ИВО АНДРИЋ У ДИПЛОМАТИЈИ

ИВО АНДРИЋ У ДИПЛОМАТИЈИ

Мср Огњен Карановић, историчар

Књижевник у дипломатији и дипломата који пише… Можда би у наведној мисли могли да потражимо једноставан одговор на питање о истинском карактерном и професионалном профилу великана српске, југословенске и светске књижевности. Књижевни опус „српског Достојевског и Толстоја“, јединог нобеловца са простора бивше Југославије, добро је познат и опсервиран у области књижевне критике, као и у сферама интересовања широких слојева конзумената истог, па чак и у планетарним размерама. „Књижевна и књижевничка служба“ Иве Андрића вишесмислено је утицала и утиче на свеколико схватање „балканске збиље“ у њеним не баш честим ретроспективним промишљањима о односима човека према сопственом entitas и habitus. Једном је високопреосвећени митрополит Црногорско-приморске митрополије, господин Амфилохије, рекао да Горски вијенац и Његошево дело представљају „пето јеванђеље“, према коме би човечанство требало да гради своју будућност. Можда би Андрићево дело могли да окарактеришемо епитетским насловом „шестог јеванђеља“, без кога је немогуће извршити исправно просуђивање о духовно-карактерном профилу човечанства и човечности на Балкану. Дакле, у телеолошком смислу, Андрићево дело је неопходан и незаобилазан извор за научно и публицистичко детерминисање духовних карактеристика јужнословенских народа, па и за разумевање преплитања њихових судбинских „нити“ које „испредају“ неумољиве Мојре, Клота и Лахеса. Међутим, професионални опус Иве Андрића и његова служба Отаџбини и народу у пословима дипломатске професије, у многоме су остали у сенци уметничке лепоте литерарног израза и грандиозног дела којег проналазимо у стиховима и реченицама његове поезије и прозе. А заправо, снага телеолошке потребе познавања пишчевог књижевног дела у потпуности је истоветна и једнака значају учинка Андрићевог дипломатског позива. Приликом уручења Нобелове награде 1961. године у Стокхолму, сам писац је рекао: „…јер приповедач и његово дело не служе ничем, ако на један или други начин не служе човеку и човечности…“. А шта је друго дипломатија, уколико у првом реду није софистицаран начин приповедања које се одвија између два или више приповедача?! „Дипломатско приповедање“, које служи заштити и афирмисању колективних интереса социјалних група, народа, нација и држава, заступљених од стране „приповедача“, био је основни професионални позив Иве Андрића и истом је приступао са једнаком, можда и израженијом, озбиљношћу и одговорношћу, као и према књижевном позиву по коме писца памти човечанство. У служби Отаџбини, човечанству и човечности у целини, као „дипломатски приповедач“ Андрић је оставио неизмеран траг, који је још увек недовољно истражен и познат академској и широј јавности у нашој земљи. Дипломатском службом у периоду између два светска рата, Иво Андрић се сврстао у ред српских интелектуалаца, у првом реду књижевника, попут Јована Дучића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милоша Црњанског, Светислава Басаре, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић и других, који су свој приповедачки дар ставили на ползу националне безбедности свог народа и државе у оквирима домета које је дипломатија у стању да пружи за наведене насушне потребе једног друштва.

