Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Карл Шмит (1888-1985), немачки теолог, правник, социолог и политички теоретичар, једна од најистакнутијих личности у области правне и политичке теорије у 20. веку. Реч је о ствараоцу који је на пресудан начин утицао на развој класичне европске геополитичке мисли, прецизније евроконтинентализма као њеног карактеристичног правца. На његово стваралаштво веома је утицало католичко породично васпитање. Као гимназијалац се интересовао за филологију, али је веома брзо почео да изучава правне науке. Под менторством Фрица ван Калкера одбранио је 1910. године у Стразбуру дисертацију О виности и њеним видовима. У фебруару 1915. године пријавио се добровољно у један баварски војни пук, али није упућен на фронт, већ је крајем марта премештен на дужност заменика начелника штаба Првог баварског армијског корпуса. Између два рата био је близак немачким конзервативним револуционарима које Александар Дугин описује као парадосалну струју која је обједињавала национално – конзервативне и социјално – револуционарне елементе. Због сарадње с нацистичким режимом (члан НСДАП био је од 1933) радови су му били проскрибовани све до седамдесетих година прошлог века, када је добио статус класика политикологије и јуриспруденције. За нас са ових простора занимљив је један детаљ из његове личне биографије. Наиме, друга жена му је била Српкиња Душка Тодоровић, са којом је имао ћерку Аниму (1931 -1983). Такође је веома ценио књижевност Ива Андрића.
Захваљујући Карлу Шмиту појам номоса земље и теорија великог простора у геополитичким истраживањима опстали су до данас, а рад Земља и Море објављен 1942. године свакако је један од најважнијих докумената геополитичке науке. Посебно запажене биле су његове политиколошке студије Политичка теологија и Појам политичког у којима је критиковао концепт либералног права и идеје правне државе. У овим текстовима дати су обриси читавог његовог каснијег интелектуалног стваралаштва у којима је био приметан крајњи политички реализам, односно тежња да се политиколошки проблеми ослободе хуманитарне реторике, сентименталног патоса и социјалне демагогије, што је у једном историјском тренутку несумњиво одговарало духу националсоцијализма.
Читава Шмитова концепција била је заснована на идеји права народа (Volksrechte) која је као таква била закономерно супростављена либералној теорији о људским правима. Шта су према Шмиту темељни постулати права народа ? То је најпре универзално право свих народа на културну сувереност, што подразумева очување свог историјског и политичког идентитета. Интересантно је да је овакво схватање изазвало дубоке поделе унутар нацистичког покрета, па и отворени анимозитет који је према Шмиту испољавала пангерманистичка струја есесоваца , која је своје идеолошке ставове заснивала на екслузивном праву изабране немачке расе.
Шмит се идејно обликовао у друштвеној атмосфери органицистичке социологије која је веома утицала на радове Ф. Рацела и Р. Кјелена, уз напомену да су код Шмита присутне и романтичне теорије Светлости Севера . Суштина ових теорија је у повезивању социјално-политичких облика и државних творевина с митско–сакралним стихијама и духовима. На тај начин Шмит је на један наизглед парадоксалан начин спојио политички романтизам и строги рационализам.
Коначно, иако је активно сарађивао с нацистима, није му суђено у Нирнбергу, јер су судије овог суда одбациле првобитну оптужбу против њега као теоретичара који је у својим радовима давао легитимност војној агресији. Већ смо истакли да су Шмитове геополитичке концепције поново почеле да изазивају интересовање од седамдесетих година прошлог века, када настаје плејада његових следбеника који покушавају да артикулишу евроконтиненталистичку геополитичку концепцију. После разарања Совјетског Савеза круг његових поштовалаца проширио се и међу новим евроазијцима у Русији.
Номос земље
Шмитова концепција номоса земље у потпуности проистиче из његове тврдње о исконској повезаности политичке културе и простора. По овом схватању не само држава него и целокупна друштвена стварност, а посебно право, проистичу из квалитетне организације простора. Подсетимо грчки израз номос значи нешто сређено и организовано и као такав са становишта геополитике доста одговара Рацеловом појму рељефа или појму месторазвоја који користи познати руски евроазијац Савицки. Шмитово разумевање номоса земље указује да је реч о таквом облику организације бића која успоставља најскладније односе унутар друштвене заједнице и где се природна и културна обележја људског колективитета спајају с природном околином.
