Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
О Јелени, Јели, може се говорити као о краљици, када је регентовала своме сину, о својеврсној црквенословенској књижевници, првој у средњовековној Зети, као и о српској задужбинарки. Јелена Лазаревић била је трећа кћи Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. Рођена је у Прилепцу, између 1366. и 1371. године, а удата је за Ђурђа Страцимировића Балшића 1386. године. Њен брак, као и брак њене сестре Маре, у основи је био политичке природе, јер је удајом својих кћери кнез Лазар остваривао државне потребе Србије за савезништвима са суседном српском и страном властелом после пропасти Душановог царства. Датум њеног рођења можда се поистовећује са годином битке код Черномена на реци Марици. Када је реч о години њеног рођења, у литератури се наводи период између 1366. и 1371. године, а нема сагласности ни око тога које године се упокојила Јелена Балшић, тако да за тај догађај конкуришу 1442, 1443. и 1444. година.
У детињству је имала веома добро образовање на очевом двору у Крушевцу, које су брижно надгледали васпитачи кнежевске деце, епископ Данило и мајчина дворкиња и даља рођака Јелена. Дворкиња Јелена била је ћерка Војихне, господара Драме, и жена велможе Угљеше Мрњавчевића, која је после Маричке битке и мужевљеве смрти 1371. године избегла из Сера и замонашила се. У монаштву је узела име Јефимија, и дошла је код Лазара и Милице да им буде од помоћи око деце и у управним пословима на њиховом двору у Крушевцу. Пленила је својим високим образовањем, знањем грчког језика, а бавила се и књижевним радом. Својим интелектом, мудрошћу и искуством много је допринела широком образовању Лазареве деце. Као знак упућивања на дух времена служи и учење латинског језика младенке Јелене, од фра Марија у малој католичкој капели коју је њен отац у двору саградио за дубровачке трговце.
Новак Мандић Студо под очигледним утицајем литературе наводи да је Јелена Лазаревић на двору свога оца могла, поред познатих хагиографских и биографских списа, читати и разне црквене књиге тога времена: Псалтир, Поуке иноцима, Зборник беседа, Октоих првогласник, Живот Александра Великог, Минеј празнични, Четворојеванђеље Ђуришко, Минеј службени, Псалтир са последовањем, Триод цветни, Четворојеванђеље обично, Биографије Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве и разне друге црквене књиге XIII и XIV века. Исти аутор додаје:
У XIV вијеку свештеници су морали имати апостол, јеванђеље, литургију, трипод, номоканон и псалтир, књиге за поуку себи и народу, које су морале бити познате и Јелени Сандаљевици.
За Јеленино одрастање и младост немамо посебних сазнања. Савремени хроничар записао је да је била ,,висока стаса, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела носила је дијадему са многобројним брилијантима и сафирима.“ Млада Јелена, још девојчица, посматала је Јефимију док на црвеном атласу златним и сребрним концем и плавом, смеђом, црном, љубичастом и црвеном свилом везе завесу за хиландарске двери. Опчињена је сликом коју су веште руке везиље створиле: на средишњем делу завесе налази се Исус Христос са Василијем Великим и Јованом Златоустим. Удала се са непуних двадесет година за Ђурђа Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније. Њене старије сестре већ су биле удате – Мара за Вука Бранковића, Теодора за угарског великаша Николу Горјанског, Драгана за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана, најмлађа Оливера тек је требала да се уда за Бајазита.
У прво време после удаје, Јелена, Јела, Лепа Лена, као и све остале српске властелинке живела је у сенци свога мужа. Ђурађ Страцимировић Балшић, после разлаза деспота Стефана и браће Бранковић, остао је веран брату своје жене у наставку те рођачке кавге. То је постало сасвим јасно када се деспот Стефан у јесен 1402. године са сестром Оливером, братом Вуком и триста пратилаца појавио у Улцињу на галији Франческа Гатилузија, срдачно примио женине рођаке и дао Стефану триста коњаника да му помогну у борби са Ђурђем (Бранковићем) и његовим турским најамницима на Косову. Пошто је Стефан код Јеле и њеног мужа у Улцињу оставио сестру Оливеру са својим саветником, дервишем Аидином, који је ослободио татарског ропства, он је са братом Вуком кренуо да спасава своју деспотовину од сестрића Ђурђа и његових турских најамника. Јела излази у први план политике Балшића тек почетком априла 1403. године, када је њен муж Ђурађ Страцимировић изненада умро.
