Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Ив Лакост (Фес, Мароко, 1929), француски географ и геополитичар, веома је заслужан за савремено позиционирање и диверзификовање гео(политике) ове државе у више карактеристичних праваца. Отац Жан Лакост био је водећи геолог у Шерифском нафтном предузећу у време модернизације Марока као француског протектората. Ив је често истицао како му је отац говорио о „кретању континената“, али и геологију описивао као дугу и грандиозну историју , било да се ради о некој планини или некој обали.
После повратка у Француску 1938. године и очеве смрти 1941. године, уписао је гимназију Лаканал у јужном Паризу када су отпочела и његова прва озбиљнија интересовања за геологију. Посебан утисак изазвало је чувено дело Пјера Термијеа У славу земље (1922). Након окончања гимназије окренуо се географији, прецизније геоморфологији, која је, како је једном приликом записао, „била својеврсна историја, или појединачнa историјa свих облика рељефа, историја нешто краћих периода као продужетака геолошке историје“. У париском Географском институту пажљиво је пратио предавања Жана Дреша, који је изузетну дисертацију о геоморфологији Горњег Атласа Маракеша написао уз асистенцију Ивовог оца Жана. Ту је упознао будућу супругу Камиј Дижарден с којом је приступио Француској комунистичкој партији, a коју ће дискретно напустити 1956. године.
По завршетку основних студија добио је стипендију за магистарске студије у Мароку где је проучавао велику равницу Рарб која се налазила у подножју јужног Рифа. По сопственом признању ово теренско искуство помогло му је да после 22 године сачини изузетан рад о америчком бомбардовању насипа Црвене реке у Вијетнаму. Из Марока је прешао у Алжир, где је три године био професор у једној тамошњој гимназији. По личном признању, тада је схватио да је „повезивање политичких питања са географијом један од начина да се други натерају на размишљање“. Као интелектуалац левичарске оријентације, добио је у то време понуду да напише текст о Ибну Халдуну, арапском филозофу и историчару из 14. века. Текст објављен у часопису Прогрес био је нетипичан за ондашња комунистичка гласила, јер је у њему исказана смелост да, поред марксизма, слави и „арапско-муслиманско наслеђе“. Личност Ибна Халдуна била му је опсесивна тема у наредних десетак година, првенствено због разумевања пробелематике Магреба. Лакост је управо захваљујући филозофским утицајима Ибна Халдуна написао сепарат Историја Магреба (1957) да би од 1960. године дискретно подржавао процес независности Алжира, у којем је већ 1964. године одржао предавање уз присуство председника Ахмеда Бен Бела.
Светску популарност стекао је 1972. године када је раскринкао геостратегијску позадину америчког бомбардовања насипа поред вијетнамских река, што га је инспирисало да четири године касније објави фундаментално дело Географија, пре свега, служи ратовању, у којем је идентификовао три појавна облика и функције географије: географију у школи и универзитету, затим „географију представа“ и потом „географију као инструмент моћи“. Лакост је 1986. године објавио капитално тротомно дело Геополитика француских области, а 1993. године Геополитички појмовник. Остала значајнија дела су му: Појмовник геополитике држава (1994), Живела нација. Судбина једне геополитичке идеје (1998), Од геополитике до пејзажа: географски појмовник (2003), Геополитика. Дуга досадашња историја (2006), Геополитика Медитерана (2006), Вода у свету. Битке за живот (2006), Постколонијално питање. Геополитичка анализа (2010). Из његовог друштвеног ангажмана издвајамо уређивање геополитичког часописа Херодот, затим оснивање Француског геополитичког института, али и звање професора-емеритуса на Универзитету Париз 8. Носилац је Легије части.
Унутрашња геополитика
Лакостове геополитичке анализе засноване су на добром физичко-географском предзнању и теренском познавању простора. Свакако, на то се надовезују његова проучавања историје, етнологије, психологије, социологије, економије, политике и војне стратегије. Конфликти су важна тема лакостијанске геополитике, уз напомену да није нужно да у њима учествују искључиво државе, већ њихови актери могу да буду и мање територијалне јединице, народи, наднационалне организације, политички и други покрети.
Ив Лакост указује да разлог за конфликте могу да буду не само велике географске целине, него и ограничени простори унутар држава којима се посебно бави тзв. унутрашња геополитика. Француски геополитичар је истицао да су поједини градови, њихови квартови и предграђа, потом реке, мореузи, превоји, одређени сектори граница, плодне површине, лежишта руда и енергената у фокусу локалне геополитике, коју је са својим следбеницима развијао до најситнијих и понекад апсурдних детаља. Наглашавао је да локални интереси не морају нужно да узрокују насиље, већ да се они често испољавају у оквирима управе, просторног и урбанистичког планирања, регионалног економског развоја, конкуренције корпорација или заштите животне средине. Оно што доводи до конфликата овог типа јесу различите колективне представе, имагинације и ментални доживљаји ових феномена код различитих друштвених група, као и да је на овакве геополитичке перцепције могуће утицати географским картама.
