Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Када говоримо о изборима за Европски парламент 2019. године, можемо рећи да су доста специфични у односу на изборе ранијих година. Оно што упада у очи одмах јесте то да је предизборни контекст започео још 2015. године када је мигрантска криза која је била у пуном јеку, показала да је европски систем заказао. Брегзит, који се догодио 2016. године, представља други важан фактор који је уздрмао темеље Уније. Свеукупно, Унија је запала у озбиљну политичку кризу која се може разрешити само њеним трансформисањем, односно, неопходним реформама. Око будућег смера у коме ће се Унија кретати, још нема коначног договора, али је и са тим у вези важно какав је исход гласања на европским изборима, односно, како ће изгледати Европска комисија наредних пет година.
Кампање за европске изборе су и даље претежно националне. Приметан је пораст излазности у 20 од 28 чланица (највећа од 1994.). На изборима 2014. године 43% Европљана је изашло на изборе док је сада 2019. године 51% Европљана гласао. Излазност је била највећа у Мађарској, Пољској и Румунији.
Институције Европске уније у наредном мандату водиће народњаци и социјалдемократи, али су морали да укључе и либерале, који су остварили велики раст у броју посланичких места. Коначни резултати за Европски парламент показали су да су прва места у овој институцији задржале традиционалне партије десног и левог центра, али да су доживеле и озбиљан губитак у броју столица у Парламенту. Либерали су остварили значајан раст, а у Италији и Мађарској десничари су забележили раст. У новом сазиву ЕПП – Клуб посланика Европске народне странке (хришћански демократи) добио је 182 посланичкa места, а имао је 216, Клуб посланика Прогресивног савеза социјалиста и демократа сада има 147, а пре је имао 185, Европски конзервативци и реформисти пали су на 59 са 77, АЛДЕ – Клуб посланика Савеза либерала и демократа за Европу порастао је на 109 посланика са 69, Конфедерални клуб посланика Уједињене европске левице и Нордијске зелене левице је пао на 38 посланика са 52, Клуб посланика Зелених / Европског слободног савеза сада има 69, а пре је имао 52, Клуб посланика Европе слободе и демократије порастао је на 54 посланичка места, Клуб посланика Европе нација и слобода сада има 58 посланика, док је пре имао 36, а Независни посланици сада имају тек шест места, док је пре бројао 20.
У Немачкој су владајуће странке, доживеле озбиљне губитке. Хришћанско-демократска унија / Хришћанско-социјална унија (ЦДУ-ЦСУ), коју је донедавно водила канцеларка Ангела Меркел, добила 28,70 одсто гласова, што је пад од око седам одсто у односу на прошле изборе. Други су, изненађујуће, Зелени с 20,70 одсто гласова, што је око 11 одсто више него пре пет година. Социјалдемократска странка добила је само 15,60 одсто гласова, што је око 11 одсто мање него на прошлим изборима и најгори резултат на било којим изборима за ову странку. Крајње десна Алтернатива за Немачку добила је 10,80 одсто, што је око три одсто више него на последњим ЕУ изборима, али око два посто мање него на парламентарним изборима 2017.
У Аустрији је конзервативна Народна странка канцелара Себастијана Курца победник са 34,90 одсто гласова, што је око седам више него на последњим изборима. Опозициона Социјалдемократска странка Аустрије добила је 23,40 одсто, а екстремно десна Слободарска странка 17,20 одсто, што је око два одсто мање него пре пет година.
Десница је у неким државама, као што су Мађарска, Италија, Француска и Велика Британија превладала, док су у неким државама, леве опције, поготово Зелени, оствариле импресиван резултат. Екстремно десничарска партија Национални фронт је победник на изборима у Француској са 23,31 одсто, док је Листа ренесансе председника Француске Емануела Макрона добила 22,41 одсто.
У Мађарској је Фидес, на челу с премијером Виктором Орбаном, добила 13 од 21 места, једно више него 2014. У Италији слави крајње десна Северна лига која је на првом месту са 28,70 одсто гласова, док је на претходним изборима 2014. године имала само шест одсто. Демократска партија је друга са 22,50 %.
Грчки премијер Алексис Ципрас позвао је превремене изборе након што је његова радикално лева странка Сириза изгубила места на европским изборима. Сириза је добила 22,89 одсто гласова, а либерално-конзервативна Нова демократија 33,29 одсто гласова.
Владајућа пољска Странка права и правде остварила је убедљиву победу на изборима за Европски парламент (45,6 одсто гласова, на европским изборима пре пет година добила 31,8 одсто гласова).
Насупрот паду левице у неким државама, Социјалисти су победили у Шпанији, добивши 32,82 одсто гласова. Владајући су изгубили и у Данској. Либерали, странка десног центра премијера Ларса Локеа Расмусена добила је 20,6 одсто, а опозициони социјалдемократи 23,6 одсто.
