КНЕЗ ПАВЛЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ (1893-1976)

КНЕЗ ПАВЛЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ (1893-1976)

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Аристократа духа, аристократски интелектуалац, интелектуални аристократа, творац чувеног „Београда тридесетих“, велики државник, политичар, уметник, уметнички колекционар, заложник и заточник „европске културе“ у Србији и Југославији између два светска рата, бриљантни полиглота, дипломата, „чувар мира“ и опстанка Југославије, члан владарске династије, супруг, отац, али и „озлоглашени“, а данас „стидљиво рехабилитовани“ злочинац и „непријатељ народа“, све су ово описи једне личности изванредних способности, али и човека заборављеног од сопственог народа коме је служио до последњег животног даха. Можда би резиме описа туробног живота кнеза Павла Карађорђевића било најсврсисходније почети писмом његовог пријатеља и сарадника Часлава Никитовића. Писмо негдашњег министра у Влади Краљевине Југославије, Часлава Никитивића из 1967. године упућено кнезу Павлу Карађорђевићу који је у том периоду, у статусу емигранта, живео у Паризу, представља првокласно сведочанство о животу српске политичке емиграције расуте по свету након окончања Другог светског рата. Из овог обраћања можемо да закључимо да везе међу некадашњим сарадницима, упркос изгнанству у комe су живели, нису биле у потпуности прекинуте. Уочавамо, да они међусобно одржавају личне и пријатељске односе, али и контакте са другим угледним Србима у емиграцији. Наравно, препознајемо да их је на окупу одржавало нешто више од познанства и приватних интереса, а то је била заједничка забринутост за судбину српског народа у комунистичкој Југославији. Данас, пророчки звуче речи Часлава Никитовића који у том писму кнезу Павлу преноси своје виђење катастрофалног положаја српског народа у Југославији, при чему предвиђа сву ону трагедију коју ће Срби доживети деведесетих година XX века. Посебно издваја тешку ситуацију на Косову и Метохији, али и у Македонији, Босни и Херцеговини и у Хрватској. Бивши министар био је свестан да је у том моменту Јосип Броз Тито представљао главног кохезионог фактора „друге Југославије“ и да ће његова смрт неминово довести до распада земље, али је у исто време уочио чињеницу да српске политичке структуре у земљи, за разлику од других, нпр. хрватских или словеначких, немају адекватан одговор на могућност поменутог развоја догађаја. Никитовић је у писму замолио кнеза Павла да се распита у француским политичким круговима о деловању хрватских сецесиониста, као и да путем сопствених или „личних“ контаката изврши утицај на кругове француских политичких и интелектуалних елита како би исте покушале да заштите српске националне интересе у ситуацији евентуалног распада Југославије. Са данашње тачке гледишта, симптоматично је то да се ова преписка води између два некадашња значајна дужносника предратне Југославије. Дакле, личности које су од стране нових властодржаца у Београду биле проказане и осуђене као издајници и непријатељи народа, које су биле представници политичке и интелектуалне елите чија је имовина била конфискована, уз трајну забрану повратка у ту исту земљу. Међутим, показало се да само неколико деценија касније, а упркос озбиљним годинама својих живота, баш ти, остраковани ходочасници мученичког прогнанства, заправо се и даље интересују за афирмацију националних и егзистенцијалних интереса сопствене нације. Узевши у обзир дате околности настанка писма, постављамо питање због чега се наведени кореспонденти и даље интересују за поменута питања на која, уосталом готово и да нису више могли никако да утичу? Одговор је веома једноставан. Кнез Павле, Часлав Никитовић, Драгиша Цветковић и многи други предратни јавни делатници били су део тадашње српске националне елите. Представљали су елиту која је од обнове српске државности деценијама мукотрпно стварана, образована на престижним домаћим и страним школама и на тај начин припремана за обављање важних делатничких послова у развоју младе српске, а потом и југословенске државе. Управо су наведене делатнике из области политике и културе, послератни комунистички револуционари окарактерисали као „великосрпске хегемонисте“, „националисте“, „издајнике“, „непријатеље“, „квислинге“, „злочинце“, да би их на тим основама бесомучно прогонили до краја њихових овоземаљских живота. Раније поменуте конкретне личности и потписи, били су они срећнији заточници српске културе, науке, националне политике и генерално резултата свих националних успеха, јер су на време пронашли спас у бекству из сопствене земље. Међутим, упркос свему, они нису могли остати неми на судбину свог народа, јер су између осталог васпитавани и у духу одговорности према државним и националним интересима националног колективитета коме су припадали. Суштински, овде лежи разлог њиховог интересовања за прилике у Југославији. Изграђена национална свест и осећај одговорности налагали су им да, без обзира на тешкоће у личним егзистенцијалним судбинама и околностима, на првом месту воде рачуна о интересима сопствене нације и сопствене државе. На тај начин, дело ових заточника и заложника свеукупног развитка српске нације и државе остало је да живи и после краја њихових овоземаљских живота.