Мада у лакостијанској геополитици изостаје класичан геополитички дуализам копно–море, таласократија–телурократија, Исток–Запад, као и сучељавање војних савеза, цивилизација и пан-области, нема сумње да и у оваквом геополитичком приступу нису изостале неокласичне анализе експанзионизма и интервенционизма великих сила, као и анализе узрока и последица наметања њихових идеолошких, економских и војних концепција. Значај његовог стваралаштва огледа се и у новој афирмацији геополитике која је у униполарној ери управо на тлу Француске доживела истински замах, како са становишта разноврсности теоријско-концептуалних приступа и истраживачких тема, тако и у организационом и академском смислу, о чему сведоче бројни часописи, научни скупови и расправе које се на тему геополитике воде у савременом француском друштву.
Лакост је личну посвећеност геополитици исказао и тако што је на 1700 страна објавио Геополитички појмовник (1993) уз асистенцију тима различитих стручњака (политиколога, историчара, етнолога, лингвиста, економиста, новинара, географа). Уводно поглавље Појмовника посветио је теоријско-методолошким питањима геополитике: конфликтима, историјском развоју и хипотезама које су је пратиле, различитим приступима у њеном дефинисању, односима према осталим природним и друштвеним феноменима (територија, историја, екологија, демократија, држава).
Регионална геополитика
Ив Лакост је доста писао о оснивачу француске геополитике Видалу де ла Блашу (1845–1918) и његовој школи мишљења која је извршила огроман утицај у свету. Њене највеће вредности су „деполитизација дискурса“ и оријентација ка регионалној географији. Де ла Блаш је у свом капиталном делу Табеларни приказ географије Француске (1905) увео концепт темељног регионалног описа, који се сматра најпрофињенијим обликом географске мисли. Он показује на који начин су пејзажи једног региона резултат сплета природних и људских датости. Лакост посебно истиче Видалов модел „перманентности“, без обзира на то да ли је реч о наслеђу природних феномена или дугом историјском развоју. Овог великана француске науке је, у односу на његове немачке савременике, разликовало одбацивање крутог физичког детерминизма и наглашавање улоге простора као могућности коју у крајњој линији обликује „човек-становник“ (теорија посибилизма која простор доживљава као могућност, прим. аутора).
За лакостијанску геополитику највредније наслеђе Видаловог описа француске географије је у детаљном приказивању Шампање, Бретање, Лорене, Централног масива и Алпа, што су називи који су постали толико уобичајени да нам се чини да су одувек постојали. Тако се регионална географија једноставно намеће као дисциплина „која тесно повезује физичку и хуману географију“. Де ла Блашов опис Француске оставља утисак да захвата све што је важно, односно резултат је строге али и дискретне селекције историјских, геолошких и климатских чињеница. Све су то његови (Видалови) следбеници још темељније разрађивали у каснијим истраживањима.
Лакостово помињање Видала де ла Блаша не значи да према њему није имао критички отклон. Тако је у једном огледу из 1976. године многе његове хипотезе подвргао озбиљној критици, замерајући му „да географе онемогућавају да сагледају економске и друштвене феномене“. Посебно је одбацивао Видалово схватање региона и исцртавање њихових граница, које је било искључиво засновано на изучавању климе, становништва и пољопривреде, без уважавања њихове специфичне просторне конфигурације. Лакост му је посебно замерао што је изопштио политику из сфере географије. Међутим, када је 1978. године открио Видалову књигу Источна Француска (Алзас и Лорена) драстично је променио однос према „оцу француске школе географије“, који је у овој изузетној студији доказивао француски карактер Алзаса и Лорене, територија које је Немачка анектирала 1871. године. Своје одушевљење поменутом књигом исказао је у часопису Херодот (1979), у којем је јавно опозвао своју критику упућену „класичној верзији Видала“. Касније је изражавао и чуђење због чињенице да су француски интелектуални и политички кругови игнорисали постојање једне овакве књиге која је подупирала њихове претензије према Алзасу и Лорени, укључујући и чувеног Емануела де Мартона, Видаловог зета, учесника Версајске конференције и саветника председника Клемансоа. Подсетимо, данас се Алзас и Лорена истичу као пример савременог француско-немачког пријатељства, иако је реч о регијама у којима, према проценама инстутуција Европске уније, живи око 1,5 милиона етничких Немаца.
