Јубилеј цара Стефана Душана – 670 година од смрти

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Током 2025. године, осим великог јубилеја посвећеног 850 година од рођења Растка Немањића – Светог Саве, те 790 година од његовог упокојења, вреди поменути и обележити и 670 година од смрти цара Стефана Душана, ван сваке сумње најмоћнијег српског средњовековног владара. Цар Душан је у српској свести и колективном памћењу добио готово надљудске обрисе. О њему се испредају легенде да је био висок преко два метра, приказ Душана у култури сећања је полумитски. Реч је о понекад суровом владару, бескомпромисном војсковођи који је Србије извео на три мора, а након чије смрти се она свела на три Мораве. Неретко се може чути и то да би и његов Законик требало примењивати у савременом друштву.

Сви ови, понекад крајње надреални, прикази цара Стефана Душана Немањића нису само тек пуки плодови маште и фикције занесењака. Они показују и једно, иако некад претерано, ипак одушевљење једном без сумње важном личношћу не само историје средњовековне Србије, већ и доброг дела Европе. Због свега тога ова 2025. година је прави тренутак да се још понешто о њему каже. Медијевистика, као и цела историографска наука, непрекидно напредује. Нове интерпретације извора, али и њихова нова издања, утичу на то да се поједини аспекти сагледавају другачије него раније. Уз то, напредак и помоћних историјских наука и других сродних дисциплина, првенствено археологије, као и филологије и лингвистике, историје књижевности, те историје уметности у многоме помажу да се што је верније могуће реконструишу и живот и дело самога цара Стефана Душана, као и епоха у којој је деловао.

Стефан Урош IV Душан, како гласи његово пуно име, најмоћнији владар из српске средњовековне династије Немањића рођен је највероватније око 1308. године. Директна потврда за ову годину у изворима додуше не може се наћи. Овај податак извучен је из једне напомене која постоји посредно преко византијског писца Нићифора Григоре. Он  је тврдио да је Стефан Душан имао 22 године када је дошао на власт. Постоји, међутим, и мишљење у историографији да је рођен 1311/1312. године. Као што је добро познато његов отац је био српски краљ Стефан Урош III, познат као Дечански (1321–1331), а мајка бугарска принцеза Теодора Смилец, ћерка бугарског цара Смилеца. Душан је као краљ владао од 1331. до 1346. године, а од потоње године до 1355, када је и умро, носио је царску титулу.

Због унутрашњих неприлика у Србији у доба краља Милутина (1282–1321) и сукоба који је овај српски владар имао са сином Стефаном (касније Дечанским), и млади Стефан Душан је са оцем био у прогонству. Као нека врста таоца послат је са оцем да проведе неколико година у Цариграду. Стефан Дечански је, према његовом житију, боравио у манастиру Пантократору, те је сва прилика да је и Душан тамо био. Овај боравак неки истраживачи тумаче као прилику где се млади Стефан Душан упознао са Византијом и њеним обичајима, али где је могао да се упозна са идеологијом Источног римског царства, те узвишеношћу и значајем саме царске титуле и Византије као наследнице римских царева и хришћанске васељенске царевине. То питање остаје отворено, јер за њега нема никаквих директних изворних доказа, али јесте чињеница да је, слично првом бугарском цару Симеону (владао 893–927), боравак на византијском двору могао да има одлучујући утицај на формирање светоназора тада младог српског принца Стефана Душана.

Када су се Стефан Дечански и краљ Милутин измирили, а нарочито када је Милутин умро крајем октобра 1321. године, у борбама за престо тријумфовао је баш Стефан, победивши полубрата Константина, као и брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина. Сходно већ важећим обичајима у српској средњовековној држави, у Зету је послат Стефан Душан, који је понео и титулу младог краља у овој древној српској области. Током 1328/1329. године букнуо је сукоб са босанским баном Стефаном II Котроманићем, а сам босански владар је записао како се једва спасио у овом рату. Овај запис угледног босанског владара сматра се првим поменом Стефана Душана као ратника, који је као млади краљ морао да се сукоби са босанским баном око спорних територија у Захумљу. Ова област је и у наредном периоду била јабука раздора између две српске државе, а Душан је и као владар имао проблеме око ње. У Зети, где је владао, имао је своје људе међу којима су се истицали војвода Младен, војвода Војин и челник Ђураш. И Дубровник је већ тада био у Душановом фокусу. У каснијим деценијама, он му је био битан ослонац, а Република Светог Влаха била је међу ретким која је Стефану Душану признала царску круну. Разгранати односи Душана и Дубровника започели су ипак сукобом. Повод њиховог спора били су неки Душанови људи и посебно његов одани човек Брајко Бранивојевић са својим рођацима, које су Дубровчани касније и утамничили.

