Аутор: др Александра Колаковић
Поводом обележавања Месеца Франкофоније у Србији организовано је од краја фебруара до почетка априла више догађаја – позоришне представе, изложбе, предавања, дискусије на друштвено важне теме, промоције књига и слични догађаји који осветљавају улогу, значај и моћ Франкофоније. Француски институт традиционално креира програме у оквиру којих долазе писци, научници, уметници и/или политичари из Француске. Ове године званичном отварању Месеца Франкофоније у Србији присуствовао је и Жан Ноел Жанене, историчар познат и као некадашњи државни секретар у влади Франсоа Митерана, али и припадник треће генерације породице Жанене која је учествовала у политичком животу Француске још од првих деценија 20. века. Познати у круговима високе политике деценијама, деда, отац и унук Жанене, када се посматрају њихове биографије, доносе келеидоскоп важних догађаја француске и светске историје.
Жил Жанене (1864–1957) одрастао је у породици средње класе у региону Горње Сене, где се неговао републикански дух. Прво образовање стекао је у Безансону, где је био под утицајем учења прудоновског социјалисте Едуара Дроза, а потом је студирао права у Дижону и Паризу. Докторирао је право 1888. године тезом из области римског права и потом се дванаест година бавио адвокатуром у Паризу. Интересовање за политички живот Француске показао је у периоду након пораза Француске у рату са Пруском, што је значајно за разумевање његових активности. Такође, женидбом са ћерком Марсела Жозона, потпредседника Генералног савета за мостове и путеве, чији је старији брат Пол био близак Гамбети, учврстио је своја политичка уверења и упознао најзначајније политичаре и државнике епохе. Након неуспешне кандидатуре 1892. године на кантоналним изборима у Ризозу (Горња Саона), прихватио је непопустљиве принципе француских радикала и левичарске идеје Гамбете, што му је омогућило успех.
Изабран је за градоначелника Ризоза 1896. године, а на предлог Валдек-Русоа кандидовао се за посланика 1902. године и освојио први мандат, а потом 1906. године и други. Залагао се за стварање система социјалног осигурања, радничких и пољопривредних пензија, бранио принцип локалних железница и залагао се за право на штрајк државних службеника. Од 1909. године из Бурбонске палате прешао је у Луксембуршку – Сенат и све до 1944. године Жил Жанене је и сенатор, као део групе Демократске левице. У Сенату се зближио са Клемансоом, који је у доба Великог рата био прво на челу Војне комисије. Стога Жанене учествује у контроли у областима војног здравства, наоружања и радне снаге. Када је Клемансо дошао на власт новембра 1917. године, предложио је да уђе у владу и именован је за државног подсекретара за Председништво савета и његове активности су биле усмерене ка координацији бројних међусекторских и међусавезничких споразума. Имао је и важну улогу у контроли ратне управе, а поверена му је и истрага о раду обавештајних служби маја 1918. године. Жил Жанене обављао је и посебне задатке у циљу поновне интеграције Алзаса и Лорене у оквире Француске, а био је задужен и да прати сепаратистичке тенденције у пограничним подручјима Француске и Немачке. Након рата остао је веран Жоржу Клемансоу и неповерљив према спољној политици Аристида Бријана. Изабран је за сенатора два пута – 1920. и 1927. године, а био је и члан Комисије за финансије. Клемансо је веровао да је „поуздани пријатељ“ и „један од ретких лојалних политичара“ и стога га је бирао за деликатне мисије и дужности, а једна таква му је припала након смрти Жоржа Клемансоа новембра 1929. године, када је постао председник Фондације музеја Клемансо у 16. арондисману Париза. Током четврте деценије 20. века као кандидат демократске левице у борби за позицију председника Сената изгубио је од Албера Лебруна за два гласа у првом, и осам гласова у другом кругу. У току наредне 1932. године вршио је функцију председника Комисије за финансије, а када је Лебрун постао председник, Жил Жанене је изабран за председника Сената. Оставио је трајан печат у Сенату својим говорима као борац за поштовање устава и права. Пред избијање Другог светског рата на нестабилној и динамичној политичкој сцени Француске, Жанене је одлучно устао против нацистичких и фашистичких идеја и истицао да Француска одувек жели мир. У новом ратном вихору Жил Женене је опет значајан сведок историје, посебно догађаја од 10. јула 1940. године у Вишију. Повлачи се са владом ка Бордоу, упознао је Де Гола који је на њега оставио утисак одлучности и „чврстог карактера“. Био је у средишту групе која се противила потписивању примирја, а касније и акцијама Вишијевског режима. Од 1942. године био је у контакту са Де Голом, који му је тражио савете. Живео је у Греноблу, а када је се јуна 1944. године склонио у Изо изнад Гренобла да га не ухапсе Немци, запаљена је његова кућа у Ризоу, као и читава архива, а са њом и део доступних докумената о француској политичкој историји почетка 20. века и Великог рата. Дан после ослобођења Париза, Шарл де Гол је позивао Жаненеа да се придружи привременој влади као државни министар, с идејом да је потребан у обнови демократског духа републике, али и као његов консултант. Значајно је да је након рата поред припреме изборних реформи учествовао и у административним, које су обухватале креирање Националне школе за администрацију и Националне фондације политичких наука. Био је и сведок на суђењу Петену, а Де Гол је посебно истицао да је захваљујући њему „дух Клемансоа анимирао нову Републику“. Некада близак Клемансоу, зближио се и са Де Голом и био узнемирен годинама након рата у којима „човек од 18. јуна“ није био кључна личност „опоравка Француске“.
