„Калифат“ у дефанзиви

„Калифат“ у дефанзиви

Аутор: Немања Старовић

Дешавања на јединственој ратној позорници Сирије и Ирака у последњих неколико месеци следе општи тренд слабљења тзв. Исламске државе, која губи велике делове територије и бројна страшки важна насеља. Тренд је у толикој мери изражен, да се у анлизама слом самопрокламованог калифата већ узима као датост, а најозбиљније полемике се воде на тему будућег статуса простора на истоку Сирије и западу Ирака које тзв. Исламска држава данас контролише.

Но, да би се разумела дефанзива у којој се тзв. Исламска држава данас налази, неопходо је у кратким цртама образложити како су и на који начин уопште и дошли у посед тако великих и значајних територија у годинама иза нас. Битно је пре свега у разматрање узети ситуацију која је настала у Ираку након америчке инвазије 2003. године и свргавања Садама Хусеина. Наиме, тада је осим самог Садама и његове БАС партије, губитник постала и традиционално доминантна етно-религијска заједница арапских сунита, који чине релативну мањину становништва, а чији припадници су заузимали највише позиције у друштвено-политичкој и привредној сфери још од времена британске колонијалне управе. Додуше, ни нова владајућа структура коју су промовисале окупационе снаге, а у којој су водећу улогу преузели припадници заједнице арапских шиита, није исказала превише интереса за укључивање сунита у институције власти. У таквим околностима, значајан део ирачких сунита се одлучио за отпор новим властима и у периоду након 2003. подизано је више локалних устанака.

Веома је битно напоменути да се у срцу устанака сунитске популације од почетка налазе људи из политичких, безбедносних и административних структура БАС партије и режима Садама Хусеина, без обзира на то што се првобитно приклањају „бренду“ Ал-Каиде, е да би се након наступања за њих повољних околности у виду избијања грађанског рата у Сирији прогласили Исламском државом Ирака и Сирије. Управо у Сирији након 2011. та структура организована у Ираку наилази на плодно тле међу деценијски маргинализованим сунитима, који чине већину становништва, поготово на истоку државе. Рушећи граничне постаје између Ирака и Сирије, ИСИС се проглашава за снагу која ће коначно избрисати колонијалне границе, које су попут линија на песку цртали Британци и Французи током Првог светског рата, делећи арапско сунитско становништво у две државе. Све то доприноси релативној привлачности ИСИС за један део становништва на том подручју, а мора се споменути и веома вешта и софистицирана пропаганда коју ИСИС спроводи превасходно на Западу, одакле регрутује значајан део својих бораца међу младим муслиманима, често припадницима друге или треће генерације досељеника.

Доминацију над освојеним подручјима ИСИС обезбеђује строгим режимом контроле који успоставља над цивилним становништвом, а војни успеси углавном су резултат тактике која подразумева употребу верски острашћених бораца-самоубица. Међутим, велики проблеми за ову терористичку, а могло би се рећи и квази-државну организацију, настају са директним укључивањем Руске Федерације у сиријски конфликт с јесени 2015, чиме се битно ојачава позиција владе у Дамаску, односно режима Башара ел-Асада, који је био готово пред сломом. Сиријска влада, уз помоћ Русије, Ирана, либанског Хезболаха и ирачких шиитских добровољаца, успева да поврати древни, симболички важан град Палмиру и потисне ИСИС на више сектора. Руски ваздушни уадри на нафтне инсталације и конвоје ауто-цистерни посебно неповољно утичу на капацитете ИСИС да финансира војне и друге потребе на подручју под својом контролом.

Сиријски Курди, подржани од стране Сједињених америчких држава, али и Руске Федерације, успевају да поптуно преокрену ситуацију у којој су се нашли крајем 2014, када је у налету ИСИС пред падом био град Кобани на самој граници са Турском, те да овладају готово целокупним севером Сирије, потискујући џихадисте ИСИС на широком фронту и угрожавајући чак и саму престоницу њиховог „калифата“ у Раки.

Управо тако велики успеси сиријских Курда, који су организационо повезани са Радничком партијом Курдистана, утицали су и на директно укључивање Турске у оружане сукобе, која покреће операцију „Штит Еуфрата“ крајем августа ове године и веома брзо одбацује трупе ИСИС са целокупног подручја уз своју границу.

Коначно, помало скрајнуте на сиријском делу ратног театра, САД покрећу у октобру 2016. офанзиву на Мосул, највећи град под контролом тзв. Исламске државе у Ираку, и са тим циљем формирају шаролику коалицију у коју улази званична армија Ирака, курдске Пешмерге, различите јединице добровољаца, па чак и јединице турске армије. У овом моменту Мосул се налази у потпуном окружењу, а у његовим источним деловима се воде уличне борбе и потпуно ослобођење града је само питање времена.

Имајући све ово у виду, јасно је да ствари не изгледају добро за тзв. Исламску државу. Разумно је очекивати да ће у неком народном периоду доћи до потпуног војног слома те организације, мада је веома незахвално иоле прецизније орочавати тај период. Међутим, права главобоља за актере конфликта настаће тек након војне победе, јер би изостанак одрживог политичког решења, прихватљивог за сунитско становништво источне Сирије и западног Ирака могао довести до тога да се опет победи у рату, али изгуби у миру. Арапски сунити у Сирији ће као већинско становништво морати добити водећу реч у некој новој владајућој структури или пак широку аутономију на подручјима у којима живе. Са друге стране, у самом Ираку ће се морати пронаћи начин за суштинску интеграцију те заједнице у друштвено-политички живот и спречавање мајоризације од стране шиита. Први и необично важан тест биће ослобађање већински сунитског града Мосула до којег ће доћи у наредном данима, односно режим под који ће тај град готово окружен територијом Ирачког Курдистана бити стављен.

На самом крају, остаје још једно, за Европу и Запад у целини необично важно питање. Хоће ли тзв. Исламска држава прерасти у глобални покрет, који ће се губитком територије усмерити на стриктно терористички вид борбе, преносећи рат и патњу на улице европских градова? И да ли су припреме за ту фазу рата стратези „калифата“ отпочели још уочи почетка мигрантске кризе која је у свој снази ескалирала прошле године?