Књигe за народ Матице српске и изазови очувања идентитета Срба почетком 20. века

Књигe за народ Матице српске и изазови очувања идентитета Срба почетком 20. века

Аутор: проф. др Саша Марковић

У околностима када је на простору Угарске, где већински живи корпус српског народа у Аустро-Угаркој монархији на снази тзв. Закон о народностима чија је тенденција да временом, национално униформише националну разноликост становништва, опасност од губљења идентитета је проблем са којим је неизбежно суочавање. Ово утолико пре када званични статистички подаци Аустро -Угарске монархије указују на процес опадања броја немађарског становништва. Кроз демагошку реторику о модернизацији, мађарска политичка елита је реализовала пројекат о јединственом мађарском политичком народу без обзира на етничку припадност и националну самосвест. Идентитет Срба, који чине свега до 3% становништва Угарске био је посебно изложен процесу мађаризације и с обзиром на њихову традиционалну склоност ка отпору. Суочавање са легислативним процесима однарођавања захтевало је примену суптилинијих метода очувања идентитета од оних током револуционарних борби 1848/49. Настанак и развој интелигенције међу Србима, национално посвећене и космополитиски оријентисане био је начин успешног одолевања притиску најпре националне и културне дезоријентације, а потом и асимилације. Матица српска као јединствена национална институција српског народа, са тим у вези имала је огромну улогу у националној самоодбрани. И мађарска политичка елита је то узимала у обзир и трудила се да спута и обесмисли било какву националну акцију ове институције. У томе умало и да успе захваљујући прилагодљивом руководству Матице спрске чији је јалови рад, крајем 19. века озбиљно угрозио идентитески опстанак Срба. Управо зато, једна група младих интелектуалаца, предвођена Тихомиром Остојићем покреће иницијативу о просвећивању народа као оптималан одговор на искушења асимилације. Пројекат је назван „Књигe за народ“ и активно са несмањеним ентузијазмом, али са промењивим успехом се спроводио све до 1914. године. Ове активности имале су велики значај за подршку развоја српског патриотизма и државне стратегије националног програма у ратним околностима 1914-1918.

