Аутор: проф. др Борис Стојковски
Иако је српски народ остао ван домашаја реформације и протестантизма у великој мери, ипак су постојале везе између овог верског реформаторског покрета и Срба у разним видовима. Било је Срба који су прихватали реформацију, затим племића српског порекла на тлу Угарске који су реформацију штитили, а било је и оних који су помагали појединим реформаторима. Посебан траг у најранијим везама између ране реформације и Срба оставио је монах Јован Малешевац, монах који се прославио пре свега као лектор српских ћирилских књига из штампарије у Ураху коју је организовао Примож Трубар, словеначки присталица Лутера.
Поменути српски православни монах Јован Малешевац је био пореклом, изгледа, из Босне. Сведочанство о његовом пореклу је један вредан запис. У селу Стекеровци недалеко од Гламоча, пронађена је копија цетињског Октоиха, прве српске штампане књиге која је настала у цетињској штампарији Црнојевића, на Ободу. Ову књигу је Јован купио и навео је да је то учинио за здравље живих и сећање на мртве, како стоји у његовом потпису. Ова књига, међутим, нема на себи никакав датум, те се не зна из које је године, као што се ни не зна када ју је Јован откупио и где је и саставио овај запис и када. Речени запис је вредан и јер је једина јасна индиција порекла овог монаха, ту стоји да је Јован родом и племеном Малешевац из Отковака.
Вероватно је свој рад наставио у једном од рукописима најбогатијих српских манастира – Светој Тројици код Пљеваља. Иако се његово презиме/порекло нигде не наводи, поједини стручњаци сматрају да је Јован Малешевац био онај писар који се потписивао као дијак Јован из Никољ Пазара, те да је наставио рад јеромонаха Саве, утемељитеља ове преписивачке школе, као и једног од највреднијих људи у манастиру. Наиме, јеромонах Сава је, поред многих других рукописа у којима је оставио трага, преписивао и један пролог за месеце септембар–фебруар. Умро је 1545. године, а његов посао наставио је управо Јован, који је исписао делове за месеце јануар и фебруар. На овом рукопису, који иначе има 228 листова, налази се више записа, од којих је један за историчаре посебно интересантан. Он припада игуману Василију и јеромонаху Сави и у њему се укратко наводи да је рукопис настао за време султана Сулејмана, који је царствовао Исмаилтаном, односно Турцима, од којих је била велика нужда, односно невоља коју су ти Турци проузроковали. У запису јеромонах (и писар) Сава моли све да, ако је било евентуалних грешака у писању овог списа, не куну, већ да га исправе.
Према неким мишљењима дијак Јован преписао је и књиге у манастиру Заступ код Пријепоља, на самој данашњој граници Србије и Црне Горе. Он је овде преписивао књиге 1537-1538. године. Иако је директно потписан само на минеју за септембар, који је писан крајем 1537. године, по стилу и начину писања и обликовања слова сматра се да је преписао још неке рукописе, или макар неке делове. Првих 70 листова у овом септембарском минеју писао је дијак Јован, који је био тако врстан преписивач да је свој део овог рукописа украсио и иницијалима. Исто тако, приписује се да је Јован сам написао 192 листа и минеја за јун, на коме нема записа ни о месту нити пак о времену његовог настанка, што отежава реконструкцију његове биографије, али и прецизну идентификацију Малешевца. Овај рукопис препознатљив је и по специфичним флоралним мотивима и другим украсима, као и јединственим иницијалима. Помињани дијак Јован писао је и једанаест листова минеја за новембар, а рукопис се датује у период 1519–1524. године. Ово би била индиција да је Јован Малешевац веома рано почео ову делатност, да је дуго живео, те да је у време када је радио у Немачкој био у поодмаклим годинама, али и са великим искуством и угледом као преписивач бројних црквених књига. Још један запис помаже да се његова биографија реконструише, и то из 1524. године, када је, како сам овде каже – уморном руком и мутним умом, дијак Јован Малешевац преписао Минеј у манастиру Тврдошу. Записао је и да је књига преписана за време злочестога и Тројици хулнога султана Сулејмана. Из 20-их је година и један Цветни триод, који је такође преписао дијак Јован, а приписују му се и Фочанско четворојеванђеље, као и још једно Четворојеванђеље.
Постоје и два записа из 1531. и 1532. године на двема књигама да их је писао дијак Јован. У овој првој било је заступљено више писара, а дијак Јован је био један од њих, док је другу књигу писао, како изгледа, само он и то за време цар-султана Сулејмана који је владао Исмаилћанима. Током своје делатности у манастиру Свете Тројице код Пљеваља Јован је преписао и Јерусалимски типик 1545. године, а наредне је преписао и Четворојеванђеље. На овом Јерусалимском типику, познатом у старијој литератури и као Јованов, наводи се да је овај типик преписан у љута и прискрбна времена за време султана Сулејмана. Током 1546. године, преписано је једно Четворојеванђеље на папиру од 290 листова, коме недостаје крај Јеванђеља по Јовану и део синаксара. И овде преписивач Јован наводи да су била љута и прискрбна времена, како каже, у дане султана Сулејмана. И 1552. године или касније дијак Јован је споменут на једном четворојевађељу.