Међу најистакнутијим и најугледнијим личностима те српске елите у емиграцији, посебно место је заузимао кнез Павле Карађорђевић, вероватно најпросвећенији владар у историји српског народа, али истовремено и личност чија улога у трагичној судбини Краљевине Југославије и деценијама после његове смрти, озбиљно интригира академску и научну јавност, због чега се још увек воде неисцрпне полемике и у вези са државничко-политичким и личним карактером ондашњег кнеза-намесника. Сплетом несрећних околности, Павле Карађорђевић је 1934. године постао кнез-намесник, односно нашао се на положају првог намесника у Намесништву Краљевине Југославије, које ће у наредним годинама владати земљом у име малолетног краља Петра II Карађорђевића, иначе Павловог братанца. Тачније, убиством краља Александра Карађорђевића, Југославија је остала без владара, а малолетни Петар без оца, па је аутоматски био активиран тестамент у коме је краљ Александар именовао свог брата од стрица и човека од највећег поверења за особу која ће чувати трон његовом малолетном сину. Међутим, ова најпознатија историјска улога, коју је кнез Павле успешно „играо“ све до кобног 27. марта 1941. године, у научним и популарно-публицистичким анализама историјата дела поменутог српског и југословенског државника, неправедно је истакнута у првом плану, наспрам свих домета његовог духовно-уметничког и дипломатско-политичког генија и приватног живота, што је у многоме и допринело стварању једне погрешне, малициозне и у сваком погледу срамотно лажне повесне слике о учинцима делатности најразборитијег српског владаоца у националној историји модерне Србије. Кнез Павле Карађорђевић био је праунук вожда Карађорђа, а син кнеза Арсена Карађорђевића, брата потоњег краља Петра I Ослободиоца и кнегиње Ауроре Павловне Демидове, чија је мати припадала чувеној руској племићкој породици Трубецкој. Кнез Павле је рођен 27. априла 1893. године у Санкт Петербургу, а велики део детињства и ране младости провео је одвојен од породице и родитеља који су се развели када је он имао само три године. Поменути развод и потоња одвојеност од најближих чланова породице, оставила је велики печат на карактер и слику тзв. „унутрашњег света“, одувек уметнички надареног југословенског владара. Биографи кнеза Павла, у првом реду његов зет Нил Балфур, бивши супруг кнежеве ћерке, кнегиње Јелисавете, опсервирајући бројне квалитете кнежеве личности и делатности, указују и на изузетно приметан осећај „усамљености“ у духовном профилу кнеза-Карађорђевића, а који је исти испољавао према својој околини. Несумњиво, кнез Павле поседовао је веома одмерен, рационалан и интелектуално узвишен карактер академски и класично образованог уметничког генија, али и природу истински отвореног, приврженог и пријазног човека, који је озбиљно схватао појмове породичне и супружничке одговорности и вредности неговања личних пријатељстава у животима појединаца. Па, откуд онда поменута „усамљеност“?

