Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
ПРВИ ДЕО
Након убиства књаза Данила у Котору 1861. године од стране Тодора Кадића, на престо Црне Горе ступа двадесетогодишњи Никола Петровић, који ће и више него његов претходник оставити дубок траг у српској историји.
Изузетно значајну улогу у сазревању младог владара имаће његов стриц и велики војвода Мирко Петровић, што ће нарочито доћи до изражаја током „Друге Омер-пашине године“, гдје је велики војвода одиграо једну од најзначајнијих улога у одбрани Црне Горе како војнички тако и дипломатски.
Књаз Никола је своје српство и свој српски интегрализам испољавао кроз своју политичку али и своју књижевну активност.
Да би читаоцима приближили ставове тадашњег суверена Црне Горе овдје ћемо поставити неке од његових цитата из којих се јасно види да је Никола жудио за свесрпским уједињењем.
„….Господо народни посланици!
Имајући народ способан за просвјету и државни живот, тако готов да уложи све своје силе за част и углед своје отаџбине, и тако одан мени и моме дому, што је скупа допринијело значају и угледу који данас ужива Црна Гора у свијету, ја примам краљевско достојанство које проширеној Црној Гори припада по историјском праву и по њеним сопственим заслугама, будући тврдо убијеђен да ће све велесиле са благовољењем поздравити поред једне краљевине у српском Подунављу ову другу у српском Приморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници између Истока и Запада, а Словенство и сви Срби као једно више јемство за опстанак и бољу будућност српскога племена.
Нека свемогући Бог благослови ово наше дјело!“
А колико је, може се рећи, размишљао о јачању сарадње како и сам каже двије Србије и Црне Горе, види се и из тајног писма краљу Петру Карађорђевићу, гдје оштро осуђује писање неких листова који желе да нанесу штету јединству српском.
ПОВЈЕРЉИВА ПОРУКА КРАЉУ ПЕТРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ О ПОТРЕБИ УСПОСТАВЉАЊА БРАТСКЕ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ДВИЈЕ ЗЕМЉЕ
Драги мој Перо,
Од неког времена српски листови често саопштавају и такве вијести из којих би се дало закључити да двије независне српске земље и два српска владалачка дома нијесу у слози. То је прихваћено и од страних непријатељских нам листова и са провидном намјером појачано. На тај се начин у српском народу почело све више стварати увјерење да нешто постоји или је нарочито створено, што се испријечило на путу пред заједницом двију српских држава и њихових представника.
Тежак бол, мој драги Перо, због тога осјећа моја душа. Немило ме дира то, што се све више пише и говори о раздору између вас и нас и неспоразуму и некаквој хладноћи између тебе и мене. Могу да замислим колику тугу због тога осјећа наше племе, а колико тек сви они који у нас упиру своје погледе. Мени је тешко на души и жао кад се може (про)мислити камоли још по тол* … српским и страним органима (ја)вности писати да двије српске државе и њихови поглавари нијесу једнодушни и најбоље расположени једни спрам других, управо данас кад су највише позвани да напрегну снагу да … штетило (стално) … добило за чим … тежи. Жао ми је и зато што знам и свјестан сам тога да уколико се мене тиче никаква основа и разлога немају учестали гласови о неспоразуму. Жао је и свима мојим Црногорцима који су као у свему и у томе са мном једна душа и једно срце.
Бол, изазван у мојој души тим писањем и гласовима, појачан је и помишљу да би српски народ убрзо могао стећи увјерење да има бар нечега у истини … би тек веома штетно; то би тек могло бацити у бригу родољубе нашега народа који би могли клонути у својим надама, ако позвани не би похитали да му разбију стечено увјерење као да има нешто, што мути заједницу између двије српске земље и повјерење између њихових владалаца. Само у тој заједници и у томе повјерењу Српство може да види залогу љепше будућности. Ако је ико, ја и ти, драги мој Перо, први смо позвани да нашем народу дадемо од своје стране видан несумњив доказ да та заједница, као залога уздања народнога, не само није ништа … од своје интензивности, но да је … најтрајнија у времену кад је на пријестолу Србије унук тополског хероја, а на пријестолу Црне Горе праунук Данила, осниваоца црногорске слободе и св. Петра Цетињског, Карађорђева сатрудника. Убијеђен сам да су осјећања твоје српске душе због истих узрока равна мојим … и друкчије осјећати унук … бесмртнога који по ријечима мога славнога
предшаственика „диже народ, крсти земљу, а варварске данце сруши, из мртвијех Срба дозва – дуну живот српској души“.
Кад су ни осјећаји за опште српско добро, исти и жеље за остварење народних идеала једнака, лако ће то бити, драги мој Перо, наћи погодан начин да се што прије нешто предузме и учини да би се у коријену сатро и најмањи повод за вјеровање да међу српским државама и њиховим владалачким домовима нема слоге, љубави и повјерења. Дужни смо ја и ти први то да учинимо и то заједнички, јер смо први за то позвани. Видан доказ који бисмо дали свијету ишчупао би из душе Срба црне слутње које су се у њу увријежиле усљед честих и понављаних гласова о некаквој неслози и чак о некаквом конспираторском раду једне братске стране против друге, тако да је поменуте гласове сад већ и немогуће потпуно демантовати само ријечима и изјавама.
