Аутор: др Милош Савин, историчар
До финалног издвајања тзв. нотабилитета старијих, виђенијих, чланова Српске народне слободоумне странке, који су ревидирали Бечкеречки програм, те прихватили опортунистичку политику, дошло је 1884. усвајањем Великокикиндског програма. Осокољена новим политичким околностима и међуодносима српских политичара, председник угарске владе, Калман Тиса, решио је да појача напоре на мађаризацији и стварњу једног политичког народа (мађарског) у Угарској. Већ 5. фебруара 1885. године, секретар угарске владе, шаље упитник везан за ефекте дотадашње мађаризације среским начелницима у области које већином насељују Срби, захтевајући да му поред тога детаљно реферишу о односима мађарског и немађарског живља и предлозима како да се у њиховим областима ефикасније спроведе мађаризација. Већ у наредних неколико дана, десет среских начелника одговара са детаљним извештајима и предлозима даљих активности ка асимилацији Срба. С обзиром на фрагилност и непредвидивост даљих кретања међу српским политичарима у светлу избора за Српски-народно црквени сабор који су планирани за 1885. годину, као и чињеницу да је просвета, односно обавезан мађарски језик у народним вероисповедним школама био кључ мађаризације, један од најагилнијих експонената угарске владе и Министарства унутрашњих послова задужен за мађаризацију Срба, Бела Талиан (Србин по рођењу), поджупан најсрпскије Торонталске жупаније, је на основу извештаја просветног надзорника формирао тачну статистику националне структуре и политичког расположења просветних радника, како би држава могла да изврши притисак по потреби. С обзиром да су либерали и радикали отпочели своје зборове (углавном заједничке у оквиру још увек исте политичке странке), велики жупан Торонталске жупаније почетком маја 1885. године у овоме препознаје хушкање Срба против патријарха Германа Анђелића, а зборове бирача идентификује као рад на организовању српских протесних зборова против угарске владе и српског патријарха, окорелог антимилетићевца ког је Србима брутално наметнула иста влада. Жупан захтева од полиције и свих државних службеника да се ситуација прати и предузму одговарајуће мере. У овоме уочавамо постојање потпуног консензуса угарских владајућих кругова да се обезбеђивањем подршке марионетском патријарху на будућим саборима, комплетно обесмисли било каква аутономна делатност Срба и да се послушан клер искористи у циљу пацификације и мађаризације српског становништва Угарске. Почетком јуна жупаније обавештавају среске начелнике о поузданим сазнањима да су припадници српске опозиционе партије отпочели узнемирујуће активности са циљем да на изборима за Српски народно-црквени сабор помогну кандидате који су против патријарха Германа Анђелића. Угарски државни апарат је будно мотрио све покрете међу Србима, што је и један од прилога тези да је до Великокикиндског програма и нотабилитетске Српске народне странке дошло заједничким радом угарске полиције и српских политичара који су се уморили од опозиционог рада. За предизборна дешавања за Српски народно-црквени сабор, изузетно интересовање је показао и председник угарске владе и министар унутрашњих послова Калман Тиса, који се по том питању налазио у директној коресподенцији са Белом Талианом, поджупаном Торонталске жупаније и особом од највишег поверења. У строго поверљивом писму Талиану поводом опозиционих кретања међу Србима, угарски министар полиције, Калман Тиса, 20. јуна 1885. године пише: „Размотрио сам ваш поверљив извештај под редним бројем 10, са датумом 14. текућег месеца, у ком се ради о примећеним покретима и припремама у жупанији која је под вашом управом везаним за предстојећи српски збор. Ваше напомене су свакако такве, да је њихова спознаја овде веома пожељна. Пошто се ваше славно господство пита на крају извештаја, да ли су у овом случају његови будући извештаји сувишни, одговарам, не само да ваши извештаји нису сувишни, него их од вас обавезно и убудуће очекујем, без обзира на жупанове извештаје.