Изградња српског опозиционо-либералног покрета у Угарској

Аутор: др Милош Савин, историчар

Укидање Војводине срушило је илузију о могућности ослањања на Беч код демократски оријентисаног и либералног српског грађанства. Показало се да Беч на Србе мотри као на средство политичког умиривања мађарске претње. Светозар Милетић је, почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку „На Туцинданˮ, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране потпуно независне Угарске. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар дозволио је Србима да одрже Благовештенски сабор у Сремским Карловцима, 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде аутономна територијална јединица са сопственим органима. Благовештенски сабор у својим закључцима од шеснаест тачака изнео је максималистичке захтеве у вези са српском аутономности и националном еманципацијом у оквиру Аустријског царства. Захтевана је посебна територија Српске Војводине у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна граница. Такође, тражена је посебна политичка и судска управа и скупштина у оквиру те Војводине. У Војводини би званичан језик био српски, она би имала свој првостепени и апелациони суд, грб и заставу, а на њеном челу налазио би се војвода који би био изабран на сабору. По окончању Благовештенског сабора, његови закључци су путем делегације однети цару у Беч. Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. Међутим, на овај начин је аустријски цар запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве. До испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло, чиме се потврдила претходна пракса искоришћавања антагонизама међу народима Хабзбуршке монархије.

Током целог процеса, од избора за Благовештенски сабор, па до усвајања његових закључака, први пут као релативно организована политичка група наступа српско либерално грађанство, окупљено око енергичног доктора правних наука, Светозара Милетића.  Не одричући се историјских права, либерална група око Светозара Милетића сматрала је да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Милетићеви либерали сматрали су да се за Војводину треба изборити уставним средствима, путем сабора, а њен статус би био дефинисан у облику једне аутономне жупаније која би се нашла у оквиру делимично федерализоване или регионализоване Угарске. Такође, либерали су предвиђали да и други народи, попут Словака и Румуна, имају право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје била је неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

Светозар Милетић формулисао је принцип „Ми смо и Срби и грађаниˮ, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Милетићев либерализам био је грађански, а национализам еманципаторски и самоодбрамбени, заснован на равноправности народа и супротан шовинизму. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у оквиру Угарске, у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ, Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела на Угарску, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. У Угарској би се швајцарски модел применио тако што би се дозволило заокружење неколико жупанија по народностима (Срби, Словаци, Русини и Румуни), које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али би се служиле својим народним језицима. По овом предлогу, Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Полит није наишао на разумевање међу мађарским политичарима који су држали да би само име Војводина значило, ни више ни мање, повреду интегритета Угарске. Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности, наићи на разумевање код мађарских грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Испоставило се да Мађари захтевају оно што нису у стању да признају другима. Поред тога, Полит и Милетић залагали су се за блиске и братске односе са Хрватском. Међутим, Милетић је инсистирао, без жеље да увреди Хрвате, на томе да је Срем „душа наше Војводинеˮ.

Многи значајни мађарски политичари тог доба изнели су своје ставове у вези са идејом српског либералног грађанства. Идеолог мађарске државне идеје, Јожеф Етвеш, противио се Српској Војводини, сматрајући да би она угрожавала јединство Мађарске. Сматрао је да је довољно то што Срби могу своје захтеве да остваре путем црквено-школске аутономије и у оквиру општег корпуса грађанских права. Ференц Деак у свему се слагао са Етвешом. За разлику од њих, Калман Тиса тада је допуштао идеју Српске Војводине, под условом да се она сведе на једну жупанију у којој би било омогућено коришћење српског језика као званичног, али без права на политичку и територијалну аутономност те жупаније.