Проучавајући историјски развој Срба сматрамо да је преломни тренутак за модернизацију Срба уследио након увођења реформи у Хабзбуршком царству током друге половине 18. века. Секуларизација друштва и тенденција потискивања конфесионалне улоге у процесу образовања, а потом и његовог јачања кроз примену егзактних научних метода довела је до преиспитивања постојећих приступа стварности. „Просвећеност је човеков излазак из малолетности за коју је сам крив. Малолетност је неспособност служења властитим разумом без нечијег вођства.“[1] Просветитељство је покрет против ентропије, а разум је био замајац уобличавања стварности. У одређеним тумачењима, оно је било отклон од уобичајених ставова у вези са начином промене постојећих друштвених односа и вредности које оне укључују.[2]  У том отклону налазила се нада у могућност промена без непотребног разарања и убијања, али уз подршку  креативном усхићењу које истрајава у намери промене. „Неуспех или успех револуције нису дакле знаци напретка, или знак непостојања напретка… Питање је значи шта треба учинити са том жељом за револуцијом, са тим  ‘одушевљењем’ Револуцијом која је нешто друго од самог револуционарног подухвата.“[3] Представљено становиште у вези са што мирнијим прелазом из једне историјске епохе у другу прихватао је и одређен број српских интелектуалаца у Аустро-Угарској монархији почетком 20. Века. Међу њима најистакнутији је био Тихомир Остојић (1865 – 1921). Његова намера била је што успешније остварење модернизације српског друштва.  Међутим, његов однос према затеченим вредностима није одавао утисак неопходне просветитељске трпељивости. Незадовољство постојећим које је процес просветитељства требао да мења, Остојић је сликовито објаснио као неопходну промену  друштва које је „огрезнуло у традицији“[4], или је „жртва тупог традиционализма:“[5] Традиција је, као што видимо, за Остојића била потпуно бескорисна и уколико није могла да издржи „суд здравог разума“ било је потребно да се „одбаци.“[6] Подсећајући на рад Захарија Орфелина[7], Остојић је писао о њему  као о човеку „који воли науку и просвету, те хоће књигама да и свом народу препоручи и омогући учење и просвећивање.“[8] Његов наследник Доситеј Обрадовић био је средишња личност српског просветитељства. „Доситеј је главни представник рационализма и философије просвећености у православних Срба… Доситејев главан задатак је био критика српског друштва, и то не само сељаштва… него и интелигенције, особито калуђерства.“[9] Порука Доситејева, на којој је Остојић инсистирао тумачећи и његове наследнике је била да се човек тргне из окова зависности од ритуала и обесмишљених обичаја и да поврати слободу избора која би његов етносни фолклор обогатила новим садржајима и приближила другим европским народима. „Он припада оној снажној српској генерацији која је у првој половини 19. века предузела колосалан задатак: да српски народ препороди у књижевности, култури и друштвеном животу, и да га тако изведе из оријенталне запуштености и верске усамљености и уведе у коло европских културних народа и у круг опћих човечанских идеја.“[10] Неговање  овог приступа захтевало је отварање српског друштва и суочавање са постојећим погледима као предуслов успеха процеса просветитељства и развоја националне идеје. „Национална снага једног народа не показује се у тврдоглавом одбацивању свега што је страно, него у самосталности, којом она све што је у битности сродно и употребљиво прилагоди својем бићу, подреди га и стварајући употреби за национална дела.“[11] Претпоставка  за самосталност о којој је Остојић говорио налазила се једино у развоју образовања јер је неукост српског народа била највећа претња његовом опстанку. „Задремале умне силе народа“[12] биле су добар предуслов за однарођавање Срба. У околностима постојања Закона о народности из 1868. године и тенденције његовог препуштања мађарском национализму, одлучујуће преко школства и омогућавања остварења амбиција једино путем успона на државним лествицама Угарске, асимилација је била најозбиљнији денационални процес Срба. Скретање са пута на којем је губитак идентитета био пролегомена нестанка Срба, био је најозбиљнији задатак свих постојећих културних институција Срба у Монархији. Са тим у вези, најзначајнију улогу у томе требала је да има Матица српска. Ова институција је крајем 19. века покренула иницијативу „Књига за народ“, као круцијалну акцију која треба да окупи сву српску ителигенцију око пројекта националног значаја посвећеног просвећивању. С обзиром на то да је идеја доживела фијаско јер „бирократска и буржоаска интелигенција, окупљена око Матице[13], није могла идеју да претвори у праксу,“[14] Остојић и његови пријатељи су излаз тражили у њеном агресивном реафирмисању.[15] Анализирајући претходне покушаје и предлоге остварења ове идеје, на којима је радио и Ђорђе Натошевић, дошли су до предлога прихватљивијег концепта. „У делима која ће да шире у нашем народу морал, износиће се начела поштења, честитости и свију других моралних врлина. Делима те врсте иде се на то да се поучава наш народ, како да чува и негује лепе своје обичаје из старина и како да се клони злих убитачних навика, било да имају свога корена у самом народу, било пак да су се одомаћиле са стране. Нарочито се напомиње да се тражи да се напишу дела: о васпитању и учењу деце… О задатку и дужностим Српкиња као жене, матере и домаћице; о задатку и дужностима доброг мужа, оца, и домаћина; о дужностима доброг момка и девојке; доброга господара и госпође, доброга слуге и слушкиње, доброга трговца и занатлије, доброг општинара и грађанина, доброг старешине…, доброг свештеника, учитеља и учитељице, научењака, лекара, чиновника, итд.“[16]

