. Наведене чињенице само потврђују узрочно-последичну везу страховитог стогодишњег сукоба између две велике силе (Угарске и Турске) са потребом угарских владара да што боље обезбеде своје јужне границе које су након великих ратних пустошења остале са значајно умањеним бројем становника. Прилику за остваривање ове важне државне политике, угарски владари, почев од Владислава I Јагелонца, а посебно од времена владавине краља Матије, видели су у организованој колонизационо-популационој политици пресељавања становника са простора северних турских санџака који су се налазили уз Саву и Дунав на јужна подручја свог Краљевства. Види: Fraknói Vilmos, Mátyás király levelei, Külügyi osztály, II, Budapest, 1895, 190, 195, Љубомир Стојановић, Српски летописи, Споменик СКА, књига III, стр. 142. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 24, Др Олга Зиројевић, Смедеревски санџакбег Али-бег Михалоглу, Зборник за историју Матице српске, 3, Матица српска, Нови Сад, 1971, стр. 20.

[7]Како се државна територија Угарске значајно умањивала, посебно после Мохачке битке 1526. године, талас миграција је губио на интензитету, али и на смеру. Крајем XVI века, посебно после битке код Сиска 1593. године, на простору који се данас популарно назива „Западни Балкан“, у територијалном смислу, Османлијско царство углавном је достигло своју пуну величину. Од наведеног времена, а посебно у XVII веку, метанастазичка кретања миграторних заједница српске етничке провенијенције, била су усмерена према западу, односно на „остатке остатака Хрватске“, тј. део Хрватске који је у заједници с Угарском остао под влашћу Хабзбурга. Мањи „крак“ миграторног таласа, ширио се на далматинске области, види: Марко Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Просвета, Београд, 1984, стр. 157, Никола Суботић, Владика Симеон Кончаревић и његов Љетопис, Магазин Сјеверне Далмације, Сплит, 1934, стр. 43-46.

[8]Славко Гавриловић, Дејан Медаковић, Идеја државности код Срба у XVI, XVII и XVIII веку, Историја српске државности, књ. I, Настава историје, часопис Савеза историчара Југославије, Друштво историчара Јужнобачког округа, 13, VII, 2001, стр. 45.

[9]Почеци давања повластица досељеном српском православном становништву, односно почеци привилегијалне политике везују се за годину 1538. и делатност угарског краља Фердинанда I Хабзбуршког (1526-1564). Наиме, наведене године краљ је издао извесне повластице српским насељеницима у Метлици, Мехову и Костелу, који су у нове крајеве дошли из долине реке Цетине. Др Јован Савковић изричито наводи да је краљ, а касније и цар Светог римског царства био „…иницијатор оснивања Војне границе…“, види: Др Јован Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе, од XVI века до 1873. године, Матица српска, Нови Сад, 1964, стр. 14. Поред краљевских привилегија, као засебних краљевских чланака издаваних током XV и XVI века, од изузетне важности је да споменемо и прве српске привилегије о којима се извесни подаци могу пронаћи у бечким државним архивима. Реч је о тзв. „Ковинским привилегијама“, издатим српском становништву из Ковина (на дунавском острву Чепелу испод Пеште) од стране краља Жигмунда 1405., 1412. и 1428. године. Наведене привилегије потврђиване су од наредних мађарских владара: Владислава I Јагелонца 29. августа 1440., краља Ладислава V Посмрчета 1455. и краља Матије I Корвина 1458. године. О првим српским привилегијама, види: Јохан Кристоф Бартенштајн, Јована Христофа Бартенштајна, Кратак извештај о стању расејанога многобројнога илирскога народа по царским и краљевским наследничким земљама, Књиговезница „Доситеј Обрадовић“, Београд, 1995, стр. 68-101. Упореди и Јован Радонић и Мита Костић, нав. дело, стр. 4-5.

[10]Познато је да су прва дела српске историографије, односно „псеудоисториографије“, у великој мери писана без стварне фактографске утемељености тврдњи које су у њима изношене, тј. настајала су с много методолошких мањкавости и хронолошко-предметних недоречености. Без обзира на поменуте научне и литерарне недостатке, недоступност домаће архивске грађе која је углавном била похрањена у православним манастирима и другим богомољама, у делима српских „протоисториографа“ и те како је приметна свест о државотворној традицији српског етничког корпуса, па су и понуђена аналитичка решења у њима усмерена у правцу материјализације државотворне идеје с аспекта афирмације ens-a српског колективитета на територијалним принципима.

[11]Исто, стр. 19. Упореди и Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, нав. дело, стр. 309-315, Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 3-5.

[12]Владика Николај, Душа Србије, Глас цркве, Ваљево, 2002, стр. 35-53.

[13]Др Милош Благојевић, О историји српске државности, Реч аутора на промоцији књиге: М. Благојевић и Д. Медаковић, „Историја српске државности“, Настава историје, часопис Савеза историчара Југославије, 13, VII, Друштво историчара Јужнобачког округа, Нови Сад, 2001, стр.52.

[14]У време Великог бечког рата за све земље у којима су се на владарским позицијама налазили монарси из династијске куће аустријске гране Хабзбурга, постепено сe усталио обједињујући назив Аустрија или аустријске земље, односно Аустријска монархија (Austriaca Monarchia, Monarchia Austriaca), види: Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 307.

[15]Франц Ваничек, Историја Војничке крајине или историја васцелог српског народа са ове и оне стране Дунава, Саве, Уне, Врбаса тако и приморја (од 1538 до 1873–335 година), По изворима и изворним списима, Јован Ђуричић Биорац, Српска народна задружна штампарија, Нови Сад, 1881, стр. 1-10 и 93-94. Упореди и Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, књига друга, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 7.

[16]Стеван Симеоновић Чокић, Српске привилегије, Зборник Војводина II, Историско друштво у Новом Саду, Нови Сад, 1939, стр. 57. Упореди и Јован Радонић и Мита Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, CCXXV, 10, Научна књига, Београд, 1954, стр. 1-2, Славко Гавриловић, О борби Срба у Хабсбуршкој монархији за политичко-територијалну аутономију (1690-1850), Зборник Матице српске за историју, 43, Нови Сад, 1991, стр. 9, Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, књига друга, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 18-19.