ЂУРАЂ II СТРАЦИМИРОВИЋ БАЛШИЋ, властелин, обласни господар (средина XIV века, почетак априла 1403). Био је најстарији син зетског господара Страцимира Балшића (умро 1372. као монах Сава). Помиње се први пут 30. XI 1373. у једној повељи Дубровнику, заједно са стричевима, као „млади Ђурађ“. У почетку се сукобио са стрицем Балшом II и био чак неко време затворен. У тренутку Балшине погибије у сукобу са Турцима на Саурском пољу (код Берата, Албанија) 18. IX 1385. Карло Топија преузима породичне територије. Области на југу је изгубио. Угрожен је био најпре у северној Албанији због побуне властеле Закарија, а затим и Дукађина и Саката који су загосподарили Будвом. Од свог претходника наследио је непријатељство према Турцима и краљу Твртку. После провале Турака до Острога и Оногошта (Никшић) 1386. године и на територију албанске господе 1387. средио је односе с њима прихвативши вазалске односе.
Турска провала у Босну 1386. дошла је, чини се, управо на подстицај Ђурађа II Страцимировића Балшића, јер је био у сукобу с Твртком I. То је био разлог што је у августу 1388. године и по други пут позвао турски одред, који је предводио војсковођа Шахин. Тај поход се завршио поразом код Билећа, а у њему су се налазили и Ђурђеви поданици. Управо у време ових ратова, да би обезбедио срдачније односе са Србијом, оженио се другом од пет кћери кнеза Лазара, Јеленом, око 1386/1387. Иако је био Лазарев зет, као Твртков противник и турски вазал није учествовао у Боју на Косову (1389). У време султана Бајазита појављује се нови супарник, његов брат од стрица (Ђурђа I), Константин Балшић. Он је постао турски вазал и као такав покушао је да створи посебну област на територији Балшића. Ускоро је завладао облашћу албанских градова Кроје и Дања као великим трговачким местом са царином. Пошто је због њега изгубио султанову наклоност, Ђурађ је 1391. године прешао на страну турских противника. Прихватио је католичанство и папи Бонифацију IX обећао своје земље у случају да остане без наследника.
Већ тада почињу сукоби с Турцима, а следеће, 1392. Ђурађ пада у заробљеништво скопског намесника Пашајита. Тада је Венеција заузела Драч, а 1393. године и Будву коју је претходно био заузео Радич Црнојевић. Турци су га ослободили кад је пристао да им уступи Скадар, Дриваст и трг Св. Срђ на Бојани и да им плаћа годишњи данак. Своје градове успео је да преотме Турцима 1395. године, јер је султан био заузет походом на Влашку, али још и Дањ од свог рођака Константина Балшића. Ове градове је 1396. године уступио Венецији за хиљаду дуката годишње, уз обећање да ће му пружити помоћ ако буде нападнут од Турака. Касније се покајао, настојећи да поврати неке од тих градова, али без успеха. Њему је остало да влада малом територијом западно од Бојане, са Баром и Улцињем као већим градовима. Положај му је отежан када је после Никопољске битке уклоњен Вук Бранковић и кад су се турске посаде приближиле све до Полимља (1396). Пошто је исте године погинуо Радич Црнојевић, његов огорчени противник, Ђурађ је заузео део његових поседа. Ускоро после тога, босански војвода Сандаљ Хранић, који је помагао Црнојевићима, провалио је у Боку Которску, запосео Луштицу, Грбаљ и Будву коју је тек после две године успео да поврати.
Као противнику Турске угарски краљ Жигмунд доделио му је титулу кнеза Хвара и Корчуле, као и звање „господара Албаније“. То је била награда за гостопримство које је Ђурађ указао Жигмунду у децембру 1396. када се враћао морем после пораза код Никопоља. Олакшање је дошло после турског пораза код Ангоре у лето 1402. године. Тада је увучен у борбе које су избиле међу Бајазитовим синовима, али и борбе с наследницима кнеза Лазара и Вука Бранковића. Крајем лета 1402. године он је пружио достојно гостопримство и свом шураку Стефану Лазаревићу, који се морем, преко Зете, враћао у земљу после Ангорске битке. Дао му је војну и сваку другу помоћ за обрачун са Ђурђем Бранковићем. До тог сукоба дошло је код Трипоља, близу Грачанице на Косову, у новембру 1402. године. Тада су потучени Бранковићи, као и одред Сулејмана, најстаријег Бајазитовог сина. У то време треба напоменути да зли језици казују како су се Сандаљ Хранић и Јелена виђали у Дубровнику, када је Сандаљ био тек ожењен, а Ђурађ II још жив. Убрзо после тога 1403. године, Ђурађ се разболео и умро. Сахрањен је у цркви Св. Катарине у Улцињу, а наследио га је једини син Балша III.
