Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Ове године се навршава 675 година од доношења Душановог законика и 670 година од његове допуне. Ова тема представља неисцрпан извор за проучавање целокупног српског средњег века. Стога не треба да чуди што се овом темом већ дуги низ деценија баве најзначајнији српски историчари и правни историчари, као и други научници. Поменимо само име Стојана Новаковића, Павла Јосифа Шафарика, Николе Радојчића, А. В. Соловјева, Теодора Тарановског, па све до савремених проучавалаца Срђана Шаркића и посебно у најновије време београдског професора средњег века Ђорђа Бубала.
Српска средњовековна правна традиција се може пратити од времена Светог Саве и његовог Законоправила, односно Номоканона. Српске приморске земље, посебно градови Дубровник, Котор, Будва, Скадар имали су своју правну регулативу. Врхунац српске средњовековне правне делатности је ипак законик који је издао српски краљ и цар Стефан Душан (1331–1355). Након великих освајања византијских територија, Душан се за цара прогласио на Божић 1345. године, а на Васкрс 16. априла 1346. године се крунисао за цара у Скопљу, док је нешто пре тога проглашена и српска патријаршија. Новонастале околности, ширење државе и темељне промене које су се десиле у државном и друштвеном уређењу Србије условиле су потребу да се донесе један свеобухватни правни документ, па је зато пре нешто више од шест и по векова Стефан Душан и донео законик.
Душанов законик је тако садржао укупно 201 члан. Првих 135 чланова донети су 1349. године у Скопљу, а допуњени пет година касније (чланови 136–201) у Серу. Често се у историографији, али и међу информацијама за ширу јавност, налази податак да је допуна уследила на неком сабору у Серу, али модерна историографска наука је давно утврдила да такав сабор није никада ни одржан, те да је сам законик просто допуњен неколико година касније, 1354. године у Серу.
Душанов законик није у потпуности оригинално дело, постоје бројни извори из којих су чланови преузимани: старо словенско и српско обичајно право, затим Савино Законоправило, раније повеље српских владара, надасве и византијско право, као и статути приморских градова. Вреди само укратко напоменути да су и Котор и Будва, као и Улцињ, имали развијену правну традицију и своје градске статуте. Осим тога, српској средњовековној правној науци због небројених веза са Дубровником и те како је био познат и Дубровачки статут из 1272. године. Ипак, свакако одлучујући утицај је византијска правна традиција, која се, пак, са своје стране, наслањала на римско право. Тиме су бројни правни транспланти из римског права преко византијског ушли и у српски средњи век.
Будући да постоји велики недостатак српских средњовековних извора, не само за правну историју, него и уопште, Душанов законик представља прворазредни историјски извор. Наиме, упркос чињеници да је то у основи правни документ, те да би се њиме суштински примарно имали бавити правни историчари, недостатак извора и озбиљне лакуне у нашим сазнањима везаним за српско средњовековно друштво, положај одређених слојева, те целокупну социјалну стратификацију, доводи до тога да је Душанов законик кључан извор за многе аспекте српског средњовековног друштва. Законик је важио на целој територији државе, а тежило се да се законом регулишу сви друштвени односи. Законик је изнад цара, те га треба примењивати чак и ако неко царево наређење није у складу са законом. Судије су требале да суде по Законику, а не у страху од цара, како и сам Душан наводи.
Првих 38 чланова Душановог законика се односе на положај цркве и регулишу се питања у вези са свештеницима и црквеним поседима. Цар овим закоником штити хришћанску (тачније православну) веру у држави, те саму цркву и њен врло велики имунитет који је имала у правном систему средњовековне Србије. О томе колико је тај положај био повољан сведочи и оновремена изрека да је поповска капа слободна. Чланови 39–63 односе се на положај властеле, док се чланови 64–83 тичу правног положаја себара, односно зависног становништва у средњовековној Србији. Душанов законик садржи у мањој мери одредбе из црквеног и грађанског права, а његовим доношењем није престао да важи Савин Номоканон.
