ЈОВАН ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА И ЊЕГОВО ДОБА

Aутор: др Mилoш Сaвин, историчар

О судбини Европе одлучивао је поход који су Османлије 1683. покренуле на Беч. Под командом великог везира Кара-Мустафе, око 100.000 војника кренуло је из Једрена, а на путу су им се придружиле татарске снаге које је предводио кан Мурад Гирај. Пустошећи све пред собом, ова огромна војска стигла је пред зидине Беча, чија је одбрана бројала нешто више од 10.000 људи. Упркос надмоћнијем непријатељу, те епидемијама великих богиња и дизентерије унутар зидина, одбрана Беча је одолевала до 12. септембра, када је са Каленберга уследио победоносни јуриш велике хришћанске војске на челу са пољским краљем Јаном Собјеским, која је потом продрла у Угарску и 1686. опсела Будим. Угарска престоница је након 145 година ослобођена од османске власти, а управо тада се први пут на историјској сцени појавио Јован Поповић Текелија, о чему сведоче записи водећих аустријских војсковођа тога доба, Евгенија Савојског и Лудвига Баденског.

О пореклу родоначелника ове знамените српске породице и данас постоје дилеме у нашој историјској науци. Сава Текелија у биографији руског генерала Петра Текелије пише да су његови преци пореклом из Србије, где су држали Текију и околна места, а да су у Угарску прешли много пре патријарха Чарнојевићa. Алекса Ивић је мишљења да су Текелије пореклом из села Тукуље, недалеко од Будима, те да се на овој чињеници заснива њихово презиме, што је прихватио и чувени Јован Радонић. Књижевник Вељко Петровић је спајао ове две теорије у једну, сматрајући да су Текелије и пре Велике сеобе Срба прешле из Текије на Дунаву у Тукуље код Будима. Међутим, оно што сигурно јесте да је Јован Поповић Текелија рођен око 1665. године у Чанаду. Као младић је приступио аустријској војсци приликом ослобађања Будима, предводећи чету коју су чинили Срби из будимске околине. Крајем јула 1688. аустријске снаге су опселе Београд, а у борбама које су трајале до 6. децембра и које су изазвале велики одјек међу чланицама Свете лиге, веома важну улогу имали су српски шајкаши, док Јован Поповић Текелија, као награду због исказаних способности, добија чин капетана. Због доброг познавања терена, односно „оних крајева”, убрзо је постављен за предводника, тачније главног извиђача читаве царске војске, те граничног капетана у Чанаду и Сенти.

Међутим, ратна срећа је врло брзо окренула леђа аустријској војсци. Схвативши успехе Хабзбурга на балканском бојишту као претњу, француски краљ Луј XIV се одлучио да погази споразум који је неколико година раније потписао са царом Леополдом. Француска војска је врло брзо прешла Рајну, заузела и попалила неколико важних градова, што је у Бечу изазвало панику и проузроковало повлачење најбољих команданата са Балкана попут Карла Лотариншког и Лудвига Баденског. Упркос устанку српског народа и продору до Скопља, аустријске снаге заузимају дефанзиван став, што ће искористити османске трупе под вођством великог везира Мустафе Ћуприлића и повратити Ниш, Видин, Смедерево и Београд. У страху од турске одмазде, немали број Срба напушта територију Старе Србије и насељава празна подручја јужне Угарске. Пошто се ситуација поправила након што су на њихову страну стале Енглеска и Низоземска, Хабзбурзи су поново могли да се посвете рату против Османлија и на бојиште се вратио Лудвиг Баденски  који је августа 1693. однео победу у „најкрвавијој бици столећа” код Сланкамена. Међутим, након османске победе код Лугоша, команду над аустријском војском преузима чувени принц Евгеније Савојски.

Постепено прикупљајући своје трупе, Савојски је 1697. опрезно пратио османске снаге које су се под командом султана Мехмеда II кретале уз десну обалу Тисе ка Сегедину. Међутим, како је Сегедин био добро утврђен, османске снаге су одустале од опсаде и кренуле ка Ердељу, а 10. септембра су стигле до Сенте коју су опљачкале и спалиле, а на месту где се налазило речно острвце почеле да постављају понтонски мост преко Тисе. Све то је пажљиво осматрао граничарски капетан Сенте, Јован Поповић Текелија, и одмах о томе известио Савојског који се налазио у логору код Бечеја. Не би ли спречио Турке да пређу у Банат, Текелија је, као одличан познавалац терена и „управљајући пут свој по звездама”, по ноћи спровео два мања одреда до непријатељских положаја. Они су имали значајну улогу у победи коју је Савојски извојевао сутрадан, 11. септембра 1697. године, при чему је погинуло 25.000 противничких војника, неколико санџак-бегова, паша, па и сам велики везир Мехмед Елмас-паша, док је османски султан једва извукао живу главу. Након овог пораза, Порта је била приморана на преговоре који су дуго трајали, а мир орочен на 25 година је коначно склопљен 24. јануара 1699. у Сремским Карловцима.

