Аутор: др Александра Колаковић
Од 19. века и Француско-пруског рата (1870/71), Француска и Немачка су биле у сталном ривалитету и сукобу, који је ескалирао у два светска рата (1914–1918, 1939–1945). У периоду Другог светског рата Немачка је окупирала Француску (1940–1944), а након Другог светског рата Француска је од 1945. до 1949. године учествовала у савезничкој окупацији Савезне Републике Немачке (Западна Немачка). Јелисејски споразум, као уговор о пријатељству између Француске и Западне Немачке, потписали су Шарл де Гол, француски председник и Конрад Аденауер, немачки канцелар, 22. јануара 1963. године у Јелисејској палати у Паризу. Потписивањем Јелисејског споразума означен је почетак новог периода у француско-немачким односима. Потписивањем овог уговора Немачка и Француска су потиснуле тзв. „идеју природног ривалства и непријатељства две нације“ и замениле је идејом уједињене Европе као трајног мира. Стога су два државника Јелисејским споразумом 1963. године и поред суморног наслеђа прошлости и компликованих билатералних односа ипак усмерили даљи ток евроинтеграција и утицали на развој идеје и функционисање Европске уније.
Јелисејски споразум (1963) полази од потребе успостављања односа поверења и пријатељства на темељима Шуманове декларације (1950), стварања Европске заједнице за угаљ и челик (1951) и Европске економске заједнице (1957). Преузете су главне одредбе Фоушевог плана из 1961. године, које су 1963. године ограничене на две земље. Настанак Јелисејског споразума мора се посматрати у контексту Хладног рата и изградње европске будућности. Лични односи које су Шарл де Гол и Конрад Аденауер започели да негују од првог сусрета 1958. године у приватној резиденцији француског председника имали су пресудну улогу у креирању Јелисејског споразума. На уму им је било превазилажење свих непријатељстава која су однела животе милиона Француза и Немаца, изградњу блиског савеза Француске и Немачке у форми европског блока, који би био независан од две највеће силе Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.
Конрад Аденауер, први канцелар Савезне Републике Немачке (1949–1963) заједно са Шарлом де Голом, председником Француске (1959–1969) променио је лице послератне европске историје. Споразум није наишао на одобравање јавности, на пример Немачка је сматрала да не жели чврсту сарадњу са Француском, већ трансатлантско партнерство, док су у Француској такође оспоравали Де Голову политику. Шарл де Гол је након Алжирског рата водио Француску у духу Politique de grandeur (тзв. политика величине) у средишту које су били реформа и економски раст, као и независна спољна политика и чврст став на међународној сцени. Са визијом „Европе од Атнлантика до Урала“ – „то је Европа, то је цела Европа, то ће одредити судбину света“, Де Гол је од Француске створио економску (почео период „тридесет изврсних година“) и нуклеарну силу дистанцирану и независну од атлантизма САД, Уједињеног Краљевства и НАТО пакта. У погледу спољне политике, Де Гол и Аденауер су делили идеју да је уједињена Европа пут мира и превазилажења историјског непријатељства. Аденауер је тежио да Немачку чврсто веже за западну алијансу што је водило не само њеном економском расту већ и њеном уласку у Савет Европе (1951), Европску заједницу за угаљ и челик (1952), НАТО (1955) и на крају споразуму о пријатељству са Француском у виду Јелисејског споразума (1963). Окончано вековно ривалство означило је чврсту везу две државе и важну осовину Европске уније до данас.
