Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Још од најстаријих времена певане су песме о прецима јунацима који су својим подвизима подизали морал у народу. Према речима Војислава Ђурића епика је још од тада имала веома важан задатак: „да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био један од основних видова привреде и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу“ (Ђурић 1987: 9). Вековима касније, основни циљеви епике остали су непромењени. Значајно достигнућа наше епске поезије представља сепаратисање у циклусе, од којих сваки одговара битном историјском догађају или јунаку. Српска епска поезија је као централну тачку издвојила Косовски бој 1389. године, па тако имамо преткосовски, косовски, покосовски циклус, циклус песама о Марку Краљевићу итд.
„Косово је, очито, један феномен наше националне литертатуре, уметности, културе, историје, васионе од изузетног значаја, изузетне привлачне силе, центар гравитационе енергије читаве наше националне планете. Оно даје печат и литерарној отворености наше народне епике деветнаестог столећа“ (Миљковић 2003: 183).
Један од најзаслужнијих што је наша епска поезија записана, и тако доступна од времена бележења, па до сада, свакако је Вук Стефановић Караџић. Он је говорио да су Срби и пре Косова вероватно имали јуначких песама, али је промена коју је донела турска власт толико потресла народ, да је заборавио на све што је било до тада.
Гуслари су у народу ширили своје херојске песме, показујући да је мајка родила јунака и да, ако их буде више, отпор неће бити узалудан, а победа неће бити само жеља. Иако је колективни јунак често носилац праве борбе, појединци су ти који борбу могу спровести и својим подвизима подстаћи народ на побуну. Примера за то има, како у епској поезији тако и у романима. Примера ради, иако Јанко Веселиновић описује људе који су „чуда чинили“, чак и жене о којима је писао су биле борци за похвалу, његов роман ипак носи наслов Хајдук Станко, где је лик из наслова носилац побуне народа.
Како је турска владавина од самог почетка била праћена бунама, тако су српски певачи континуирано соколили свој народ, не дајући му да се преда и поклекне. Све српске јуначке песме су песме о турској тиранији и односу народа према наметнутој страховлади: „Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни револуционарни поклич за борбу против насиља, против ропства, против нечовештва“ (Ђурић 1987: 19). Да би свом народу показали како не треба да се боји, народни певачи су своје песме концентрисали око одређених јунака. Ти јунаци су носиоци идеје, храбри, одважни и неустрашиви, они су саздани од свих јуначких особина и идеала. Често су приказани као људи са магијским особинама, којима ни најгори непријатељи не могу ништа. Марко Краљевић има вилу посестриму, Милош Обилић је још у народним легендама приказан као горостас који својим дисањем савија дрвеће, Бановић Страхиња је јунак о чијим су поступцима написани небројени текстови. Они имају безусловну помоћ од својих побратима, од животиња, имају крилате коње, и већ у тим сликама видимо да је читава природа на њиховој страни. Чак и временске прилике се удешавају како би биле погодне за српске хероје. Да би јунак остварио победу, битно је да је родољуб и да своје поступке заснива на тежњама народа, а са Божјом вољом и помоћи. Историјске чињенице су другом плану, често су и промењене у корист јунака, од којих су неки и измишљени, а некима се приписују дела за која, историјски гледано, нису починили. Најбољи пример је лик Марка Краљевића који је поступао на један начин у историји, а на други у песмама.
Борци који су оставили највећи траг у српској епској поезији, и о којима су спеване најлепше песме које деца и данас уче напамет у школама, јесу Бановић Страхиња, први наш јунак коме је учињена неправда, који је и издају достојанствено поднео, а ипак се није предао, и Марко Краљевић, херој ког се и цар бори и који са својим Шарцем и својом сабљом, помаже поробљеном српском народу.
Из опсежног речника народне књижевности, који су сачиниле Нада Милошевић-Ђорђевић и Радмила Пешић, под одредницом „Бановић Страхиња“ можемо прочитати да је то „омиљен јунак епске народне поезије из плејаде косовских ратника; историји непознат. По неким сећањима, народна традиција је у овом јунаку сачувала сећање на зетског феудалца Ђурђа Страцимировића Балшића (1386–1404). Локална предања везују Бановића Страхињу за Драгачево, Стари Влах и Црну Гору. Епска популарна тема о уграбљеној жени, која постаје неверна и непријатељски поступи према мужу, опевана је у већини песама о Бановић Страхињи, од најстаријих нама познатих, с почетака XVIII века, до песама забележених у првој половини нашега века“ (Пешић и Милошевић-Ђорђевић 1996: 24). Најпознатија књижевности, а и народу је она коју је 1822. године Вук Стефановић Караџић забележио од Страца Милије. Дуго је требало Вуку да од Милије добије ову песму – старац из Колашина без ракије није хтео ни да пева, а када би попио често би се збуњивао, и не би казивао редом. А када би га Вук зауставио због неке нејасноће, Милија би песму почињао да пева испочетка. Ипак, Вук је од њега успео да забележи „Бановић Страхињу“ и „Женидбу Максима Црнојевића“, песме које је од детињства знао и слушао, али никада такве вредности какву је препознао у варијантама Старца Милије. Песма „Бановић Страхиња позната“ је у чак двадест две варијанте.