„Од свега што човек у свом животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова…“, писао је велики књижевник. Међутим, поставимо питање са којих аспеката, осим инфраструктурних, можемо да посматрамо природу мостова. Свакако, мостови представљају и ону неопходну спону између људи, незаобилазну и за најосновнији вид комуникације, сарадње или разумевања. А шта је, заправо дипломатија, ако није мост „преко кога“ људи успостављају те неопходне споне. Ко су дипломате, ако нису „врховни мостоградитељи“, ти „велики понтифици“ спона које су успостављају дипломатским радом. Већ смо нагласили да је дипломатија заиста један специфичан облик „приповедања“, а да је Андрић био истинска „приповедачка и дипломатска ведета“. Сам Андрић није много говорио о својим „конзулским“ и „амбасадорским годинама“, a још мање је о истима писао. Међутим, у штиву „Додир са странцима“ из 1952. године, које је низ деценија служило као основни приручник за дипломатску службу у Другој Југославији (мада није за поменуте намене настало), Андрић је записао: „…Тако изгледа ствар приказана у схеми, али разуме се да је та схема помало вештачка и да ни овде нема много честитих и изразитих типова успелих и неуспелих дипломата, а има читава скала оних који се крећу између те две крајности. Полууспелих, за четвртину успелих. Таквих који су после првих неуспеха имали снаге или вештине или среће да не потону и да нађу своје место, и обрнуто, таквих који су имали сјајан почетак, али нису успели да се одрже и сада живе од своје раније славе и у сенци неког скромног места, чекајући срећну прилику која се не јавља. И све то врви и креће се у непрестаној утакмици и трци за успехом и признањем, у страху од професионалне недаће, зависти и зла случаја који вреба. Јер, у тој служби која изгледа униформисана и укроћена као ниједна друга, нема ничег сталног ни извесног, него човек иде као кроз маглу у којој светлост која повремено просијава више збуњује и вара очи него што показује пут и омогућује човеку да се снађе…“. Слично Андрићу, ни српска или југословенска историографија, па ни публцистика нису оставили много писаних сведочанстава о бриљантној дипломатској каријери великог књижевника. Велики корак у поменутом правцу „уклањања непотребног вела непознанице“ о Андрићу као дипломати, учинили су аутори изложбе „Иво Андрић у дипломатији“, организованој од стране Архива Југославије 2011. године, а у поводу два велика јубилеја: педесетогодишњице уручења Нобелове награде и стогодишњици публиковања првих дела нашег књижевника.

Увидом у „матицу“ рођених, локалне римокатоличке жупе, сазнајемо да је Иво Андрић рођен у Травнику (не у месту Долац поред Травника) 9. или 10. октобра 1892. године (у појединим личним исправама и документима као датум рођења наведен је 10. октобар). Већ са две године живота остао је без оца, који је као и многи чланови породице Андрић преминуо од туберкулозе. Ускоро, из разлога посве незавидних породичних егзистенцијалних околности, Ивина мајка Катарина, предала је дечака на старање својој сестри и сестрином супругу у Вишеград. Управо, у Вишеграду, Иво Андрић успешно је завршио основно школско образовање, али и остварио „судбоносни сусрет“ са неким од најважнијих мотивационих надахнућа у свом каснијем ненадмашном књижевном опусу. Након завршеног основног образовања, школовање је наставио у сарајевској језуистичкој Гимназији, које је такође успешно окончао. Студије је започео 1912. године на Мудрословном факултету Загребачког свеучилишта, да би после наставка истих на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Бечу, прекинуо их након школовања на филолошком одсеку Јагелонског универзитета, где га је и затекла вест о Сарајевском атентату и почетку Великог рата 1914. године. Понесен осећањима родуљубља и одговорности према југословенској идеји и политици уједињења јужнословенских народа, Андрић се одмах вратио на Балкан, тачније у Сплит, где је ускоро и ухапшен од стране аустроугарских власти, као личност од раније позната по својим контактима са организацијом Млада Босна и круговима национално освештене омладине склоне према сарадњи са Србијом и Црном Гором. Након амнестије 1915. године, Андрић је живео у Вишеграду, а већ 1917. године, у време непосредне опасности од мобилизације у аустроугарске војне снаге, услед здравствених тегоба, Андрић је упућен у болницу Милосрдних сестара у Загребу, где је затекао и неколицину угледних југословенских интелектуалаца, попут Милана Кашанина, Нике Бартуловића, Владимира Ћоровића, и других. Управо