***
Након смрти супруга, Јелена је преузела управљање земљом. Одлучила је да помогне своме, тада малолетном сину Балши у управљању државом, одричући се монашког живота својственом многим удовицама након Косовског боја. Красиле су је борбеност и одлучност, енергија и мудрост. Почетком 1404. године сазива земаљски Сабор у Бару, а скупу се обратила речима:
Ја стављам на овај престо сина Балшу, јер он је наследник свога оца, наследник славног имена Балшића и први ваш и мој господар. Али до његовог пунолетства ја ћу му помагати у управљању државом.
Предложила је да се поништи уговор којим је Скадар уступљен Млетачкој републици, и да се мирним путем или ратом врати у састав Зете, за шта јој је Сабор дао снажну подршку. Мађутим, преговори са Венецијом су пропали, па је после седмогодишње опсаде Јелина војска заузела Скадар, али су већ наредне године Млечани освојили Улцињ, Бар и Будву, на шта је упозоравао брат деспот Стефан Лазаревић.
Владавина Јелене, Јеле Балшић обележена је ратовањем против Венеције, јер је желела да под окриље Зете врати градове Скадар и Дриваст, које је Венецији уступио Ђурађ. Са малолетним сином Балшом III била је одмах приморана да преузме сукоб с Млетачком републиком (1405–1409). Тада је Јели било око тридесет пет година и била је у пуном сјају своје лепоте и зрелости и владарске упорности да свом сину поврати све од наслеђа што су им дотле Венецијанци преотели. Да би повратила области које су већ потпале под млетачку власт, одлучила је да инспирише подизање устанка, на шта јој је млетачки капетан у скадарској тврђави Донато да Порто по гласнику поручио да пази шта ради. Њу то није зауставило, па је 1405. године до устанка заиста и дошло. Прво се Скадар одметнуо од млетачке власти, па онда и Дриваст, с најавом да за господара признаје једино њеног сина Балшу.
Устанак се проширио и на околна мања места и Јела је од Дубровника тражила помоћ у оружју. Градски оци су јој се извинили уз објашњење да им је жао пошто су с Балшићима увек живели у миру, љубави и пријатељству, али је моле да у тим околностима не тражи оружје од њих, јер су они и Млечанима пријатељи. У току борбе са Млетачком републиком, против Јеле отворено је иступио и босански великаш Сандаљ Хранић коме је Сињорија, влада Млетачке републике, за помоћ понудила хиљаду дуката годишње, или три хиљаде одједном. Почетком лета 1405. године млетачка флота продрла је Бојаном до самог Скадра, где су њихове присталице почеле организовати контра побуну у граду. Суочени са најездом непријатељства, Јела и Балша једва су се спасли и изнели живе главе. Побегли су у Дриваст, једно од њихових последњих упоришта. Млетачке власти су тада понудиле хиљаду дуката ономе ко им буде предао живе госпођу Јелену и њеног сина Балшу. Дриваст је данас село некадашњег бискупског седишта и руина утврђења, налази се у округу Скадар и на албанском се зове Drisht. Дриваст се налази око шест километара од источне обале Скадарског језера.
У септембру исте године и Дриваст пада у млетачке руке и тада се подиже уцена на две хиљаде за главе Јеле и њеног сина. Те године Балша је напунио осамнаест година и мати га је прогласила владарем Зете, али је она и даље руководила државним пословима и отпором Млечанима. У марту 1406. године млетачки посланик жалио се султану Сулејману у Једрену о проблемима које Млетачка република има због понашања госпође Јелене Балшић и њеног сина. Јелена се није дала поколебати. Када је било јасно да се ни на кога од околне српске властеле не може ослонити за помоћ, она се обратила Турцима. Турци су јој изнајмили нешто коњаника из Скопља, али их је после краћег времена отпустила јер није имала новца да их плаћа. Млечани су је надмудрили шаљући султану велики поклон да јој даље не помаже. Када су Млечани већ имали под својом контролом Бар, Будву, Дриваст, Скадар и Улцињ, њен брат се умешао у њену кавгу с предлогом да се она измири са Венецијом на основу првобитног стања.
