Аутор: Проф. др Горан Васин
У Првом светском рату, Карловачка митрополија налазила се под посебном присмотром државних власти. Администратор владика пакрачки Мирон Николић трудио се да што смиреније и што опрезније води црквену политику, да смирује нациоалне страсти и да очува Цркву и њену организацију. Сам период рата прошао је у дугим преговорима око обнављања рада Богословије, преписци о стању у манастирима, материјалном стању свештеника и њихових породица. Крај рата донео је црквено уједињење и нове прилике у којима је и Карловачка митрополија постала део нове националне државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Сарајевски атентат, Видовдана 1914. године, додатно је погоршао положај Срба у Монархији, који је био већ знатно уздрман суспендовањем црквено-школске аутономије 1912, смрћу патријарха Лукијана Богдановића 1913. године и унутарсрпским страначким сукобима који су трајали деценијама. У том смислу Црква је била под посебним надзором државне власти. Њени епископи су од 1912. били у прилично деликатном положају, окривљени од дела политичке јавности за укидање аутономије и обезглављени нестанком и трагичним догађајима везаним за патријарха Лукијана. Прерана смрт администратора енергичног владике горњокарловачког Михаила Грујића (марта 1914) поново је у први план наметнула најстаријег епископа по посвећењу, владику пакрачког Мирона Николића.
Овај искусни архијереј са 24 године епископске службе и 69 година живота имао је задатак да очува Цркву у ратном вихору и Србе на територији Карловачке митрополије што више и умешније сачува од страдања која су почела у Босни и Херцеговини. По природи стрпљив и помирљив, одмерен, владика Николић је добро оценио да су му маневарске способости врло мале и због тога је од првих дана Јулске кризе позивао на смиреност, на лојалност и на рационално понашање без антидржавних јавних манифестација. Слично су учинили и остали епископи Митрополије. После напада Аустроугарске на Србију Црква је била под посебним притиском да учини све да примири своје вернике и да код српских војника у Аустроугарској војсци појача осећање припадности Династији и Монархији. Сам период рата прошао је, у већ поменутим, дугим преговорима око обнављања рада Богословије, преписци о стању у манастирима, а расправљало се и о материјалном стању свештеника и њихових породица. Посебно умешно владика Николић носио се са материјалним недаћама Митрополије и свештеника које је институционално упорно и вешто решавао. Крај рата донео је црквено уједињење и нове прилике у којима је и Карловачка митрополија постала део нове националне државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Током Великог рата, стање је било врло тешко. Зграда Богословије је девастирана, манастири често опљачкани скупљањем прихода за царску војску. Део свештеника био је хапшен и интерниран. Владика Мирон Николић који је администрирао Митрополијом, уложио је велике напоре и значајну снагу да стање држи под контролом. И поред позних година, одмерено и мудро је успео да нађе политички баланс и сачува Цркву.
Значај Карловачке митрополије био је важан и за Српску цркву између два светска рата. Њене институције, инкорпориране су у највећој мери у обновљену српску патријаршију. Епископи некадашње митрополије наставили су црквени живот у новој држави и новој црквеној организацији. Владика Мирон Николић доживео је дубоку старост. Умро је пред само избијање Другог светског рата, у Југославији фебруара 1941. Владика Георгије Летић темишварски и касније банатски био је члан Синода и комисије за писање Устава СПЦ. Владика Георгије Зубковић будимски био је кандидат за патријарха 1938, преживео је са својом епархијом и Други светски рат. Викарни владика Иларион Зеремски, учесник Париске мировне конференције, врсни теолог, историчар, познавалац историје Карловачке митрополије, постао је владика горњокарловачки. Умро је 1931. године. Протосинђел Максимилијан Хајдин је такође умро као епископ горњокарловачки. Гроб су му оскрнавиле усташе тако да се не зна место његовог коначног починка. Јеромонах Валеријан Прибићевић, брат утицајног Светозара Прибићевића, био је током 1939. изабран за викарног епископа сремског. Јеромонах Викентије Вујић наследио је на трону банатских епископа Георгија Летића 1936. године.
Остави коментар