До почетка Првог светског рата, кнез Павле, углавном је живео под старатељством свог стрица, краља Петра I, али је велики део времена проводио и на имању Пратолино код Фиренце у Италији, које се налазило у власништву мајчине сестре Марије и њеног супруга Семјона Семјоновича Абамалека Лазарева. Заправо, након смрти мајке Ауроре 1904. године, Марија и Семјон су усинили Павла, који је њих и наследио након теткине смрти 1955. године. Управо, у току тих „фирентинских“ и „римских“ година живота у Италији и на бројним студијским путовањима кроз културне и уметничке престонице тадашње Европе (предузетим под изричитом едукативном иницијативом и надзором краља Петра Ослободиоца), кнез Павле је и стекао касније чувену наклоност према уметничком колекционарству, а истовремено постао је и страствени љубитељ уметности, како ликовне, тако и музичке. Пасионирано је читао класике светске књижевности, посебно Рилкеа, Флобера, Де Токвила, виртуозно је изводио клавирске композиције Шопена и Баха, а већ до своје 19. године, марљиво је студирао и научио четири страна језика (немачки, руски, француски и енглески). Истовремено, до почетка Балканских ратова обишао је готово све велике европске музеје, уметничке галерије, позоришта и биоскопе у Италији, Швајцарској, Француској и Великој Британији, којима се и у каснијим годинама упорно и радо враћао. Такође, у датом периоду, формирао је и своју прву приватну уметничко-књижевну колекцију артефаката, коју је чувао у поткровним деловима Старог краљевског двора на данашњем Андрићевом венцу у Београду, где је у времену после Мајског преврата имао своје приватне одаје. Нажалост, поменута колекција страдала је у аустроугарском бомбардовању Београда и Двора 1914. године. Када поменемо Мајски преврат из 1903. године, не можемо да заобиђемо епизоду насталу у радној соби, тада већ новог српског краља Петра I Карађорђевића, у Женеви, јуна те кобне године. Наиме, у посету новом краљу из Београда је допутовала делегација завереника која је учествовала у мучкој ликвидацији последњих Обреновића, како би о свим догађајима обавестила новопроглашеног владаоца. Десетогодишњи Павле случајно се тада нашао у радној соби свог стрица у Женеви, где је из прве руке чуо приповедања крвника и краљеубица, при чему су потресне сцене настале из наведених прича, а у визијама младог кнеза, остале стални пратилац његових бројних бесаних и кошмарних ноћи, па и самртне постеље у којој је први намесник Југославије бројио своје последње часе, када би се само понекад будио, уз гласне крике: „Не, немојте их убити, немојте их убити!“…

Након завршене Друге мушке гимназије у Београду, кнез Павле је школовање наставио на студијама у колеџу Христова црква на Оксфордском универзитету. Живот кнеза Павла у Британији до почетка Великог рата најбоље описује цитат једног познатог француског писца, амбасадора Пола Морана: …Кнез Павле је долазио у Лондон са жудњом да осети живот. Бледог лика као камелије у бутоњери његовог фрака и веома црне зализане косе. Цео свет је трчао за њим, мада је у то време на енглеском двору и у енглеском друштву било нешто негодовања против Србије. И мада су ова негодовања неколико месеци после Сарајева ишчезла у Енглеској, симпатија коју је инспирисао код свакога и свуда кнез Павле, доиста није била страна овој промени енглеског расположења. У Бакингемској палати, на руском балету, у француској амбасади, под краљевим шатором у Аскоту, кнез је обилазио, смешио се, играо, срећан да безбрижно проживи часове који су сада, мецима из револвера сасвим прекинути…. Уистину, кнез Павле, занесен идеалима и лепотом англосаксонске култутуре и правила понашања и живота, управо тада постао је „прави енглески господин“. Сате и дане је проводио у Британском музеју, па иако поменути биографи кнеза Павла тврде да је, управо душевна тескоба, настала под утицајем усамљености, нагонила његов интелект да утеху и пријатељство потражи у уметничким експонатима разних галеријских и музејских простора, није ли можда потреба за духовном храном, коју је проналазио у највишим дометима естетских експресија, била прави разлог кнежеве занесености артефактима лепоте којима је покушавао и успевао да оплемени своју усамљеничку душу и личност, али и да докучи све тајне њихове телеолошке и генеричке постојаности?! Први велики изазов у његовој младости био је прекид студија, у којима је неизмерно уживао, услед избијања Великог рата. Убрзо се вратио у Србију, да би се у чину коњичког потпоручника ставио на располагање Врховној команди. Почетком наредне године у Нишу је оболео од тежег облика хепатитиса, па и поред датих тешкоћа, за потребе српске владе у Италији и Великој Британији, а у интересу опстанка отаџбине која се налазила у безизгледној ситуацији, обавио је низ важних дипломатских мисија. Српска голгота и пакао острвa Видо, дубоко су потресли младог кнеза, а за судбину Србије у тим месецима недвосмислено је кривио „…Енглезе, који нису на време послали помоћ и појачање…“, како би катастрофа била избегнута. Након боравка на Солунском фронту у 1917. години, кнез Павле се наредне, завршне ратне године Првог светског рата, вратио на Оксфорд, где је наставио своје студије. Након окончања студија, где је стекао диплому историчара уметности, кнез Павле и у наредним годинама наставио је свој живот у Британији, где је оживео бројне „студентске, предратне контакте“, али и стекао нова пријатељства у највишим круговима британске аристократије и духовно-политичке елите. Иначе, у потоњим годинама, кнезу Павлу додељена је и диплома почасног доктора историје уметности на Оксфордском универзитету. Био је пријатељ војводе од Јорка, принца Бертија, потоњег краља Џорџа VI, друговао је и са Дејвидом, принцом од Велса, каснијим Едвардом VIII, али је био и истински миљеник њиховог оца, моћног и несмиљеног Џорџа V. Много летњих одмора провео је у дворцу Гланс у Шкотској на имању родитеља Елизабете, војвоткиње од Јорка, односно супруге његовог каснијег кума, а британског краља Џорџа VI.