Ово становиште имало је холистичке намере, а тиме и подршку[17] и карактер националног окупљања ради очувања нације и растерећенијег очекивања од њеног стратешког развоја. Тадашњи председник Матице српске, Радивоје Врховац је у потпуности био сагласан са овим концептом, у више наврата наглашавајући оно што је и Остојић писао и поздрављајући надахнути идеализам уколико га је било. „Народно просвећивање претпоставља љубав, жртву, одрицање себе; има дакле идеалистички карактер.“[18] Интересантно је да је полазиште и Остојићу и Врховцу  за апел о народном просвећивању било и дело Ђорђа Натошевића Зашто наш народ у Аустрији пропада. Анализирајући врло тешку друштвену, привредну, демографску, породиччну и културну ситуацију код Срба, Натошевић је, можда за разлику од устаљеног, за ово неодрживо стање тражио узроке, пре свега у немарности својих сународника.[19]

Ослонац у акцији и образовне и моралне[20] обнове сарадници су били и ствараоци окупљени око часописа Покрет. Међу њима је био и Станоје Станојевић који је препоручио неколико праваца развоја Матице српске у којем је била идеја „Књиге за народ“. „1) Проучавање Срба у Угарској у прошлости и садашњости; 2) рад у осталим научним областима с погледом на српски народ, колико средства допуштају; 3.) путем Летописа Матица треба да буде тумач и пресађивач науке о Словенима, као и најновијих резултата светске науке, – за интелигенцију; за широке слојеве народа то исто треба да ради помоћу Књига за народ.“[21] Слично становиште заступало је и Књижевно одељење Матице српске. Ипак до промена је тешко долазило јер је отпор реформама био исувише јак и правдан је борбом против неизвесног ентузијазма и иритирајућег националног узлета.

Комформизам Антонија Хаџића и Милана Савића[22], председника и секретара Матице српске на прелазу векова била је рефлексија постојећег односа српске друштвене елите у Аустро-Угарској монархији. Док је за чланове Радикалне странке, коју предводи Јаша Томић, Матица српска радила одговорно и правилно, за Либерале Михаила Полит-Десанчића она је била „декадентна“ институција. “Никога не изненађује оваква противречност та два органа, ко познаје наше прилике. Они су и у овом случају доследан израз својих људи. Истина, у актуелној, дневној политици…“[23] Тихомиру Остојићу је понајвише сметало страначки раздор и политикантско уплитање у рад Матице српске, али и у целокупан друштвени и политички живот Срба. „Наши страначки одношаји жалосни су, врло жалосни. Држимо да је то болесно стање и да би требало да гледамо да дођемо до здравих страначих одношаја. …У здравим политичким приликама странака мора бити и нужно је да их има. Једна странка може да подстакне другу, па да јој је користан рад, у колимо уме да ствара што боље и савршеније, па да и дође до положаја, да већини народа даје права. Али ту је свагда претпоставка, да чисто родољубље, чисти патриотизам диктира побуде свакој странци. Ми Срби у овим крајевима, у нашим страначким одношајима нисмо свагда задахнути чистим родољубљем, већ често ниском себичношћу…У нас државна власт и све што је са истом скопчано,  може да упливише на одношаје наших станака, шта више може их употребити за своје против-српске цели.“[24]  Упркос бројним изазовима и тешкоћама, ослањајући се на значајан број поузданих пријатеља и посвећених јавних радника, истрајност у приступу стварању модерног српског друштва путем његовог образовања била је непоколебљива и уочи „Великог рата“ имала је известан успех. „На седници 30. априла 1914. године, секретар (реч је о Тихомиру Остојићу – примедба С.М.)  је известио да су  Ќњиге за народ’ растурене у 85.000 примерака, а могло је отићи још 10.000 да је било.“[25]

Извори и Литература:

Извори:

Рукописно одељење Матице српске (РОМС):

Бројна преписка и рукописна заоставштина, пре свега Тихомира Остојића.

