Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
На брду Каленбергу изнад Беча 12. септембра 1683. заустављено је напредовање и експанзија Османског царства у југоисточној и централној Европи, флоскула је коју често можемо прочитати у литератури и коју су у сличном облику дуги низ година писали или цитирали политичари и дипломате током 19. века. Именовање амбициозног великог везира Кара Мустафа-паше 1676. није ни по чему слутило драматичан обрт у војном и политичком погледу на Балкану и у југоисточној Европи. Турски походи на Беч 1529, односно 1532, које је предводио султан Сулејман I Величанствени, завршени су неуспесима, а Хабзбурзи и Османлије су читав век провели у ратовању и дугим, често исцрпљујућим походима са периодима тешких преговора и релативно стабилног мира на граници. Немири и устанци у Ердељу (током Дугог рата 1593–1606) или устанак Имре Текелије започет 1673. године (трајаће до 1685), додатно су компликовали и отежавали стање на самој трусној граници и у несређеним дипломатским односима две велике силе.
Током 16. века обе велике силе доживљавају моменте свог политичког и војног експанзионизма и економског узлета. Хабзбуршка империја је током владавине цара Карла V (1519–1558), рачунајући прекоморске поседе, обухватила империју у којој, како се говорило: „Сунце никада не залази.” Са друге стране, султан Сулејман Величанствени заузимањем Родоса, Египта, Београда и Будима, имао је под управом империју која се простирала на три континента. У судару два војна и политичка дива свог времена, Срби су остали да, са једне стране, под окриљем Цркве и најпре Угарске (до 1526), потом државе Хабзбурговаца, бране свој идентитет и чувају своје немањићко наслеђе, а са друге стране, у Османској империји, такође под јурисдикцијом Цркве, одржавају светиње и обичаје колико је то закон дозвољавао. Срби се у таквој ситуацији дословно налазе у тешком и на махове безизлазном положају. Ослоњени на традиције своје средњевековне државе и православне цркве подизањем сремских, односно фрушкогорских манастира, борећи се за Угарску и Хабзбурге, траже могућност за уздизање, и то најпре кроз деспотске титуле Бранковића и Павла Бакића, а потом у Војној граници (од 1578), кроз коју ће ратујући за Беч чувати своју посебност и тражити могућност за обнову своје слободе. Прве озбиљније гаранције добијене су тек Српским (Влашким) статутима 1630. године. Устанак Срба у Банату 1594, када је вршачки владика Теодор мученички страдао, а Синан-паша на Врачару спалио мошти Светог Саве, симболички је показатељ трагичне ситуације у којој се налазе Срби у обе царевине. Обнова Пећке патријаршије 1557. ујединила је Србе духовно у оба царства и то ће се показати као кључна тачка чувања српског идентитета, православне традиције и чувања култа српске средњовековне државе.
У геополитичком погледу Хабзбурзи су током 17. века, као цареви Светог римског царства, били суочени са једним од најразорнијих ратова који се десио на територији Европе током раног новог века, верским Тридесетогодишњим ратом (1618–1648), који је фокус Беча усмерио на немачке земље и западну Европу, далеко од Балкана и југоисточне Европе. Генерално, оријентација Хабзбурга на Немачку и Чешку и поседе у западној Европи, представљаће фактор који ће дешавања на југоистоку Европе, Бечу, значити мање значајан изазов скоро до друге половине 19. века. Такав однос политичких и војних елита царевине управо је и довео до ситуације да је османска сила у лето 1683. године поново са војском стигла пред слабо брањени Беч. Цар Леополд (1657–1705), који је већ ратовао са Турцима 1663–1664, борио се свим силама да покуша да централизује своју власт у Немачкој, поправи стање ствари међу завађеним политичким елитама Чеха, Немаца, Мађара, да опорави Беч од епидемије куге, оконча ратни сукоб са Француском Луја XIV, тако да је нови поход Кара Мустафа-паше државу Хабзбурга дочекао у неспремном стању. Улога Срба који су од цара Леополда очекивали да их ослободи од османске власти била је предодређена да буде од великог значаја. Позорница Великог бечког рата (1683–1699) била је спремна да кључно политички и војно усмери историју Срба у новом веку.