Сходно свом рангу и пореклу, кнез Павле је за животну сапутницу пронашао жену изузетног родословног наслеђа и несвакидашње лепоте. На балу приређеном у његову част у палати леди Зије Вернер у Лондону, кнез Павле упознао је своју будућу супругу принцезу Олгу, ћерку принца Николе од Грчке и Данске, трећег сина краља Георга I од Грчке и велике војвоткиње Елене Владимировне од Русије, унуке сверуског императора Александра II. Сама кнегиња касније је записала да јој се југословенски кнез учинио доста стидљивим. Међутим, Павле се истински заљубио. Након венчања које је било уприличено у Београду, само дан након крштења сина-првенца краља Александра и краљице Марије, односно престолонаследника Петра, тачније 22. октобра 1923. године, млади брачни пар се настанио у Грасу на југу Француске, недалеко од Азурне обале. У браку су добили два сина: Александра (1924-2016) и Николу (1928-1954), рођене у Вајтлоџу у Енглеској и ћерку Јелисавету, рођену у Београду 1936. године. У другој половини треће деценије XX века кнез Павле се са породицом настанио у Југославији, првобитно у једној вили крај Бохињског језера, а потом у Београду. Од 1924. године, кнеза је почела да опседа мисао о оснивању једног музеја савремене уметности, какав није постојао у ондашњој Југославији. Циљ је био формирање колекције из области модерне уметности која не би обухватала предмете настале пре XIX века. Резултат тог напорног рада и то у време веома тешких политичких заплета у животу младе југословенске државе, био је оснивање Музеја савремене уметности у Београду 23. јула 1929. године, када је за директора установе постављен Милан Кашанин. Уз донације из приватних колекција (више од педесетак дела најпознатијих аутора модерних уметности) Ајвора Черчила, леди Емералд Кјунерд, сер Џозефа Давина, Бернара Беренсона (донатора једног Писароа), кнез је својим средствима куповао класике модерних уметничких дела и на тај начин попуњаво фондове и збирке поменуте претече каснијег Музеја Кнеза Павла. Почетком септембра 1933. године кнез Павле је именован за директора свих музеја у Краљевини Југославији. Мистичне нити филигрански изнијансираних особина интелектуалца-апсолуте и заточника уметности, можда и најбоље откривају саме речи кнеза Павла, изговорене у писму госпођи Бернара Беренсона, са којима је био у живој преписци у току већег дела свог живота: …Драга госпођо Беренсон, толико је љубазно од вас што сте ми послали своју књигу. Затекао сам је по повратку из Париза где сам провео више од месец дана и одмах почео да је читам. Чудно, али ваша књига ме не испуњава жељом да посетим земље које описујете, већ чини да чезнем за вашим домом, вама и Бернаром. Никад нисам волео фанатизам било које врсте, па и велика жеља за путовањем у ма како лепа места пре ме одбија него што ме привлачи… Како су ова времена тешка: човек из дана у дан не зна хоће ли се пробудити материјално упропашћен, како је тешко имати децу чија је судбина више него неизвесна. Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари…. На основу уредбе Министарског савета Краљевске владе, 29. маја 1935. године, Историјско-уметнички музеј и Музеј савремене уметности спојени су у тада чувени Музеј Кнеза Павла који је своје седиште пронашао у комплексу Старог двора, тачније у згради данашњег Председништва Србије на Андрићевом венцу у Београду, а под руководством Милана Кашанина, на положају првог и јединог директора наведене установе. Након Другог светског рата, Музеј је затворен, колекције распарчане, а делови истих придружени су Народном музеју у Београду.  