Његов син Жан Марсел Жанене (1910–2010), економиста, ушао је у политички живот постепено и захваљујући богатом искуству свог оца био такође важна фигура у Француској. Имао је седморо деце са супругом, која је била адвокат и потицала из породице међу којима је и оснивач Института за радијум. Имао је осам година када га је Клемансо изабрао да представља младост Француске и одавао почаст херојима Великог рата испред Тријумфалне капије 14. јула 1919. године. Образовање је стекао у престижним школама Париза, студирао на Факултету књижевности и Правном факултету, као и Слободној школи политичких наука. Фокус његовог интересовања биле су јавна служба и економија. Мишел Дебре постао је један од његових блиских пријатеља у овим формативним данима, а био је ученик Халевија, Зигрида и Баумгартнера. Припремао је докторат из економије док је полако улазио у важне институције, као што је Економска агрегација 1936. године. Био је професор политичке економије на Универзитету у Греноблу (1936–1951), уз прекид између септембра 1939. и јула 1940. године, када је служио као поручник у штабу 47. демибригаде алпских ловаца. Није ушао у активан отпор, али је настојао да помаже Јеврејима и противио се обавези професора да се заклињу маршалу Петену. На позицији декана Правног факултета у Греноблу био је између 1947. и 1952. године. Основао је Институт за политичке студије, као и Правни институт белог угља и електроиндустрије. Након рата, од 1951. године професор је на Факултету правних и економских наука у Паризу, на Катедри за финансијску економију. Руководио је Научним институтом за економска и друштвена истраживања. Једна од његових познатијих публикација, поред уџбеника из политичке економије која је класик за студенте политичких наука, јесте и Снаге и слабости француске привреде (1956), која представља важну историјску анализу француске привреде од краја Другог светског рата. Истраживао је перспективу француске привреде у контексту економске активности и социјалне ситуације од 1945. године, потом и француску економску ситуацију од 1949. године и економске трансформације у 20. веку. Каријеру професора прекидао је повременим укључивањима у политички живот Француске. Током Четврте Републике већином се држао даље од политике, иако је пратио свог оца и присно сарађивао са њим када је био државни министар (секретар) у привременој влади (1944/1945). Припремао је економске и финансијске реформе Француске, а историјског 13. маја 1958. године био је део мисије Министарства финансија у СССР. Од 1959. до 1962. године Жан Марсел Жанене је био министар индустрије и трговине, познат по укључивању својих истраживања у доношењу практичних одлука. Један од примера је План за смањење производње угља 1960. године или решавања штрајка у зиму 1961/62. године. Промовисао је независну француску нафтну политику, као и територијално планирање и децентрализацију индустрије и енергетске инфраструктуре. Жанене је био и први амбасадор Француске у Алжиру након независности (1962–1963), а по повратку известилац о сарадњи Комисије о сарадњи Француске са земљама у развоју (1964). Извештај који је Жанене припремио био је основа сарадње Француске и земаља у развоју у наредних педесет година, при чему је значајно истаћи да се залагао за проширење географског обима француске помоћи свим земљама у развоју уз задржавање афричког приоритета, већу употребу мултилатералног канала, посебно европског, приоритет који се даје пољопривреди и безбедности малих пољопривредника. Упоредо, био је и члан Економско-социјалног савета. Од 1966. до 1968. године био је министар социјалних питања у Помпидуовој влади. У покрету „левог гализма“ супротстављао се конзервативизму премијерове канцеларије, посебно Едуарду Баладуру. У ово време започео је сарадњу са Жаком Шираком, који је био државни секретар. Радили су на реформи социјалног осигурања и развијању Националне агенције за запошљавање. Залагао се за