Јелена Веселинов: „Задужбине у српском праву“

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар  и публициста

Овогодишњу издавачку делатност Матице српске обележава појава изузетне монографије Јелене Веселинов Задужбине у српском праву: историјски контекст и савремени изазови. Реч је о рукопису који је проистекао из докторске дисертације Правни положај задужбина у српском праву у европском правном контексту коју је ова ауторка одбранила средином 2023. године на Правном факултету Универзитета у Новом Саду. Јелена Веселинов одавно је у стручним правничким круговима препозната као пасионирани истраживач ове тематике, и то са положаја управника послова у Матици српској, у оквиру које је вођење поступака реституције задужбинске имовине једно од њених најважнијих професионалних опредељења. Јелена Веселинов је била члан радне групе САНУ, Београдског универзитета и Матице српске за писање предлога lex specialis-а за реституцију имовине овим установама и њиховим задужбинама. Своја стручна запажања излагала је на бројним научним скуповима у земљи и иностранству, а у оквиру Матичиног Одељења за друштвене науке руководи научноистраживачким пројектом који се темељно бави истраживањем правног положаја задужбина Матице од њиховог оснивања до усвајања актуелног закона о задужбинама и фондацијама. Овоме додајмо да је Јелена Веселинов прошла и све потребне правничке инстанце, укључујући и успешно полагање правосудног испита 2008. године.

Мада је намењена првенствено стручној јавности, монографија о задужбинама у српском праву свакако је рукопис који се препоручује и широј читалачкој публици. Писана изванредним стилом, она нас постепено уводи у низ занимљивих тема које се крећу у широком спектру: од историјата задужбина у Србији, потом њихове правне природе, затим правног положаја задужбинарстава на нашим просторима, до проблематике њиховог правног положаја после Другог светског рата, закључно са разматрањем питања положаја задужбина на Старом континенту и утицаја тзв. европске регулативе на садашња законска решења у овој области у Србији. За оне које занимају детаљи, ауторка наводи и импресиван списак извора и литературе које је користила приликом сачињавања ове монографије.

Историјат задужбинарства

Реч задужбина у Речнику српског језика Матице српске одређена је тако да има три значења. Прво одређење задужбину дефинише као добротворну установу, друго се односи на грађевине подигнуте у спомен – за душу некоме, док је треће, најшире значење ове речи, описано као доброчиноство или племенито дело.

Задужбинарство у Србији има веома дугу и богату традицију још из раздобља средњег века када су владари и властела подизали цркве и манастире. Још у то време задужбине су имале и својеврсну државнополитичку димензију, а Душанов законик је у 14. веку садржао многе одредбе које су се односиле на задужбине. Мада има мишљења по којима је статус задужбине као правног лица институт новијег доба, постоје аутори који средњовековним задужбинама дају једну врсту правног субјективитета, иако је реч о становишту које је тешко доказиво због оскудности извора. Упркос различитим мишљењима, нема сумње да је воља оснивача средњовековних задужбина, изражена у повељама, садржала и строге казне за њено непоштовање, што ипак указује на то да су оновремене задужбине имале извесне атрибуте правног лица, али их свакако не можемо посматрати као организације са правном и пословном способношћу у савременом значењу ових појмова.

После вишевековног периода турског ропства, процват задужбинарства на нашем подручју везује се за 18. век, када се догодио својеврсни узлет српске националне идеје која је у 19. веку била подстакнута и општим националним препородом у ослобођеној Србији. Занимљиво је да у том времену задужбине добијају световни карактер, о чему најпотпуније сведочи Устав Краљевине Србије из 1888. године којим је гарантовано право на оснивање задужбина и прописано да ће ова материја још бити регулисана и посебним законом. После осам година усвојено је Законодавно решење о задужбинама што је представљало само први корак ка усвајању одговарајуће законске регулативе. Веома је важно нагласити да је већина институција оног времена била задужбинског карактера, попут славне Карловачке гимназије (основане 1791) са седиштем у задужбини браће Анђелић, патријарха Германа и митровачког проте Стевана, затим Матица српска (основана 1826)  чије је првобитно седиште било у Текелијануму – задужбини Саве Текелије у Пешти, а која је 1864. године пресељена у Нови Сад у задужбину Платона Атанацковића, а затим 1927. године у задужбину Марије Трандафил где се и данас налази. Некадашња Велика школа, претеча Универзитета у Београду, од 1863. године била је смештена у задужбини Капетан Мише Анастасијевића, док се чувена Гимназија „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду налазила у задужбини Милоша Бајића. Све ове чињенице наводимо као доказ оновременог јачања не само националне, већ и грађанске свести првенствено код имућнијих Срба, али и обичних људи који су на овај начин служили тадашњим и будућим генерацијама српског народа. Разуме се да је једна оваква појава наметала и потребу за усвајањем одговарајућих законских решења.