Да ли је у питању исти дијак Јован, који је једно време из Заступа отишао у Тврдош, а после се вратио у манастир Светог Николе, те затим ишао и у Пљевља, остаје отворено питање, али не би било зачуђујуће. Због турске опасности писари су често мењали места боравка, негде су боље дочекивани у манастирима, негде су се селили из других разлога. Крај средњег и почетак новог века су на Балкану врло турбулентна времена, а сасвим је могуће да је Јован Малешевац циркулисао на простору Босне, Херцеговине и Рашке, преписивајући књиге и радећи на ползу народа који је био под туђинском влашћу заједно са својом црквом.
Јован Малешевац је у историју ипак ушао као сарадник Приможа Трубара, словеначког реформатора, који је под покровитељством барона Ханса фон Унгнада, једног од протестантских кнежева, отворио штампарију за (протестантске) књиге на словеначком, хрватском и на ћирилици, односно Windische, Chrabatischeund Cirulische Trukherey. У почетку за старање о ћириличким текстовима одређен је био Антун Далматин, који је у Урах доведен заједно са Стјепаном Конзулом Истранином, како би лекторисали јужнословенске штампане књиге. Ћирилична слова набављена су из Нирнберга, али је први покушај да исти буду коришћени пропао, тако да су морала наново да буду прављена. Будући да је Антун Далматин писао на дијалекту који је био северночакавски са елементима штокавског и икавског, Трубар и његови сарадници у Ураху нису били задовољни како је Антун Далматин обављао лекторски посао, те су желели неког да професионалније и боље лекторише ћирилске књиге. Трубар, зато, у молби љубљанској црквеној општини тражи да неки Босанац или Ускок дође да лекторише књиге, јер би тај најпре знао хрватски и ћирилски.
Једна од најважнијих одлика Лутерове реформације јесте ширење Библије, али и уопште црквених књига на народним језицима. Како је код православног света та пракса позната од раног средњег века, Трубар је и тражио неког искусног зналца који би му помагао у овом пионирском подухвату ширења реформације међу јужнословенским становништвом. Прва жеља Трубару и његовим сарадницима је био Димитрије Србин, некадашњи секретар Цариградске патријаршије који је прешао на протестантизам. Димитрије је чак и желео да помогне коректору ћириличних књига, али је добио позив да дође у Молдавију, где је остварио успешну државничку каријеру.
Напослетку, Примож Трубар је успео да ступи у контакт са Јованом Малешевцем и још једним српским монахом, Матијом Поповићем, за којег се просто само наводи да је из Србије. Јован Малешевац је хтео да помогне у овом подухвату, а чак је и предлагао Влаховићу да се доведе још један свештеник из Венеције, који одлично зна ћирилицу и који би чак и донео сву неопходну опрему за штампање. Малешевац је затражио и путне трошкове за пут из Љубљане до Венеције, како би довео тога човека, али је овај предлог одбијен. Малешевац и Поповић имали су задатак да прво Катихизис објаве ћирилицом (већ је био штампан глагољицом), јер Трубар није веровао Антону Далматину да је у стању да преведе и лекторише овај текст на ћирилици.
Почетком септембра 1561. године Јован Малешевац и Матија Поповић, двојица ускочких, односно српских калуђера дошли су у Љубљану. Били су смештени у кући Ивана Цонцилије, где су боравили готово осам дана. За њих и њихове коње Примож Трубар је платио девет гулдена, а захваљујући брижљиво сачуваним рачунима које је приљежно водио Трубар, зна се како је изгледало путовање Јована Малешевца и Матије Поповића на путу од Љубљане до Ураха, њихови боравци, али и такви бизарни подаци као што су количина вина или пива које су попили. Ова дружина се прво запутила ка Бледу, потом су преко Јесеница и Крањске горе стигли до Линца, где су и потковали ускочке коње. Потом су преко Брунека и Милбаха, као и неких мањих места, стигли у Инсбрук тринаестог дана свог путовања са Трубаром. Онда су преко неколико места стигли у Кемптен, где су боравили два дана и две ноћи и ту је, како се помиње, Матија Поповић попио двадесет мерица вина. У Кемптену су наново потковани коњи и поправљено је и седло, за шта Трубар пажљиво пише износ. Стигли су затим у Меминген, где је Матија Поповић за бољи сан попио једанаест мерица пива, а након тога су ишли даље уз Дунав у Улм и Илертисен. Двадесетог дана путовања дошли су до Зупингена, где су већ били гости код Трубаровог покровитеља и Лутеровог присталице немачкога барона Ханса фон Унгнада. Након скро три недеље коначно су дошли до свог одредишта Ураха, где им је смештај и снабдевање (храну и друго) покрио барон Унгнад, али су сено за коње морали да плате сами, за шта је такође Примож Трубар оставио рачунски запис.