Млетачке власти су сваку мировну иницијативу одбили и заузврат једино обећале да су спремне да је са сином приме под своје окриље, уз обезбеђење пристојног издржавања. Јела је одбила ту понуду и пред крај те 1406. године њени посланици тражили су од Венеције да им се врати Будва, Дриваст и рента од хиљаду дуката годишње, колико су некада давали њеном мужу. Тада је власт Млетачке републике почела да се цењка с понудом, или Будва или хиљаду дуката годишње, што њени опуномоћеници нису могли да прихвате. Када је један од опуномоћеника затражио да се види са Јеленом ради нових упутстава, лукави Латини су одмах одговорили да ће у том случају преговори морати да почну из почетка. Преговори нису прекидани и у магловитој ситуацији у јуну 1407. године Јела и млетачки преговарачи су на речици Железница код Бара дошли до могуће погодбе о миру. По тој иницијативи Балшићи би дали Млечанима на управу земље у Доњој Зети, сем Забојане, ако би они вратили Јели Будву са околином. Такав договор би гарантовали деспот Стефан, Мара Бранковић и Балшин таст кнез Никола Топија.
Те године Јела жени сина са ћерком властелина Николе Топије, Маром. Потом су Јелини преговарачи, зајено са посланицима Маре Бранковић и деспота Стефана заједно отишли у Венецију да изнесу своје услове: Јела и њен син не би могли да одрже на дуже време такав мир и да стога млетачки услови треба да буду побољшани. Влада у Венецији је на то одговорила да је спремна да за љубав деспота Стефана Јели понуди и Воиштицу, недалеко од Будве, са њеним соланама, хиљаду петсто дуката годишње уместо град Будву. Јела је одмах одбила ту понуду, преговори су пропали и рат је настављен. Тада су Млечани понудили Сандаљу Хранићу да упадне у Зету за њихов рачун и за то му понудили Будву, а он је тражио и Бар, што Млечанима није одговарало па је стога и тај план пропао. У мају 1408. године дошло је и до трећих преговора између Јеле и Млетака. Посланици обеју страна, после дужег цењкања, сложили су се да се мир може склопити тако што би Млеци Јели дали Будву са околином од ртачке цркве до Паштровића, Луштицу, све солане и хиљаду и по дуката годишње.
У борби с богатим, жилавим и превејаним Млечанима, Јела се није могла ослонити ни на кога. Ако су претходне речи о вези Сандаља и Јеле тачне, онда мора да је дошло до извесног затишја. Њени пријатељи Дубровчани били су у тесним пријатељским везама са Венецијом, а њен брат Стефан и са Венецијом, и са Угарском. У току Јелине борбе с Млетачком републиком, против ње је отворено иступио босански војвода Сандаљ Хранић, што наводи на захлађење у односима. Том приликом Венеција му је понудила по хиљаду дуката годишње, или три хиљаде одједном. Нови преговори Јеле Балшић, отегли су се као и увек на пуна три месеца. Влада у Венецији упорно је инсистирала на томе да су њени захтеви превелики и тражили су да сам Балша дође у Венецију на склапање мира. Пошто је његова глава била уцењена чак на осам хиљада дуката, Јелена замењује сина и одлази на преговоре. У Млетке путује ратним бродом и сусреће се са дуждом Михаилом Стеном, успевши да склопи мир тако што је сву кривицу за побуну свалила на себе. Најзад је тек 27. новембра 1409. године дошло до мировног споразума на годину дана и Јела се преко Дубровника вратила у Зету. Када је та година истекла, непријатељства су се наставила још годину и по, све док посредовањем Сандаља Хранића, Балша III није коначно дошао до мира 26. новембра 1412. године, по коме су Јела и Балша добили само Будву и Улцињ и хиљаду дуката годиње ренте.