отварање болница и употребу контрацептивних пилула. Док је његов отац био одан Клемансоу, он се определио да верно прати Де Гола. „Не верујем у голизам без Де Гола“ била је његова максима којим се седамдесетих година вратио својој највећој љубави – универзитету. Ипак, накратко се придружио Реформском покрету, био политички активан на локалу у месту где и његов отац, а 1974. године подржао је Франсоа Митерана у другом кругу избора. Након избора Митерана 1981. године постављен је за његовог личног представника за припрему Самита седам великих индустријализованих земаља у Отави. Био је и преговарач са Алжиром током сукоба око цене сахарског гаса, а основао је и Француску опсерваторију економских услова 1. јануара 1981. године. Био је на челу ове важне установе, која је омогућила сарадњу и бољу комуникацију између стручњака и политичара до 1990. године. До смрти је стварао и писао чланке, учествовао у дебатама о политичком животу у Француској, давао изјаве и интервјуе у којима је упозоравао на економске кризе (вид. дело: Слушајте Француску која тутњи, 1996). Подржао је Лионела Жоспена и Сеголен Ројал (2002. и 2007) на председничким изборима.
Жан Ноел Жанене (1942) наставио је политичку традицију и ушао у политички живот Француске у коме је на известан начин и данас активан као бивши државни секретар у влади Франсоа Митерана, стручњак и саветник. Након основних студија у Греноблу, вратио се у престоницу на даље школовање. Похађао је престижну Вишу нормалну школу (1961–1966), а потом дипломирао и на Институту за политичке студије у Паризу (1964, Одсек за јавне службе). Од 1969. године ради на Универзитету у Паризу (Нантер, Париз) на Катедри за савремену историју, где је од 1975. године универзитетски професор. Жан Ноел Жанени се специјализовао за политичку историју, културну и медијску историју. Његов рад чине историјски и историографски радови, као и политички есеји и драме. Жан Ноел Жанене био је председник Радија Франс и Радија Франс Интернационал (1982–1986), као и председник Мисије за двестогодишњицу Француске револуције и Декларацију о правима човека и грађанина (1988/1990). Близак Социјалистичкој партији током последње деценије 20. века два пута је именован за државног секретара током мандата Франсоа Митерана. Између 1991. и 1992. године обављао је функцију државног секретара за спољну трговину у влади прве премијерке у историји Француске – Едит Кресон. Од 1992. до 1993. године био је државни секретар за комуникације у влади Пјера Берегова. Значајно је да је радио на Закону о обавезном депозиту аудиовизуелних медија, а довео је и до приписивања француско-немачком културном каналу Арте земаљске мреже. Од 1992. до 1998. био је члан регионалног већа Франш-Конте. На парламентарним изборима 1993. поражен је у 3. изборној јединици Горње Саоне. Обављао је и важну функцију директора Националне библиотеке Француске од 2002. до 2007. године. Током председничке кампање 2012. године потписао је колумну „За нову републику“ у којој је позвао да се гласа за Франсоа Оланда. Његови отац и деда билу су веома активни у друштвеном и политичком животу Француске и како је реч о „политичком племству“ интересантно је подсетити на њихове биографије јер осликавају историју Француске од краја 19. века до данас. Жанене је део мисије Франкофоније и у том својству је присуствовао отварању Месеца Франкофоније у Србији 2024. године. Интересантно је напоменути да је већ 2014. године боравио у Београду у време обележавања стогодишњице Великог рата, када је одржао предавање на тему Мудро обележавање једне стогодишњице. Поред предавања Таблоиди у Србији и Француској на Филозофском факултету у Новом Саду, као и панел-дискусије на тему Сензационализам и таблоиди у Француској и Србији, његова појава у Србији интересантна је с аспекта богате породичне историје породице Жанене, која се преплиће с историјом Француске Треће, Четврте и Пете републике.
Остави коментар