Свакако најважнији моменат у каријери младог краља Стефана Душана јесте 1330. година и чувена битка код Велбужда у којој је српска војска, чијим је једним делом врло успешно командовао сам млади краљ Душан, сатрла бугарске трупе, а на бојном пољу живот је изгубио и сам бугарски цар Шишман. Душан је тада показао да је изврстан војсковођа и борац од ауторитета.

Подстакнут вероватно од зетске властеле, али и због жеље да завлада Србијом, Душан се одметнуо и сукобио са оцем. Стефан Дечански је свргнут и бачен је у тамницу у Петричу, данас локалитет Велики Петрич код Урошевца. У затвору у звечанској тврђави, где је Дечански пребачен, овај владар је и изгубио живот, а околности под којима се то десило нису баш најјасније, с тим што у неким изворима постоје индиције да је сам Душан стојао иза егзекуције свог оца. Извесно је да је Стефан Душан знао шта се догодило, али да сам није учествовао у погубљењу свог оца.

На празник Рођења Пресвете Богородице – Мала Госпојина, 8. септембра 1331. године у цркви близу Сврчина, Стефан Душан је крунисан за краља. На самом почетку владавине ојачано је 1332. године савезништво са Бугарском, тако што се оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Тако је успостављен трајни мир са овом суседном државом. Освојена је, потом, и Струмица и то је заправо заметак великих Душанових освајања. Године 1333. издата је повеља у Пологу, којом је уз данак санкционисано уступање Стона и Пељешца Дубровнику чиме је краљ Стефан Душан желео трајно да реши ово спољнополитичко питање. Ширење на рачун Источног Римског царства огледало се у освајању Касторије (Костура), а ускоро су пала и два врло значајна града, Прилеп и нарочито старо црквено средиште, град Охрид. Иако је Душану у фокусу увек била Византија, нису престајали ни сукоби на северу, најпре са угарским краљем Карлов Робертом (1301–1342) а од 1342. године са Карловим наследником, и најмоћнијим средњоевропским владарем Лајошем Великим (1342–1382), оба из династије Анжујаца. Убрзо на почетку владавине већ 1334–1335. године успостављена је на кратко први пут граница на Сави и Дунаву. Стални ратови са Угарском, вођени најпре око Београда и Мачве исцрпљивали су северну границу Србије. Она је крајње нејасна, а Лајош Велики је једини владар, уз османске, који је на крају изашао као победник са Душаном. Када се сагледа и просопографија угарских великаша које су Карло Роберт Анжујски и Лајош Велики слали у походе на Србију, јасно је да је и за Угарску ово спољнополитичко питање имало велику важност.

Србија од времена краља Милутина најбоље користи ситуацију у Византији и непрекидно шири своје границе на рачун Ромејскога царства. Грађански ратови који бесне унутар династије Палеолога за српску државу донели су низ успеха, а у доба Стефана Душана то је доживело врхунац. Када је 1341. године у Цариграду дошло до сукоба око регентства малолетног цара Јована V Палеолога, на крају је струја на челу са царицом-мајком Аном Савојском надјачала великаша Јована Кантакузина. Стефан Душан је искористио прилику те је уследио и његов нови напад на Македонију. Јован Кантакузин, кога су заобишли приликом формирања регентства, дошао је краљу Душану и њихов сусрет се догодио у Приштини. Покушали су заједно да наставе освајања, заузимањем кључног града Сера и Димотике, али без успеха.

Раскинувши савез са Кантакузином, због подршке коју је овај потоњи добио у Тесалији, Душан је наставио да се меша у унутрашње ствари у Царству. Душанова освајања су настављена. У састав његове државе ушли су цела Албанија, посебно градови Кроја, Берат, Канина, као и у Грчкој Костур. Променио је и страну у грађанском рату у Византији те је потписао споразум са регенством у Цариграду и подржао легитимног цара. У све су били умешани и млади Турци Османлије који су помогли Кантакузину. Српске трупе су доживеле први велики пораз од Турака код Стефанијане 1344. године, где су Османлије, као савезници Јована Кантакузина готово сасвим сатрли српску коњицу. Дакако, овај пораз није зауставио Стефана Душана. Коначан пад стратешки кључног града Сера септембра 1345. године довео је до тога да се Душан представљао у једном писму као fere totius imperii Romaniae dominus.