Зета је била по питању религије и верских одисаја у доба Јеле Балшић шаренолика. У приморју су господарили римокатолици, у Бару је била надбискупија са романским прелатима и романском већином становништва, у Дривасту је била бискупија, у Боки Которској мноштво цркава биле су исте вероисповести. Православље је у Зети постојало и у време Светог Саве, а скадарско духовно средиште исихазма постојало је и у време Ђурђа Ι Балшића. Јеромонах Јован говорећи о Јелени Балшић у контексту православља у Зети каже:
На том путу Сави су дословно и последовали и Јелени тај пут показали двоје монаха, мајка и син, са којима ће Јелена бити разнолико и вишеструко везана: Јелена Анжујска и монах Теоквист, краљ Драгутин. На Скадарском језеру ова синтеза је додатно утврђена култом Светог Јована Владимира, новог Давида, који од јуности би испуњен даровима духовним, би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, којим је очарао и живот Јеленин и Балшин…
За време владавине Балше ΙΙΙ православље, под утицајем Јелене, постаје прва и званична религија у Зети и Приморју. Већ двестотинак година, од деловања Светог Саве и његовог устоличења црногорско-приморског митрополита, римокатолицизам је ипак полако преузимао примат, барем у приморским градовима. Код Балшиних претходника митрополија се полако повлачила пред најездом иноверства, али се Балша III одлучно супротставио томе. Успоставио је рад на већ изнемоглој митрополији, саградио је неколико манастира на Приморју, од којих је најзначајнији био манастир Прасквица код Паштровића, и обновио манастир Савину, ктитора Јована Владимира из XI века. До посредовања хумског војводе Сандаља Хранића у прилог Балше ΙΙΙ у његовом сукобу са Млетачком републиком дошло је када се Јелена крајем 1411. године удала за њега. И то је био политички брак због Сандаљевих интереса у Зети, али му је та веза донела и других предности, јер се видело да је Јелино присуство у његовом животу деловало оплемењујуће на касније војводино понашање. У лето 1412. године, када је угарски краљ Сигисмунд прослављао свој избор за цара Светог римског царства, на ту паневропску прославу био је позван и Сандаљ Хранић са Јелом. Из списка њихових поруџбина сачуваног у дубровачком архиву види се да су они за ове свечаности потрошили у Дубровнику читаво мало богатство. На самој прослави је запажена изразита раскош у Јелином накиту и одећи.
После мајчине удаје, Балша III остаје у Зети сам и наставља борбу за очување своје очевине и вере. Пошто у браку са Маром Балша није имао деце, он се развео од Маре и оженио ћерком дањског господара Које Закаријом, Бојом, давши своме новом тасту на управу Будву. Са новом младом Балша је касније имао две кћери, али није успео да обезбеди наследство. Удајом за босанског војводу, некада најопаснијег Балшиног противника, Јелена је омогућила сину не само да сачува постојеће територије већ и да се осигура од могућих напада Млечана. Уз помоћ моћног очуха, Балша је 1413. године ратификовао мировни уговор са Млечанима и вратио изгубљене територије. Али мир није трајао дуго. Млечани су поново заузели Будву и још неке делове Зете, а Балша, већ лошег здравља одлази у Србију како би затражио помоћ деспота Стефана Лазаревића. Међутим, свестан да ће убрзо умрети, он је сва своја државничка права тада пренео на ујака.
Следеће четири године настављају се пограничне чарке с млетачким поглаварима у Приморју, као и покушаји договора о миру који углавном не успевају због става млетачке владе да Балша тражи сувише. У то време он је већ био озбиљно болестан, највероватније је боловао од туберкулозе, јер се зна да га је дубровачки лекар посећивао три пута, два пута 1417. и 1418. године. Тешко оболели Балша III покушава да ратује са Венецијом, али га полако издаје снага. У марту 1419. године ратне активности се појачавају јер Балша хапси све млетачке грађане на својој територији, заузима део скадарског дистрикта и опседа град Дриваст (алб. Drisht), који после шестомесечне опсаде успева да освоји. Потом опседа и друге млетачке поседе у Приморју, али га болест спречава да делује продорно, те му Млечани опет нуде примирје, како би дошли до предаха, а тиме до неопходног времена. То су били последњи трзаји Балше III.
У марту 1420. године јака млетачка флота разбија зетску блокаду на Бојани, којом је командовао сам Балша, а на молбу Которана Млечани узимају и тај град под своју власт. Све теже болестан, Балша покушава да се коначно измири са Венецијом, али она одбија његове захтеве за мир. Када је и Будва прихватила млетечку власт, тешко болестан Балша шаље нову делегацију за преговоре у Венецију, а он, предосећајући да му се ближи крај, у фебруару 1421. године одлази у Београд, у посету своме ујаку деспоту Стефану Лазаравићу. Месец дана касније он тако умире, и ујаку на самрти формално завештава Зету у наслеђе, с тим да се деспот побрине о његовој жени Боји и две малолетне кћери. Док је деспот Стефан достојно оплакао и са свим почастима сахранио свога сестрића, Млетачка република је пожурила да приграби остатак Балшине државе пошто су већ били господари Скадра и Будве, тада су заузели Дриваст, Улцињ и Бар. На истовремени захтев Сандаља Хранића да му, као Јеленином мужу, уступе Горњу Зету с Баром и Будвом нису се ни обазирали, најавивши да су та места добровољно изабрала млетачку власт, па им част зато налаже да им обезбеде обећану заштиту. Што се пак деспота Стефана тиче, рачунали су да им он неће правити много невоља због смрти султана Мехмеда крајем 1421. године, што је за српску деспотовину био догађај од првостепене важности.
