КЛАРА ЦЕТКИН И БОРБА ЗА ДАН ЖЕНА

КЛАРА ЦЕТКИН И БОРБА ЗА ДАН ЖЕНА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Сваке године прославља се Дан жена, у народу познат као 8. март. Пре него што су жене симболику славља овог датума пронашле у каранфилу, а мушкарци у куповини истог, десила се права револуција која је покренула жене да се побуне и да тај датум омогуће.

Разлози због којих се повела борба за женско право, па макар и оно основно, на живот достојан човека, није могло да прође без крви. Зато ћемо се вратити још мало уназад.  Наиме, 8. марта 1857. год. (година када је рођена Клара Цеткин) у Њујорку су у штрајк ступиле раднице текстилне индустрије, захтевајући боље услове рада за жене и поштену накнаду за рад, као и мушкарци. На исти дан, на истом месту, само 51 годину касније, поново је дошло до штрајка жена. Раднице су биле затворене у фабрици, из које нису могле изаћи, а онда је избио пожар у коме је изгорело 129 жена. У сећање на овај догађај, такорећи незванично, по први пут је обележен национални Дан жена, 28. фебруара 1909. године, након Декларације Социјалистичке партије Америке. На хиљаде жена је изашло на улице Њујорка и захтевало бољу плату, краће радно време и право гласа. Августа исте године организована је Међународна конференција жена социјалистичке Друге интернационале. Инспирисана Американкама, Немица Луиз Циц, предложила је организовање Међународног дана жена, али она није била у стању да своје идеје спроведе у дело. Иницијативу за тај празник и уопштено борбу за права жена, преузела је немачка социјалистичка и комунистичка политичарка и боркиња за женска права, Клара Цеткин.

Клара Цеткин, девојачко презиме Ајзнер (нем. Clara Zetkin) рођена је 5. јула 1857. године у Видерау у Немачкој. Као ћерка сеоског учитеља и мајке домаћице, одрасла је на селу у Саксонији и од малена се суочавала са реалним условима живота, који су били испод границе прихватљивог. Захваљујући везама њене мајке, била је једна од првих жена у Немачкој којој је било дозвољено да се школује за учитељицу. У Лајпцигу, где се школовала, упознала се са кругом руских студената и ту је срела првог животног сапутника, бунтовног руског студента, социјалисту Осипа Цеткина. Да би се издржавала, Клара је радила као кућна учитељица, али због свог бескомпромисног става веома брзо је долазила у сукобе и давала отказе. 1878. године постала је чланица Социјалистичке радничке партије (Sozialistische Arbeiterpartei, SAP), која ће 1890. године променити назив у данашњи – Социјалдемократска партија Немачке (SPD). Осип Цеткин бива ухапшен након полицијске рације на једном тајном Конгресу социјалдемократа и протеран из земље. Отишао је у Француску. Због забране социјалистичких активности коју је у Немачкој увео Бизмарк 1878. године, Клара Цеткин је прешла у Цирих 1882. године, а већ наредне године одлази у изгнанство у Париз.

Током боравка у Паризу играла је важну улогу у оснивању Социјалистичке интернационале. Узела је презиме свог љубавника Осипа Цеткина, али се никада није удала за њега како не би изгубила немачко држављанство. Није јој сметало да се одрекне свог презимена Ајзнер, а да ипак задржи свој интегритет и достојанство. У Паризу су добили два сина, Максима и Костју. Живели су на рубу егзистенције, преживљавајући уз помоћ пријатеља, ангажованих у истом покрету. Клара је овде почела да учи за новинара и преводиоца и почела се прилагођавати принципима марксизма. Њено најтеже доба уследило је када се Осип разболео, а она се морала бринути за децу, егзистенцију и њега, који је био готово непокретан. Умро је 1889. године. Исте године, приликом одржавања Друге интернационале у Паризу, Клара је одржала реферат о правима жена који је навео жене да се ангажују у социјалдемократском покрету. Снажно се залагала на права жена на рад, без обзира што су неки од њених колега сматрали да је то потпуно апсурдно, јер се радом жена умањују плате мушкарцима. Иступала је јавно и говорила како се жене морају коначно ослободити надмоћи мушкараца, јер не постоји разлог зашто би они били надмоћнији.

• Они који су се својом чашћу пред лицем човечанства обавезали на ослобођење, не смеју допустити да једна половина људског рода због економске и социјалне зависти буде осуђена на ропство. Онај ко жели да допусти тлачење радника од стране капиталиста, допустиће и тлачење жене од мушкарца. А она ће остати потлачена све док економски не буде независна – говорила је Клара Цеткин.

Године 1890. враћа се у Немачку, након што су укинути закони о забрани социјалиста, и постаје уредница социјалдемократског часописа „Једнакост“ (Die Gleichheit). Овај посао обављала је читавих 25 година. Посебан акценат стављала је на економску независност жена, која би им омогућила једнаке плате за исте послове, право на организовање у синдикате, али и интересне савезе. Желела је да им се додели и једнако политичко право као мушкарцима. Њене иницијативе и залагања усвојена су првог пута када је прослављен  међународни Дан жена и то први пут 18. марта 1911. године.