у Загребу, Иво Андрић је „сведочио“ свршетку рата, распаду Аустроугарске и формирању прве југословенске државе, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Тих дана, Андрић је објавио и неколико чланака у којима је изразио критику према делу хрватске политичке јавности и интелигенције противне уједињењу јужнословенских народа, а посебно упечатљив текст објавио је у „Југу“, под називом „Непозвани нека шуте“. Наредне године, запослио се у Министарство вера нове државе, где је министар био његов уважени гимназијски професор и велики пријатељ и заштитник, др Тугомир Алауповић. Према сопственим жељама, а на иницијативу др Алауповића, указом регента Александра Карађорђевића од 14. фебруара 1920. године, Иво Андрић је постављен на место вицеконзула у Генералном конзулату Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку. Међутим, на основу решења министра иностраних послова Краљевства СХС Анте Трумбића 16. фебруара 1920. године, Андрић је упућен на рад у Посланство Краљевства СХС при Светој Столици, где је и ступио на дужност 7. марта исте године. Био је то само почетак његове импозантне дипломатске каријере у току које је, све до њеног завршетка на месту изванредног посланика и опуномоћеног министра Краљевине Југославије у Берлину у априлу 1941. године, своје одговорне дужности дипломатског представника обављао у осам држава и десет градова у Европи.

Након службе у Посланству при Светој Столици, која је окончана почетком новембра 1921. године, уследили су професионални ангажмани Иве Андрића у дипломатским мисијама у оквиру генералних конзулата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту (до децембра 1922. године), потом у Трсту (где је био ангажован свега два месеца), да би у фебруару 1923. године ступио на дужност вицеконзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Грацу. Професионални ангажман у Грацу, Андрић је употребио како би успешно окончао до тада незавршене студије, односно како би био у прилици да коначно стекне, за дипломатску службу неопходну диплому о завршеном факултетском образовању. Наиме, у поменутом периоду Андрић се нашао под ударом новог законског прописа Краљевине СХС о чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда, који је налагао да лица упослена у статусу вицеконзула на радним местима при дипломатским мисијама, морају поседовати диплому о завршеним студијама на факултету. Из поменутог разлога, на дан ступања на снагу наведеног законског прописа, 31. децембра 1923. године, Андрић је отпуштен из службе. На интервенцију генералног конзула Краљевине СХС у Грацу Владимира Будисављевића, Андрић је задржан на раду у конзулату са статусом дневничара. Још у новембру 1923. године, Андрић је наставио студије на Семинару за филологију словенских народа у оквиру Филозофског факултета у Грацу, које је успешно окончао 13. јуна 1924. године одбраном тезе написане на немачком језику под називом „Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Entwirkungen Türkischen Herrschatt“ („Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“), чиме је стекао диплому доктора наука. Сада, са стеченим и потребним квалификацијама, декретом министра спољних послова Војислава Маринковића од 15. септембра 1924. године, у звању секретара Андрић је постављен на рад у Министарство спољних послова, где је у наредне две године био запослен на радним местима у Главној архиви, а потом у Другом политичком одељењу Министарства које је било надлежно за питања положаја националних мањина. Важно је да напоменемо да је Андрић у време службовања у Конзулату у Трсту, а потом и у Грацу 1923. године положио писмени и усмени део испита за дипломатско-конзуларне чиновнике, који је био обавезан за све службенике Министарства спољних послова. Писмени део испита састојао се у обради теме из области националне историје, где се кандидат определио за наслов „Колико је било српских држава и како су оне постале“, док се у погледу савладавања писменог задатка из области познавања страних језика определио за превођење једног писма са српског на француски језик, као и за слободан опис садржаја на тему „Најважнији узроци Светског рата 1914. године“, такође на француском језику. Нагласимо и чињеницу да је писмени део испита из националне историје оценио члан комисије, угледни историчар Владимир Ћоровић, који је исти описао речима: „…Врло интелигентно рађен рад“, при чему је предложио оцену девет. Усмени део испита Андрић је положио пред трочланом комисијом Министарства у Београду јуна 1923. године.

