Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. Под утицајем колапса светског привредног система и демонстрација из 1968. године дошло је до извесног отрежњења у владајућим круговима обе тадашње суперсиле. Свест о могућности тоталног нуклеарног уништења подстакла је трагања за новим формама међусобне сарадње чија је суштина била у нагласку на „технолошкој револуцији” која је релативизовала идеолошке и геополитичке поделе и наметнула потребу изградње другачијег економског, политичког и друштвеног система. Уз то Америка је тада била погођена трауматичним „вијетнамским синдромом”, уз пораст расних и социјалних тензија које су додатно дестабилизовале средиште светског капитализма. Бжежински је излаз из оваквог стања видео у радикалном преиспитивању дотадашњих праваца америчке политике, а што је образложио у књизи Између двају епоха. Америчка улога у технотронској ери (1970).
Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу, америчко друштво ушло је у нову развојну фазу која се битно разликовала у односу на „свог индустријског претходника”. Под утицајем технологије и електронике формирало се „ново технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву, аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко-аристократске елите прешла на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десио се феномен „деперсонализације економске моћи”, а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности”. У таквим околностима Бжежински уочава потребу за темељним преструктурирањем светског поретка.
Исказ о циљевима
Оно што је наговестио у књизи Између двају епоха, Бжежински је касније надограђивао у свом практично-политичком деловању. Поменута књига била је својеврсни теоријски предложак за програм Трилатерале, једне од организација која је временом стекла епитет неформалне „светске владе у сенци”. Њен оснивач (1973) био је један од најбогатијих Американаца Дејвид Рокфелер, а разлог за оснивање био је подстакнут очигледним успоном Европе и Јапана у светској економији.
Од момента формирања до данас, утицај Комисије на доносиоце стратешких одлука у САД је огроман, а извесне теорије по којима је њена улога у постхладноратовском раздобљу ослабила треба опрезно тумачити. Пре би се могло говорити о прилагођавању њеног деловања у новим околностима, а никако о губитку утицаја. Уосталом, да је то заиста тако, сведоче и данас актуелне програмске поставке које је Бжежински уградио приликом писања оснивачког акта насловљеног као Исказ о циљевима.
Тако је у поменутом акту изричито истакнуто да је смисао оснивања ТК успостављање „новог светског поретка” и „јединствене светске владе” уз постојање прелазне фазе до реализације овог дугорочног циља, а која је назначена као „период транзиције”. У тако замишљеном прелазном периоду „дипломатију држава треба да замени дипломатија корпорација, а националну лојалност треба да замени лојалност мултинационалним компанијама”. У документа Трилатерале уграђена је идеја о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација, посебно у правнонормативној сфери.
Наша угледна проф. др Смиља Аврамов (аутор студије о Трилатерали) указивала је на историјски парадокс који се догодио у ери глобализације, а то је процес „одумирања државе” који је својевремено прокламован као врхунски марксистичко-лењинистички идеал. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су одумирање државе предвиђали на одређеном степену развоја производних снага и последично производних односа, у процесима глобализације (о којима пише Бжежински) држава одумире тихо и без помпе, уз постепен пренос типично државних надлежности на транснационалне чиниоце, тј. логиком коју намеће крупни капитал. Стратези Комисије су предвиђали отпоре остварењу оваквог сценарија па су велику пажњу посветили улози медија који треба да „пасивизирају масе”, али и савременим технологијама које су у стању да обезбеде ефикасан надзор над сваким појединцем, што делује као остварење орвелијанске визије будућности човечанства.
Елитистичка контракултура
Седамдесетих година 20. века догодила се и радикална промена дотадашњег друштвеног обрасца која се, између осталог, испољила у прихватању одређених обележја контракултуре од стране западних елита. Подсетимо, у социолошкој литератури контракултура је означена као друштвени покрет који се у Америци појавио средином шездесетих година 20. века. Мада није егзистирала као унисон покрет, нема сумње да су у контракултури биле уочљиве две тенденције: прва која је прокламовала идеју о потреби успостављања „нове левице”, и друга која је кроз тзв. хипи колоније промовисала алтернативни животни стил и као таква представљала критику традиционалистичког начина живота америчке средње класе. Мада су разлике између поменутих тенденција биле прилично јасне (прва је окренута колективизму, а друга се обраћала индивидуи – прим. аутора) њихова заједничка обележја биле су тежње ка идејама бунта и ослобађања.
Занимљиво је да су у круговима западне елите идеје контракултуре означене „као инфантилне” али је, по свему судећи, процењено да би њихова промоција кроз мас-медије (радио, телевизија, филм, популарна рок музика) могле да буду вишеструко корисне за интересе елитистичких кругова, као својеврсна замена за демократију која је још тада била у дубокој кризи. У тзв. духовној равни најпотпунију подршку идеологији „нове контракултуре” пружао је тзв. покрет Ново доба. Мада нема прецизних доказа о његовим оперативним структурама, нема сумње да је реч о покрету који делује у широком друштвеном спектру (политика, привреда, култура, наука и образовање, масовни медији). Присталице овог покрета се нпр. баве еколошким темама, затим климатским променама, проблематиком наводне пренасељености планете, потом глобалним миграцијама, али и акушерством у складу са природом, здравом исхраном или психотренингом. Упркос различитом праксису, унутрашње јединство присталица покрета засновано је на нарочитом мистичном односу према животу, који се храни контактима са натприродним силама.
Геополитика трилатерализма
Концепција трилатерализма означила је почетак завршне фазе Хладног рата чија је карактеристика била прелазак из фазе „статичног биполаризма” на модел тзв. прикривених акција кроз процес укључења Римокатоличке цркве, али и јапанских политичких и пословних елита у светску политику. Ради привлачења делова совјетског апарата заузет је мекши став према идеологији комунизма, а што је посебно дошло до изражаја за време совјетске Перестројке. Овоме додајмо и тада успостављену сарадњу транснационалног капитала и кинеског руководства, што је на одлучујући начин утицало на исход Хладног рата и процес разарања совјетске империје.
Трилатерала је у сусрет новим догађајима у априлу 1991. године посебно разматрала питање „новог европског политичког идентитета”, заузевши становиште о подели Старог континента „на римски и византијски део”, а што је изазвало фаталне геополитичке последице на постсовјетском и постјугословенском простору. Поједини геополитичари истичу да је на овакав начин спречен процес „геополитичке еманципације” Европе од америчког утицаја.
Међутим, показало се да је постхладноратовска стварност била неупоредиво сложенија него што је то деловало у време победничке еуфорије која је захватила америчке политичке елите. Веома брзо је постало јасно да је плаћена висока цена победе у Хладном рату, као и да се свет суочио с многим изазовима на економском, социјалном и безбедносном плану. У таквим околностима модел трилатералне сарадње САД, Западне Европе и Јапана, као најбогатијих региона света, запао је у својеврсну кризу, а основни узрок је у томе да Америка није одолела укусу победе. Тако је остатку света наметнут модел униполаризма, уместо концепције универзалне сагласности, а коју су макар реторички подржавали оснивачи Трилатерале.
ЛИТЕРАТУРА:
- Аврамов, С. (2000). Tрилaтeрaлнa кoмисиja: свeтскa влaдa или свeтскa тирaниja?, Институт за међународно право и међународну пословну сарадњу, Бањалука;
- Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно, САЈНОС, Београд;
- Еперсон, Р. (2000). Невидљива рука, Плави круг, Београд;
- Тврдишић, Д. (2010). Глобализација безумља, Српски покрет Двери, Београд.
Остави коментар