Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Пресељењем српског становништва у новоосноване војне границе, Бечки двор је макар делимично решио питање статуса досељеничке популације која се у Хабзбуршкој монархији настанила после Велике сеобе Срба. Међутим, нису испуњене тежње Срба да добију посебну територију у оквиру Монархије где би са одређеним степеном институционалне самоуправе живели на основу принципа и норми проистеклих из царских привилегија. Дворским круговима у Бечу није било ни најмање стало да остваре наведене захтеве Срба из више разлога, међу којима је најистакнутији, свакако, био обзир према политичким интересима угарских владајућих сталежа. Као што смо раније покушали да објаснимо, према захтевима српских политичких елита, угарски сталежи су већ од самог почетка усвојили веома резервисан или боље рећи негативан став. Ни планови Двора о својеврсној инкорпорацији српског живља у структуре Хабзбуршке монархије на основу принципа ратничког ангажмана и колективне војне организације, у Пожуну и Будиму нису дочекани неопходним степеном благонаклоности. Главни разлог наведеног непријатељског става водећих мађарских сталешких кругова према питању постојања нових војних граница, готово је идентичан са аргументима за опозицију владајућих структура Угарске према идеји о егзистенцији засебне, полуаутономне круновине или административне јединице у другој форми у оквиру њиховог Краљевства, а без стварне надлежности мађарских државних и жупанијских органа у којој би српски етнос имао повлашћени статус на бази добијених царских привилегија. Остварењем ових замисли (које су макар и делимично остварене оснивањем нових граница) целовитост државе територије Мађарске била би угрожена, а издвајањем засебних административних јединица, па макар оне имале искључиво војно-одбрамбени карактер (као у случају војне крајине) изван надлежности жупанијско-феудалних структура и њихових норми и светоназора, привредна егзистенција мађарске државе и статусни опстанак структуре феудалног сталешког система Угарске, били би трајно нарушени. Парадоксално, поменути страхови владајућих структура Угарске показали су се као веома реални, макар у одређеној мери, а реперкусије одлука Бечког двора у датом смислу, осећале су и данас осећају десетине генерација потомака савременика тадашњих збивања о којима је реч у овом раду. Са друге стране, Бечки двор је управо и прижељкивао поменути развој у процесима дефинисања нових структуралних елемената државне организације и међусобних односа бројних административних органа и нивоа власти, јер је то био сигуран начин да се увек присутни антихабзбуршки и сепаратистички покрети у Мађарској додатно ослабе, ако не и заувек сломе. Издвајање мађарске државне територије из система угарске сталешке и жупанијске организације власти са једне стране, и инкорпорација српског етничког елемента у државноправни поредак Аустрије, управо на поменутим издвојеним просторима, са друге стране, према схватањима бечких политичких и војних кругова и самог двора био је сигуран начин да се персонална и реална унија разнородних и међусобно недовољно социјално и културолошки повезаних етничких колективитета и феудалних сталешких, заправо средњовековних монархија, једном заувек интегришу и правно, привредно, политички и културолошки унификују под жезлом хабзбуршке династије и доминације немачке католичке, духовне и политичке елите и њихових савезника у Монархији. Из свега наведеног можемо да закључимо да бечки политички и војни кругови на почетку XVIII столећа нису имали намеру да се одрекну српских насељеника и војнограничарског система, као јефтиног и ефикасног одбрамбеног кордона према Турској, а све зарад љубави мађарских сталежа. Напротив, дати систем су проширили и ојачали.