Географија кризе
Ив Лакост је пажњу научне заједнице привукао објављивањем књиге Географија, пре свега, служи ратовању (1976). Реч је о истраживању које се логично надовезало на његову чувену анализу америчке стратегије бомбардовања северновијетнамске Црвене реке и одговарајућег теренског истраживања које је спровео 1972. године. Лакост је геоморфолошким посматрањем бомбардованих места доказао хипотезу о томе да је америчка стратегијска авијација подмукло бомбардовала подручје дуж насипа ове реке, како би изазвала његово пуцање и прави геноцид над локалним становништвом. Све то подстакло је огромно негодовање у ондашњој међународној јавности и допринело повећању одијума према политици САД.
Из студије Географија, пре свега, служи ратовању издвајамо неколико Лакостових упечатљивих промишљања о односу просторног и политичког. У поглављу Маркс и „занемарени“ простор он указује на недостатак разматрања просторне проблематике у Марксовим радовима. За француског геополитичара је изненађење колико се Маркс, нпр. у својим истраживањима односа село-град, није бавио бројним географским проблемима или колико је мало пажње у фундаменталним критикама капитализма посвећивао просторној компоненти. Према Лакосту, суштинска Марксова незаинтересованост за географска питања проузроковала је озбиљне последице, јер је такве политичке интерпретације лишила елемента просторности „као стратешког подручја у којем се дешавају сукоби сила“ па се у том случају може говорити и о „крају географије“. Занимљиво је да је оваква неомарксистичка хипотеза била врло популарна после краја Хладног рата и то у круговима америчких неолиберала (теорија о дегеографизованом свету, прим. аутора).
Ив Лакост је анализирао и појаву „нове географије“ као дисциплине која се посебно развила у САД. Њени заступници су је представили „као резултат епистемолошког прекида с књижевним и субјективним дискурсом традиционалне географије“. У суштини се ради о „квантитативној географији“ утемељеној на математичком изражавању закључака и на изричитој формализацији у виду математичког модела. Док је дискурс универзитетске географије привилеговао испитивање неколико чинилаца који су сматрани занимљивим за науку и изражавао њихове комбинације на квалитативни начин, дотле методе примењене географије (нове географије) намећу постојање бројних чинилаца које је потребно не само статистички обрадити у простору и времену, већ је потребно утврдити систем оцењивања улоге сваког од њих да би се дошло до статистичког приказа резултата њиховог међудејства по различитим рубрикама које се исцртавају на картама разматраног простора. Таква географија, поносна на своје математичке формуле и систематско коришћење рачунара, ужива све већи углед и прети да потисне традиционална географска учења и у самој Француској.
У поглављу За географију кризе француски научник је указао на главне манифестације кризе која је свет захватила средином седамдесетих година прошлог века. Лакост је, свестан тадашњих идеолошких противречности, указао на неколико манифестација кризе које су актуелне и данас. То су: уништење биосфере као последица индустријског раста, кварење услова живота у оним деловима света где живи највише људи, нагли демографски раст, пренасељеност и проширење градских агломерација у којима се концентришу добра, услуге и становништво, драматично наглашавање неједнакости између људи који живе у различитим деловима планете и, коначно, непосредно или посредно сукобљавање великих сила које настоје да прошире просторе које надзиру и које неуморно гомилају средства уништења. Лакост је још у то време указивао на дијалектичко погоршавање кризе које се одвија не само у времену, него и у простору.
Ив Лакост се у овом поглављу посебно бавио утицајем троструког раста цена нафте на земље Западне Европе, што је била непосредна последица тзв. Јомкипурског рата између Египта и Израела 1973. године. У Француској се криза испољила кроз раст незапослености, који је означио завршетак „тридесет славних година“. Реч је о периоду после завршетка рата 1945. године, када је Француска предузела огромене напоре у обнови економије. Француску је после стицања независности Алжира погодио и велики талас избеглица из Магреба и Африке, што је изазвало талас ксенофобије код неких Француза, а после 1980. године и опасни раст исламизма код усељеника. Лакост је писао и о стању „притајене кризе“ и у Италији, Шпанији, Немачкој и Британији, чији се модел капитализма намерно решио индустрије, а концентрисао на тзв. финансијску индустрију. Феномен „потајне кризе“ погодио је и САД које су после завршетка Вијетнамског рата у августу 1972. године успоставиле стратешку сарадњу с Кином, што је означило почетак чудесног индустријског раста ове државе. Тај у основи трговачки споразум омогућио је пренос капиталистичке производње у Кину, што је смањило трошкове компанијама али и подстакло увоз јефтиније робе на штету индустрија у САД и Западној Европи.