Током октобра 1561. године двојица монаха су се бацили увелико на посао. Трубар је послао писмо краљу Максимилијану где га информише о току припрема на штампање књига на хрватском и на ћирилици, како би могли сви да их разумеју у Хрватској, Далмацији, Србији и Босни. Да би се посао обавио што ваљаније Трубар је послао по људе у Истру, Ријеку, Сењ и Метлику како би нашао оне који су вични хрватској и ћирилској штампаној књизи. Када се враћао у Урах, са собом је повео, како наводи, два ускочка духовника грчке вероисповести, од којих је један био родом из Србије (Матија Поповић), а други из Босне (Јован Малешевац). Дакле, овај податак првог реда јесте указатељ да је Јован Малешевац заиста исти онај који се и у домовини бавио преписивањем и набавком књига, те да се ради о личности која је ове 1561. године већ имала пуне четири деценије искуства у бављењу ћирилским књигама. Кад су долазили у Урах, понели су и одломке Новог Завета на хрватском и ћирилском писму, и већ током октобра Малешевац и Поповић су почели помагати у преводу и лектури Лутеровог катихизиса, али су обећали и да ће помоћи да се поправи већ лекторисани превод Јеванђеља, на који се Трубар изнова жали краљу Максимилијану.
Из преписки словеначких реформатора током ове и наредне године да се наћи много података о Јовану Малешевцу и његовим карактерним особинама. За Малешевца се писало да је мањи (вероватно растом), али много битније да се може искористити за лекторисање и како је веома учен. Иако су можда некад волели да попију, два монаха ипак су остали верни својој православној вери и начину живота монаха у православној цркви. Трубар је сам писао да живе врло аскетски, не једу меса, већ једино рибу, те се због тога за њих морала припремати посебна храна. Стефан/Стјепан Конзул Истранин, још један значајни јужнословенски реформатор, жалио се на Малешевца и Поповића, али их је Трубар увек савесно бранио и писао како су много помогли и како помажу, те како Истранин не зна честито српски ни ћирилицу.
Малешевац и Поповић су у Ураху остали све до почетка 1562. године. Не зна се колико су тачно књига лекторисали, осим Новог Завета и Лутеровог Малог катихизиса. За сваку недељу боравка Унгнад им је зарачунао по један гулден, укупно им плативши 40 гулдена, односно по 20 сваком. Осим тога, добили су још нешто новца и за се свакодневне трошкове. Зна се да су се потписали ћирилицом Хансу фон Унгнаду на потврди да су новац примили, а осим потписа, сачувани су и печати двојице свештеника, који су данас похрањени на Универзитету у Тибингену, односно у његовој архиви. Малешевчев печат представља стилизована српскословенска слова јоту и омегу, изнад које је слово н са лигатуром изнад. Таква слова чине први део његовог потписа, док је Малешевац написано у целини. Пре него што су дефинитивно напустили Урах, барон Унгнад их је још једном позвао и питао да ли потврђују да су преводи Новог Завета и Катихизиса добри, на шта су они устали, ставили руку на груди и свечано изјавили да је све тачно и добро, да су слова у реду, те да је ова ћирилична верзија исправно коригована. Ова верзија Новог Завета штампана је у 2000 примерака.
Марта 1562. године српски су монаси већ били у Љубљани, и вођени су неки разговори о наставку деловања штампарије, док је Трубар у још једном писму истицао како је задовољан обављеним послом. Након маја 1562. године нема више директних података о Јовану Малешевцу, узевши у обзир чињенице колико је дуго био активан у свом послу, може се претпоставити да је и умро у дубокој старости, вероватно и измучен и уморан. Матија Поповић је, изгледа, био жив најкасније до 8. маја 1564. године, када га је због вере убио један други свештеник, односно претукао га је до смрти, али је и тај други био тешко рањен. Изгледа да је колала гласина да је Матија Поповић прешао на протестантизам, па да је зато пострадао.
Малешевчево дело није оставило значајнијег трага у историји, јер Срби нису прешли на протестантизам, нити је он, како је на почетку речено, дао неке резултате код православних уопште. Али, ипак, један траг деловања Јована Малешевца, ове интригантне личности српске историје, постоји до данас. Један примерак Новог Завета се данас чува у Сентандреји, међу рукописима који припадају библиотеци Епархије будимске Српске православне цркве. Наслов ове књиге је Први дел Новог Тештамента, а ова књига садржи и посвету барону Унгнаду, на немачком и српском језику, који прати предговор. Затим следи порука и нека врста предговора Мир и всако добро свим хришћанима, који су писали Трубар, као и Антун Далматин и Стјепан Конзул, а тек онда прави предговор, К чтацу. Након њега иде увод о Светом Писму, па јеванђеља. Пре сваког од њих дат је животопис самих јеванђелиста. Наредни је предговор Делима апостолским и друга дела апостола Луке. У Другом делу Новога Тештамента садржане су апостолске епистоле, као и Сума Светога Павла, дакле реч је о посланицама Светих апостола. Ова књига је вредан споменик до данас узајамних веза Срба са раним протестантизмом, јер осим Ханса фон Унгнада, за Јована Малешевца и друге Србе који су у то време сарађивали са раним реформаторима, знао је и Филип Меланхтон, најближи сарадник Мартина Лутера. Ови су људи себе на тај начин уградили у светске токове историје.
Остави коментар