Једна божићна успомена

Аутор: Ђорђо Сладоје

Горе, у херцеговачком камењару, у готово библијском пејзажу, у каменим кућицама које су по свему више личиле на витлејемску пећину него на савремене настамбе, ратари и сточари, прости и неписмени, а боље је и љепше рећи усмени, прослављали су рођење Спаситеља свијета, по обичајима који су ко зна када установљени и с истом радошћу преношени с оца на сина. Ти обичаји су готово свуда истоветни, или се, зависно од околности, незнатно разликују – од краја до краја – али су им суштина и дубљи смисао  били и остали исти.

Захвалан сам мојим родитељима што су славили Божић, Васкрс и Ђурђевдан (због непоновљивих и незаборавних доживљаја) и то у вријеме кад то није било ни пожељно ни препоручљиво и могло се, зависно од воље надлежних, због тога озбиљно настрадати. Не може се рећи да је било званично забрањено, како се данас жале комунисти, односно атеисти који су имали своја божанства и, колико се сјећам, власт није интервенисала иако је дојава сигурно било. Ваљда их је мрзило да се пентрају по оним врлетима да би неком сиромаху отели чесницу и сломили свијећу, мада је и тога било.

     Празник је почињао већ на Бадњи дан сјечом бадњака који се у кућу доносио као благовјесник, као Христов двојник, а у вишеструкој симболици и као жртва-паљеница. Уз мало претјеривања, могло би се рећи да и шума жртвује своје најбоље изданке у славу Онога који се за све нас жртвовао. Пламен бадњака симболизује Христову свјетлост која обасјава и грије душе и живих и умрлих, а ватра сажиже све гријехове и прљавштину свијета. То је обавезно младо храстово стабло, што дјелимично упућује на остатке древне српске религије у којој је храст сматран добрим, благословеним дрветом и моћним заштитником. Жито у здјели, по поду слама, вино, чесница, ораси, јабуке, суве шљиве за живе, али и за умрле претке који су важан дио Божићног обреда; па мирис тамјана, воска и босиока, сјај свијеће и петролејке, икона и гусле – као у Шантићевој Бесмртној пјесми. У мом завичају је остао обичај да се главни обред, божићни ручак, обавља у праскозорје – да нас Турци не затекну за трпезом, што се кроз историју дешавало, па се то искуство, страх и историјске трауме и овако памте и биљеже.

И све  је одједном на чудесан начин преображено – родитељи и друга старија чељад, вазда брижни и од свакодневне муке огрубјели, постају свијетла бића. Свечанији су им покрети, лица блажа и гласови мекши. Раздрагани и дјетињасти, док се мирбожимо, они поново постају наши ближњи које, по божијој заповијести, љубимо као сами себе.

И ту је кључна тачка разлике у односу на атеистички доживљај другог који се провлачи кроз историју цивилизације. Човјек је, по Аристотелу, политичка животиња, док Хобс тврди да је човјек човјеку вук у звјерињаку свијета.

Технолошки занос и вјера у напредак и људску свемоћ произвешће застрашујућу лозинку – Бог је мртав – а његове надлежности преузеће искључиво човјек што ће произвести „човјеколики хаос“ из којег ће водећи егзистенцијалиста узвикнути – пакао, то су други. На једној  страни, дакле, паклена бића, а на другој ближњи, по божјем лику саздани.

Не само чељад, већ и све остало, рачунајући и душе умрлих,  преображавало се, лебдјело и узносило. Другачије је жуборила ватра, варничио снијег и бљескале леденице, другачије сијала коњска грива и кравље очи и свака тварца у „неовдашњој свјетлости“ треперила је од Његовог присуства.

Божићни обред и сва та иконографија, са претежно аграрним реквизитима и живописним  украсима, можда и јесу у понеком детаљу остаци паганства, вјешто удјенути и христијанизовани, без којих би, чини се, Бог у предствама обичног човјека остао само  мутна и далека апстракција. Овако, све је некако људски присно, једноставно и души пријемчиво. А душа је у доживају Бога кључна док је тијело тек њено привремено станиште – прије него се домогне царства небеског, у чему је улога Христова као јемца човјековог савеза са Богом била и остала незамјенљива. Христ је, прије свега Спаситељ душе чојекове, за коју ће један руски теолог рећи да је већа од свијета. Тијело и његови прохтјеви су ту другоразредног значаја, о чему нам јасно свједоче неке од познатих новозавјетних сцена које доживљавамо као чуда Христова. Ако сте гладни, ево подијелите пет хљебова или двије рибе, ако сте жедни закрстићу воду  и преточити је у вино, па једите и пијте колико вам воља, али нећете тиме ништа битно ријешити, јер се рјешење налази у души, ту је одговор на вјечна питања о смислу живота. Хришћанство, а нарочито православље, пита – за шта, а не како живјети; не тражи стандард већ смисао.

Једна од кључних, да не кажем јеванђељских, фигура Божића јесте полажајник, или полазник, како у Херцеговини кажу. Он је гласник, онај који у одабрану кућу први доноси радосну вијест о рођењу Спаситеља. Од своје пете до петнаесте године, свакога божићног јутра клицао сам са кућног прага стрица Петра – Христос се роди! А онда као велики, а никад нисам био већи, даривао укућане, старкао главњу и сјакао за здравље и берићет у дому и у пољу, наздрављао и благосиљао знајући да баш од мене зависи каква ће година бити. За мог десетогодишњег  полазничког мандата у стричевој кући се ништа рђаво није догодило, осим што се мени допало да наздрављам и по Божићу.

            Ја и сад вјерујем да је Он тамо долазио и да ће и ове зиме свратити горе, у оне камене кућице у којима одавно никога нема. Али обрадоваће му се птичице и звјерке, и дрвеће и воде, и снијег и леденице. И душе које тамо још бораве. И све ће опет затреперити прожизнуто свјетлошћу Спаситеља. Та Свјетлост, тај трепет у свему, као непорециви знак Његовог присуства, јесте и мјера моје религиозности.