Поред неостварених интереса и намера српске црквено-духовне јерархије и политичких елита о заснивању засебне покрајине за њихов етнички корпус у Аустрији, као што смо раније напоменули, главнина српских досељеничких породица, „рацких милиција“ просто су се слиле на просторе новооснованих крајина.[1]Периодизација историје нових војних граница, а самим тим и повести Потиско-поморишке границе, укључује три основна периода: од 1702. до 1722. године, затим од 1722. до 1741. године и на крају, последњи од 1741. до 1751. године.[2] Од 1702. године и коначног устројства нових војних граница, Потиска војна граница протезала се дуж бачке обале реке Тисе, од Титела до Сегедина, али су у њене оквире улазили и шанчеви Суботица, Сомбор и Брестовац који леже подаље од Тисе. Предграђе, односно војни део слободног краљевског града Сегедина постао је седиште главног штаба ове границе. Поморишка војна граница простирала се дуж северне обале реке Мориш у правцу од Сегедина према источним крајевима земље, а седиште њеног штаба налазило се у војном делу коморске вароши Арада.[3]У поменуте две границе хабзбуршке власти населиле су српско становништво из околине Будима, Острогона, Коморана и то углавном оне породице које су се на наведене просторе доселиле у Великој сеоби на прагу последње деценије XVIII столећа.[4] У састав Посавске војне границе улазио је простор дуж реке Саве од Градишке до Раче, а била је подељена на три дела: Горњу, Средњу и Доњу, односно Сремску војну границу са Рачом и Моровићем као својим капетанатима. Подунавска војна граница је преко Шида захватала централни део Срема и излазила на Дунав. У њен састав улазио је подједнак број насеља на сремској и на бачкој страни реке, као што су Петроварадински шанац или Тител, као стратешко место. Подунавска и Посавска војна граница улазиле су у састав Славонског генералата са седиштем штаба у Осијеку и посебном командом у Петроварадину.[5] У управном погледу војна граница била је директно подређена владару и он је њоме могао слободно располагати, наравно у границама савремених државних прописа. Владар је био њен врховни командант, а у његово име крајином је непосредно руководио Дворски ратни савет коме су директно, хијерархијски били подређени Врховна команда и Ратно министарство. Поменутим институцијама су били подређени поједини командујући генерали. Структура административне организације за све границе била је идентична. Хијерархијско уређење организације власти у граници можемо посматрати на основу поделе свих крајина на капетанате који су представљали основне административне јединице поменуте структуре милитарски опредељених покрајина Хабзбуршке монархије. Капетанати су били подељени на компаније или чете, а оне су могле да буду пешачке, тј. „хајдучке“ и коњичке, односно хусарске. Граничарско становништво (пунолетни мушки део популације) било је сврстано у четири категорије: служеће, чардаклије, емерите и егземпите. Активно учешће у обавезама готово искључиво отпадало је на прве две категорије популације у крајинама, односно на служеће или одреде српске земаљске милиције (Landmiliz) и чардаклије. Земаљска милиција вршила је стражарске дужности на граници према Османлијском царству и имала је обавезу учешћа у рату против исте. Друга категорија војних крајишника, чардаклије, имала је веома специфичне обавезе које су се састојале у посматрачко-обавештајним делатностима у чардацима дуж одбрамбено-санитарног кордона на граници са Турском. Поменуте делатности обухватале су учешће у задацима сузбијања неовлашћених прелазака државних граница са обе стране река, затим онемогућавање пљачкашко-оружаних препада турских војних снага, спречавање криминалних активности, попут кријумчарења различитих робних добара, посебно соли. Нарочито је праћено кретање сумњивих лица и вршен је надзор ради спречавања нелегалних исељавања или усељавања свих особа, односно спречаван је било који облик неодобрених миграција.[6] Од изузетне важности је и чињеница да је чардаклијска служба носила обавезу формирања здравствено-санитарног кордона на граници или карантинске одсеке, чији задатак је био спречавање ширења различитих епидемија (попут куге) и других преносивих болести из Турске. Такође, чардаклије су биле дужне да помажу пловилима која су путем нерегулисаних речних токова преносила дрвну грађу, со из Ердеља и друге производе. Чардаклијска служба вршена је непрекидно, дакле даноноћно, а сами чардаци међусобно су били удаљени на пола сата или петнаест минута хода, а понекад и на „пушкомет“. Стражарнице или чардаци у почетку су били грађени од земље, па су и према материјалу од кога су настајали, а и према својој форми и намени, заправо представљали земунице. У каснијем периоду, чардаци су грађени у форми малих дрвених кућа на стубовима. У трећу категорију ислужених, односно емерита, убрајана су она лица која због знатне старосне доби или одређеног инвалидитета нису више била у стању да активно врше службу, па су од исте били изузети. У ред „прекобројних“, тј. егземпита или супернумерарија убрајани су сви граничари који су сходно својим професионалним квалитетама и социјалном статусу били одвојени од војне службе. Датом граничарском реду припадали су свештеници, учитељи, занатлије, трговци, слуге, фељчери, и други. У конфесионалном и етничком погледу, целокупно становништво Потиске и Поморишке војне границе припадало је српској православној и римокатоличкој заједници.[7] Припадници мађарске етничке заједнице живели су у Сегединској компанији, а Буњевци у Суботици и Сомбору.