Краљевим указом из октобра 1926. године, Иво Андрић је постављен за вицеконзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Марсеју, али већ почетком 1928. године распоређен је на дужност секретара у Генерални конзулат Краљевине СХС у Паризу. Време које је провео у Паризу (до априла 1928. године), Андрић је искористио за научна истраживања у Архиву Министарства спољних послова Француске (што је и био најважнији разлог Андрићевог професионалног ангажмана у дипломатској мисији Краљевини СХС у Паризу). Истраживао је архивску грађу насталу приликом делатности француских конзула у Травнику у време Наполеона Бонапарте, а управо резулати поменутог рада били су веома драгоцени за потоњи књижевни рад тада младог и виспреног дипломате, какав је био Иво Андрић. У истом звању, последњег дана априла 1928. године, Андрић је ступио на дужност у Посланство Краљевине СХС у Мадриду, где је све до 1929. године, а услед честог одсуствовања посланика др Јосипа Смодлаке, обављао дужности отправника послова. Заиста, искуство стечено у специфичном раду у Посланству у Мадриду, за разлику од ангажмана у претходним дипломатским мисијама било је и другачије и истински драгоцено корисно за Андрићеву потоњу каријеру поверљивог и способног дипломате. После ангажмана у Мадриду, уследио је премештај Иве Андрића у Посланство Краљевине СХС у Брисел у августу 1929. године, где је такође често обављао дужности отправника послова. Указом од 1. јануара 1930. године, Андрић је распоређен на рад у Сталној делегацији Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви, где је на дужност ступио крајем марта исте године. Андрићев рад у југословенској мисији при Друштву народа до првих месеци 1933. године, представљао је најважнији корак у постизању кључних сазнања о функционисању система „међународне дипломатије“ и то у центру интернационалне организације задужене за очување мира у свету, колективне безбедности и стабилности, као и политичке самосталности чланица Лиге народа. Свакако, у Женеви је сарађивао са уваженим југословенским дипломатама, попут др Илије Шуменковића и др Константина Фотића, шефовима државне мисије, али је остварио и комуникацију и сарадњу са бројним угледним европским и светским дипломатама, што је представљало чињеницу од непроцењиве важности, како за будућност спољнополитичке безбедности Југославије, тако и за вредносне узанце његове потоње дипломатске каријере. Учествовао је на XII и XIII редовном заседању Скупштине Друштва народа, на седницама Сталног савета Лиге, као и на Конференцији за разоружање 1932. године, а марта исте године био је и члан делегације Краљевине Југославије на II ванредном заседању Скупштине Друштва народа која је била сазвана на иницијативу Кине, услед инвазије Јапанског царства на Манџурију. У оквиру свих наведених и превиђених активности Иве Андрића у делатностима југословенске дипломатске мисије у раду бројних тела поменуте светске организације, наш књижевник имао је прилику да се упозна са многим „механизмима“ у решавању нагомиланих питања и изазова у очувању колективне безбедности и стабилности у свету, па и да оствари увид у приличну неспособност и неефикасност Лиге народа у предузимању мера за остваривање својих најосновнијих задатака у европском и светском „версајском политичком поретку“, због којих је Друштво, уосталом и основано. Поменута сазнања помогла су Иви Андрићу да увиди и реални статус међународног положаја Краљевине Југославије у тадашњим међународним околностима констелације великих сила, због чега је непогрешиво изнео процену даље судбине међународне безбедности, када је готово „пророчким речима“ обавестио своје Министарство спољних послова: „…Мусолини, Хитлер и Стаљин су диктатори, њихови системи су тоталитарни и агресивни, западне демократе су колебљиве и неодлучне…“.