Удајом за Сандаља Хранића и смрћу свога сина Балше, принцеза Јела поново је била у сенци свог другог мужа. Из дубровачких извора види се да је он пред крај 1425. године, забринут због могућности турског напада на његове посаде, замолио дубровачке власти да га са женом, братом Вукцем и братанцем Стефаном приме у случају нужде или невоље. Дубровачки оци су о томе дуго већали и на крају је његова молба прихваћена. Неколико месеци по одобрењу азила, јануара 1426. године Сандаљ је са Јелом дошао у посету Дубровнику, где су дочекани с посебном пажњом. Тада је Сандаљ одредио да његових шест хиљада дуката, остављених код дубровачких банкара, у случају његове смрти припадне госпа Јели. Затим прилично дуго нема о Јели у дубровачком архиву никаквих вести, сем да је Веће умољених 4. јула 1429. године одредило поклон од хиљаду дуката. Сандаљ Хранић је изненада умро 15. марта 1435. године и Јела је по други пут остала удовица.
САНДАЉ ХРАНИЋ КОСАЧА На узвисини озмеђу Пиве и Таре, где се уливају у Дрину која наставља до ушћа, на Шћепан пољу налазе се развалине старог града. На узвисини изнад ушћа, тадашњи моћни властодржац Сандаљ Хранић, један од најмоћнијих властелина свога времена изградио је свој замак, свој престони Соко град. Град није био тврђава и није, како је у то време био обичај, имао бедеме, нити је грађен за одбрану. Налазио се у средишту Сандаљевог пространог војводства тако да није ни имао потребу да буде утврда. Истраживања остатака тога града, међу којима су у добро сачуваном стању две столице уклесане у каменој стени, нису рађене. У подножју града Сандаљ Хранић сазидао је своју гробну цркву. То је била црква Светог Стефана, или ,,Шћепаница“, како ју је народ назвао. Црква је срушена половином XV века, а прва истраживања њених остатака рађена су осамдесетих година минулог века, али никад нису завршена.
Црква Св. Стефана у Шћепан Пољу грађена је на традицијама српске сакралне архитектуре са елементима рашке школе. У стилу градње, како су констатовали стручњаци, уочљива је позна готика и рана ренесанса, а многи елементи носе карактеристике византијског градитељства. Црква је имала карактеристичан облик звоника, сведен на преслицу и по томе подсећа на цркву у Добруну код Вишеграда. На јужном делу западне грађевине припрате Сандаљ Хранић одредио је своје гробно место. Урадио је то по традицији на начин како је то рађено у немањићко доба, што недвосмислено казује о његовој православној вери. Религијска припадност војводе српског Сандаља Хранића Косаче недвосмислено је била православна хришћанска вера. Томе у прилог иду чињенице да је за свог живота војвода Сандаљ подигао многе споменике, храмове као и многа ктиторска дела. За себе је подигао храм-гробницу цркву Св. Стефана на Шћепан пољу, где је сахрањен 1435. године.
Елементи који су уграђени у саму цркву имају елементе Византије која пружа украшавање у том духу. Црква доста подсећа на православну цркву у Добруну, а Сандаљ је своје гробно место одредио у југозападном делу припрате, као што се то радило у немањићко доба. Камени стећак је изграђен из једног комада камена и тежак је, како је то утврђено приликом ископавања, четири и по тоне. Црква је требала да буде гробни храм рода Косаче. Гроб је истражен 1972. године и том приликом документовано је да је гробница била обложена храстовим облицама. Црква Св. Стефана није била само гробно место њеног ктитора, већ и његових најближих сродника о чему сведоче бројни стећци у порти храма. Ископавања и истраживања тих гробних места нису вршена. Поред поменутих, црква Св. Стефана има неколико градитељских, псеудосакралних малених карактеристика, које се издвајају од других. У овом храму зидови су грађени од пажљиво бираног камена, а њихова дебљина износи сто двадесет пет центиметара.