Литература:

• Бајић, Ђорђе, „Тихомир Остојић као писац уџбеника историје српске књижености“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига тринаеста, свеска прва, Матица српска, Нови Сад, 1965.
• Врховац, Радивоје, „Друштвено и народно просвећивање“, Летопис Матице српске, Нови Сад, књига 293, свеска 3, 1913, 1-18.
• Гелнер, Ернест, Нације и национализам, Нови Сад, 1997.
• Ђере, Золтан, Прилог проучавању закона о равноправности народности из 1868 године, Истраживања бр. 14, Нови Сад, 1992.
• Имануел, Кант, „Одговор на питање: Шта је просвећеност?“; превод Јулијана Бели-Генц, Имануел Кант, Мишел Фуко, Јирген Хаберманс, О просвећености, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2004.
• Имануел, Кант, Одговор на питање шта је то просветитељство, цитирано према Ђурић, Михаило, Утопија измене свет, мит, наука, идеологија, Службени гласник, Београд, књига 6, 2009.
• Кириловић, Димитрије, Помађаривање у бившој Угарској, Нови Сад, 1935.
• Лебл, Арпад, Грађанске партије у Војводини 1887-1918, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за историју, Нови Сад, 1979.
• Лебл, Арпад, Политички лик Васе Стајића, Нови Сад, 1963.
• Малетин, Марко, „Тихомир Остојић, узор новосадских ђака пре Првог светског рата“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига тринаеста, свеска прва, Матица српска, Нови Сад, 1965.
• Марковић,Саша, Васа Стајић, Прометеј, Радио-телевизија Војводине, 2016.
• Матицки, Миодраг, „Тихомир Остојић у контексту националног и просветитељског програма Матице српске“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, свеска 1, Матица српска, Нови Сад, 2016, стр. 211-217.
• Микавица, Дејан, Михаило Полит.Десанчић, Филозофски факултет, Нови Сад, 2007.
• Матице српске за књижевност и језик, књига тринаеста, свеска прва, Матица српска, Нови Сад, 1965.
• Милисавац, Живан, Историја Матице српске, 1826 – 1924, Нови Сад, 1965.
• Натошевић, Ђорђе, За што наш народ у Аустрији пропада, Библиотека Исидоријана, Београд, (фототипско издање) 2007.
• Новаковић, Бошко, „Хронике и критике Тихомира Остојића“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига тринаеста, свеска прва, Матица српска, Нови Сад, 1965.
• Остојић, Тихомир, „Преглед књижевно белетристичких листова“, Летопис Матице српске, уређује др Милан Савић, Матица српска, Нови Сад, књига 202 и 203, 1900, 359-372.
• Остојић, Тихомир, Извештај референта Редакцијског одбора, Нови Сад,
• Остојић, Тихомир, Доситеј Обрадовић у Хопову, студија из културне и књижене историје, Матица српска, Нови Сад, 1907.
• Остојић, Тихомир, Извештај управном одбору Матице српске о своме прогону, рукопис, 2. август 1920, Врњачка Бања, РОМС, М 5952.
• Остојић, Тихомир, Програм књига за народ, Летопис Матице српске, књига 294, свеска 4, 1913.
• Остојић, Тихомир, Програм матичиних „Књига за народ“, нацрт од члана редакцијског Одбора, РОМС, М 1802.
• Остојић, Тихомир, „Од чега болује Матица српска“, Покрет, свеска 4, Српска манастирска штампарија, 1907.
• Остојић, Тихомир, „Народна мисао, идеја ослобођења и уједињења у историји и књижевности Војводине“, Летопис Матице српске, књига 300, за године 1914-1921, Нови Сад, 1921, 34-60.
• Полит-Дечанчић, Михаило, Беседе,  III део, прва књига, Нови Сад, 1910.
• Попов, Душан, Српска штампа у Војводини између два рата (1918-1941), Матица српска, Нови Сад, 1983.
• Симоновић, Радивој, Пред Скупштину Матице српске у Сомбору 1907, Штампарија М. Бикара и другова, Сомбор, 8. септембар, 1907, стр. 12, РОМС М 1599.
• Стајић, Васа, „Песништво и родољубље“, Летопис Матице српске, књига 28, свеска 4, Нови Сад, 1912, 1-16.
• Станојевић, Станоје, „О извештајима Књижевног одељења и Одбора Матице српске“, Покрет, број 1, Нови Сад, 1899.
• Шимуновић-Бешлин, Биљана, „Тихомир Остојић између личног и јавног интереса“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, свеска 1, Матица српска, Нови Сад, 2016, стр. 217-231.

