Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
Период који је обиљежен владавином краља Александра Обреновића, као што смо прије рекли, јесте период највећег успона Николиног. Он је централна српска фигура, гдје и јавност у самој Србији види само њега као легитимног владара будуће уједињене српске државе. Међутим, Мајски преврат, у ком је династија Обреновић завршила своју мисију, довео је до мијењања односа снага у српству . Иако је у једном тренутку након тог догађаја важио за наследника упражњеног престола, ипак до тога није дошло јер се Аустрија жестоко успротивила, тако да је доласком Карађорђевића и слабљењем подршке Русије, која је знала да Карађорђевићи неће бити аустрофилски окренути, дошло до промјене у самој политици Николе Петровића. Од тог тренутка Никола почиње да се позиционира као неко ко би сарадњом са Карађорђевићима могао да профитира, али више није апсолутно сигуран а и реалност му је сваког дана показивала да је његов период доминације прошао.
Као што је некада Србија пролазила кроз период турбуленција, тако је сада Црна Гора пролазила неке сличне ствари, јер је млађа генерација школованих и образованих људи тражила да се Николина деспотска власт ограничи. Стари аутократа ће покушати да избјегне такав сценарио, али ће 1905. ипак морати да донесе као мјеру компромиса какав-такав устав, којим је на неки начин ограничена његова моћ. Парламентарне борбе и стварање клубаша и праваша довешће до оживљавања политичког живота и стварања опозиције, гдје Никола није имао претераног искуства. Такође, код Николе се јавља суревњивост према Србији, једна врста параноје која ће се нарочито видјети у тзв. Бомбашкој афери, гдје ће он оптужити прије свих Србију да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе, а та матрица коју је он тада успоставио оставила је далекосежне последице које се осјећају и дан-данас, јер се мантра о том мијешању константно користи када Црна Гора упадне у било какву кризу.
Наравно, књаз а касније и краљ Никола био је мудар политичар, па је у току Анексионе кризе из 1908. стао уз Србију, желећи да заштити и своје интересе па су се односи унеколико поправили јер је и сам Петровић увидио да је опасност од ширења Аустрије евидентна и да може угрозити његову власт и његову државу.
Дубоко промишљајући о свему, желећи да поврати некадашњи утицај и да се изједначи са Карађорђевићима, Никола ће 1910. године себе прогласити за краља а Црну Гору уздићи на ранг краљевине, како би, барем је он тако мислио, његова улога опет постала ако не већа, онда барем једнака у односу на Петра и Александра. Тако да ће у периоду почетка двадесетог вијека Никола сву своју снагу усмјерити ка томе да се на било који начин поврати улога Црне Горе као Пијемонта српства, не схватајући да његова држава нема снаге за тако нешто, нити међународне подршке која је до 1903. била неподијељена у његову корист. Осим тога, Никола Петровић није схватао да је остао заробљен у начину владавине 19. вијека и није био спреман да се реформише и прилагоди новим токовима у европској политици, токовима које је оличавао његов шура краљ Петар који му је у ствари, да је то хтио да схвати, био прави примјер како се земљом може владати на демократски начин.
О самом крунисању и периоду од 1910. до 1914. и периоду од 1914. до 1918. више ћемо писати у наредном дијелу, гдје ћемо неке ствари објаснити из другог угла – угла из којег многи историчари те ствари нису посматрали а тај угао ће показати да је 1916. Никола имао један јасан план који се није остварио а који би као крајње династички себичан нанио много штете српском интегрализму!
Остави коментар