1910. године у Копенхагену, на Другој интернационалној конференцији жена, на предлог Кларе Цеткин договорено је да се 8. март прогласи међународним Даном жена (прво је проглашен 18., а потом 8. март за међународни Дан жена). Тада су жене Немачке, Аустрије, Швајцарске, Данске и Америке затражиле право гласа, а 1912. године и жене у Француској, Холандији, Шведској и 1913. године у Русији. Овај празник је прихваћен у свим социјалистичким земљама, након што је Александра Колонтај убедила Лењина да овај празник прихвати као државни. Ту праксу је преузела и послератна СССР и њене савезнице (укључујући и СФРЈ). Иначе, Хитлерови нацисти били су забранили Дан жена и увели су Дан мајки. Жена је од тада у Немачкој била сведена на супругу и мајку. После Другог светског рата, Дан жена 8. март поново је уведен у делу Немачке под совјетском окупацијом. Еманципација жена у социјалистичким земљама политички је форсирана. Тек касних 60-их година жене у тадашњој Западној Немачкој, поново су откриле овај дан. Као међународни Дан жена, 8. март (по први пут тачно одређени датум), прихваћен је 1917. године, а Уједињене нације су га службено почеле обележавати од 1975. године (која је иначе била проглашена за Међународну годину жена). Највећи успеси ове борбе биће увођење 8-часовног радног времена, уједначавање плата за жене и мушкарце, заштита мајки и увођење породиљског одмора.

Гледишта Кларе Цеткин на брачну заједницу, могу се сматрати претечом феминистичког погледа на свет. Сматрала је да га треба поставити на темеље равноправности, која је подразумевала и једнаке улоге у васпитању и образовању деце. Никакав облик стереотипа није могао бити оправдање за жене које су морале потиснути каријеру због породице. Ако родитељи одлуче да се разведу, она није видела разлог зашто то да не ураде. Абортус је из њеног угла био и остао женин избор, јер се радило о њеном телу, док је љубав могла бити слободна на све могуће начине. Све што је дозвољавала себи, толерисала је и код других жена, јер веровала је да су двоструки стандарди апсолутно недопустиви. У складу са оваквим уверењима, са пуне 43 године, удала се за 18 година млађег песника и сликара Фридриха Цундела, са којим је живела у Штутгарту, заједно са своја два сина.

Клара Цеткин се посвађала са колегама из Социјалдемократске партије, јер се противила уласку Немачке у надолазећи Први светски рат. Заједно са Розом Луксембург и другим утицајним политичарима из СПД-а, одбацила је партијску политику Burgfrieden (примирје са владом, обећање о уздржавању од свих штрајкова током рата). Уз друге антиратне активности, Цеткинова је организовала међународну женску антиратну конференцију у Берлину 1915. године. Због антиратних ставова била је хапшена неколико пута током рата.  Клара Цеткин је 1916. године била један од саоснивача Спартакистичке лиге и Независне социјалдемократске партије Немачке (USPD), која се 1917. године отцепила од своје матичне партије SPD-а, због неслагања са њеним проратним ставовима. Јануара 1919. године Клара приступа Комунистичкој партији Немачке (KPD) и представља је у Рајхстагу током Вајмарске Републике од 1920. до смрти 1933. године.

Иначе, у јесен 1920. године отишла је у Кремљ. Први пут Лењин је одвојио довољно времена да са њом поприча о женском питању јер, како је Клара записала о овом разговору, то је тема о којој „прави“ комунисти не дискутују, јер сматрају да се социјална равноправност жена подразумева. Ова тема укључивала је и питања о равноправности жена о сексу (право на избор партнера, право на слободну љубав и брак). Лењин је касније отворено признао да је непријатно изненађен великим интересовањем међу женама и младима, нарочито у вези с поменутим разговорима…

До 1924. године Клара Цеткин је била чланица централне канцеларије KPD-a; од 1927. до 1929. године била је чланица партијског централног комитета. Такође је била чланица извршног комитета Комунистичке интернационале (Коминтерна) од 1921. до 1933. године. Године 1925. изабрана је за председницу немачке левичарске хуманитарне организације Rote Hilfe (Црвена помоћ). Августа 1932., као председавајућа Рајхстага по старешинству, позвала је народ да се бори против националсоцијализма. Када је Адолф Хитлер и његова Национал-социјалистичка немачка радничка партија преузела власт, Комунистичка партија Немачке је избачена из Рајхстага, након пожара у Рајхстагу 1933. године. Клара Цеткин последњи пут одлази у изгнанство, овога пута у Совјетски Савез. Њено место боравка још од 1924. године била је Москва. Тамо је водила секретаријат жена Треће интернационале. Руси су је обожавали. У радничком покрету је била легенда и једна од ретких која је имала смелости да критикује Стаљина. Њу није смео да ликвидира. Ипак, као противница Стаљина, трпела је политичку изолацију. Чак и у поодмаклим годинама, скрхана од болести, остала је активна у политици.

Умрла је 20. јуна 1933. године у Архангелскоју, са скоро 76 година. Сахрањена је под зидинама Кремља у Москви. Остала је упамћена као она која се борила да омогући све оно што жене данас имају. Срећан јој Дан који нам је омогућила.