Бивша немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен изабрана је за прву жену на челу Европске комисије са малом већином гласова у Европском парламенту. Фон дер Лајен, чланица немачке ЦДУ и Европске народне партије, добила је 383 гласа европских посланика, што је 7 више од минималне већине. У поређењу са тим, Жан Клод Јункер је подржан од стране 422 посланика 2014. године. Европска народна партија, Социјалисти и демократе и либерална група „Обновимо Европу“ подржале су Фон дер Лајен, али су неки од њихових посланика ипак гласали против. Са друге стране, Зелени, конзервативци и радикалније десне и леве групе ускратиле су своју подршку.
Нетранспарентно, недемократски – тако се описује кандидовање Урсуле фон дер Лајен за нову председницу Европске комисије. Ову одлуку донели су шефови држава и влада ЕУ након вишедневних састанака „иза затворених врата“. Месецима уназад, посланик у Европском парламенту Манфред Вебер и потпредседник Европске комисије Франс Тимерманс важили су за најозбиљније конкуренте за Јункеровог наследника. Урсулу фон дер Лајен, нико није ни спомињао. Међутим, договором далеко од очију грађана између Немачке и Француске, Урсула је постала једини кандидат.
Таквим гестом европски лидери одлучили су да одбаце систем такозваних „водећих кандидата“, који је први пут уведен на претходним европским изборима 2014. године, као један до механизама да се ЕУ приближи грађанима. Према том принципу, свака европска партија пре гласања предлаже кандидата за председника ЕК, а на ову позицију долази представник оне партије која је добила највише гласова грађана широм континента, тако што га председници и премијери окупљени у Европском савету најпре номинују, а Парламент потврди. Међутим, принцип „шпиценкандидата“ није уписан у оснивачке уговоре ЕУ и правно не обавезује.
Председник Француске од почетка се противио номинацији шефа посланичке групе Европске народне партије, а као разлог наводио је недостатак искуства у извршној власти. С друге стране, када је немачка канцеларка Ангела Меркел предложила да Франс Тимерманс, као члан Партије европских социјалиста, постане председник Европске комисије, а Вебер председник Европског парламента, противљење је дошло из другог смера – не само од мађарског премијера, већ и других чланова Европске народне партије: шефова влада Ирске, Бугарске и Хрватске.
На крају се стигло до треће опције– место председника Европске комисије ипак је отишло, четврти пут узастопно, у руке Европске народне партије оличене у Урсули фон дер Лајен, док су социјалдемократе добиле председника Парламента и Високог представника ЕУ, а либерали новог председника Европског савета. Вебер је остао шеф ЕПП у Парламенту, а Тимерманс потпредседник Комисије. Кандидатура Фон дер Лајен била је једини начин да се постигне компромис између националних влада, које и даље задржавају главну реч када се ради о најважнијим питањима у Европи.
Фон дер Лајен је именовала осам потпредседника Комисије, који ће бити задужени за њене политичке приоритете у наредних пет година. Комесари имају обавезу да прођу кроз саслушања пред одборима Европског парламента, након чега ће Парламент морати да их „у пакету“ потврди пре почетка мандата 1. новембра. Осам чланова Јункерове комисије кандидати су за нови мандат, док су преосталих 19 новајлије у Бриселу, уз неколико звучних имена на националном нивоу. У складу са залагањем нове председнице за родну равнотежу, тринаест чланова комисије су жене, а четрнаест мушкарци.
Када је реч о портфељу за проширење, њега је од Јоханеса Хана требало да преузме Ласло Трочањи, бивши министар правде у влади Виктора Орбана. Управо је он један од кандидата за комесаре којима се од номинације предвиђао тежак пут до коначне потврде у Европском парламенту, пре свега због његове повезаности са контроверзним правосудним реформама и законима који су ограничили простор за рад цивилног друштва и академске заједнице у Мађарској. Одбијање кандидата за комесара у Европском парламенту већ се догађало – 2014. је словеначка кандидаткиња Аленка Братушек морала да одустане од кандидатуре, јер је надлежни одбор одбио да је подржи. На крају, чак и пре саслушања, неки кандидати за нову Комисију нису прошли: Трочањи, заједно са румунском кандидаткињом Плумб, потенцијалним комесаром за транспорт, није добио подршку одбора за правне послове. Одбор за правне послове такве одлуке је донео позивајући се на сукоб интереса (мутне позајмице у кампањи, везе са адвокатском канцеларијом).
Без конкуренције по искуству у новој Комисији су региону добро познат Јоханес Хан, као и Словак Марош Шефчович. И једном и другом је ово трећи мандат у Бриселу. Хан, кога је поново предложила влада Аустрије, у Комисији Хозеа Мануела Бароса био је задужен за регионалну политику, док се под Жаном Клодом Јункером бавио преговорима о проширењу и политиком суседства. У трећем мандату кандидат је за комесара за буџет ЕУ, а на тој позицији био би директно одговоран председници Фон дер Лајен. Шефчовичу је поверен портфељ сличан оном за који је био задужен од 2009. до 2014: међуниституционални односи и планирање.