[1] Имануел Кант, „Одговор на питање: Шта је просвећеност?“; превод Јулијана Бели-Генц, И. Кант, М. Фуко, Ј. Хаберманс, О просвећености, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2004, стр. 7. Ближе види и: Имануел Кант, Одговор на питање шта је то просветитељство, цитирано према Михаило Ђурић, Утопија измене свет, мит, наука, идеологија, Службени гласник, Београд, књига 6, 2009, стр. 283.

[2] “Кант одбацује револуцију као пут постизања просвећености, јер је она погодна само за ослобађање од лоше власти, али не и за промену начина размишљања.“; Јулијана Бели-Генц, „Кантов одговор“, Кант, М. Фуко, Ј. Хаберманс, О просвећености, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2004, стр. 43.

[3] Мишел Фуко, „Шта је просвећеност?“; превод Владимир Капор, И. Кант, М. Фуко, Ј. Хаберманс, О просвећености, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2004, стр. 30,31. .

[4] Тихомир Остојић, Историја српске књижевности, Издавачка књижарница  Геце Кона, Београд, 1923, стр. 122.

[5] Тихомир Остојић,  Живот Доситеја Обрадовића, Књижара С.Б. Цвијановића, Београд, 1911,  стр. 124.

[6] Тихомир Остојић, Историја српске књижевности, Издавачка књижарница  Геце Кона, Београд, 1923, стр. 122.

[7] „Могли бисмо га назвати у просветитељству претечом Доситејевом.“; Тихомир Остојић, Захарија Орфелин, живот и рад му, рукопис, 1922, РОМС, М 1496.

[8] Тихомир Остојић, Историја српске књижевности, Издавачка књижарница  Геце Кона, Београд, 1923, стр. 126.

[9] Исто. „Он је не само најинтилигентинији и најпробуђенији Србин XVIII века, него и најбољи дотле познавалач Српског Народа:“; Тихомир Остојић, „Народна мисао, идеја ослобођења и уједињења у историји и књижевности  Војводине“, Летопис Матице српске, књига 300, за године 1914-1921, Нови Сад, 1921, 34-60, стр. 43.

[10] Тихомир Остојић, „О Јовану Стерији Поповићу“, Летопис Матице српске, књига 241, Матица српска, Нови  Сад, 1907, 1-23, стр. 6

[11] Тихомир Остојић, Историја српске књижевности, Издавачка књижарница  Геце Кона, Београд, 1923, стр. 5.

[12] Ђорђе Бајић, „Тихомир Остојић као писац уџбеника историје српске књижености“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига тринаеста, свеска прва, Матица српска, Нови Сад, 1965,  стр. 160.

[13] „Али на жалост овај покрет нису прихватили  старији Матичари, они су из конзервативности, личне сујете, неразумевања, удобности…били против сваке реформе.“; Милан Ћурчин, „Др Р. Симоновић: Пред скупштину Матице српске – у Сомбору 1907“; Србобран, број 198, 6. (19.) септембар, 1907.

[14] Тихомир Остојић, Програм књига за народ, Летопис Матице српске, књига 294, свеска 4, 1913, стр. 113.