Од ране младости, кнез Павле је био „окружен пословима државне политике“. Без обзира што политика, као научно-дисциплинарна вештина није представљала његов превасходни „духовно-интелектуални изазов“, већ помињани образац личног односа према одговорностима које изискују посвећеност афирмацији државно-националних интереса, снажно су утицали на Карађорђевићев телеолошки мотив да наведене послове обавља са неподељеном пажњом, сличној делатностима које је исказивао његов рад у области уметности или уметничког колекционарства. Међутим, ниједан политички изазов до средине тридесетих година претходног столећа, није тако пресудно утицао на поменуту опредељеност, али и на животну и породичну судбину овог човека, као што је то био случај са монструозним убиством његовог брата од стрица, Витешког краља Александра I од Југославије 9. октобра 1934. године у Марсеју. Као што смо напоменули, након убиства активиран је тестамент умореног југословенског суверена, на основу којег је кнез Павле Карађорђевић, као личност од највећег поверења покојног краља, постао старатељ малолетног сина краља Александра, а наредног владаоца Петра II. Било је предвиђено да „чуваре трона“ до краљевог осамнаестог рођендана, у септембру 1941. године, представља колективни орган, Намесништво Краљевине Југославије, које је заправо преузело владарске ингеренције у земљи. Уз кнеза Павла Карађорђевића, као првог намесника и најутицајније личности у овом државном телу, налазили су се и др Раденко Станковић и Иво Перовић. Кнез Павле фактички је преузео владарске надлежности у земљи, коју ни краљ Александар Ујединитељ није могао до краја успешно држати на окупу. Добро сагледавши непобитне чињенице, да се два основна проблема која „нагризају и преостале делове здравог ткива од кога је била саткана “Прва Југославија“ налазе у нерешеним питањима међуетничких односа и положаја конкретних конститутивних националних заједница, а у корелацији са нефункционално устројеном платформом на којој је и почивала комплетна државноправна конструкција, са једне стране и кризе „версајског безбедносног поретка“ у оквирима међународних односа и положаја југословенске државе, са друге стране, кнез Павле је решавању поменутих изазова приступио са крајњим опрезом и „тактиком балансирања“. Не одбацујући идеју интегралног југословенства, кнез је предузео упорну потрагу за корисним модалитетима прекомпоновања државноправног уређења Југославије, при чему је намеравао да својим акцијама заштити државни устав и интегралност која је почивала на истом, али у оквирима поставке међунационалних односа где би хрватске сецесионистичке тежње биле, или у потпуности изоловане или неутралисане њиховим делимичним задовољењем. У циљу остварења првобитно усвојене стратегије „изолације хрватског сепаратизма“, кнез је пружио пуну подршку влади чувеног Милана Стојадиновића. Поменута политика је показивала извесне успехе, нарочито у погледу умањења степена незавидности међународног и међурегионалног положаја Краљевине Југославије после трагичне смрти краља Александра, а посебно у погледу југословенског отпора ревизионистичким аспирацијама „антиверсајски“ расположених држава у њеном окружењу. Унапређени су односи са Немачком, што је непосредно утицало на видно узмицање антијугословенске политике Мусолинијеве Италије, па и хортијевске Мађарске.