Остали чланови углавном регулишу одредбе кривичног права и судског поступка, али нису поређани по неком систему. После прописа о државном и друштвеном уређењу, у Душановом законику највише је одредаба о кривичним делима и казнама. Закоником су предвиђене већином врло строге казне за крађе и разбојништва, за паљевину у селу и ван села, за повреду туђих граница и уопште повреду туђе земљишне својине. Душановим закоником се прописују казне и за кривична дела против личности, за убиства, за телесну повреду, силовање, као и за увреду, и то и делом и речју, што је посебна занимљивост. Најзад, Душанов законик, нарочито у првим својим члановима, наређује да се казне сви они који раде против цркве или на било који начин не поштују црквене прописе. Посебно се кажњава јерес и то нарочито прелаз из православља у римокатоличанство и пропаганда римокатоличанства, што је вероватно одблесак византијске правне традиције. У законику се користи термин јерес латинска, и то је врло редак пример таквог називања римокатоличанства у српским средњовековним изворима. Сам Стефан Душан је имао врло добре односе са римокатоличким земљама и папством, а у земљи је и живео известан број римокатолика.
Законик, надаље, санкционише вађење из гробова и спаљивање мртваца, као и свако сујеверје, коме се црква оштро противила од настанка хришћанске вере. Све су ово јасна сведочанства да су бројни пагански ритуали и обичаји и даље постојали и били живи међу српским становништвом. Поједини научници сматрају како је ово алузија и на постојање веровања у вештице или вампире у средњовековној Србији, што је свакако тема о којој се може полемисати. Подсетићемо, Византија није имала ту традицију, иако се понекад помињало да вештице не постоје. Слично се односи на све земље проистекле из византијског културног круга. Но, Србија је увек имала и одређене специфичности, тако да су нека веровања била сигурно укорењена више него другде. У Душановом законику се спомиње и казна за сваког ко изговори бабунску реч, што се вероватно односи на проповеди богумила. То значи да је и ово учење осуђено као јерес још од времена Стефана Немање, те је било присутно и даље у средњовековној Србији. Будући да границе у средњем веку нису значиле исто што и данас, као и то да је кретање људи било другачије, него како ми то данас посматрамо, у тим миграторним, економским и другим кретањима из Босне или ка Приморју свакако је могло бити и неких дуалистичких јеретика, припадника тзв. цркве босанске и патарена.
Казне у Душановом законику су биле разноврсне, најчешће су примењиване имовинске казне, односно глобе у новцу или у стоци, те телесне казне као што су сакаћење, одсецање обеју руку, језика, сечење носа и ушију, затим ослепљивање, жигосање по образу или паљење косе по глави и бради, и дакако батинање. Ред у наслеђивању властеоске баштине (поседа) регулисан је Душановим закоником на тај начин да ако властелин умре, његову баштину наслеђују његова деца, а ако нема деце, онда га наслеђују рођаци до осмог степена побочног сродства. Свештенички син могао је наследити газдинство свог оца само у случају ако би се спремао и он сам за свештенички позив. Слично томе ако би занатлија имао више деце, његов занат и његово имање наслеђивао би само један син који би изучио занат, а остали су морали радити као меропси, што је била категорија зависног становништва, која је била у најповољнијем положају у средњовековној српској држави Немањића.
Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Стефан Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка.
Као што је речено, Душанов законик није баш сасвим оригинално дело, а није ни Душан једини европски владар који је уређивао правне односе у својој земљи. Ради се о једном од бројних законика тога доба, а паралеле се могу наћи у Чешкој, Угарској, Светом Римском царству и Русији где су такође у ово време доношени бројни законски прописи. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику. Нема ниједног члана који би давао властели прилику да се побуни против владара уколико би били незадовољни неком његовом одлуком или владавином. У томе је и велика разлика између овог најважнијег српског правног списа средњег века и енглеске Велике повеље слобода, или угарске Златне буле. Цар Стефан Душан није очигледно био ни приморан да донесе Законик, те стога није ни било одредаба о томе да властела може да свргне цара.