“ Како би сачували привид јединства, српски опозиционари, либерали и радикали, су у име још увек формално јединствене Српске народне слободоумне странке, заказали велики збор бирача странке за Видован 27. јуна 1885. године, у намери да заједничким снагама, уз велике напоре да се међусобно истрпе, спрече уплив нотабилитета у Српски народно-црквени сабор. Виши интерес је захтевао од Томића и његових радикала, као и Димитријевића и његових либерала, да сачувају пред бирачима јединство опозиционе странке. Угарска власт, иако је одобрила одржавање бирачког збора у Сомбору, окарактерисала га је изразито непријатељским за мађарску политику и патријарха Анђелића, и 18. јуна наложила среским начелницима да се свим средствима постарају да се што мањи број Срба са њиховог подручја одазове позиву на сомборски збор. Увелико свестан поделе преосталог дела Српске народне слободоумне странке на радикале и либерале, свестан неопходног јединства ради спаса српске аутономије од нотабилитета као продужене руке угарске владе, Јован Јовановић Змај је Србе позвао на збор под мотом: „Одбац’мо сада све што браћу дели“. Главну реч на збору су водили Миша Димитријевић и Јаша Томић, а придружио им се и Змај, што је презентовало реалну слику на Српске народне слободоумне странке, поделу на либерале, као странку континуитета, радикале који су континуитет баштинили са националним делом програма, али тражили његову допуну социјалном политиком, и Змаја као помиритеља. У очима српских бирача на овом скупу је сачувано јединство и демонстрирана слога у борби против политике угарских власти и патријарха Анђелића, обе фракције су предложиле Змаја на списак заједничких кандидата за изборе и формирано је заједничко извршно тело странке, средишњи одбор који је био задужен за предизборну агитацију. Упркос притисцима од стране Угарских власти и акцији клерикалаца и нотабилитета, Сомборски збор је био најмасовније српско окупљање које је по величини и одушевљењу надмашило Милетићев збор у Бечкереку и све омладинске скупштине шездесетих и седамдесетих година. Показано јединство, иако привремено, на Сомборском збору појачало је решеност угарских власти да свим силама потпомогну успех Срба са умереним осећањима, како су они називали нотабилитете, на изборима за Српски народно-црквени сабор.
Осокољен Тисином подршком, Бела Талиан је упутио циркуларну наредбу свим релевантним носиоцима угарске државне управе на подручју Торонталске жупаније, у ком је нагасио: „У Сомбору, 27. јуна, 1885. године, на великом збору који предходи изборима за Српски народно-црквени сабор, изабран је средишњи одбор који је издао проглас на основу ког ће ускоро почети са деловањем… Са поверењем позивам с тога ваш славни наслов да буде усрдан будним погледом пратити рад овог средишњег одбора, контролисати, да случајно наши српски грађани са националним осећањима, овај одбор или његови чланови не буне против нашег постојећег устава, држе јавне или тајне скупове или преко брошура Србе заведу на странпутицу. Позивам вас да будете љубазни нарочито водити пажњу о покретима пред предстојеће изборе за саборске посланике, а нарочито током самих избора, да се не догоди случајно да у једном или другом изборном округу, занемаривањем оних са умереним осећањима, преовладају прсталице опозиционе националистичке партије, напротив, очекујем од поштованог наслова, у име доброг посла, да свој до сада доказан утицај пуном снагом усмере на избор посланика са добрим осећањима. На крају вас позивам, да прихватите као своју обавезу, да ме путем поверљивог телеграма од случаја до случаја обавештавате о свим сумњивим, подлим, евентуално агитационим активностима овог одбора.“
Већ почетком јула 1885. године срески начелници су на основу педантне теренске истраге обавестили Белу Талијана о српском позиву гласачима у коме је се сугеришу делегати за Српски народно-црквени сабор који нису по вољи угарских органа и Патријарха, и у коме су бирачи усмерени против интереса Угарске. Угарска власт је због овог повећала мере опреза и поверљивим телеграмом наредила среским начелницима, гадоначелницима и месним повереницима да будно прате опозиционе активности везане за Српски народно-црквени сабор, и да чим уоче било какву сумњиву активност хитно јаве строгоповерљивим телеграмом. Због жеље да владиновци победе у Кикинди, где их је некадшњи чувени посланик Српске народне слободоумне странке Миша Сабовљевић, те због симболике великокикиндског програма, угарска власт је посебно пратила опозициона кретања и збор Срба бирача који је организовала Српска народна слободоумна странка у Кикинди.