У књизи Номос земље бавио се објашњењем овог појма кроз анализу његове три историјске појаве. Тако је суштина првог историјског номоса тангентално везана за епоху Великих географских открића, уз истицање да је откриће Америке био догађај који је потпуно променио дотадашње представе о животном пространству. Појава другог историјског номоса логично је везана за народе Европе и њихову кључну улогу у ери географских открића. Тада настаје подела интересних сфера међу европским силама у оквиру које се јасно испољава разлика између копнених сила и Енглеске као господарице мора. После Првог светског рата настаје трећи историјски номос у чијој су основи два супростављена лагера: источни и западни. Тако се некадашњи европоцентрични номос трансформисао у свет који карактерише супростављеност копненог и поморског геополитичког принципа.
Немачки теоретичар је смисао сучељености Копна и Мора детаљно објаснио у свом капиталном раду Земља и Море који је објављен 1942. године. По Шмиту ради се о две сасвим неспојиве и непријатељске цивилизације, а не о варијантама јединственог цивилизацијског комплекса, који се у великој мери поклапају с Мекиндеровом географском осом историје. Разлика је у томе што Шмит појмовима таласократије и телурократије даје дубље филозофско тумачење које везује за основне правне и етичке системе. Занимљиво је да силе копна назива Бехемот а за силе мора користи израз Левијатан, као подсећање на два старозаветна чудовишта, од којих је једно оличење свих копнених створења а друго свих водених или морских створења.
За Шмита је номос земље током претежног дела људске историје појава која нема алтернативу, јер она са свим подрврстама има извесна заједничка обележја, попут строгог и стабилног легислативног облика у којем се одражава непокретност и фиксираност копна. Та повезаност са земљом чији је простор подложан устројству (фиксирање граница, комуникациони путеви, непроменљивост рељефа и географије) рађа суштински конзервативизам у социјалној, културној и техничкој сфери или оно што се колоквијално дефинише као традиционално друштво. У тој ситуацији море и вода су тек периферне цивилизацијске појаве све до краја 16. века, када се светскоисторијске околности из основа мењају. Реч је о открићу Светског океана после којег се човечанство, пре свега Енглеска, постепено навикава на поморско битисање, и на то да себе доживљава као острво усред вода. За разлику од копна водени простор је по својој природи несталан, отуђен и као такав подложан сталним променама. У њему нису обележени путеви и нису очигледне разлике међу смеровима. Настаје номос мора који за собом повлачи глобални преображај свести и појаву нових социјалних, политичких и етичких норматива. У основи ради се о рађању једне нове цивилизације које своју појаву дугује индустријској револуцији, и која добија своју социополитичку дефиницију у виду англосаксонског света као карактеристичног геополитичког пола.
Теорија великог простора
Са становишта класичне геополитике теорија великог простора (Grossraum) једно је од најважнијих Шмитових достигнућа. Ова концепција развој држава дефинише као тежњу ка што већем територијалном проширењу, уз истицање да принцип имеријалне интеграције представља израз логичне и природне тежње човека ка синтези. На тај начин периоди територијалног ширења држава одговарају раздобљима кретања људског духа ка универзализму. Шмитов геополитички закон обухвата економску и техничку сферу из чега проистиче становиште да државни технички и економски развој закономерно води ка увећању њене територије. У Шмитовом поимању велики простор нужно не мора да проистекне из колонизације, војног упада или анексије неке територије, него може да буде и последица прихватања једног верског или културног облика од стране више држава.
Немачки теоретичар je заступао становиште да развој номоса земље мора да доведе до појаве државе–континента. Кретање ка њеном настанку подразумева неколико нивоа који почињу с градовима – државама, други ниво чине државе – територије, да би се све завршило стварањем великог простора који представља историјску и геополитичку нужност. Као типичан историјски пример стварања великог простора наводио је реализацију Монроове доктрине на латиноамеричком континенту.