На основу Јелисејског споразума одређени су циљеви како би се развила сарадња Француске и Немачке у више области од којих су најважнији програми војних и међувладиних самита, спољних послова, одбране и безбедности, као и образовања. Јелисејски споразум ратификује однос пријатељства између некадашњих „наследних непријатеља“ и стога је посебан акценат био на зближавању грађана две земље. Многи градови, школе и региони су побратимљени и успоставили сарадњу. У фокусу су били млади у Француској и Немачкој, учење језика и еквивалентност диплома. Оснивање француско-немачке канцеларије за младе, француско-немачке школе и мобилност младих најважнији су и трајно вредни резултати споразума. Такође, Јелисејски споразумом су предвиђени редовни сусрети и самити између високих званичника (два пута годишњи састанци шефова држава и влада, а четири састанка годишње за министре спољних послова свака три месеца). У циљу ефикасности споразума и спровођења договорених циљева, као и боље сарадње, основана је међуминистарска комисија за координацију и надгледање француско-немачке сарадње. У њен састав су ушли високи званичници укључених министарстава. Структура тела кроз које је спровођен оквир Јелисејског споразума је мењана и прилагођавана како расту и развоју европске идеје, тако и економским, друштвеним и међународним променама, проблемима и околностима. Ипак, суштинска идеја сарадње, заједништва и јединства у европским оквирима није напуштана, већ је дограђивана, негована и модификована у складу са политикама две земље и идејом да су оне „мотор“ – покретач Европске уније.
Обележавање годишњица Јелисејског споразума било је увек прилика да се преиспита курс европских интеграција, касније функционисања Европске уније и ојача француско-немачка сарадња. Симболички су организоване различите манифестације које су праћене сусретима државника, министара, као и грађана, а посебно младих. Истицани су резултати сарадње и сваки пут на велике годишњице иницирани нови пројекти. На основу ових промена можемо видети и како су нови изазови, пре свега спољно политички, трансформације европске идеје и стратегије утицали на француско-немачку сарадњу, као и то како је она промовисана међу грађанима две државе, али и код потенцијално нових чланица Европске уније. Лик и дело Де Гола и Аденауера остали су трајно присутни, али су се и други лидери, посебно у 21. веку, трудили да дају свој печат и допринос даљем развоју француско-немачке сарадње.
Поводом десетогодишњице појавило се заједничко издање француско-немачке поштанске марке од 0,50 франака и 40 фенинга. Приказане су преплетене заставе две државе уз двојезични натпис: „Xe anniversaire du traité sur la coopération franco-allemande 1963-1973 / Zehn Jahre Vertrag über die deutsch-französische Zusammenarbeit 1963-1973“. Поводом 25. годишњице појавила се француско-немачка поштанска марка од 2,20 франака за Француску и 80 фенинга за Савезну Републику Немачку. Овога пута у фокусу су главне личности Јелисејског споразума Аденауер и Де Гол, а натпис је класично двојезичан „XXVe anniversaire du traité sur la coopération franco-allemande/25 Jahre Vertrag über die deutsch-französische Zusammenarbeit“. Овим симболичним гестовима ширила се идеја Јелисејског споразума и у првим годинама које су биле и године нестабилности и неспоразума ипак јачала и посвећено развијала сарадња, а с позиције обележавања шесте деценије може се оценити и да се Јелисејски споразум показао као успешан и дуготрајан оквир односа који утичу и на друге државе и актере на међународној сцени.
Иако оспораван дуги низ година након потписивања, Јелисејски споразум је заживео и показао снажан капацитет за унапређење европског пројекта. Поводом прославе 40 годишњице потписивања уговора одлучено је да се француско-немачки савет министара састаје сваке две године. Овај нови облик билатералне координације је заменио француско-немачки самит који је дефинисан Јелисејским уговором. Истовремено, важна новина је било и формирање заједничког програма обуке за руководиоце државне службе. Уласком у нови миленијум, од 2003. године установљен је и 22. јануар као Француско-немачки дан. За 50. годишњицу у Бундестагу одржан је Двонационални савет министара којима су председавали Франсоа Оланд и Ангела Меркел, који је резултирао Берлинском декларацијом. Поводом 50. годишњице у оптицај су пуштена два комеморативна новчића од 2 евра. На њима су представљени де Гол и Аденауер, а прати их натпис: „TRAITÉ DE L’ÉLYSÉE 50 ANS/JAHRE ÉLYSÉE-VERTRAG“.