Војном границом се све до половине XVIII века управљало на основу различитих општих и посебних статута, уредби и наредби. Посебно је један општи акт био у широкој примени у питањима организације управе у новим војним границама. Реч је о чувеном Артиклбрифу (ArticleBrief).[8] Како би судови били у прилици да Артиклбриф користе приликом судских поступака, наведени акт је преведен на српски језик.[9] Судска власт у границама одражавала је сву сложеност управно-административног система војних крајина. Свакако, правосуђе је било изразито војног карактера, али истовремено није било одвојено од управних органа власти. Међутим, можемо да изведемо закључак да је правосудни систем у Граници представљао продукт синкреције централистичких, заправо центрипеталних тежњи војних управних и административних тела из Беча и традиционалних принципа феудалног устројства жупанијских полуцивилних установа државног и провинцијалног карактера са увек присутним пратикуларистичким интересима њихових носиоца у организацији свих атрибута власти. Поменута комисија која је имала задатак да организује правосудни систем у Потиско-поморишкој граници, изрицање смртних пресуда и телесних казни поставила је у делокруг овлашћења високих официра у Граници који су припадали немачком етницитету. Наведени официри нису имали право да суделују у процесима који су спадали у делокруг надлежности цивилног правосуђа. Специфичност и комплементарност састава раније поменутог судског већа са основама горе наведеног устројства и организације правосуђа у новим војним границама, огледале су се и у институционалној надлежности органа задужених за формирање тих правосудних тела, као и у дискреционом праву различитих врста и нивоа организације власти (посматране са аспекта „хоризонталних ингеренција“, врста власти и „хијерархијско-вертикалних ингеренција“, нивоа власти) на одабир „персоналних решења“ када су у питању чланови различитих судских већа. У првим годинама од оснивања крајина, једног од поротника или приседника бирала је Дворска комора, док је другог бирала општина. Синкретизам надлежности војних и цивилних грађанских власти понајвише се огледао у датим решењима организације првостепених судских органа. После одобрења највише судске власти оличене у институцији Дворског ратног савета, све пресуде је извршавао генерал. Касније, судска власт је била организована према карактеру судских спорова, посебно парница. У случају „гражданског“ парничења општински судови су имали првостепену надлежност, другостепени суд била је Генерална команда, а Дворски ратни савет је представљао највишу, односно крајњу судску инстанцу.[10]
У ранијем излагању више пута смо нагласили да је резолуцијама цара Леополда I из 1700. и 1702. године положај становништва у двема новим границама био прилично детаљно регулисан, а систем војних граница значајно детерминисан. Статус граничара (подељених у четири категорије), као и права и обавезе које су из истог исходиле, у многоме је био у тесној корелацији са врстом покретне и непокретне имовине добијане на поседовање од надлежних власти. Напоменули смо да је слично основној подели досељеничког становништва на војничко, провинцијално и земљиште које су досељеничке породице добијале, категоризовано као војно лено и провинцијално добро. Војно лено додељивано је припадницима земаљске „ланд“ милиције, као еквивалент зараде. Наведену имовину су након смрти уживаоца у посед преузимали његови наследници, док је земљишни посед који су уживали припадници треће и четврте категорије граничарских породица након смрти поседника, такође припадао најближим члановима њихових фамилија, с тим што је на исти плаћан висок порез. Уколико након смрти уживаоца из категорија емерита и егземпита није било правних наследника, земљишни посед је припадао фиску. Дакле, селекција становништва у Граници била је веома јасна: без обзира да ли је граничар био у активној војној служби или не, у формалноправном погледу припадао је војничком слоју популације. Над припадницима треће и четврте категорије граничара надлежност је имала Дворска комора у Бечу, према којој су извршавали све дажбине, како у новцу, тако и у натуралном облику, физичком раду, кулуку, итд. Поред поменутог, граничарске породице у Потиско-поморишкој крајини уживали су и бројне повластице. Главне повластице које су граничарима биле поверене на уживање састојале су се у ослобађању од пореза (контрибуција), работе, десетине, царине, мостарине, малтарине и свих других натуралних дажбина и обавеза.[11] Даље, граничари су били ослобођени обавезе да „примају на коначиште“ царску војску, а користили су право на слободну испашу стоке, затим право на огрев, дрвну грађу, жирење свиња, риболов и друге привилегије. Веома важна повластица састојала се у поштеди граничара од најтежих феудалних обавеза, које су, иначе, представљале спецификум кметовско-спахијских односа у тадашњем друштву. У датом погледу, граничари су били поштеђени од кулука или работе, осим обавезе повременог рада на поправкама шанчева и тврђава, као и дужности дводневне работе за оберкапетане у току године.