[15] „Проф. Тихомир Остојић и др Јован Радоњић… били су коловође покрета рефорама у Српској Матици.“; А. Фабрис, „Матица Српска“, Србобран, 21. автуст, број 130, 1904.

[16] Тихомир Остојић, Програм књига за народ, Летопис Матице српске, Нови Сад, књига 294, свеска 4, 1913, стр. 128,129.

[17] „Са становишта  етике, родољубље и космополитско осећање се не искуључују: зат о што је човечанстов од нације далеко неприступачнија апстракција за радника, нација се јавља као најбољи орган преко кога  појединац може послужити идеалима човечанства, посредник преко кога се човек споразумева са целином човечанства и постаје јој живи члан.“; Васа Стајић, „Песништво и родољубље“, Летопис Матице српске, књига 28, свеска 4, Нови Сад, 1912, 1-16, стр. 9.

[18] Радивоје Врховац, „Друштвено и народно просвећивање“, Летопис Матице српске, Нови Сад, књига 293, свеска 3, 1913, 1-18,  стр. 12.

[19] „Тако је жалосно стање код нас свуда и у сва чему.“; Ђорђе Натошевић, За што наш народ у Аустрији пропада, Библиотека Исидоријана, Београд, 2007, стр. 70.

[20] „Морално пропадамо свуда…“; Ђорђе Натошевић, За што наш народ у Аустрији пропада, Библиотека Исидоријана, Београд, 2007,  стр. 7.

[21] Станоје Станојевић, „О извештајима Књижевног одељења и Одбора Матице српске“, Покрет, број 1, Нови Сад, 1899.

[22] Остојић је често полемисао са Савићем о одговорности према раду Матице српске, али је умео и да одржи коректан однос са њим, на обострано задовољство. „Ја пристајем да се оно што је било баци у заборав и да се наши лични односи поправе.“; Писмо Тихомира Остојића Милану Савићу, Обнова пријатељских односа, Нови Сад, 10. (23) август 1909.

[23] Тихомир Остојић, „Од чега болује Матица српска“, Покрет, свеска 4, Српска манастирска штампарија, 1907, РОМС, М 5948,   стр. 1. Цинизам према намерама Покреташа показали су Либерали називајући их „Подрепаши“ и критикујући њихов рад да су им реформе „сасвим непрактичне и неизводљиве.“ На ово је реаговао Тихомир Остојић и у писму др Михајлу Полит-Десанчићу, управнику Браника и лидеру Либералне странке, врло учтиво је покушао да објасни идеју њихове реформске намере. „Јер Матица оваква каква је није културно друштво него биро. А наши јавни органи треба да се боре против бирократизма у нашим јавним установама…“; Писмо Тихомира Остојића, Михаилу Полит-Десанчићу, 2.(15.) јун 1910. РОМС 22083. Михаило Полит-Десанчић је уважавао просветитељски рад Остојића. „Ја врло често мислим на Вас. Такова радна снага  као што сте Ви, па са оним огромним материјалом прикупљеним у нашој и туђој књижевности, то је реткост.“; Писмо Михаила Полит-Десанчића Тихомиру Остојићу, О друштвеним питањима, Нови Сад, 28. арпил 1913, РОМС; 6105.

[24] Тихомир Остојић, „Хоћемо-ли свуда  и свагда терати партизанство ?“; Браник, број 19, 1. (14.) септембар 1904.  У комплексној политичкој ситуацији и страначкој доследности, грађанину је било врло тешко да се правилно друштвено орјентише. Истом реториком критике, у вези са идентичним догађајем користили су се сви актери. „Данас се у Матици српској зацарила несвест па и подивљалост.“; Чланак „Идеали’ у Матици Српској“, Застава, број 193, 28. август 1904.

[25] Живан Милисавац, „Тихомир Остојић, реформатор Матице српске“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига тринаеста, свеска прва, Матица српска, Нови Сад, 1965,  стр. 194.