У датим, тешким политичким околностима под којима је био оптерећен међународни положај Југославије, кнез Павле се показао као изузетно вешт дипломата. Несумњиво, са израженим и опште познатим англофилским културолошким опредељењима, кнез је показивао искрене намере да код британских политичких елита оствари неопходан ослонац за своју земљу и народе и то у циљу заштите југословенске државне целовитости и њене одбране од потенцијалних и веома реалних непријатељских тежњи суседних великих сила, а посебно од тренутка када је аншлусом Аустрије, Немачки рајх постао „северни комшија“ кнежеве отаџбине. Прихвативши реалност успона моћи нацистичке Немачке и са одсуством јасне и недвосмислене подршке „сила заштитница версајског система безбедности“, а посебно Велике Британије, подршком кнеза Павла влади Милана Стојадиновића омогућен је приступ политици зближавања, нарочито у погледу привредне сарадње, са осовинским силама и њиховим савезницима у Европи. Са друге стране, лично од Геринга кнез Павле је добио чврсте гаранције да Немачка неће подржавати ниједну политичку активност у Европи, посебно на Балкану, која би угрозила суверенитет Краљевине Југославије. Кнез је непогрешиво предвидео развој политичких тежњи нацистичке Немачке, а непрестано је страховао од Мусолинијевих аспирација. Као изванредни политичко-дипломатски стратег, уз пацификацију односа са Италијом, тесне привредне сарадње са Немачком, отклањањем несугласица са Мађарском и Бугарском, кнез је од Велике Британије више пута тражио подршку у погледу наоружања и помоћи за добијање кредита у Сједињеним Америчким Државама ради набавке неопходне логистичке и оружане опреме за Југословенску краљевску војску. Нудио је и повећање робне размене између две краљевине, али узалуд. Британски интереси нису нужно подразумевали и безусловну подршку опстанку Краљевине Југославије, већ су прикривеним подстицањем „антирежимских“ активности српске националне опозиције, а још више пружањем подршке групацијама хрватских сепаратистичких политичких организација, трудили се да у југословенској држави задрже „нужан степен“ анимозитета између два „осовинска тега“ на којима је комплетан државни организам и почивао, односно у интерактивним релацијама између хрватског и српског националног колективитета. Основна процена британске политике у датим инетерсима налазила се у схватању да би непрестаним одржавањем нестабилности југословенске државе, званични Лондон успешно контролисао политичке елите свих „пробритански расположених“ држава на Балкану. Из датог разлога, самостална и трезвена, а национално одговорна политика кнеза Павла, па и поред његових аглофилских политичких и духовних афинитета, крајем тридесетих година прошлог века, постала је неприхватљива за британске политичке кругове. У поменутом смислу, претходно је кнез Павле био наговорен да изнуди оставку Милана Стојадиновића и његове владе, како би формирањем кабинета Драгише Цветковића био отворен пут према политици „нагодбе“ са хрватским политичким, а истовремено сецесионистички и антирежимски расположеним елитама. На тај начин, политички дискурс активности кнеза Павла био је усмерен према остварењу поменуте политике „делимичног задовољења“ хрватских националних интереса, што је резултирало „јаловим“ споразумом Цветковић-Мачек и формирањем Бановине Хрватске у оквирима Југославије. Показало се да тај споразум није решио ниједан горући државноправни проблем, али је отворио неколико нових. Уосталом, наведени споразум је био одбачен од свих политичких елита засебних националних корпуса у земљи.

Одувек крхко поверење у политичке визије и делатности кнеза Павла, у британским политичким и обавештајно-безбедносним круговима, озбиљно је доведено у питање после четвородневне спектакуларне посете југословенског првог намесника и кнегиње Олге Хителеровој Немачкој у јуну 1939. године. Без обзира што је тада успешно одолео притисцима немачког вође, предузетим у циљу наговарања кнеза да пружи подршку политичком и војном пакту са Рајхом и упркос чињеници да су одмах после посете Берлину, Павле и Олга отпутовали у Лондон, где је кнез-намесник од стране краља Џорџа VI одликован највишим британским одликовањем, Орденом подвезице, од стране британских обавештајно-безбедносних кругова, политичка судбина југословенског кнеза била је запечаћена. Све до 1941. године, понекад отворено, а често прикривено, британска влада вршила је непрестане саботаже великих напора кнеза Павла, предузиманих у циљу набавке наоружања за југословенску војску. Није помогла ни тајна мисија Давида Албале, повереника и пријатеља кнеза Павла, кога је лично први намесник послао у САД, не би ли овај, у јеврејским утицајним круговима постигао остварење интереса нужних за постављање ефикасног система југословенске војне одбране. Застрашујући куриозитет представља чињеница, да су комунисти у својим опскурним „квалификацијама злочина“, кнеза Павла оптужили, управо за „саботажу наоружавања и припреме земље за рат“! Након избијања Другог светског рата, а посебно од краја 1940. године и уласка Мађарске и Румуније у наведени савез осовинских сила, притисак на кнеза Павла да Југославија учини исти корак, постао је неподношљив. У јануару 1941. године, кнез Павле је чак намеравао да поднесе оставку, како би избегао евентуалну, личну улогу у датом подухвату, али је од стране сарадника био одговорен од поменутог корака. У грозничавим покушајима да задржи пријатељски однос са британском владом Винстона Черчила, а истовремено очува мир и избегне агресију фашистичких држава на Југославију, првих месеци 1941. године кнез Павле је покушавао да приволи званични Лондон да његовој земљи пружи конкретну подршку у наоружању, људским војним ресурсима и непосредној одбрани граница његове државе. Све што је кнез добио од Черчилове владе био је савет да југословенска војска предузме превентивни напад на италијанске снаге у Албанији, како би исте поразила и пуком отимачином ратног плена, домогла се преко потребног оружја за своје снаге. Бесрамнију „савезничку препоруку“ у историји ратовања свих цивилизација до данас, вероватно није доживела ниједна војска или држава на свету. У поменутим околностима, кнез је напокон „преломио“ крајем марта 1941. године и донео једину могућу одлуку. Председник владе Драгиша Цветковић потписао је Протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту у Бечу 25. марта 1941. године. Сам уговор је био веома повољан по интересе Југославије, јер је за југословенску страну нудио услове који до тада нису били понуђени ниједној другој балканској или средњеевропској држави-савезници Немачке. Југославија није морала да учествује у ратним операцијама земаља Тројног пакта, није имала, чак ни обавезу да осовинским војним снагама омогући безбедан пролаз путем коришћења југословенске саобраћајно-инфраструктурне мреже, итд. Опис догађаја који су уследили у ноћи између 26. и 27. марта те године препустимо речима Хјуа Далтона.