Материја задужбинарства је на целовит и систематичан начин регулисана Законом о задужбинама Краљевине Србије из 1912. године. Поред основних елемената које је имала као правно лице, задужбину је, да би настала, морао као такву препознати и правни предак. Тако је  у Члану 3. овог закона изричито наглашено: „Задужбина правно постоји када је одобри краљ у договору са Државним саветом, на предлог министра надлежног по задатку задужбине.“ Оно што је важно истаћи јесте чињеница да је једном основана она обавезивала и самог оснивача и постајала је самостално правно лице. После формирања нове државе донет је 1930. године и нови Закон о задужбинама који је представљао не само надоградњу ранијег закона, него и покушај унисоног правног регулисања ове материје на подручју новонастале државе. Јелена Веселинов напомиње да је све до почетка Другог светског рата „правном регулисању задужбина посвећивано много пажње“ и истиче податак да је само на подручју Србије одмах након рата регистар бројао око 700 задужбина. Ситуација се драстично изменила у социјалистичкој Југославији. Разлози су били првенствено идеолошке природе, тако да је средином прошлог века „улога задужбина потпуно маргинализована“. Ипак, ауторка износи занимљив податак да је при Републичком секретаријату за образовање и културу 1958. године било регистровано преко 753 задужбине, од чега су 43 основане после рата. У овај број нису ушле задужбине на подручјима покрајина, осим задужбина којима је управљала Матица српска. Иако су задужбине престале да играју улогу коју су имале пре рата, нема сумње да је њихов број наметао потребу правног регулисања ове области.  Тако је Законом о задужбинама из 1972. године прописана ограничена слободна воља оснивача који је својом имовином могао да располаже само у корист друштвеноправних лица, а што је осликавало ондашњи идеолошки и историјски контекст. До промена је дошло крајем осамдесетих година када је усвојен нови закон којим је прописано да имовина задужбина може бити у друштвеној и приватној својини.

Задужбинарство у доба транзиције

Крупне друштвене и политичке промене који су се догодиле у нашој земљи, наметнуле су потребу ревидирања правног и друштвеног праксиса у односу на установу задужбинарства. Сама логика власничке трансформације наводила је на становиште о успостави приватног карактера задужбина као основе новог грађанског друштва. Ипак, пут до остварења ових идеја није био ни лак ни једноставан, посебно у условима хаотичне приватизације и неоправдано дугог поступка повраћаја имовине која је одузета њеним власницима после Другог светског рата.  Јелена Веселинов као један од кључних изазова наводи праксу по којој се „процес приватизације одвијао, а да процес реституције није ни отпочео“. Појашњавајући ову тезу, ауторка се позива и на ставове других истакнутих стручњака, попут Веселина Драшковића који уочава да су у поступку приватизације  „значајно редуковани и супституисани од разних псеудоструктура“ и закони тржишта и државна регулатива, што је у недостатку контроле „довело до деградације и грабешке трансфорамације својине“ (Веселин Драшковић, Институционални аспекти заблуда о државном регулисању у постсоцијалистичкој транзицији, у : Зборник радова са округлог стола  „Држава и транзиција“, Кикинда 2004/1, стр. 106).