Сам Вук наводи да „у народним песмама не треба тражити истините историје“ (Караџић 1833: 36). Тако је и песма о Страхињи из малене Бањске песма о јунаку непознатом историји, барем не под тим именом. Ова песма изазвала је озбиљне књижевне полемике, од којих многе и данас трају. Те расправе настале су због последњих стихова у којима Бановић Страхиња опрашта својој љуби неверство и двоструку издају и „поклања“ јој живот. Гете није веровао у овакав расплет, јер је био добар познавалац менталног склопа балканског човека, и тражио је да види песму у оригиналу, мислећи да се у преводу на немачки изгубила агресивност и осветољубивост повређеног српског јунака. Откривши да је превод сасвим веран, он је јунаков „барокни“ поступак приписао његовој „варварској самовољи“. Разна су тумачења овог поступка, јер ово је први пут да се дешава одступање од до тада увреженог модела кажњавања издаје.
„Колективно несвесно као да је ʻтражилоʼ песника који ће из заборављеног репертоара искуства извући фигуру човека који прашта, и нашло је Милију. Али је и Вук, непогрешним инстинктом тумача свег што је присутно, али и скровито и скривано у народу, трагао баш за Милијом, и баш за решењем које ће рећи: ʻне!ʼ динарској убилачкој прекости“ (Џаџић 1996: 85).
Оно у чему се критичари слажу јесте постојање дара Старца Милије да психолошки ослика ликове о којима пева. Сви они имају своје врлине и мане, недоумице и чежње. Сам певач на неки начин брани Страхињину љубу упозоравајући на наивну и поводљиву женску страну. У три најпознатије песме које су произашле из грла Старца Милије, говори се о женама преступницама и њиховим прекршајима који имају велике последице. Оно што је више проблематизивано у „Бановић Страхињи“ јесте кукавичлук Југовића и неспремност да помогну зету да се освети крвнику и да поврати жену, а по оном добром познатом принципу сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше. Гозба код таста описана је у суперлативима и са најситнијим појединостима, како би чинила савршен контраст каснијој издаји. У добру су сви спремни да учине све за Страхињу, али кад се десе јада изненада, пријатељи га изневеравају. За јунака, њихов грех је већи, и опраштајући жени, он кажњава њих:
Не дам вашу сестру похарчити, –
без вас бих је могао стопити,
алʼ ћу стопит сву тазбину моју,
немам с киме ладно пити вино;
но сам љуби мојој поклонио.[1]
Браћа су спремна да на очев знак убију сестру, а Југ Богдан преузима улогу судије да одређује токове туђих живота, а не види грех у себи. Наведени стихови су они око којих се и даље ломе копља критичара и тумача ове песме. Зашто је Бановић Страхиња опростио љуби? Како Богдан Поповић наводи, ми знамо само да он прашта, али не и зашто, а нагађања критичара су у ствари само „лепа маштања, досетљива испредања, допуштена као духовита забава. Али за све време док их чинимо, ми не смемо сметати с ума да су то наши сопствени науми, које не смемо уносити у песму, као нешто што се у њој налази“ (Поповић 2006: 23). У истом тексту, он упозорава на стилску фигуру хистерологију која се односи на испреметани природни ред мисли. Када би се ови стихови другачије посложили, закључак би био очигледан: Страхиња опрашта љуби, али не и тазбини. Ова стилска фигура уобичајена је у песмама Старца Милије, а узевши у обзир Вукове речи о њему, казивање песама по реду му није било јача страна. Тако да тумачења критичара да Страхиња опрашта да би остао зет моћне породице Југовића, сасвим падају у воду.