Из писма Хјуа Далтона, начелника СОЕ (Одељење за специјалне операције енглеске тајне службе) за Југославију, упућеног из Београда 28. марта 1941. Винстону Черчилу, сазнајемо детаље енглеске акције: …Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру протувредност за уложени новац… Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Илија Трифуновић Бирчанин из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. Уствари, из трећег прилога ће вам бити јасно да је пуч у великој мери Трифуновићево дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка – главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку… Такође, британски агент Мастерсон извештава: … У вези са изведеним пучем, данас сам добио следеће информације… Радоје Кнежевић, професор из Београда, члан Извршног одбора Демократске странке, са којим сам, отприлике пре шест недеља разговарао о могућности ширења пропаганде, изгледа да је разговарао са генералом Мирковићем и том приликом му предложио идеју о извођењу пуча. Пошто су ту идеју детаљно проучили, договорили су се да предложе генералу Симовићу да преузме руководећу улогу у подухвату. Он је на то пристао. Генерал Мирковић и професор Радоје Кнежевић су се тада обратили генералу Илићу. И он је пристао… Радоје Кнежевић има млађег брата Жику, мајора по чину, који је тада обавио разговор са многим капетанима, мајорима и потпуковницима. Са изузетком двојице-тројице, сви су прихватили игру. На земунском аеродрому је било спремно 300 авиона, а 16 противавионских топова и сви тенкови у Београду су били спремни за акцију. Симовић је издао наређење у два сата ујутру, када су напустили касарне на челу са Жиком који је био на челу свог коњичког батаљона… Одмах су заузели Министарство војске и Председништво Владе. Генерал Мирковић, Радоје Кнежевић и њихови помагачи су се у време извођења ових операција налазили у Земуну. У 2.30 стигло је обавештење да су сви витални пунктови заузети. У Управи града затекли су управника града како спава. Пробудили су га и одмах ухапсили… У четири часа ујутру Жика је отишао кући код Симовића, обавестио га да је операција изведена и одвео га у Министарство војске, где су га чекали генерал Мирковић и Радоје Кнежевић. Три хрватска министра су дошла у Министарство војске када их је генерал Симовић обавестио да удар није извршен против њих и да се положај Хрвата неће мењати….