Захваљујући личној храбрости и показаним способностима у бици код Сенте, капетан Јован Поповић Текелија бива 1698. унапређен у команданта Поморишке војне крајине са седиштем у тврђави у Араду, где је под својом непосредном командом имао 300 пешака и 200 коњаника. Поред војничких обавеза, Текелија је покренуо и низ градитељских подухвата везаних како за тврђаву, тако и за саму варош. Пошто је Арад након 1699. постао део Војне границе, Текелија је додатно ојачао бедеме тврђаве, а потом је 1702. подигао своју задужбину, цркву Светих апостола Петра и Павла, а која је данас најстарији објекат у Араду и место где се налази гроб Саве Текелије. Са витким звоником, фрескама, ризницом, архивом и богатом библиотеком, ова црква представља и место окупљања српске заједнице у граду на Моришу.

Међутим, мир у Хабзбуршкој монархији није дуго трајао. Текелију је у Араду 1703. затекло избијање мађарске ребелије, односно покрет куруца које је предводио Ференц II Ракоци. Наиме, након што су ослободили Угарску од Османлија, Хабзбурзи су се непријатељски односили према протестантском мађарском становништву и наметали му велике глобе, док су са друге стране давали повластице Србима који су постали чувари хабзбуршких граница. Циљ устанка је било уједињење Ердеља и Угарске у самосталну или аутономну целину у оквиру Хабзбуршке монархије. Ракоци је изабрао прави тренутак за покретање устанка, јер је у том тренутку трајао рат за шпанско наслеђе између Хабзбурга и Француза који су у том тренутку продирали према Бечу. Ракоци је стога сакупио 70.000 устаника – куруца и такође кренуо према Бечу како би се спојио са француским трупама. У таквој ситуацији, обе зараћене стране тежиле су да к себи привуку Србе који су се током рата са Османлијама показали као добри борци. Беч је у томе био успешнији јер су са Србима имали правну спону у виду Леополдових привилегија, а успели су да придобију и истакнуте личности, делећи им племићке титуле и поседе. Оберкапетан Јован Текелија добија племство 16. марта 1706. године, а један допис Ратног савета у Бечу принцу Евгенију Савојском од 23. априла несумњиво показује да је то учињено не би ли се наградила и продужила његова верност Хабзбурговцима. Како се са предајом дипломе каснило, Ратни савет је тада затражио да се овом прослављеном команданту српске милиције диплома што пре достави, а заједно са њом и златни ланац са Текелијиним ликом. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јанку, Михајлу, Јелени, затим и његовом брату Стевану (Остоји) и његовој породици.

У међувремену, куручка војска је почетком лета 1703. продрла у територије на којима су живели Срби. Крајем јуна су пустошећи све пред собом упали у „Расцију”, односно Бачку, где су заузели Бач и Тител, а потом су кренули ка Сегедину. Међутим, тамо су их одбиле здружене снаге царске војске и српских граничара, који су се са куруцима сукобљавали и на другим локацијама. Најпре су Текелијини поморишки граничари спречили куруце да код Чонграда пређу Тису и поново упадну у Бачку, да би 26. јуна један одред арадских, ђулских и јенопољских граничара са Текелијом на челу упао на север бихарске жупаније. Тамо су потукли куруце под командом Андраша Бонеа, након чега су заузели и спалили Диосег, Бонеово седиште, као и околна места. Текелијини граничари су потом наставили да крстаре територијама бихарске, бекешке и солночке жупаније, а у лето 1704. године извршили су успешан напад на Ракоцијевог емисара који се упутио ка Османлијама, при чему је дошло до сукоба са османским граничним јединицама. Његови упади, који су заправо представљали насилно извиђање, навели су Дворски ратни савет да Текелији доделе чин пуковника. У пролеће 1705. године Текелија је предводио граничаре који су успешно деблокирали Велики Варадин и Пошпек, након чега су прешли Тису и опустошили Кунхеђеш и Мадараш. Иако га је спасао од куручке опсаде, Текелијино деловање на своју руку се није допало команданту Великог Варадина, Францу Колони, као ни арадском генералу Шлику који га је бацио у затвор. Међутим, разумевања за Текелију имао је Евгеније Савојски који је наложио да се он одмах пусти на слободу.