Ова песма увертира је за оне које следе, песме о Косовском боју, а реч је о личној Косовској бици, коју Страхиња сам бије. Он одлази на Косово да поврати своје, да се сам суочи са злом које му је растурило најдоњи камен, да се поново роди. Пролази кроз три битна искушења: одбија све повластице које му таст нуди у замену да не оде на Косово, не слуша савет старог дервиша који га наговара да одустане и, напослетку, прашта љуби отворено супротстављање када она стаје на страну Влах-Алије. Јован Деретић подсећа на традицију кажњавања жена прељубница. Оне су спаљиване, везиване коњима за репове, убијане итд. Познавалац те праксе била је и Страхињина љуба:
„Кад је требало да се определи за мужа или за љубавника, она се није одазвала на једноставан позив мужа да помогне било коме од два противника него на обећање љубавника да ће јој пружити леп и угодан живот. Разлози неверства су увек лични: страх за живот, материјална корист, жеља за угоднијим животом и слично“ (Деретић 2006: 140).
Разлози Банове жене сви су горенабројани, али страх од мужа и од породице у којој влада патријархат (чак 10 мушкараца плус муж) довео је до тога да њена помоћ превагне на Влах-Алијину страну.
Коњ је битно обележје јунака, од 812 стихова песме „Бановић Страхиња“, јунак 352 стиха проводи на коњу. Његов пуљати ђого није крилат, ни бајковит, нема ни име и прилично реалистично је осликан. Али он је веран, избавља господара од смрти, и осим хрта Карамана, једини је Страхињин сапутник у походу на Косово поље. Приупитан за помоћ око одабира пута, дервиш говори Страхињи:
твоме ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе год дођеш води.
Старац дервиш је на својој кожи искусио лепоту и снагу праштања Бановић Страхиње. Он га је задужио пуштањем из тамнице након вишегодишњег ропства, у замену за откуп који је старац требало да донесе. Стицај несрећних околности дервишу није дозволио да своју заклетву и испуни, и он нашао се усамљен, као и сам Страхиња: Неста блага, неста пријатеља. Њихово заједничко обележје јесте самоћа која је наступила након опустошавања великог богатства оба лика. Због тога, и због чињенице да га Страхиња никада није потражио да свој дуг наплати, и због начина на који га је пустио из заточеништва, старац неће одати свог некадашњег тамничара. Неће га проказати свом народу, Турцима. Они су ти који су га изневерили. Старац Страхињу препознаје иако је прерушен у Турчина и говори њиховим језиком. Он је, заправо, полиглота:
Ја с Турцима могу проговорит,
могу турски, а могу и мановски,
и арапски језик разумијем,
и накрпат ситно арнаутски.
Дервиш га препознаје по мрким очима и главним обележјима која сваки прави јунак поседује: по верним пратиоцима, по коњу и псу. Као што је дервиш при одласку из тамнице њега пустио са јамством бога истинога, тако Страхиња њега братими да га не изда. Братимљење и кумљење су у тадашње време били највећи залог који је човек могао понудити, и гаранција да ће спасити голи живот ако у несрећи окуми оног ко се устремио на њега.
Величковић, С. (2008). Интерпретације из књижевности. Београд: Школска штампа.
Деретић, Ј. (2006). „Бановић Страхиња“: структура и значење. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 105–159). Нови Сад: Дневник.
Деретић, Ј. (2007). Марко као „слуга“ и „посинак“ султанов. У: Огледи о српској књижевности (стр. 55–69). Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Ђурић, В. (1987). Предговор. У: В. Ђурић, Антологија нарпдних јуначких песама (стр. 9–159). Београд: Српска књижевна задруга.
Карановић, З. (2006). Начело контраста и неки елементи значења песме „Урош и Мрњавчевићи“. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 159–170). Нови Сад: Дневник.
Караџић, В. (1833). Народне српске пјесме. Беч.
Миљковић, С. (2003). Косовски завет: Бановић Страхиња, Марко Краљевић, Кнез Лазар, Деспот Стефан. Стање ствари, 167-230.
Пастернак, Б. (2010). Интерпретација епске народне поезије у средњој школи. Нови Сад: Академска књига.
Пешић, Р., & Милошевић-Ђорђевић, Н. (1996). Народна књижевност. Београд: Требник.
Поповић, Б. (2006). О „последњим стиховима“ песме „Бановић Страхиња. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 5–25). Нови Сад: Дневник.
Џаџић, П. (1996). Учини као Страхинић. У Љ. Николић, & Б. Милић, Лектира (стр. 80-87). Београд: Стручна књига.
[1] Цитати свих песама преузети су из антологије Стојана Бербера (Нови Сад: Матица српска, 1998).
Остави коментар