Оригинал законика није сачуван, а постоји 25 преписа од којих је најстарији струшки рукопис, нађен у Богородичином манастиру у Струги, који потиче из 1373. или према неким мишљењима из 1395. године и слабо је очуван. Ова потоња година је исправнија, а научно најисправније би било рећи да се најстарији препис Душановог законика датује у последњу деценију XIV века. Датација је извршена према воденим знаковима на рукопису. У њему је садржано сто чланова, а сам рукопис је 1845. године пронашао у Струги руски слависта Виктор Иванович Григорович. Назив струшки дао му је чувени српски правни историчар Валтазар Богишић, дакако према месту где је нађен. Следећи по старини су атонски, студенички, ходошки и хиландарски рукопис Душановог законика, а сва четири потичу из XV столећа. Осим раваничког поменимо и раковачки, настао око 1700. године. У њему се налази последњих 12 чланова и Реч цара Стефана Душана дата уз Законик.
Душанов законик је имао и снажну рецепцију, посебно у доба када су Срби били под страним властодршцима. За историју Срба у Угарској, пре свега у Војводини, постоји неколико занимљивих података везаних за Душанов законик. Наиме, врло брзо после сеобе 1690. године донет је, али никада није формално ступио на снагу, Подунавски закон, односно Законик Срба у Доњем Подунављу. Законик Срба у Средњем Подунављу је црпео своје чланове из Номоканона Светог Саве, и иако није никада постао правоснажан, показује жељу Срба који су били свеже досељени на тло Хабзбуршке монархије, али вероватно и оних који су ту боравили у османско доба, да регулишу своје односе. Овај рукопис се чува данас у Шафариковој збирци у Прагу, у тамошњем Народном музеју. Оно што је за ову тему од изузетне важности јесте да је овај законик дописан другим рукописом после раваничког преписа Душановог законика и српскословенског превода Јустинијановог закона. Сам раванички препис је 1831. године објавио речени учени слависта Павле Јосиф Шафарик.
И прве вести о Душановом законику у српској историографији, и уопште историји и култури, долазе од Срба са југа Угарске. Први подаци о препису Душановог законика потичу од ковиљског архимандрита и првог српског историчара Јована Рајића који га спомиње у својој Историји. Интересантна је претпоставка да су Законик преписивали карловачки гимназијалци, те да ти преписи нису сматрани добрим од стране Рајића. Један препис Душановог законика се налазио у поседу браће Текелија и њега је објавио Стефан Новаковић, српски књижар, штампар и секретар карловачког митрополита Мојсија Путника. Новаковић је придодао овај препис законика уз своје издање четвртог тома Историје Јована Рајића 1795. године. Ово издање је оставило велики утисак у целом ученом свету па је Душанов законик, уистину лоше, превео Јохан Кристијан Енгел и на немачки језик 1801. године. Свакако да то веома јасно и недвосмислено сведочи да је немањићка традиција међу Србима у Угарској и целој Хабзбуршкој монархији била изузетно јака и да се огледала и у сећању на Душанов законик, као и на његово систематско преписивање.
У Пешти је у периоду 1864–1866. године на Правном факултету докторске испите полагао Лаза Костић. Овај велики српски песник, али и политичар, те последњи српски панкалист, како га је луцидно називао прерано преминули професор Дејан Микавица, докторирао је на Правном факултету у поменутој Пешти. Постао је doctor universi iuris, utriusque iuris, односно доктор оба права (световног и канонског), а Костићева инаугурална дисертација односно dissertatio inauguralis је носила назив De legibus serbicis Stephani Uros Dusan. У преводу на српски језик, то би гласило О српским законима Стефана Уроша Душана. Сећајући са данас, 670 година после великог јубилеја овог знаменитог српског средњовековног правног документа, можемо закључити да су Срби где год да су живели, осим светосавског и косовског завета, имали значајну везу и са Душановим закоником, симболом јаке, али и правно уређене средњовековне царевине.
Остави коментар