За Ракоција је 1706. била година највећег успеха. Груписање његових трупа према Аустрији оставило је доста небрањеног простора што су Текелијини граничари и Срби из Ердеља искористили и продрли све до Кошица у данашњој Словачкој. Дејства поморишких граничара трајала су све до касне јесени, да би се обновила у пролеће 1707.  године, при чему је највећи одјек имао упад у Кечкемет. Поморишани су том приликом побили тамошње куруце, као и четири стотине цивила, опљачкали бројне домаће и стране трговце, те на крају попалили велики број објеката. Овај подухват је приморао куруце да пошаљу део трупа како би се успоставио ред у позадини, а потом је нападнут Арад који је успео да се одржи захваљујући храни коју је достављао Текелија. Међутим, како је следеће године избила куга у арадској тврђави, Текелија се са граничарима преселио у варош што су куруци искористили и током јула 1708. поново напали. Јован Поповић Текелија је том приликом рањен и одведен у заробљеништво заједно са братом Стефаном (Остојом). Годину дана је провео у мункачкој тврђави, да би након преговора и интервенције Савојског дошло до размене Јована Текелије за Ференца Деака, а потом и Стефана Текелије за Жигмунда Хорвата. Одмах по ослобађању Текелија се поново вратио војевању, а ускоро су куруци у бици код Тренчина доживели преломни пораз, након чега су њихови редови почели да се осипају, да би их на крају докрајчила куга која је избила 1709. године. Устанак је окончан 1711. године миром у Сатмару, без обзира на то што су неки Срби стекли племићки статус, последице по народ биле су катастрофалне.

Текелија се након Ракоцијевог устанка посветио санирању штете које су претрпели тврђава и варош у Араду. Међутим, српски граничари нису дуго могли да живе у мирнодопским условима. Након победе над Русима код реке Прут и повратка Азова под своју контролу, Османско царство било је спремно за нови рат са Хабзбурзима. Прво је велики везир Дамад Али-паша напао млетачке поседе на Пелопонезу, а потом је уследио неуспешни напад на Крф. Како је смрт Луја XIV ослободила Беч страховања од могућих заплета на западу, високи аустријски војни кругови, а посебно принц Евгеније Савојски, почели су да се залажу за нови рат са Турцима у савезу са Венецијом. Споразум о антитурском савезу две силе склопљен је 13. априла 1716, а потом је Хабзбуршка монархија затражила од Порте поновно успостављање стања створеног миром у Сремским Карловцима. Међутим, Порта је одговорила слањем војске према Угарској.

Било да је реч о Петроварадину, Темишвару или Београду, српске милиције су се поново истицале у биткама из којих је принц Еуген Савојски изашао као победник. Када је тежиште војних операција аустријске војске пренето у Банат, поморишки граничари су имали задатак да крстаре по османској позадини и спречавају дотурање помоћи опседнутом Темишвару, а њихове ратне трошкове покривао је Текелија из свог џепа, због чега је изгубио велики део своје имовине. Када је 1718. потписан мир у Пожаревцу, којим је Хабзбуршка монархија добила нова територијална проширења, Текелија је покушао да капитализује своје држање током рата, позивајући се на чињеницу да је сам финансирао војску којом је командовао. Као награду за себе и своје потомке, Текелија је тражио поседе, обећавши заузврат доживотну верност цару. Молбе су му услишене 1720. када су он и његови потомци добили на доживотно коришћење поседе у Араду, а годину дана касније добија имање Иратош, спахилук Свети Павле, пустаре Визеш и Кевермеш. Међутим, Јован Поповић Текелија је у наградама за своје ратне заслуге могао да ужива свега неколико месеци – умро је са чином обрштера (пуковника) у зиму 1722. године у Араду. Иако су наследили имовину која је тада износила преко 16.000 форинти, Текелијини потомци су имали великих проблема са властима пошто су им одузети Иратош и Свети Павле, али је Текелијина удовица Еуфросина успела да их поврати.

У наредним деценијама Текелије ће важити за једну од најзнаменитијих српских породица у Хабзбуршкој монархији, а склоност ка војничком позиву биће њихова главна одлика. Јована Поповића Текелију на положају команданта поморишке милиције заменио је његов брат Стефан (Остоја) Текелија. Јованови синови су такође били официри: Ранко и Михаило су имали чин капетана, док је Јанко 1731. године наследио свог стрица Стефана на месту команданта. Највећу војну каријеру направио је Ранков други син, Петар Текелија, који је 1748. напустио Аустрију и прешао у Русију, где је догурао до чина генерал-мајора и ордења Светог Георгија и Свете Ане. Међутим, парадокс је да најзнаменитији члан ове породице, Сава Текелија, неће наставити путем којим су ишли његови преци. Своје место у историји српског народа он ће стећи културним, просветним и добротворним радом.