Пошто се у овом периоду водила дебата о тада неопходном преуређењу Хабзбуршке монархије, постојале су три концепције – централистичка, федералистичка и дуалистичка. Федералистички приступ подразумевао је да монархију треба федерализовати, при чему би све историјске земље имале статус федералне јединице. Историјске земље биле су Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска итд. Народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна, оваквим приступом остали би без својих федералних јединица у оквиру Угарске. Српски клерикално-конзервативни политичари, традиционално ослоњени на Беч, залагали су се за федералистички приступ, покушавајући да царске привилегије, дате Србима кроз историју, представе као основу српског историјског права на сопствену аутономну територију. Они су инсистирали да двор мора уважити Српску Војводину као историјску земљу, за шта су реалне шансе биле минималне, упркос лажној нади која је понекад стизала из Беча. Федералисти предвођени Ђорђем Стратимировићем, имали су велике симпатије чешких федералиста, који су омогућили Стратимировићу да своје ставове износи у прашкој „Политициˮ, штампаној на немачком језику. Како је Шмерлинг, тадашњи аустријски канцелар, промовисао идеју федерације, српска десница ставила му се у беспоговорну службу, лобирајући за српско-војвођанско питање. Шмерлинг је, још током Благовештенског сабора, утицао на Србе да истичу максималне и нереалне захтеве, дајући им тако лажну наду. Грађанство окупљено око Милетића бојало се да федерално устројена Аустрија може лако да преброди тренутну кризу, а за њих Аустрија је била највећа препрека српском питању, како у самој Хабзбуршкој монархији, тако и на читавом Балкану. Док су се либерали залагали за ослобађање српског и других балканских народа од Турака, путем масовно одушевљеног устанка, конзервативци су покушавали да одобровоље Беч, традиционалног противника српских интереса на Балкану, да промени мишљење и помогне при ослобођењу балканских народа од османске власти. Најочигледнији пример савезништва српских конзервативно-клерикалних политичких кругова и Беча представљају догађаји у вези са Српским црквено-народним саборима из 1864. и 1865. године. Пошто је патријарх Рајачић преминуо, бројни либерали, са Милетићем на челу, за новог митрополита-патријарха предлагали су будимског владику Платона Атанацковића, склонијег сарадњи са Мађарима. Конзервативци подржани од аустријског двора, успели су на то место да поставе епископа Самуила Маширевића.

Благодарећи либерализму и, за то време, веома модерном закону о штампи, Срби у Војводини почели су да своје политичке програме презентују преко новина, око чијих редакција су се окупљали читаоци одређених политичких симпатија. Грађанска либерална демократска начела заступао је „Србски дневникˮ, на челу са Јованом Ђорђевићем и Светозарем Милетићем. Овај лист био је изразито антиаустријски оријентисан, а руку је пружао и демократским и прогресивним мађарским круговима. На супротном полу од „Србског дневникаˮ стајао је оштри аустрофилски реакционарни конзервативни „Србобранˮ, близак аустријској влади и влади Кнежевине Србије. Нешто умеренији од „Србобранаˮ био је конзервативни „Напредакˮ, који је нагињао ка русофилству и култу династије Обреновић.

Развој угарског парламентаризма, српски либерали доживели су као шансу, па су 1865. године, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима и постигао непоновљив успех – освојио је дванаест посланичких места у Угарском сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма, гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције.  Схвативши значај страначког организовања и уз гашење „Србског дневникаˮ, Милетић је 1866. године покренуо либерални лист „Заставаˮ, као језгро за формирање будуће либералне странке. Међутим, бечка аристократија, ослабљена поразом у рату са Пруском 1866. године, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустроугарском нагодбом, 1867. године, створена дуалистичка Аустроугарска.

Милетић и његови истомишљеници имали су огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна демократска либерална Србија, која поштује грађанска права, може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије науштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне влати у Србији. Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставеˮ. Милетић је у Београду оптуживан за републиканство, а његове присталице су наоружане групације пребијале по јавним местима. Србијанска влада финансирала је штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се, разним измишљотинама, оцрни његов лик. Након убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине, оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције био је да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада планирала је хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала, страхујући од оружане побуне банатских граничара и Шајкашке области. Србијански намесник, Миливоје Петровић Блазнавац, жарко је желео да се домогне Милетића како би га обесио.

Аустроугарском нагодбом доћи ће до великог разочарања српског либералног грађанства у мађарске политичке кругове. Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, иако наоко либералан због права датих народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне недељиве политичке мађарске нације којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона јесте чињеница да га је управо влада Угарске непрекидно кршила на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, у Бечкереку, почетком 1869. године, долази до оснивања Српске народне слободоумне странке. Бечкеречки програм, са својим изменама из 1872. године,  постаје основа српског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка, на челу са Милетићем, постала је масовни одушевљени народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм инсистирао је на равноправности свих народа Угарске са мађарским, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, Бечкеречки програм тражио је покретање парламентарне дебате на државном нивоу, о захтеву Благовештенског сабора да Војводина буде аутономна територија са сопственим органима. Бечкеречки програм пропагирао је панславизам, специјалне односе војвођанских Срба са Србијом и решење Источног питања.

Српски клерикалци и конзервативци, који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије, новог савезника брзо су пронашли у влади Угарске. На самом почетку деловања Слободоумне странке, архимандрит Герман Анђелић је, уз подршку угарских власти, покушао да формира Српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету. Недуго потом, Ђорђе Стратимировић покушао је да пред Србе изађе са својим програмом који је био далеко умеренији од Бечкеречког. Услед општег одушевљења Милетићевом политиком и Бечкеречким програмом, некадашњи вожд остао је без резултата. Међутим, седамдесете године XIX века обележиће сурови обрачун угарских власти са Милетићем, чије ће последице бити веома тешке, како по самог Милетића, тако и по његову странку.