Већ смо нагласили да су, у складу са могућностима, граничарске породице, односно њихове кућне задруге, добијале довољну површину земљишта, а сеоске заједнице, општине (orstgemeinde) или комуне слободне пашњаке, шуме и пустаре како би у економском погледу егзисетнција становништва била обезбеђена, а истовремено, како логистичка подршка и опремљеност војника на разним ратиштима или у самој Граници не би била доведена у питање. Такође, поштеда граничара од плаћања царина, макар у прве две деценије постојања нових војних граница, као и нередовне, али ипак сигурне исплате зарада, омогућиле су становништву Границе приметан економско-егзистенцијални оправак и прогресивни развој домаћинстава наведене заједнице, али и друштва у целини. Становништву Границе је била омогућена трговина, а услед повластица у погледу царина, иста је доживела и својеврсни процват. У мирнодопским периодима, положај граничарске популације је био знатно повољнији од социјално-привредног статуса и економског стандарда сељака који су живели под коморском или спахијском управом.[12] Такође, у прве две децније до 1722. године, припадници прве две категорије крајишког становништва добијали су минималну надокнаду у новцу, као један вид помоћи у обавезама набавке коњске и јахаће опреме, оружја и одеће. На тај начин, војне власти у Граници учествовале су у дужностима војника у вези са набавком логистичке опреме и материјалних средстава потребних због испуњавања њихових обавеза у рату и миру.[13] Већ смо нагласили да су обе границе биле подељене на капетанате, компаније, чете хусара или хајдука. На њиховом челу били су капетани, поручници и заставници, сви из своје народне средине. Надлежност над више капетаната имао је официр-оберкапетан, у чину мајора, потпуковника или пуковника, поново из реда насељене популације. Поменути оберкапетан представљао је све капетанате код штабова у Сегедину и Араду. Величина земљишних поседа које су официри добијали на уживање, свакако, разликовала се и у односу на етничку припадност дотичног официра-уживаоца. У ранијим излагањима нагласили смо да су у Горњој и Средњој посавској граници официри у капетанатима и компанијама углавном били Срби и Шокци, а у свим другим деловима нових војних граница готово искључиво припадници српског етничког колективитета православне и римокатоличке провенијенције. Официра мађарске етничке припадности било је само у хусарским и хајдучким компанијама у Сегедину. Једну трећину своје зараде примали су у готовим новчаним средствима, а две трећине у земљишном поседу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Славко Гавриловић, Друштвено-економски развитак јужне Угарске (Војводине) од краја XVII до средине XIX века, Историјски часопис, књига XXIX-XXX 1982–1983, Историјски институт, Просвета, 1983.
Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7–9. маја 2003.
[1] Славко Гавриловић, Литертура и извори за историју војне границе у јужној Угарској и Славонији од краја XVII до средине XIX века, Зборник Матице српске за историју, 36, Матица српска, Нови Сад, 1987, стр. 191.Упореди и Krunoslav Tkalac, Struktura Babogredske kompanije i Slavonske vojne granice, Godišnjak Pododbora Matice hrvatske, 6, Vinkovci, 1968, стр. 115–128.
[2] AndrijaM. Ognjanović, Uređenje vojvođanskog dela bivše Vojne granice, Graničarske narodne škole i njihovi učitelji na teritoriji Vojvodine od 1774. do 1872, Matica srpska, Novi Sad, 1965, стр. 103.
[3] Александар Форишковић, Текелије-војничко племство XVIII века, Матица српска, Нови Сад, 1985, стр. 107–129.
[4]Божидар Панић, Срби у Араду од Карловачког мира до сеобе у Русију (1699–1751), Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7–9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог Сада, Нови Сад, 2005, стр. 27.
[5] Александар Форишковић, нав. дело, стр. 107–129.
[6] Прелаз у Османлијско царство, било воденим или копненим путем, био је допуштен само на стриктно одређеним местима на граничној линији.