Као члан Партије европских социјалиста, Тимерманс је предводио леви центар континента на изборима за Европски парламент у мају, а бивши министар спољних послова Холандије поново је добио потпредседнички мандат у Комисији, током којег ће бити задужен за „Европски зелени споразум“, са циљем да Европа постане први климатско неутрални континент.
Још једна кандидаткиња за председницу ЕК током пролећних избора, овог пута испред европских либерала, била је Данкиња Маргарет Вестар. У Јункеровој Комисији она је водила изузетно утицајан портфељ конкуренције, и то у време тужби против светских компанија као што су „Гугл“ и „Епл“. У Комисији Фон дер Лајен бавиће се дигитализацијом.
Потезом који је описан као снажна симболична порука, досадашњи комесар за пољопривредну политику, Ирац Фил Хоган, унапређен је у комесара за трговину. Као успешан преговарач трговинских споразума са Јапаном и Латинском Америком, пред Хоганом ће се наћи једно од, у овом тренутку, политички најосетљивијих питања – будући трговински односи са Уједињеним Краљевством.
Још неколико комесара њихове државе кандидовале су за још један мандат. Чехиња Вера Јурова у Јункеровој комисији била је задужена за правосуђе, заштиту потрошача и родну равноправност. Сада је кандидаткиња за сличан портфељ: потпредседница за вредности и транспарентност. Познатија региону западног Балкана је Марија Габријел из Бугарске, која је у претходних пет година била задужена за дигиталну економију и друштво, а на западном Балкану била је укључена у креирање Дигиталне агенде и споразума о смањењу цене роминга. Сада је кандидаткиња за комесарку за омладину.
Међу новим члановима Европске комисије налази се и неколико особа које су држале високе положаје у својим националним државама: бивши премијер Италије Паоло Ђентилони, министар спољних послова Белгије Дидије Рејндер и краткотрајна министарка одбране Француске Силви Гулар. Ђентилони, који је на месту премијера био од 2016. до 2018. године, последњи је комесар кога је предложила држава чланца ЕУ, након промене владајуће већине у Италији. Иако је у политици Италије активан већ деценијама, до сада није држао значајну европску функцију. Зато су постојале сумње да је довољно квалификован за портфељ који је добио – економију.
За разлику од Ђентилонија, кандидаткиња председника Француске Емануела Макрона, Силви Гулар, била је и посланица у Европском парламенту и саветница председника Европкске комисије Романа Продија. Са места министарке одбране Француске морала је да се повуче 2017. због корупционашког скандала који је захватио њену партију „Модем“, али не и њу лично. Фон дер Лајен ју је предложила за комесарку за унутрашње тржиште.
Још један кандидат којем Брисел неће бити непознато окружење јесте Маргаритис Скинас, кога је нови премијер Грчке Кирјакос Мицотакис предложио упркос спекулацијама, да би комесар из ове земље могао да буде бивши премијер Антонис Самарас. Самариса је дисквалификовало његово оштро противљење споразуму о промени имена са Северном Македонијом, те је на његово место изабран Скинас, досадашњи главни портпарол Европске комисије. Назив Скинасовог новог портфеља, који није постојао у претходним администрацијама, већ је изазвао контроверзе – заштита европског начина живота. У питању је проналажење заједничког приступа према имигрантима и њиховој интеграцији у европска друштва.
Једина два комесара која не припадају трима највећим европским партијама такође су по први пут чланови Комисије: Јануш Војћеховски, из пољског Права и правде, кандидат је за пољопривреду, док је Вирџинијус Синкевичијус из Литваније предложен за животну средину и океане, што је у складу са његовом припадношћу Европским зеленима. Он је, такође, са својих 28 година, најмлађи комесар.
Чак шест од укупно 26 предложених комесара суочава се са ризиком да не добије зелено светло на саслушањима у Европском парламенту. Док се у политичким групама Европског парламента оцењује да нови мађарски кандидат за комесара за проширење Оливер Вархељи може добити подршку, с изненађујућом жестином је пропитивана кандидаткиња за ресор јединственог тржишта Силви Гулар.
Посланици кључних групација социјалиста и странака десно од центра, Европске народне партије, оценили су слабим и недовољним њена објашњења, посебно око сумњи за злоупотребу средстава Парламента, иако се она одлучно бранила тврдњом да је то била „административна грешка“, на крају, од ње су затражена додатна објашњења. Коначну реч, као и за остале кандидате, најпре ће дати председници политичких група ЕП 17. октобра, а Парламент ће на пленуму крајем месеца коначно дати или не „зелено светло“ за нове комесаре.
И пољски кандидат за ресор пољопривреде Јануш Војћеховски је лоше прошао на пропитивању у ЕП и мора накнадно да пружи објашњења посланицима ЕП. Дакле, очигледне су велике тешкоће са потврдом изабраних комесара у ЕП, већ и пре ступања на дужност. Неки тврде да оне „доводе у тежак положај и слабе“ нову председницу ЕК. Други пак, тврде супротно – „темељито пропитивање кандидата за комесаре ЕК доказ да је ЕУ демократскија него што неки мисле“.
Остави коментар