Цела Света Гора нашла се под српском влашћу, као и комплетан Халкидики и југоисток Македоније, практично цела област сем Солуна. Сви услови за проглашење Царства су се остварили, сем чињенице да је цара могао само да крунише патријарх. Стефан Душан је најпре испословао проглашење патријаршије и уздизање свог логотета и архиепископа Јоаникија на ранг патријарха. Проглашење царства десило се на Божић 1345. године, док је у Скопљу на Васкрс 16. априла 1346. године Стефан Душан крунисан за цара Срба и Грка, из руку српског патријарха Јоаникија, трновског (бугарског) патријарха и уз подршку Свете Горе, охридског архиепископа и других присутних архијереја. Рушењем хијерархије средњовековног света Стефан Душан је, према оновременим схватањима, био заправо узурпатор. Међутим, он је био једини српски владар који је издавао грчке повеље и нова царска идеологија била је преузета из Византије. Али, због присвајања грчких црквених области дошло је и до сукоба са Цариградском патријаршијом и 1350. године васељенски патријарх Калист је цара, царицу, патријарха и свештенство одлучио од цркве. Иако постоје тумачења да је у питању анатема, новија научна истраживања су ипак утврдила да се ради о одлучењу, блажој црквеној казни (епитимији).

Душанова царска титула у очима савременика је, пак, била углавном прећуткивана или једноставно није разматрана.

За цара су га прихватили: Венеција (ословљавају га и као цар и краљ), Дубровник, Босна. Интересантно је, међутим, истаћи и повељу легитимног византијског василевса Јована V Палеолога Хиландару где он српског владара назива царем, додуше, Душана он овде јасно и недвосмислено сматра само царем (василевсом) Србије. Ово је, ипак, јединствен случај у византијској пракси, али и на одређени начин потврда легитимитета са највишег места – од законитог византијског цара. За цара Душана, пак нису сматрали нити му царство признали: Византија (сви писци тога времена га називају краљем), затим Угарска, папство, али и Дубровник и Босна у писмима Угарској и папи, Душана, сходно схватању тог времена, називају краљем. Папски утицај је ту очигледно играо важну улогу и у Угарској и другде. Наиме, и чешки краљ, немачки цар, а најпознатији као градитељ Прага Карло IV Луксембуршки је у свом писму такође Стефана Душана назвао краљем. Душанова политика према папству била је крајње опортуна, као и његових претходника на српском. О његовим намерама да наводно стане уз папу, прими унију, чак и римокатоличанство, знао је и Карло IV Луксембуршки. Он фебруара 1355. године шаље писмо Стефану Душану у коме га назива краљем Рашке, али и што је још занимљивије наводи како су њих двојица обојица Словени који говоре истим језиком и користе га и у богослужењу. Душанов опортунизам се и огледао у намери да буде проглашен за капетана хришћанства, али и да му Венеција помогне у освајању Цариграда. Ништа се од тога није остварило.

Освајања нису завршена проглашењем царства. Редом су падали Јањина, Арта, Епир и Тесалија у периоду 1346–1348. године. Тиме је заокружена територија Душановог царства, у коме је проведена убрзана византинизација. Бројне ромејске титуле, церемонијали и други видови утицаја били су очигледни у држави цара Стефана Душана. Титуле деспота, севастократора, цезара и логотета постале су свеприсутне међу српском и властелом другог порекла у Душановој Србији.

Најтрајније Душаново дело је његов Законик, донет 21. маја 1349. године у Скопљу, а допуњен 1354. године. Раније се говорило да је допуњен на неком сабору у Серу, али о томе нема никаквих извора, зато је најбоље рећи допуњен пет година доцније. Укупно има 201 члан (135 у Скопљу и допуњен са 66) од којих је 38 чланова о цркви; 25 о властели и који превасходно кривично право обрађује. Мало је одредаба грађанског и приватног права, а учињена су и мања груписања осталих чланова. Синтагма Матије Властара је преведена у то време на српскословенски и уз Душанов законик представља значајан напор сређивања унутрашњих прилика у држави. Сачувана су чак 24 преписа Душановог законика.

Као и сви Немањићи и Душан је био велики ктитор. Помагао је штедро Хиландар, што се види из низа повеља. Цар Стефан Душан био је ктитор манастира Светих Архангела код Призрена, који су требали да буду његов маузолеј и које је богато обдарио. Због присвајања грчких црквених области, односно канонских црквених преступа, Стефан Душан није проглашен за свеца, а око њега се није развио никакав култ. Штавише, упркос томе што је у његово време српска средњовековна држава на врхунцу, црквени кругови нису допуштали јачање било каквог култа и Душаново место у култури сећања се развило тек касније. Данас, 670 година након његове смрти, он важи као најмоћнији српски владар, а слика о њему доведена је готово до савршенства. Ипак, ова годишњица је и прилика да се ревалоризују извори и историографија и о добу цара Стефана Душана критички аргументовано расправља.