[7]Када су у питању Срби римокатоличке вероисповести који су живели на простору новоосноване границе, можда је погодан тренутак да се позабавимо још увек недовољно познатим чињеницама о пореклу и карактеристикама етничке и у данашње време националне заједнице Буњеваца. Наиме, постоји много хипотеза о пореклу буњевачке заједнице. Вук Стефановић Караџић је износио тврдње према којима је корен речи „Буњевац“ у вези са називом за херцеговачком реком Буном из чије регије се, наводно, део становништва иселио у Бачку. Поуздано знамо да су Буњевци припадали римокатоличкој вероисповести и када су се у пратњи римокатоличких монаха доселили у Бачку. Мађарска стручна етнографска и историографска литература Буњевце детерминише као Србе римокатоличке вероисповести, а и архивска грађа која је настала из регистраторског материјала рада органа војне управе нових војних граница говори о Србима католичке и Србима-Буњевцима православне вере, односно о Rasciani katholici et Rasciani shizmatici. Постоји велика вероватноћа да се постојбина Буњеваца налази на подручју Далмације, Крбаве и Лике, види: Јохан Кристоф Бартенштајн, нав. дело, стр. 93. Упореди и Iványi István, A Tiszai határörvidék (1686–1750), Fakszimile kiad., Budapest, L. Aigner, 1885, EBI, Szabadka, 1991, 36, и Mijo Mandić, Buni, Bunijevci, Bunjevci, odlomci, у: Bunjevci, Informativno glasilo Bunjevačkog informativnog centra Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine, Istorija Bunjevaca, 2010, <http://www.bunjevci.net/istorija-bunjevaca> (24. IX 2015).
[8] Артиклбриф представљао је јавноправни и општи акт војних органа власти усвојен још 1578. године од стране једне војне комисије коју је надвојвода Карло Хабзбуршки тада основао ради уређења Хрватске и Славонске војне границе. Артиклбриф се састојао од низа нормативних решења којима се прописивало на који начин су граничари били дужни да се понашају у ратним или мирнодопским околностима на просторима војних граница. Прописи су имали веома стриктан карактер, нпр. свако својевољно удаљавање граничара из војне службе кажњавало се најстрожом, смртном казном. Граничари су своје заклетве полагали над текстом Артиклбрифа, а за извесне преступе или тежа кривична дела, поред смртне истим су биле утврђене и веома тешке телесне казне. Акт је предвидео да у случају правосудног спора војни командант граничног одсека изабере председника суда коме је предавао тзв. „палицу правде“ и позивао га да изабере и два поротника који су заједно чинили судско веће. Изабрано судско веће у свим судским поступима придржавало се одредаба Артиклбрифа. Дакле, Артиклбриф је садржавао и прописе из области кривичног судског поступка. „…Уколико би била донета смртна пресуда, председник суда би над осуђеним ломио палицу правде, а профус би опоменуо све присутне да се чувају пића које је узрок сваком злу. Џелат је водио осуђенога около да се опрости од другова и док је свештеник читао молитву, глава осуђеникова је под мачем падала на под…“.
[9]Потребно је да нагласимо да је Артиклбриф садржао посебне казне за војна кривична дела. Казне су биле веома свирепе и извршавале су се набијањем на колац, одсецањем делова тела, черечењем, итд. У неким случајевима, официрима је било дозвољено да војнике убију без суђења, а такође, имали су право да смртну казну по нахођењу изврше пробадањем сабљом. На основу изнетог, можемо да закључимо да је овај акт имао све одлике средњовековног кривичног права.
[1]Љубомирка Кркљуш, Правна историја српског народа, Правни факултет Универзитета у Београду, Службени Гласник, 2009, стр. 389–390. У судским споровима између турских трговаца и становника Границе или у случају поступака због кршења јавног реда, стране у парницама обраћале су се Генералној команди и заповеднику Границе, а његова дужност била је да стране покуша да измири. У грађанско-процесним поступцима и у „новчаним глобама“, дакле у споровима Коморе са становницима Границе, заповедник није имао право да тражи удела, па и због тога што није био ваљано упућен у параметре правно-облигационих односа на жупанијском нивоу организације власти.
[11] Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7–9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 20.
[12]Славко Гавриловић, Друштвено-економски развитак јужне Угарске (Војводине) од краја XVII до средине XIX века, Историјски часопис, књига XXIX-XXX 1982–1983, Историјски институт, Просвета, 1983, стр. 245.
[13]Иако нису имали законску обавезу за такво поступање, види: Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7–9. маја 2003.
Остави коментар