Када су се САД од почетка деведесетих година 20. века упустиле у серију ратних авантура (Први заливски рат, агресија НАТО на СРЈ, Други заливски рат, Арапско пролеће), амерички савезни буџет претрпео је огроман дефицит, а Кина је купујући обвезнице Трезора ФЕД постала главни амерички зајмодавац и гарант стабилности ММФ. У исто време Светска трговинска организација стимулисала је либерализацију трговине и спекулативно кружење капитала у корист супербогатих поједница, без обзира на последице које ова пракса може да има на буџете држава. Све ове околности условиле су незапамћену финансијску и економску кризу која траје од 2008. године до данас, и која из темеља тресе читаву планету. Лакост је још седамдесетих година добро уочио сложеност проблема у наступајућој ери коју је наметнуо процес глобализације, као и превазиђеност ондашњих идеологизованих схема поделе светске привреде на владајући центар (САД, Западна Европа и Јапан) и потлачену периферију (Африка, Азија, Латинска Америка), што савремени успон Кине и Индије потврђује.
Француска геополитика
Ауторски опус Ива Лакоста био је непосредна инспирација многим француским мислиоцима који су своје геополитичке теорије развијали у различитим правцима. Поред савремених геополитичких теорија, у академској заједници оживела су интересовања и за ставове некадашњих класика француске геополитике (Видал де ла Блаш, Е. Мартон, Ж. Брин, А. Деманжон). После завршетка Другог светског рата француски геополитичари су, упркос општем анатемисању геополитике, наставили да објављују врло интересантне радове, уз напомену да је на размеђи биполаризма и постбиполаризма настао широк спектар геополитичких огледа који се крећу од радова теоретичара евроконтиненталиста (А. де Беноа, Ж. Тиријар) до профилисаних неокласичара којима је, поред Лакоста, свакако припадао и М. Фуше.
После завршетка Хладног рата геополитичке идеје изнео је генерал Пјер-Мари Галоа у делу Геополитика: путеви моћи (1990). Говорио је о политици немачког ревизионизма према Србима и подилажењу САД муслиманском фактору на Балкану због интереса америчких нафтних корпорација на Блиском истоку. Планетарну промоцију глобализације доживљавао је као тријумф „атлантистичке“ геополитике па је у вези с тим, као геополитичку алтернативу, предлагао повезивање европских држава и Русије. Широкој лепези француских „неокласичара“ свакако треба додати радове Филипа Дефаржа, универзитетског професора и истраживача Француског института за међународне односе, који је објавио уџбеник Увод у геополитику. Бавио се питањима модерног европског идентитета, односима моћи на почетку 21. века, светским поретком и униполаризмом. Веома значајан допринос разумевању етно-религијских конфликата дао је Франсоа Тиал у истраживању Идентитетски сукоби из 1995. године, које је поткрепљено емпиријским анализама сукоба у посткомунистичком свету (Косово, Нагорно Карабах, Трансилванија), где свака страна своје захтеве настоји да докаже све дубљим понирањем у историју, а што овакве спорове додатно подстиче и усложњава њихово решавање. Вредан помена свакако је његов следбеник Емерик Шопард, који је у књизи Хроника сукоба цивилизација (2009) констатовао да је битка за интересе сопствене цивилизације најважнија од свих битака. Разматрајући савремене светске процесе као што су: експанзија ислама, глобалне амбиције Кине, опоравак Русије, национална, економска и геополитичка еманципација Латинске Америке, закључио је да је витални интерес Европе склапање „природног савезништва са Русијом и Латинском Америком“. Шопард је заговорник „Европе-нација“ чија се одбрана формира на њеним границама без Турске, али и присталица интензивирања европско-руских веза и стварања мултиполарног светског поретка. На овом месту указујемо и на радове политиколога Анрија де Гросовура који је аутор књиге Париз–Берлин–Москва: пут независности и мира, у којој је на особен начин заступао кључне идеје француског континентализма који своју перспективу види у удаљавању од Америке и у разним формама повезивања с остатком Евроазије. Као стручњак за економска питања, веома је потенцирао пад учешћа Америке у светском БДП, који је почетком 21. века износио свега 25 процената. Предуслов за препород евроконтинентализма видео је у поновној афирмацији самоспознаје Европљана и јачању свести о заједничкој историјској судбини и пореклу.
ЛИТЕРАТУРА:
Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Инстутут за политичке студије, Београд, 2019.
Ив Лакост, Географија, пре свега, служи ратовању, Андрићев институт, Андрићград, 2019.
Милорад Вукашиновић, Жан Тиријар: теоретичар Европске империје, КЦНС – Агора, 16. 3. 2020.
Остави коментар