Српске привилегије биле су основа политичког и црквеног живота Срба у Хабзбуршкој монархији. Оне су гарантовале положај српске цркве, уређење епархија, давале српском архиепископу власт над духовним и световним питањима, бирање српског војводе и мноштво других повластица. Издате су и потврђене од стране цара Леополда I у три наврата 1690, 1691, 1695. Привилегије су у измењеном облику потврђивали и други владари из династије Хабзбург све до 1779. године. Већ 1694, јавила се прва идеја о засебној српској територији (области) у држави Хабзбурговаца. На Збору народних првака у Баји (у данашњој Мађарској) затражена је мања област у Славонији коју су насељавали Срби која би имали своју засебну управу и српског војводу. Ова идеја засебне аутономне области, као посебан израз српске државности у Монархији, биће поновљена 1790. на Темишварском сабору. Иста идеја громогласно ће бити изгласана на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848, а била је то Српска Војводина као заветна идеја и мисао Срба Хабзбуршке монархије. Стога размишљања о српским привилегијама морамо увек сагледати кроз ту заветну мисао, о српском идентитету и светосавском наслеђу без којих нема опстанка Срба, како некада у Монархији, тако ни до данашњих дана.
Карловачки мир из 1699, којим је завршен Велики бечки рат, донео је сеизмичке промене у на југоистоку Европе. Османлије су трајно потиснуте са територије Угарске, а граница две царевине се усталила на Сави и Дунаву. У Потисју и Поморишју формирана је нова Војна граница у којој ће окосницу граничара поново чинити Срби. Поред великих тешкоћа и непријатељског деловања кардинала Леополда Колонича, патријарх Арсеније Црнојевић је успевао да јача и проширује црквену организацију. Српска црква озбиљно се срела са појачаним унијаћењем и агресивним деловањем Угарског сабора. Устанак Ференца Ракоција (1703–1711) против власти Хабзбурговаца у Угарској имао је катастрофалне последице по Србе, чије ће цивилно становништво бити на великом удару војске ердељског кнеза. Страдања, како бележе савременици и летописи, била су потресна и до тада незабележена.
Велике силе биле су заузете решавањем шпанског питања у том моменту. Рат за шпанско наслеђе (1701–1714), још један глобални сукоб, који ће на копну и мору водити све водеће силе тога времена, Енглеска, Шпанија, Француска, Свето римско царство, Низоземска, Савоја и други, био је од пресудног значаја за Хабзбурге. У компликованом династичком односу шпанских и аустријских Хабзбурга, решавало се европско питање превласти. То је омогућило незадовољним Мађарима да подигну устанак, а тек досељеним Србима да се одмах из једне борбе за опстанак нађу у другој, још беспоштеднијој. Срби су заузели страну Беча. У односима Беча и Мађара та константа ће трајати дуже од 170 година. Српске елите помоћ ће очекивати од Беча, а у самој Монархији ће Беч, у том моменту, сматрати својом престоницом.
Формирање Карловачке митрополије 1708. била је кључна и прекретна тачка српске историје у Монархији. Најзначајнија српска институција постаће симбол православне вере, српског идентитета и окупљања свих Срба у Монархији. Карловци постају симбол јачања и уздизања српске духовне и световне елите и изградње идеја о обнови српске државе. Сам почетак био је више него тежак. Хабзбуршко-турски рат који је покренут већ 1716. године донео је неслућена страдања и велике промене у решавању српског питања. Хабзбуршка војска почела је свој први продор ка Солуну, што је идеја која је остала жива константа политике бечког двора све до 1918. Србија се нашла на путу те идеје.
Остави коментар