Од априла 1933. године, Иво Андрић је поново био запослен у Министарству спољних послова у Београду, првобитно у Главној архиви (као и девет година раније), али је убрзо био распоређен на послове у III одсеку Политичког одељења, односно у тзв. Одсеку за мањине, где је крајем исте године постао шеф наведене организационе јединице. Наредне године унапређен је у звање саветника, а Андрићев бржи „успон“ у дипломатској каријери почео је са формирањем Владе Милана Стојадиновића 1935. године, где је премијер Стојадиновић истовремено обављао и дужност министра спољних послова. Првобитно, Андрић је именован за начелника Политичког одељења Министарства, да би 22. априла и 5. новембра 1937. године, достигао саме „врхове“ професионалног успеха, када је од стране Стојадиновића именован за помоћника министра иностраних послова. На тај начин, Иво Андрић је постао друга личност југословенске дипломатије. У наредне две године и са пуним поверењем Милана Стојадиновића, Андрић је преузео важне и поверљиве полуге спољнополитичке комуникације Краљевине Југославије у односима са другим државама. На првом месту Југославија се у датом периоду суочавала са потпуним расулом поретка „версајског система колективне безбедности“ успостављеног на рушевинама Првог светског рата. У тим околностима, апетити нацистичке Немачке и фашистичке Италије, као и њених савезника „ударили“ су у границе и саме темеље прве југословенске државе. Стојадиновићева влада нашла се пред избором, определити се за осовинске силе или остати уз неодлучну политику западних демократија. Стојадиновић је покушао да пронађе својеврсни „средњи пут“ који се састојао у намерама да очува југословенску државу, задржи наклоност западних демократија, али и увећа сарадњу и политичко-економске везе са силама Осовине. Без обзира што Андрић никада није учествовао у креирању ни поменуте, нити било које друге спољнополитичке оријентације, исти је свакако спроводио зацртану политику, али јој и давао фундаменталне смернице. Из каснијег, већ поменутог штива „Додир са странцима“, заправо сазнајемо појединости и главне токове размишљања ондашњег југословенског посланика у Берлину Иве Андрића о потребном карактеру дипломатског ангажмана Југославије и њене спољне политике у датим околностима. Наиме, Андрић је тада саопштио: „…Потпуно је погрешно схватање које нам је остало као рђаво наслеђе прошлости, да између силе и покоравања сили нема средњег пута и да у односу са иностранством ваља изабрати једно од то двоје. У односу са иностранством извесно је да ни једно ни друго не ваља и да између силе и покорности воде многи путеви; и управо то су путеви достојанства и успеха…“. Заиста, необично изгледају подударности из наведеног списа са, у великој мери званично прокламованом спољнополитичком оријентацијом Владе Милана Стојадиновића. Запажену улогу Андрић је имао и приликом организовања посете италијанског фашистичког министра спољних послова, грофа Галеаца Ћана (иначе Мусолинијевог зета), Краљевини Југославији у фебруару 1939. године, када је према упутствима Милана Стојадиновића припремио фамозни текст, односно „Реферат о албанском питању“, који је у потоњим деценијама, посебно после Андрићеве смрти обилато злоупотребљаван у сврхе компромитовања личности и политичког наслеђа нашег великог књижевника. Поменути реферат припремљен је за потребе тајних преговора између Ћана и Стојадиновића, вођеним у Бељу приликом наведене посете Мусолинијевог зета Југославији, а у сврху разматрања италијанске понуде о подели Албаније, као и другим територијалним питањима на Балкану. Андрић је стајао на становишту да би у случају италијанске агресије на Албанију, Југославија морала да задржи неутрални статус, али да би у сврхе очувања интегритета сопствених граница и државне самосталности и суверенитета било неопходно прихватити италијанске понуде, како се не би догодило да Италија окупира целокупну територију југословенског јужног суседа, чиме би дошла у непосредну близину „граница српских земаља у Јужној Србији“, где