Специфичност цркве је што су олтарска преграда, часна трпеза и камена плоча зидане јединствено тако да их имају само цркве које је Косача градио. Црква је била веома украшена бојама златних нијанси. Изгледала је веома раскошно и подсећала је на све храмове из византијског времена. Црква Св. Стефана на Шћепан Пољу, српска православна црква у Добруну, Сопотници, Фочи и манастир Заграђе уништени су од стране турских освајача. Истопљени су оловни кровови, а кров цркве Св. Стефана однет је у Фочу и уграђен у верски објекат џамије султана Бајазита II Валије. Лопови су временом гроб прекопали, али су скелетни остаци остали сачувани. Однети су вредни предмети, и накнадна истраживања су детаљније вршена. Сандаљева лобања однета је у Земаљски музеј у Сарајево. Постоји обичај по коме се при раздвајању тела и главе владара смањује могућност обнове те државе. Прогон рода Косаче од три агресора: турског, аустроугарског и комунистичког наставиће се до коначног ослобођења и настанка Републике Српске.
***
Крајем октобра 1436. године госпа Јела је преко Цавтата дошла у Дубровник да тражи Сандаљеву заоставштину, но градске власти јој нису испуниле тај захтев. Узела је само својих хиљаду дуката и добила још стотину на поклон да може у граду да остане ако јој то одговара. У Дубровнику је оставила нешто од свог накита, али се није тамо настанила. У градским књигама касније је настало више помена да су јој Дубровчани плаћали интерес за њене залоге. Забележено је и да је у априлу 1438. године уложила на свој рачун хиљаду дуката, а августа 1441. године и своје скупоцено посуђе, као и накит. Желела је да почива у Дубровнику, али није добила дозволу да у граду подигне православну цркву.
После свих животних бродолома повукла се на острво Горицу (Бешка) у Скадарском језеру, где је подигла манастир. Ношена старом немањићком традицијом она је 1440. године подигла Пресвету Богородичину цркву, где је одредила да буде сахрањена. Неимари који су саградили ову цркву били су из Приморја, а можда из самог Дубровника што сведочи о високом естетском укусу наручиоца. Последње године живота (1435-1443) провела је својој задужбини, занимајући се за монаштво и проучавајући религиозну литературу. У цркви су фреске са представом сажетог Страшног суда и Богородица и Јован Претеча који се обраћају Христу са молбом да буде милостив према грешницима на дан њиховог упокојења. У јесен 1442. године написала је тестамент и умире 1443. године, а Бар, некада престоно место њеног сина по трећи пут је пао у руке Млечана, који су га држали наредних сто двадесет осам година, све до турског освајања.
У тим позним годинама док гради храм, Јелена води преписку са Николом Јерусалимцем. То нису измишљене посланице, већ стварни књижевни и духовни извори, промишљања у складу живљења и вере, о трагању за узвишенијим и чистијим облицима живота. Њене посланице остварене су у духу епистоларног жанра. У ,,Отписанију богољубном“ при крају бурног владарског живота, при крају свих историјских дешавања у којима је са својом ближом и даљом породицом, са својим народом била учесник, пише:
,,…Јер се помрачише душевне очи муком и метежом који је у свету
и ово, сада као од сна некојег дубоко пробудивши се
усхтех твоју светлост видети
и тако сматрамо као неко скровито царство, веома пребогато а у њему скупоцености
више од тисуће тисућа злата и сребра
и молим просудите најбрижљивије и узбуну препирке од нас одагнати
и ка светлости разума поучити…“
Јелена Балшић припадала је оној врсти жена средњег века, које су својим животом, мудрошћу, владарским способностима и образовањем обележиле време у коме су живеле. Њено ,,Отписаније богољубно“ спада у прва песничка дела на просторима Зете, касније Црне Горе, чији је аутор била једна жена и смерна владарка.