Од моје стране нема никаквих сметња нити зле воље, већ једино љубав за споразум и сложан рад у корист општега добра српскога, у чему ме потпомаже цијела Црна Гора, која је увијек била готова да заједно са мном за ту узвишену цијељ принесе и највеће жртве. С твоје стране такође нема никаквих сметња, јер и ти си прожет истим осјећањима и задахнут љубављу према Српству, а потпомогнут у дјелима општега добра од твога доброга народа, те сам увјерен да ћеш се обрадовати овој мојој мисли и изабрати такав пут, којима бисмо обојица лако могли доћи до њенога остварења. У рукама непозваних или равнодушних који можда не би могли правилно да појме сав жар исказаних ти осјећања за опште добро, изгледало би ово моје писмо као плод какве бојазни или плашње од напада на мене, који су потекли из неразумијевања, заслијепљености и највећим дијелом из младалачких глава. Али теби је, мој драги Перо, познато да није тако; теби је познато да сам, што ‘но вели народни пјевач, често пута од младости своје „постојао на страшноме мјесту“ само ради добра народнога. И зато, ја те молим, да прихватиш мисао, исказану у овоме писму, једино ради Српства, јер што се мене тиче, све једно ми је да ли ћу за опште српско добро пострадати на Косову или од бомбе у каквој улици, пошто за мене страшније и убитачније бомбе, но што је та да се Српство почело све више увјеравати – на чем објеручке раде и наши непријатељи – да ја и ти, твоји и моји, твоја и моја земља нијесу заједно у раду на општем српском добру теби ништа неће сметати да, са своје стране о противноме дадеш један доказ и примјер, у чему ћу и ја учествовати, те ћемо тиме обрадовати цио народ српски. Србија и Црна Гора, цјелокупно Српство, па и сама Русија, заштитница наша, зову не да час прије то урадимо. Огријешићемо се пред Богом и нашим народним светињама и сјенима (толиких) мученика српске народне мисли, ако се … старамо да, пошто смо обојица … ри, не оставимо своје земље и свој … у неизвјесности. Ни од какве жртве не треба да презамо, нити да се склањамо испред каквих сметња, ма се исте, иако смо обојица уставни владаоци, састојале и у жртвовању влада за ту цијељ и у савлађивању разних других препона, које би ни могле ставити на пут уставне обавезе. Кад су у питању општи српски интереси такве би жртве биле оправдане и од родољубивих наших поданика одобрене, а од Српства благословене.
Могао сам ти као носиоца овога писма послати којега од мојих војвода и великодостојника, али то не чиним, јер сам мишљења да је за овакву свету српску ствар најпогоднији посредник између мене и тебе високопреосвећени митрополит Митрофан Бан, родољуб и стари борац за слободу нашега народа, чија улога у овоме родољубивом послу треба да буде огледало улоге св. Саве и његових посљедоватеља у сличним пословима.
Цетиње, 1907
Из наведеног писма јасно се види да је жеља Николе Петровића, жеља једног српског интегралисте, који сарадњу, како се може прочитати у последњем пасусу, назива светом српском ствари!
Прије свега наведеног, треба истаћи да је књаз Никола успоставио сарадњу најприје са кнезом Михаилом Обреновићем.
Кнез Михаило Обреновић и кнез Никола Петровић 23. септембра 1866. године закључили су уговор о заједничкој борби за ослобођење од Турака и уједињење српских земаља.
Први најочигледнији кораци ка уједињењу Србије и Црне Горе у једној држави су направљени склапањем Тајног споразума од 23. септембра 1866. године између Црне Горе, кнеза Николе Петровића и Србије, кнеза Михаила Обреновића на Цетињу.
Према тачкама у споразуму, после успјешног рата против Османског царства, који је био усмјерен ка ослобођењу српског народа који је живео под Турцима,
Никола се требао одрећи престола у корист кнеза Михаила, а Црна Гора припојити јединственој српској држави.
Договори представника Београда и Цетиња одвијали су се у најстрожој конспирацији у Италији, гдје је петог октобра 1866. године потписан тајни војни споразум о заједничкој активности на ослобађању Србије и Црне Горе од Турске. Овим тајним актом Србија се обавезала да Црној Гори „уручи 50.000 дуката, извесну количину оружја, војне опреме и пошаље војне старешине – официре и подофицире за обучавање црногорске војске“.
Црна Гора, односно њен суверен, пристају да након ослобођења од Турака уђу у јединствену српску државу. Овим споразумом се, такође, предвиђало да на престо јединствене српске државе сједне Михаило Обреновић, док би књаз Никола абдицирао. Како се још у уговору наводи, Никола би задржао титулу српског кнеза и апанажу од двадесет хиљада дуката годишње.
Оно што је свакако занимљиво у самом уговору јесте да је Никола издејствовао да он преузме престо, уколико Михаило не би имао наследника (а Михаило и Никола су били кумови, па је суверен Црне Горе знао да је тешко да ће Михаило имати наследника). Самим тим Никола је рачунао да ће он бити тај који ће бити нови српски Цар на Балкану, што је до краја његовог живота остала неиспуњена жеља.
Након потписивања тајног српско-црногорског споразума у Италији, у Београду је усвојен и потписан посебан Протокол. Претходно су на Цетињу четрнаестог септембра 1866. године, Протокол усагласили изасланик српског кнеза Михаила Обреновића – Милоје Лешњанин, и црногорског књаза Николе Петровића – војвода Петар Вукотић. После решавања неких спорних питања, овај документ, у два „једногласна егземплара“, потписан је у Београду. Параф у име српског кнеза ставио је Илија (Гарашанин) Хаџи Милутиновић, а у име црногорског књаза – Нићифор Дучић.
Остави коментар