Крајем јула прва политичка личност и најутицајнији човек Угарске, Калман Тиса, обавестио је Белу Талиана да је примио његов извештај о српском збору у Сомбору у коме су описане противугарске активности српске опозиције, охрабрујући га да настави са активностима, дајући му сва неопходна средства и одрешене руке у вези са Србима.
Др Илија Вучетић, првак српских либерала из Новог Сада, који ће касније бити и званични председник Српскне либералне странке у Угарској, издао је Србима бирачима проглас под називом „Кога да бирамо“, у коме пише: „Ни пуне четири недеље дана не деле нас од оног часа, кад ће цео православно Српски народ у опсегу митрополије карловачке да приступи избору заступника за наш народно-црквени сабор… Одсудан је то тренутак у ком ће да се решава судбина црквеног и просветног развитка овостраног народа српског; у ком ће да се одлучи да ли ћемо очувати и спасти своју, од предака наших, у аманет нам остављену црквено-просветну автономију, те је одржати и развијати даље у духу и правцу, као што је од сабора године 1865, почела да се развија, или ћемо изгубити још и последњу сенку наше црквене и просветне самосталности и независности. За ових последњих двадесет година имали смо и до сада више пута важних и преважних сабора, на којима је требало своју најбољу умну снагу народа прибрати, да се са свих страна наперене стреле непријатељске одбију и наш црквени-автономни живот одбрани и унапреди. Али оваква навала и опасност никад не беше, јер сад је на челу непријатељске војске главом баш онај који би – да је среће – у првом реду позван био да нам крвљу предака наших искупљену автономију заштити и одбрани. Сад имамо да се у одбрану наше автономије боримо главом с оним који је пре двадесет година био и сам ревносан поборник исте, па би по свом положају ваљало да је баш сад најревноснији чувар куће наше црквено-просветне. А он је – на велику нашу несрећу – предао кључе од града у руке непријатељске и отворио широм врата. Наша је девиза: пре свега санирање повреда наше народно-црквене автономије, наше повреде права на самосталан избор митрополита-патријарха, а затим довршење организације наших автономних установа у духу и правцу досадашњих сабора. Само од уједињене умне снаге одговорних синова српског народа можемо се надати да ће тај задатак по нашу автономију повољно или бар тако решити да се сачува образ и поштење српско.“
Многи представници вишег клера и Срби владиновци који су се налазили у државном апарату су здушно помагали угарским властима у предизборним притисцима на Србе бираче. У константном контакту са угарским властима су предњачили архимандрит манастира Месић код Вршца Нектарије Димитријевић, ког угарски званичници ословљавају као вршачког архимандрита (касније ће постати и вршачки архиепископ) и срески начелник Панчева Радосављевић, који ће бити и владин комесар за одржавање избора. Архимандрит Нектарије Димитријевић је 10. и 13. августа 1885. године поднео и детаљне извештаје угарским властима о немогућности да се оствари консензус међу Србима бирачима, на које је он уз помоћ клера покушао да утиче да гласају за нотабилитете, и предложио је да у случају неповољног исхода избори у његовој облласти буду поновљени. Пошто су избори поновљени архимандрит Нектарије Димитријевић је већ 18. августа послао ургентну молбу Бели Талиану да се на поновљеним изборима у вршачкој епархији свим расположивим средствима помогне Каменко Јовановић, кандидат Умерене странке, односно нотабилитета. Такође архимандрит је захтевао да се за комесара за провођење избора уместо панчевачког среског начелника Радосављевића именује енергичнија личност, сматрајући да је Радосављевић био индиферентан и није агитовао довољно за подобне кандидате. О уплетености угарске владе у изборне активности везане за Српски народно-црквени сабор, сведочи и доношење одлуке и правилника да се свим среским начелницима и другим намештеницима надокнаде путни трошкови због учешћа у агитацији и спровођењу самих избора. Поред високог клера у предизборном залагању за нотабилитете и контакту са угарским министарством унутрашњих послова, учествовао је и сам патријарх Герман Анђелић. Угарско министарство унутрашњих послова је 24. августа сачинило извештај којим је утврђено да поједини Срби који су гласали против нотабилитета нису имали бирачко право и због тога је донело одлуку да се на тим местима избор понови. Као доказ овој тврдњи у извештају се налазио захтев патријарха Анђелића поднет угарској влади да се у поменутим окрузима из наведених разлога избори понове.