Споразум у Ахену, који су Ангела Меркел и Емануел Макрон потписали 22. јануара 2019. године на 56. годишњицу потписивања Јелисејског споразума симболично је означио ојачавање француско-немачког мотора Европске уније након уласка нових држава, али и изласка Велике Британије – Брегзита и проблема у њеном функционисању, нових економских, безбедносних и политичких изазова. Новинари су наглашавали историјске моменте од датуме потписивања до одабира Ахена као престонице Франачког царства које је обухватало не само територије данашње Немачке и Француске, већ и већи део територија Италије, Луксембурга, Холандије и Белгије. Идеја је била да се Споразум у Ахену посматра као што је и Јелисејски споразум био покретачка снага европских интеграција, а у овом контексту и чвршће француско-немачке сарадње и настојања да се ојача европско јединство и механизам одлучивања унутар ЕУ који је нарушен током година проширивањем и изласком Велике Британије. Ахенски споразум је средство обнављања идеје о сарадњи и интеграцији, при чему се поред фокуса на међународне односе, одбрану и културу, као области новог оквира чврсте сарадње препознају истраживања и борба против климатских промена.
Емануел Макрон и Ангела Меркел су у овом периоду били суочени са растом националистичких тежњи у својим државама („Популизам и национализам расту у свим нашим државама“ рекла је Ангела Меркел окупљеним новинарима у Ахену, док је Емануел Макрон указао на „растући бес унутар европских друштава и спољни притисак“), растом евроскептицизма и тенденцијама протекционизма. Споразум у Ахену мора се посматрати као европски и француско-немачки одговор на социјалне, економске и међународне проблеме савременог доба. Споразум у Ахену на 16 страница предвиђа механизме за продубљивање прекограничних веза у сфери образовања, здравствене и социјалне заштите (на пример билингвални вртићи, јавни превоз, формирање грађанског фонда за подршку партнерствима између француских и немачких градова). Упоредо, Француска и Немачка су се обавезале на подршку прекограничне сарадње и усклађивање економских и политика запошљавања. Планирани француско-немачки састанци имају за циљ тесну сарадњу, а у перспективи је реч о ономе што је Ангела Меркел назвала „заједничком војном културом“, а Емануел Макрон путем ка „европској војсци“ што је у јавности често наглашавано и постало један од важних елемената француског председавања Саветом Министара Европске уније (јануар–јун 2022) као део тзв. Стратешког компаса.
Сарадња Немачке и Француске поред највишег политичког нивоа, посебно је интензивна у областима привреде, одбране, јавне управе, културе, образовања и мобилности младих. Посебан успех има Француско-немачка канцеларија за младе која је повезала преко девет милиона младих. Стога се овај француско-немачки модел помирења појављује као пожељан у контексту помирења и евроинтеграција Балкана. Немачка и Француска настоје да подржавају процес уласка Србије, као и других земаља у Европску унију при чему се примери добре француско-немачке праксе настоје имплементирати на Балкану. Као две кључне институције у том смислу препознате су Регионална канцеларија за сарадњу младих (RYCO) и Регионална канцеларија Француске агенције за развој (AFD).
Шарл де Гол и Конрад Аденауер су 22. јануара 1963. године потписали споразум који је означио француско-немачко помирење након деценија сукобљавања и ратова. Поводом обележавања 60 година од потписивања Јелисејског споразума, који је један од историјских прекретница ка евроинтеграцијама, у компликованим међународним односима условљеним бројним супротностима и ратом у Украјини, за Француску и Немачку је посебно битно да истакну своје заједништво и развијају сарадњу. Годишњице споразума су стога прилика да се посматра како се кроз комеморативне праксе рефлектује и политика актуелног тренутка. Посебно како је у средишту значаја Јелисејског споразума постојање и функционисање Европске уније. Као што су некада Шарл де Гол и Конрад Аденауер започели француско-немачко помирење, 60 година касније нови лидери две државе Емануел Макрон и Олаф Шолц су се у Паризу подсетили на овај сусрет, као и на касније сусрете, те изнели главне идеје будуће сарадње и циљеве који ће утицати на дефинисање и европских и светских политика. Јелисејски споразум је значајан и са аспекта што се користи као пожељан модел и пример помирења за државе и народе на Балкану, стога је анализа његовог обележавања и развоја веома битна јер је компонента актуелне француске и немачке политике на Балкану.
Остави коментар