ПОРЕКЛО БАЛШИЋА
Порекло Балшића је историчарима остало прилично непознато. Балшићи се као владарска породица у историјским изворима први пут јављају у повељи цара Уроша Дубровнику о мирењу Котора и Дубровника, издатој 1362. године. Поједини аутори на основу корена речи која обележава презиме закључују да су Балшићи романског порекла. Повезују их са краљицом Јеленом Анжујском и француском породицом Бо. Историчар Тристен пише да је један од Балшића дошао из Напуља у Зету, у периоду од 1266. до 1300. године, на двор своје рођаке Јелене, супруге краља Уроша. Први помен презимена Балшић је у акту краљице Јелене Анжујске из 1304. године, у коме се наводи име извесног Мата Балшића из Бара. Не зна се да ли је он у сродству са породицом из које су владари Балшићи, као што се не зна ни да ли је од истих Балшића Радул Балшић, који се помиње 24. новембра 1378. године у VIII нотарској књизи Хисторијског архива у Дубровнику. Овај је, према запису у тој књизи, Јанку Димитровићу позајмио петнаест перпера након што му је Јанко заложио половину своје лађе. Из Подврха код Бијелог Поља је породица Балшић.
Могуће је да су Балшићи пореклом словенизовани Власи. Под означењем Власи подразумева се предсловенско становништво Балкана, делимично романизована илирска племена, понекад словенска племена-заједнице које су се придружиле Власима и добијале влашки статус. Исти извори указују на то да у Дубровачком архиву постоје подаци о влашким кнезовима-племићима, па и о крупној властели као што су Косаче, Балшићи, Црнојевићи, чији су „сиромашни рођаци“ подсећали на њихово порекло. Нимало наклоњен Србима, Милан Шуфлај у историографској студији Срби и Арбанаси каже: „Балшићи су румуњског или влашког подријетла, слове као Арбанаси, воде српску канцеларију и сматрају се баштиницима српског царства.“ Узимам га као некога ко је на истом фону са закључком српског историографа Симе Ћирковића који каже да је највероватније да су Балшићи словенизовани Власи, који су вољом цара Душана добили посед у Зети за заслуге у његовим ратовима.
Изричито делује податак да у писаним траговима зетских владара Балшића нема ни једног помена дукљанске државности. Владимир Ћоровић запажа да су босанска, херцеговачка и зетска држава „настале као географске политичке заједнице, са извесним сепаратистичким склоностима, вођене тежњама да развију своје уже локалне и покрајинске интересе. Никада ни у једном часу оне нису успеле да добију карактер правих националних држава.“ Тек су синови родоначелника Балше загосподарили простором који се може сматрати државом. Након смрти Балше II они не држе више Драч, Валону и Берат, а Млечани 1396. године добијају Скадар. До Ђурђа II Балшића није нико знао за сталну резиденцију Зете, зна се да су се стално селили, па ако нису били у ратном логору, требало их је тражити у неком манастиру. Већ у четвртој генерацији, са Балшом III, угасла је та зетска породица. Васа Чубриловић истиче да су турска харања око Скадарског језера и ратови Балшића и Венеције ишли на руку доласку Албанаца у зетске крајеве. Колоније Албанаца у Скадру и Бару учиниле су да се крајем четрнаестог века све више посеже за појмом Албанија за крајеве у некад државном и духовном средишту Зете.
Неки историчари из Црне Горе кажу да се ово преименовање везује за долазак Венеције на простор некадашње балшићке Зете. Она је за наведено подручје користила административни назив Млетачка Албанија, која се првобитно простирала од Драча до Дубровника. Каснија турска разграничења сужавају појам Млетачке Албаније на приобални појас од Паштровића до Котора. Према виђењу старих млетачких картографа гранична линија између словенског и албанског етноса била је на реци Дрим, што не искључује одређену присутност оба народа изван наведене линије разграничења.
Историографска литература оскудева у изворима за праћење Зете за времена Балшића. Релевантна писана реч каже да је Балша био веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село. Потом је држао град Скадар, који му је предао један од његових бранилаца, а затим је успео да освоји целу Зету до Котора. После тога је кренуо на освајање Горње Зете, коју је држао Ђураш Илијић и његови рођаци. Исти извор саопштава да су Балшићи поубијали и позатварали Илијиће и Дукађине и своју власт проширили на околне земље, више служећи се лукавством и преварама него силом оружја. Завладали су потчињавањем локалне властеле и искоришћавањем њених снага за даљу експанзију, што довољно казује да су, и не толико старином, Власи или Романи, а не словенског порекла. Тек су се коначно пословенили када су тргови зетски и град Улцињ били у власти краљице Јелене.
Литература:
Росанда В. Бајовић, „Јелена Балшић у средњовјековној, усменој и савременој књижевности“, докторска дисертација;
Никола Моравчевић, „Јелена, Јела Балшић“, Новости 2017;
Светлана Томин, „Јелена Балшић“;
Милица Краљ, „Јелена Балшић, Смјерна владарка“;
Остави коментар