Из свега наведеног јасно је ауторско опредељење да се „приватизација и рестуитуција морају посматрати као део укупне реформе својинских односа“, односно као процеси који су претпостављени равноправним циљевима: отклањању неправди које су учињене ранијим  власницима имовине, интервенцији државе у складу са успостављањем нових економских и политичких односа у друштву, као и стварању услова за настајање тржишно оријентисаних привредних субјеката ради већег степена економске стабилности. Пишући критички о одређеним законским решењима која се односе на питања реституције имовине у Србији, ауторка се на једном месту позива на занимљив оглед Ђурђа Нинковића објављен у часопису Правни живот (2015, бр. 10), у којем овај теоретичар поставља реторичко питање о томе како смо изгубили свест о друштвеној важности својине, позивајући се на одредбе Српског грађанског законика и Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору у којима је исказано и следеће мишљење: „Традиционално власник је властан свакога искључити из својине својих добара, односно ако нема воље није дужан ништа уступити другоме из свог имања.“ Из свега наведеног Нинковић указује на антиправни карактер појма „бивши власник“ који је некритички и без дубљег понирања у проблематику унет у савремена законска решења. Тако смо дошли у апсурдну ситуацију  по којој продавац-држава зна да није неспорни власник , мада је њено власништво формално-правно унето у званичне евиденције, као и да купац или неки други заинтересовани субјект зна или би морао знати да купује имовину која је раније припадала другом власнику. Према мишљењу Јелене Веселинов овакав поступак продаје се може оспорити и са уставноправног становишта који у Чл. 58 гарантује „мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона“.  Све до доношења закона о рестутуцији власници одузете имовине нису имали никаква овлашћења да правним радњама утичу на приватизацију ове имовине, иако је њихов правни интерес био неспоран.

Реституција у Србији

Нема сумње да пут ка демократском друштву подразумева усвајање низа важних стандарда у области демократских установа, владавине права, људских права и привредног живота. Пошто је Уставом Србије из 2006. године укинута друштвена својина, Законом о задужбинама и фондацијама прописано је да задужбинска имовина може бити искључиво у приватној својини, тим пре што су прописи  о национализацији имовине стављени ван снаге. Једноставно речено, закон о реституцији, уз све своје недостатке, створио је могућност да се одузета имовина врати ранијим власницима. Уводећи читаоца у једну сложену правничку материју, ауторка на сређен и систематичан начин пише о о историјату законске регулативе о рестутуцији имовине и пратећим проблемима у овој области.  Један од важних корака у поступку повраћаја имовине ранијим власницима свакако је било усвајање Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине чији је, како указује ауторка, највећи значај у „обавезивању државе на спровођење поступка реституције“ која ће се детаљно уредити усвајањем посебних закона, што се и догодило веома брзо. Јелена Веселинов наглашава извесне недоумице дела стручне јавности, као што је изостанак правне кохерентности материје реституције имовине, јер је држава заузела становиште по којем се питање повраћаја имовине црквама и верским заједницама може решити брже и једноставније усвајањем посебног закона (Закон о враћању (реституцији) имовине црквеним и верским заједницама, Сл. гласник РС, 2006/бр. 46).

Иако је реч о закону системског карактера који се односи на одређену категорију правних субјеката и који одудара од правила да се једна област нормира општим законом, нема сумње да је због специфичности ове материје доношење једног оваквог закона било сасвим оправдано и сврсисходно, тим пре што је наведеним законом предвиђено образовање Дирекције за реституцију (2007) која је била потка за формирање Агенције за реституцију 1. јануара 2012. године. Тако је ова агенција у складу са Чл. 63 Закона о враћању одузете имовине и обештећењу преузела предмете и средства за рад Дирекције, чиме је извесно установљена нова правна пракса у области својинскоправних односа. Темељне одредбе садржао је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу из 2011. године, који је питање реституције регулисао на један свеобухватан начин, како у материјалноправној, тако и у процесној сфери.