Мада се, у одређеној мери, Шмитово схватање великог простора може поистоветити с државом или империјом, нема сумње да је у његовој основи једна форма наднационалног обједињавања заснована на стратешком, геополитичком и идеолошком чиниоцу. Оно што његов велики простор разликује у односу на унификовани пангерманизам или совјетски интернационализам, јесте постојање културног и етничког плурализма, затим широка аутономија локалних јединица ограничена стратешким централизмом, као и потпуном лојалношћу према највишим инстанцама власти. Притом је посебно истицао чињеницу да формирање великог простора није толико условљено економски развојем саставних делова, нити карактеристикама тзв. интеграционог центра, већ зависи само од политичке воље која препознаје нужност таквог геополитичког концепта.
Тотални рат
Немачки теоретичар посебно је истраживао везу између концепција тоталног непријатеља, тоталног рата и тоталне државе. Тим поводом истицао да је тотална држава врхунац развоја копненог номоса која, без обзира могућност њене еволуције до размера великог простора, остаје њен суштински квалитет. Оно што је најважније, тотална држава искључује принцип тоталног рата и тоталног непријатеља , јер представу о непријатељу гради на основу себе саме, што значи да истиче концепцију рата форми у којем делује Jus bellum и учествују само контигенти професионалних војника, што барем теоријски значи да су цивили и приватно власништво поштеђени током ратних операција.
Појавом либералног учења које је повезивао с поморском цивилизацијом или номосом мора, догодила се фундаментална промена која је одричући концепцију тоталне државе отворила пут тоталном рату и концепцији тоталног непријатеља. У чланку Државни суверенитет и отворено море из 1941. је писао: Рат на копну је био подређен правним нормама, пошто је то био рат између држава, тј. између оружаних снага непријатељских држава. Насупрот томе, рат на мору није рат између строго дефинисаних противника подређених правним нормама, пошто је заснован на концепцији тоталног непријатеља.
На тај начин се ствара општа геополитичка слика која се у суштини своди на цивилизацијску сучељеност два велика простора: англосаксонског (Америка и Енглеска) и континенталног евроазијског. Та два велика простора међусобно воде планетарну битку за то да се направи последњи корак са континенталне ка светској владавини. Реч је о врло занимљивом становишту које баца потпуно ново светло не само на дубљи садржај оба светска рата, него и на карактер Хладног рата и постхладноратовске ере, све до савремених догађања изазваних глобалном пандемијом коронавируса (прим. аутора).
Карл Шмит се веома песимистички односио према могућности свођења описане планетарне сучељености у одговарајући правни оквир, указујући да се ради о номосима копна и мора који се међусобно искључују. Појаву авијације означио је као последњи рушилачки елемент, пошто је ваздушни простор још мање подложан етичкоправној устројености од поморског простора. На крају живота Шмит је своју пажњу усмерио ка фигури партизана као последњем представнику номоса земље који остаје веран својој исконској мисији, упркос разводњавању цивилизације и растакању њених правних и културних основа. Из те визуре партизан је за родну груду везан неформалним спонама које му диктирају начела етике рата, потпуно различите од општијих и апстрактнијих норматива. Упоредо с универзализацијом поморског модела фигура партизана копна добија све већи цивилизацијски значај јер својим постојањем спречава потпуну доминацију таласократије. Отуда проистиче његова скоро сотиролошка историјска фугура коју је на карактеристичан начин код нас описивао Драгош Калајић у роману Последњи Европљани.
Шмит данашњице
После догађаја од 11.9. 2001. године у САД је уочљиво настојање групе америчких неоконса да стратегију Рата против тероризма правдају Шмитовим хипотезама. Управо због тога настала је студија француског аутора Алена де Беноа посвећена одбрани стваралаштва немачког теоретичара. Алан де Беноа се ту исказује као врхунски филозоф и геополитички мислилац. У одељку под насловом Од дуалитета копно – море до новог номоса копна, најпре je указao на Шмитово виђење светске историје као непрекидног сукоба два геополитичка начела: копненог и поморског, уз напомену да су за њега логика копна и логика мора појмови који имају сасвим другачије значење у односу на оне ауторе који наизглед заступају идентичне ставове о садржају светске историје. Наиме, копно је за Шмита више историјски него географски појам, тј. човек је у овој интерпретацији пре свега копнаник. Из овога произилази фундаментални гео(политички) став о расподели копна на јасно одређене просторе (државе) и једној локализованој слободи која се знатно разликује у односу на логику мора која је истински нестална и хаотична. Уосталом, сер В. Рали је својевремено рекао да је свака трговина светска трговина, а свака светска трговина је поморска трговина.