је тада живела албанска национална заједница и то у релативној већини. Према Андрићевим речима, за Југославију би било најбоље да „себи припоји“ северни део Албаније са Скадром, па да на тај начин преко поменуте важне регионалне инфраструктурне тачке, за српске земље обезбеди директан излаз на Јадран, а истовремено, указивао је на чињеницу да на северу Албаније у већини живи римокатоличко албанско становништво, уз део српске и других заједница, што је према помоћнику шефа југословенске дипломатије, корисније за југословенску унутрашњу политику: „јер то становништво биће лакше асимиловати“. Наведене погледе Иве Андрића у односу на тежње Италије у години избијања Другог светског рата, а у ситуацији да је само у претходној години, нацистичка Немачка аншлусом Аустрије постала непосредни северни сусед Југославије, морамо посматрати и у оквирима очигледне Андрићеве намере да ревитализује ратне планове Србије пред почетак Балканских ратова 1912. године, који су се савршено уклапали у личне и политичке пројекције Милана Стојадиновића о судбини и статусу српског народа, уколико се поново нађе у положају који је задесио Краљевину Србију на почетку и у првим годинама Великог рата. Такође, наведени реферат био је подударан са плановима и захтевима Иненијеве владе у Турској о потреби исељавања муслиманског живља из балканских земаља, па и из Краљевине Југославије. Међутим, свега неколико дана после посете грофа Ћана Београду и Бељу, вољом кнеза Павла Карађорђевића, али и невидљиве руке британске дипломатије, Милан Стојадиновић је морао да одступи и поднесе оставку.

Велики пријатељ, „заштитник“ и „афирматор“ дипломатске каријере Иве Андрића, сишао је са политичке сцене Прве Југославије. Намера нове владе, њеног председника Драгише Цветковића, а још више његовог министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића (дотадашњег посланика Југославије у Берлину), била је да агресивној немачкој дипломатији, као својевсрни гест пажње, покаже да у спољној политици Југославије неће бити промена у односу на релације са Немачком и државама Осовине, па је на предлог Цинцар-Марковића, указом краљевих намесника од 28. марта 1939. године, Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевског посланства у Берлину. Дужност је примио 10. априла, а именовање Андрића за југословенског посланика у Берлину (које је уосталом спроведено не баш уобичајеном процедуром, јер је агреман за Андрића затражен и добијен преко немачког посланства у Београду, а не преко југословенског у Берлину), Виктор фон Херен, немачки посланик у Југославији, у поверљивом допису свом министру спољних послова, пропратио је речима: „…Стојадиновић је у Андрићу видео компетентног представника своје спољне политике. Он течно говори немачки, има око 45 година, неожењен је, Хрват је из Босне, писац по занимању и увек је био сматран једним од политички најспособнијих руководилаца у дипломатској служби Југославије. За време свог дугог деловања у Министарству спољних послова Андрић је увек одржавао врло присне односе са посланством Немачке и у свим његовим преговорима показивао је темељито разумевање захтева и интереса немачке политике…“. Наравно, ове речи подударале су се са описима Стојадиновића о Андрићу које је бивши југословенски премијер записао у својим послератним мемоарима: „…кога сам веома ценио и полагао на његово мишљење у свим важнијим питањима. Он је био Србин католичке вере. Из Босне, књижевник, паметан и одмерен у мишљењу. Дипломатске ноте које би он по мојим инструкцијама стилизовао, било је право задовољство читати…“. Андрић је достигао врхунац у својој професионалној каријери дипломате. Живео је у југословенском посланству у Улици Гросадмирал Принц Хајнрих на броју 17 у Берлину, а његова мисија у наредне две године била је посебно тешка и он сам је за те године казао да су му биле најмучније у животу. Пред његовим очима „Европа и свет су се распадали у пламену Другог светског рата“, а сам се суочавао са чињеницом да су се мимо његовог знања одржавали тајни преговори између југословенске владе и вођства Трећег рајха у вези са приступањем Југославије у табор осовинских сила. Посебно је био огорчен због тајних мисија Данила Грегорића, директора листа Време (који је на тај положај и дошао вољом немачког посланства у Београду), а сам Грегорић се после рата у својој књизи „Самоубиство Југославије“ хвалио да је управо он, обичан новинар, успео, тамо „где то није пошло за руком једном великом литерати и дипломати“, какав је био Иво Андрић. Наравно, званичним разговорима Драгише Цветковића и Александра Цинцар-Марковића 25. и 26. априла 1939. године са Хитлером и Рибентропом или приликом посете кнеза Павла нацистичком фиреру, Андрић је присуствовао, али из оних најповерљивијих комуникација и „преломних“ контаката између две владе, вољом дипломатија обе државе, био је искључен. У неколико писама Министарству спољних послова и лично Александру Цинцар-Марковићу, Андрић је протествовао због околности у којима је представљао Југославију у Берлину у статусу посланика „са смањеним ауторитетом“, па је из датих разлога у фебруару и марту 1941. године захтевао да буде разрешен дужности. Без непосредних сазнања о разлозима због који су га немачке власти упутиле у Беч 25. марта исте године, Андрић је у статусу југословенсог посланика у Берлину, присуствовао и потписивању Протокола о приступању Југославије Тројном пакту. Након преврата од 27. марта и недвосмислене одлуке Немачке да нападне и растури Југославију и Андрићева каријера дипломате била је завршена. После реферисања код новог министра спољних послова Југославије Момчила Нинчића, у Берлину са Андрићем нико није желео да разговара. Није успео да саопшти жељу југословенске владе да „може разговарати и понудити било какав уступак који се не коси са националном чашћу“. Није му било омогућено ни да уручи ноту југословенске владе за вођу Трећег рајха. Већ 5. априла, шеф протокола немачког Министарства спољних послова Андрићу је уручио дипломатски пасош, што је значило да је његова дипломатска мисија завршена. Дипломатско особље Краљевине Југославије у Берлину од немачких власти добило је 24 часа да распродају своју имовину и да се наредног дана окупе на главној железничкој станици, ради евакуације на локацију која је од стране безбедносних органа Рајха већ била одређена. Поменуто особље и Иво Андрић упућени су у Констанц, место на Боденском језеру и Рајни у близини швајцарске границе. У Констанцу, групи од петнаест службеника, њиховим породицама и посланику, придружили су се чланови дипломатских мисија Југославије из свих земаља које су већ биле окупиране од стране нацистичких војних снага. Из Констанца, њих 200 дипломата, службеника, њихових породица, било је упућено у оближњи Бад Шахен, где ће у конфинацији и под сталном присмотром и испитивањима Гестапоа остати све до краја маја 1941. године. Немачке власти брутално су прекршиле све међународне обавезе и акте у вези са третманом дипломатског особља из земље са којом одређена држава, у овом случају Немачка, из било којих разлога више не одржава редовне дипломатске односе. Немачка је била дужна да свим југословенским држављанима из дипломатских мисија омогући евакуацију на локацију или у земљу одабрану по сопственом, личном избору сваког појединца. Поменуту могућност немачке власти су понудиле једино Иви Андрићу са сугестијом да би било најбоље да се бивши посланик одсели у неутралну Швајцарску. Свих 200 југословенских држављана у Бад Шахену било је опредељено да уточиште потраже у Швајцарској, али Андрић је одбио могућност да се само њему омогући поменута евакуација уколико иста не буде омогућена свим конфинираним особама са југословенским држављанством у наведеној бањи. До краја маја вођени су мучни разговори између Андрића и немачких власти о датом проблему, међутим, решење није пронађено. Последњег дана маја, сви југословенски држављани смештени су у специјалну композицију воза са вагонима за ручавања и спавање, а потом упућени у Београд, где су стигли 1. јуна 1941. године.