Упркос позитивним помацима, поједине одредбе овог закона биле су предмет иницијатива за оцену њихове уставности. Овде је пре свега реч о одредбама које су се односила на лица која имају овлашћења да поднесу захтев за реституцију. Међу иницијаторима за оцену уставности нашла се и Матица српска која је у образложењу своје иницијативе указивала на члан Устава који забрањује сваку дискриминацију. Појашњавајући детаљно одређене законске нелогичности у делу који се односи на тзв. активну легитимацију у процесу подношења захтева за реституцију одузете имовине, Јелена Веселинов износи детаљну стручну аргументацију која се у основи своди на констатацију о томе „да је правни положај задужбина у поступку реституције комплексан и да га треба сагледавати из више аспеката“.  Један од наведених аспеката који усложњава целокупан процес рестутуције у Србији јесте и манир доношења законских решења која потичу из тзв. европског законодавства, а која често нису у складу с нашом правном традицијом и праксом. Ради се о појави о којој, наводећи бројне примере, Јелена Веселинов критички промишља у својој монографији.

Повратак Дунђерских

За време промоције монографије о задужбинама у српском праву, одржане 26. септембра ове године у Матици српској,  Јелена Веселинов је саопштина вест да је Агенција за реституцију имовине чувени дворац „Фантаст“ у Старом Бечеју, који је породица Дунђерски преко своје фондације завештала Матици српској, вратила нашем најстаријем књижевном, културном и научном друштву. На тај начин успешно је окончана правна битка која је отпочела децембра 2012. године када је почео поступак за њен формални повраћај Задужбини Богдана Дунђерског којом управља Матица српска.

Дворац „Фантаст“ био је задужбина чувеног велепоседника Богдана Дунђерског, Лазаревог брата. Изграђен је 1925. године и потпуно реновиран пре четири деценије. У тестаменту, који је сачинио у Старом Бечеју 1940. године, навео је да сву имовину оставља Матици, са изричитом жељом да се из тог иметка оснује задужбина која ће носити име „Задужбина Богдана Дунђерског, бившег велепоседника старобечејског и србобранског“. Занимљиво је да је „Фантаст“ изграђен у духу псеудоромантичарске архитектуре фантастичних замака, са кулама-видиковцима, торњем и капелом посвећеном Светом Ђорђу у неовизантијском стилу, за коју је иконостас осликао Урош Предић, иначе велики пријатељ Богдана Дунђерског. Интересантно је и то да је Предићева Богородица добила, по Богдановој жељи, лик Маре Дињашки, највеће великопоседникове љубави. Дунђерски је ту и сахрањен, а за икону Стефана Првовенчаног прича се да у десном доњем углу има сребрни отисак усана, који се мистично појављује и нестаје.

После оставинске расправе 1944. године утврђено је да се универзалним наследником проглашава Задужбина Богдана Дунђерског под управом и руковођењем Матице српске. Међутим, после Другог светског рата све је то одузето кроз процес национализације. Пола века касније, априла 1996. године, Задужбина Богдана Дунђерског је обновила рад, а онда је, када су се за то стекли други законски услови, у јуну 2006. године поднета пријава одузете имовине.

Поступак је текао тако што су захтев за повраћај имовине најпре одбили Агенција за реституцију и Министарство финансија  и то због тога што наводно није постојао правни континуитет Задужбине Богдана Дунђерског. Затим је Управни суд 2019. године донео одлуку о постојању правног континуитета због чега су поништена раније донета управна акта и предмет је враћен Агенцији за реституцију која је у поновљеном поступку усвојила Матичин захтев. На тај начин остварена је велика правна али и морална победа, јер је оваквим исходом испоштована тестаментарна воља славне породице Дунђерски. Разуме се да је сада пред органима управе Задужбине и  Матице велики посао осмишљавања начина коришћења ове задужбинске имовине, као и дефинисања модела на који ће изворна воља дародавца бити испоштована. Свему томе Јелена Веселинов је давала и даје немерљив допринос.

Литература

Јелена Веселинов, Задужбине у српском праву: историјски контекст и савремени изазови, Матица српска, Нови Сад 2024.

„Фантаст враћен Матици“, Вечерње новости, 26. 9. 2024.