Аутор: Ђорђо Сладоје
Нема никакве сумње да је ковид пандемија једна од најстрашнијих и најмистериознијих појава које су у 21. вијеку задесиле цијели свијет, рачунајући и његове најбогатије, готово недодирљиве дијелове. Корона, ковид, маска, дистанца, обољели, преминули… то су нажалост ријечи које непрестано брује нашом планетом. Пандемија није заобишла ни ове просторе, како се то произвољно каже, па ни нас, као што нас нису заобишле ни многе друге невоље за које срећнији народи и не знају. Пандемија је обиљежила и буквално прегазила 2020. годину у којој је, за дивно чудо, било и свијетлих догађаја као знакова наде и вјере „да није све пропало кад пропало све је“, како пјесник каже. Један од тих догађаја јесу свакако литије које су у Црној Гори трајале пуна четири мјесеца, све до званичног проглашења пандемије, а нису у потпуности престале све до краја августа прошле године када су тамо одржани парламентарни избори. Литије су јединствен и непоновљив облик духовног отпора државном насиљу над Српском православном црквом у Црној Гори, монаштвом и вјерујућим народом. Покренула их је у критчном, да не кажем посљедњем тренутку Црква, при чему је кључну улогу имао блаженопочивши митрополит Амфилохије Радовић, уз драгоцјено саслужење владике Јоаникија. Доношењем циничног и бруталног закона о слободи вјероисповијести којим је власт намјеравала да разори православље у Црној Гори био је један од повода за масовни духовни отпор у виду молитвених шетњи и својеврсних покретних литургија које су одржаване готово свакодневно и враћале наду и вјеру, кријепилу душу и сваком погледу снажиле и уздизале један народ који је био скоро потонуо у безнађе. И литије јесу једно велико чудо, чак и за оне који су их осмислили, оне који су у њима учествовали, а нарочито за оне који су их само посматрали. Незаборавне су поред осталих, оне готово библијске слике силазска литије са Медуна у Подгорицу или пак оне са Жабљака гдје кроз снијег и мећаву заједно корачају дјеца и старци. Овако нешто готово је немогуће видјети и у најслободнијим земљама гдје се протести углавном завршавају жестоким уличним сукобима, сузавцем и шок-бомбама. Спорни закон је у ствари она кап која је прелила чашу насиља и дискриминације Срба који су остали без свог језика и писма традиције и културе, без права на јавну ријеч и значајнијег учешћа у политичком живота. Уз мало претјеривања, могло би се рећи да српски народ, за све вријеме Ђукановићеве владавине, није имао своју државу. А онда је, баш као толико пута кроз историју, кад би Срби остајали без државе, Црква преузимала кључну улогу у очувању националног идентитета.
На моћном таласу литија, као својеврсног његошевског покрета за слободу (јер је она крајњи циљ сваког па и овог предузећа), опозиција је напокон побиједила на паларламентарним изборима и свргла са власти партију Мила Ђукановића која је три деценије неприкосновено, а са „српског становишта“ и брутално владала Црном Гором.
А кад су литије утихнуле и побједничко славље јењало, почеле су да се роје сумње и мучне недоумице око тога шта нова власт може и смије да уради. Кључно питање је да ли побједничка коалиција зна и може да на адекватан начин артикулише и у добром смјеру окрене огромну енергију пробуђеног и преображеног народа коју су литије покренуле, готово са мртве тачке. Или ће та енергија, као толико пута досад, бити усисана, разним административним процедурама и кадровским марифетлуцима неутралисана и на крају поарчена „ на наџаке и на буздоване“. У ваздуху виси тешко питање – хоће ли нова влада одлучно ући у промјене свих структура власти и сегмената народног живота,или ће, како неки упућенији већ говоре, наставити вјешто камуфлирану досадашњу политичку праксу у кохабитацији са Ђукановићем, чији предсједнички мандат истиче тек за двије године. По сатаву нове владе (у којој, кажу, има и Милових кадрова) и по изјавама њених челника, да се закључити да су и у овим драматичним догађајима велику, да не кажем одлучујућу улогу, имале велике силе, прије свих Енглеска и Амерка. Нису без основа тврдње да је са високог мјеста Ђукановићу речено да мирно прихвати пораз, а побједницима да му се не свете и да притом избјегавају радикалне спољнополитичке заокрете – у односу према Европи и НАТО-у, Косову, према Србији којој се није пожељно приближавати, не само због короне, уз строгу дистанцу према Русији, чије присуство на Балкану западне силе и фрустрира и плаши. Више него рјечита је у том смислу изјава новог премијера да Црна Гора неће бити друга српска држава. Логично је питање чија ће онда бити. Или то више није ни важно. Тек фамозне западне амбасаде „сугерисале“ су формирање тзв. експертске владе у којој, разумије се, није било мјеста за лидере српских (и проруских) странака, које су практично и добиле изборе. Тако су многи учесници литија, знани и незнани, остали разочарани и видно огорчени, тврдећи да је нова влада добила задатак да сачува контунуитет Ђукановићеве власти.
Како год било, у Црној Гори ништа више неће бити исто. Реално је очекивати да спласне систематска и готово обавезна мржња према Србима и Србији, да нова влада укине закон о слободи вјероисповијести и друге дискриминационе законе, што би отворило простор за учешће Срба у политичком и јавном животу и рјешавање многих проблема од статусних до економских, културних, образовних и других који су се годинама и деценијама гомилали. Могуће је да нова влада претресе многе државне институције, драстичне примјере безакоња, корупције и криминала, и друге спорне поступке бивше власти, што би неизбјежно водило слабљењу Ђукановићевог утицаја. Можда у овом тренутку, у чврстим оквирима великих сила и уском маневарском простору и није могло више, а најважније је да је избјегнут сукоб који би ионако девастирану Црну Гору потпуно упропастио. И без обзира на то што су многи разочарани исходом, може се рећи да се ствари ипак помјерају са нулте тачке. Споро, конфузно и противрјечно – ипак се покреће.
Треба на крају гласно рећи да је Светосавска црква, као толико пута у историји, остала уз свој народ и у критичним и драматичним приликама, још једном одиграла пресудну и спасоносну улогу. А шта ће за тај исти народ учинити нова власт- да ли ће успјети да спроведе народну вољу моћно исказану у литијама и овјерену на изборима, показаће вријеме.
Иако су остале без челника, литије чекају. И многима већ недостају.
Остави коментар