У току рата, Иво Андрић је живео повучено у две собе стана свог пријатеља, угледног београдског адвоката Бране Миленковића у Призренској улици на броју 9. Није се придружио чувеном „апелу српском народу“, који су потписали неки до најугледнијих личности српске интелигенције. У новембру 1941. године, Андрић је пензионисан, али је све до краја рата одбио да прима пензију од колаборационистичких власти Владе Милана Недића. Такође, забранио је свим издавачима да публикују његова дела, па је чак и јавно запретио тужбом свом дугогодишњем издавачу Цвијановићу, када је овај покушао да објави три Андрићева наслова увезана у једну књигу („Екс Понто“, „Пут Алије Ђерзелеза“, „Немири“) под називом „Сабрана дела“. Датом приликом изјавио је да се у околностима рата, смрти, окупације и несреће које су задесиле његову земљу и народ, име писца једино може публиковати у „читуљама“. У три и по године окупације, у стану у Призренској 9, настала су његова чувена дела, романи „Госпођица“, „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, објављена одмах после завршетка рата. Од 1946. године до 1952. године био је председник Савеза књижевника Југославије и народни посланик у Савезној народној скупштини нове Југославије. Умро је у Београду 13. марта 1975. године. У свеколиком памћењу цивилизације, име Иве Андрића слављено је у размерама светских мерила за наклоност према уметничкој литератури и уметности и култури уопште. Међутим, о карактеру Иве Андрића, посматраног у оквирима анализа резултата његовог рада у „конзулским и амбасадорским годинама“, односно у мерама књижевникове дипломатске делатности, своје утиске остављале су и његове бројне колеге, „пријатељи“ и познаници, многи од њих и непозвани, али малограђански вољни, да се позабаве тим питањима. Један његов колега из „дипломатских времена“, за Андрића је казао: „Андрић је тип способног рутинизираног дипломате, али мекушца и бескичмењака. Лично поштен, али болесно амбициозан и велики каријериста. У односу са људима достојанствен и врло тактичан.“ За њега ће сличне оцене дати и Исидора Секулић, али и Владислав Рибникар у разговору са Владимиром Бакарићем, у време заседања АВНОЈ-а у Јајцу. Дајући карактеристике неких наших предратних дипломата за Андрића ће рећи: „Прави језуита, љигав, отмјен.“ Међутим, најтеже квалификације о Иви Андрићу дао је управо Иво Андрић. У својим приватним белешкама, Андрић је казао: „Ви кажете да нисам био отворен, да сам све своје помисли и већину својих личних осећања задржавао у себи, крио их од људи са којима живим. Зато ме оптужујете, због притворства и неискрености?! Али ви не знате са каквом сам се будалом у себи ја носио, колико сам се стидео његових испада и поступака који су увек били у страшној супротности са оним што сам хтео да будем… а никада нисам могао.“ Случајно или не, критичари Иве Андрића избегавају да прихвате чињеницу да је Андрић био дипломата, „узорно лојалан, послушан, уздржан, дискретан, поуздан“, како га је др Јосип Смодлака једном описао. А, зар те особине нису основна потреба једног дипломате, који је за свог „врховног шефа“, увек признавао – Отаџбину?! Зар овде није реч о истинском патриотизму, о доследном патриоти?! Када неко каже да је Иво Андрић био „притворан“, „колебљив“, „неискрен“, „мекушац“, вероватно, намерно или случајно, заборавља да је Андрић, макар био савестан, па је то и јавно и себи признавао и као што знамо, попут Мартина Лутера, „борио се са самим собом“, са оним другим „ја“, у жељи да постане човеком за кога је сматрао да је достојан живота, односно „човечним човеком“, а они који му некритички замерају да у датим намерама није успео, вероватно немају ни довољно савести, ни одговорности да се постиде својих речи.