Победа либерала и радикала привремено окупљених око заједничког циља, односно у оквиру средишњег одбора Српске народне слободоумне странке, била је импозантна. Упркос невиђеним притисцима угарске владе, са листе (прецизније: списка) средишњег одбора формираног на Видовданском сомборском збору изабран је велики број посланика. Од укупно 68 изабраних посланика, 62 је одмах по завршетку избора прихватило програм и ступило у редове Српске народне слободоумне странке са циљем да се изборе за санацију и обнову српске аутономије.
„Сабор је отворен 23. септембра 1885. у присуству краљевог комесара Едварда Чеха. Пошто је прочитао краљеву одлуку о свом постављењу за комесара и пошто је поздравио сабор, све то на мађарском језику, посланици Миша Димитријевић и Јаша Томић изјавили су са жалбом да је пословни језик сабора српски и да очекују да ће убудуће краљевски комесар општити са сабором на српском језику“, ово је уједно био и последњи тренутак привидног јединства кроз које је све време манифестован ривалитет либерала и радикала, односно њихових првака. Већина саборских посланика ће остати на страни континуитета односно либерала. За потпредседника сабора је изабран либерални првак др Илија Вучетић, а Српски православни народно-црквени сабор у својој седници од 3. октобра 1885. изабрао је из своје средине одбор петнаесторице, коме је у дужност ставио да све по саборском одбору и народно-црквеном школском Савету поднешене уредбе и предлоге претходно у претрес узме и за саборску расправу зготови“. Одбор петнаесторице је за свог председника изабрао др Илију Вучетића, а најактивнији члан поред њега био је Миша Димитријевић. У састав одбора нису ушли радикали. У име одбора петнаесторице, одмах након формирања, Сабору се обратио Миша Димитријевић, захтевајући да Сабор одмах почне са редовним радом и да се приступи подношењу докумената (адресе) којим би се тражила санација повреда српске аутономности и приступи сериознијој изградњи српских аутономних институција, што је саборска већина прихватила. Схвативши да не постоје могућности да парира Димитријевићу и либералима, њему се супротставио Јаша Томић. Томића су још два посланика подржала у залагању да сабор прекине са радом док се не исправе све повреде аутономије које су констатоване на предлог одбора петнаесторице. Знајући да опозиционим, радикалнијим ставом може само ојачати своје политичке позиције у српском народу уредник „Заставе“ је 3. октобра поднео оставку на место посланика румског среза образложивши је речима: „Све што је овај славан сабор учинити требао, то је по мом мишљењу учинио (…) Набројао је повреде, изнео тегобе, тражио лека. ‘Док не буде тог лека, успешно се радити не може’. Тако је славни сабор изрекао 18. септембра, а 20. септембра учинио је уколико се ја у томе разумем, друкчије. Од 18. до 20. септембра[1] отишао је славни сабор на ново поље, на које му следити не могу. Не могу радити безуспешно, не могу да жртвујем своја уверења“[2].
Победа на изборима за Српски народно-црквени сабор, која је показала да нотабилитети немају упориште међу Србима, као и распоред снага у коме су либерали имали већину у аутономним органима, а Томић поседовао најутицајнији српски политички лист „Заставу“, довели су до престанка неопходности међусобног толерисања и жестоке међусобне диференцијације у циљу преузимања Милетићевог политичког наслеђа. Пошто су поразили нотабилитете, либерали као носиоци политичког континуитета и радикали који су имали „Заставу“ и Милетића као таста свог вође, отпочели су отворену конфронтацију. С обзиром да су се политичке странке у том периоду окупљале искључиво пред изборе, приликом покушаја таквог окупљања 1887. и формало ће се поцепати у две српске опозиционе странке. Поред изборних радњи, једини страначки органи који ће у међупериоду носити политичке активности била су страначка гласила.
[1] Томић је датуме навео по Јулијанском календару.
[2] АСАНУК, С, 1885/76
Остави коментар