Дакле, несумњиво, одавно припремани пуч, извела је британска обавештајна служба у сарадњи са својим, чак лоше плаћеним агентима у југословенској војсци и делу политичке јавности. Кнез Павле, који се у време пуча налазио на путу према Брду код Крања, заустављен је у Запрешићу, где је ухапшен и спроведен у Министарство војске у Београду. Након што је са осталим члановима Намесништва поднео оставку, одведен је у Бели двор, где је са кнегињом и троје деце добио само четири сата да се спакује и напусти Београд. Уследиле су потресне сцене опроштаја од краља Петра, који је у међувремену проглашен за пунолетног владара Југославије са пуним капацитетом ингеренција, након чега је породица кнеза Павла укрцана у воз на топчидерској станици, а потом послана на пут према Атини. Приликом уласка у воз, осврнувши се последњи пут према окупљеној војсци на станици, краљ је постресним гласом изговорио тужне, али пророчки значајне речи: Сироти мој народ!… Уследио је пут у Атину, где је породица предата на старање британским властима, које су исту интернирали прво у Египат, а одатле у тегобно заробљеништво у беспућима џунгле британске колоније Кеније, на обалама дивљег језера Ниаваша. Кућа у којој је кнез Павле са породицом живео у тим годинама британског заточеништва била је потпуно запуштена и изложена деловању непредвидиве и опасне афричке флоре и фауне. Породица је имала статус заробљеника и у одређеној мери блажи кажњенички третман у британском систему колонијалне казнене политике. Из писма кнеза Павла свом пашеногу Џорџу, војводи од Кента (супругу Олгине сестре Марине), иначе кнежевом веома блиском пријатељу, можемо да закључимо у каквом материјалном и душевном стању су британске власти држале носиоца енглеског „Ордена Реда витеза подвезице“ и његову породицу тих година бруталног заточеништва: …Зашто су морали да нас протерају у ову пустињу, где нема ни цркве, ни апотекара, зубара, фризера? Ти који ме познајеш, схватићеш шта за мене значи то што ме сматрају непријатељем Енглеске…. Личним залагањем кнегиње Олге и њене сестре, војвоткиње од Кента, породици кнеза Павла је омогућено да 1943. године добију донекле блажи заробљенички третман, овог пута у Јужној Африци, тачније Јоханесбургу.

Након завршетка рата, у британској штампи појавили су се отворени захтеви да се кнезу Павлу суди, као нацистичком злочинцу у Нирнбершком процесу. Некако, у исто време, једнаке захтеве савезничким земљама Антихитлеровске коалиције, упутиле су и власти комунистичке Југославије, као и Јосип Броз Тито – лично. Фамозна „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ Демократске Федеративне Југославије, 17. септембра 1945. године прогласила је кнеза Павла Карађорђевића за „ратног злочинца и народног непријатеља“, а на основу ове одлуке кнезу и члановима његове породице конфискована је сва покретна и непокретна имовина у Југославији, док је њима био трајно забрањен слободан повратак у земљу. Тако се кнез Павле нашао на списку ратних злочинаца под бројем 3028. Следећи, под бројем 3029 био је Карахметовић Јусуф, добровољац у албанској муслиманској СС легији, из Берана, муслиман, а до њега, број 3030 био је Каракаш Јозо, усташа, са сталним боравиштем у Брињу, Хрват по националности… Тек 1947. године, кнезу Павлу и његовој породици било је омогућено да се врате у Европу, када су се прво настанили у Монтреу у Швајцарској, а потом у Паризу. Продавши једну слику Ел Грека, „Лаокон и његови синови“ за 40 хиљада долара, која се налазила у Лондону, а била откупљена од стране кнеза још пре рата, породица је дошла у прилику да купи невелику кућу у улици Шефер, недалеко од Трокадера у Паризу, где је Павле живео све до смрти. Можда и највећа животна несрећа снашла је кнеза и његову породицу 1954. године, када је у саобраћајној несрећи живот изгубио његов син Никола. Нил Балфур је записао: „Породица се од овога никада није опоравила. Без Никија, који је тако добро разумевао свог оца, везе између родитеља и деце никада више нису биле као пре…”. Месецима после његове сахране кнез Павле је написао Беренсону: … Сезона је у пуном јеку, кажу, али ми не виђамо никога и више нам није до тога. Има ствари од којих се човек никада не опорави, па наставља да живи механички, јер мора да живи, али нема више ни сврхе ни жеља…. Његово краљевско височанство кнез Павле Карађорђевић од Југославије преминуо је 14. септембра 1976. године у Америчкој болници у Неију, поред Париза. Две деценије касније, тачније 1997. године, свет је напустила и кнегиња Олга. Заједно са сином Николом, били су сахрањени на гробљу у Лозани, одакле су њихови посмртни остаци ексхумирани и уз државне почасти положени у породичну крипту Маузолеја Цркве Светог Ђорђа на Опленцу 2012. године. Кнез Павле званично је рехабилитован одлуком суда 2011. године, а кнегиња Олга 2013. године. Српски кнез, који је на олтар отаџбине, а за добробит народа коме је служио, положио и сопствени, неправедно нарушени углед и част, стоички је и „аристократски“ поднео своју судбину, а земљи за коју је живео, више није имао шта да пружи, осим болних суза које би, у тренуцима неиздрживе чежње, пролио када би у самотничким пролећним шетњама свог прогонства, помирисао тек „убрани струк босиљка“…