Разлици између копна и мора одговара и разлика између две форме рата. Наиме, у копненом рату супарници су армије, док је цивилно становништво изван ратних дејстава све док не учествује у борбама, док је у поморском рату супарник не само противничка армија него и сваки њен држављанин, па чак и свака држава која настоји да тргује или сарађује са противничком државом. Према Карлу Шмиту, поморски рат је у основи трговачки рат. Своја истраживања разлика између две форме рата (копненог и поморског) немачки теоретичар допуњује све већим значајем доминације у ваздушном простору (појава авијације) који по својим обележјима има доста сличности са морским простором. Отуда није изненађење што САД као типичан геополитички пол савременог атлантизма толико улажу у стратешку свемирску авијацију и тзв. ратове звезда.
Де Беноа указује да је Шмит појам номоса земље први пут употребио 1934. године. За њега је номос не само пуки производ правног поретка, него и прва мера у функцији оригиналне подела простора (сваки основни ред је просторни ред). На крају номос представља непосредну форму која један друштвени и политички поредак чини просторно видљивим. Де Беноа истиче да се већ крајем тридесетих година прошлог века К. Шмит бавио новим номосом земље у виду алтернативе која се у крајњој линији своди на дилему и данашње светске политике: или ће свет бити једнополаран, или ће бити мултиполаран? У случају да свет буде једнополаран доминација САД као острвске државе је неминована, а последица тога ће бити политичка унификација света. Међутим, уколико опстане политички свет , он ће у исто време бити и мултиполарни свет, јер се такав свет увек састоји од великих простора (културноцивилизацијских ареала), али и геополитичких простора. Шмитова девиза је: Велики простор против универзализма.
Карл Шмит је још тридесетих година наслућивао да је време државе у паду јер је ово ремек-дело европске форме и западног рационализма свргнуто с престола. Отуда је предлагао један алтернативни модел политичке и територијалне организације кроз идеју о стварању великог простора, коју је Алан де Беноа артикулисао као модел европске федералне империје и тако прилагодио савременим изазовима глобализације.
Овоме додајмо да је Шмитово стваралаштво нашло одјека и у радовима српских интелектуалаца. За ову прилику издвајамо оглед Бориса Нада Крај једнополарног света: актуелност Карла Шмита у којем је дата прегледна анализа Шмитовог мисаоног тока која је хронолошки омеђена поднасловима: Један покушај дифамације, Историјске интуиције геополитике, Логика копна и логика мора, Од државе ка Империји: транзиција ка новој плуралности до сажетка Плуриверзум насупрот универзуму који аутор означава као средишње питање око којег се воде политички сукоби и спорови последњих неколико деценија, а тако ће по свој прилици остати још неко време. По овом аутору појам плуриверзума је синоним за једну врсту геополитичке алтернативе новом светском поретку који на неки загонетан начин повезује амерички универзализам о изабраности нације која шири слободу и демократију са хитлеризмом чији се универзализам испољавао у изабраности аријевске расе. Оно што је занимљиво обе историјске манифестације универзализма одбацују реалности постојања других и различитих цивилизације које су у основи Шмитовог плуриверзума. У време када се поводом коронавирусне кризе свет поново нашао на прекретници антитеза универзум – плуриверзум нам се чини сасвим прикладним описом ситуације на савременој међународној политичкој позорници.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Алан де Беноа, Карл Шмит данашњице, МИР Publishing, Београд 2013; Борис Над, Крај једнополарног света. Актуелност Карла Шмита, Нови стандард 14. 11. 2016; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар