КЊИЖЕВНОСТ РЕНЕСАНСЕ И БАРОКА У ЦРНОГОРСКИМ НАСТАВНИМ ПРОГРАМИМА И УЏБЕНИЦИМА ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

Аутор: Мср Владимир Папић

Светска књижевност ренесансе и барока у програмима насталим у процесима реформе гимназије у Црној Гори представљена је делима аутора који се појављују и у гимназијским програмима у Србији (пре 2018. године). Данте, Петрарка, Бокачо, Сервантес и Шекспир илуструју европску књижевност ренесансе, док поезија Шишка Менчетића, драма Марина Држића и спев Џива Гундулића презентују ренесансу и барок на тлу Дубровачке републике. Највећу разлику у програмима чини приморска књижевност која је настајала на тлу Црне Горе током ренесансе, барока и просветитељства на народном или романским језицима.

Обавезни део наставног програма Матерњег језика и књижевности из 2005. године уводи которске петраркисте као пример ренесансе на тлу Црне Горе, док уџбеник (Јелушић–Бечановић 2007) обухвата поетска дела Дубровчана Шишка Менчетића („Ослади чемерну моју младост”), Савка Бобаљевића („На снијегу ће цвијетје бити”), Стијепа Ђурђевића („Дервиш”), као и Которанина Људевита Пасквалића („Сладост у срцу, никад”). Поред песника дубровачке књижевности, изборни део програма нуди могућност гледања неке Држићеве или драме которског аутора, док се у поменутој читанци налазе одломци Држићеве Новеле од Станца.

Наставни програм Црногорског / Црногорског – српског, босанског, хрватског језика и књижевности, актуелан од 2011. године, прописује конкретна књижевна дела: Менчетићев „Први поглед”, Држићеву Новелу од Станца, драму Лукреција илити Ждеро непознатог Которанина, као и песме Ђорђа Бизантија („Док угодне дане живио сам сиве”) и Људевита Пасквалића („Сладост у срцу, никад”).

Текстови предвиђени за интерпретацију у другом разреду, према програмима Матерњег / ЦСБХ језика и књижевности, обухватају одломке из Шекспирове драме Ромео и Јулија и Сервантесовог романа Дон Кихот, које одликују барокни елементи, као и одломке из Гундулићевог Османа, односно Позоришних успомена из Венеције Крста Ивановића. Као текст који репрезентује поетику просветитељства на подручју данашње Црне Горе, аутори наводе Турска писма Стефана Зановића.

Пре свих, треба истаћи драму Лукреција, која се у програму Црногорског / ЦСБХ језика и књижевности приписује непознатом Которанину, и ученицима представља у варијанти Антона Колендића (Лукреција илити Ждеро), који је очев препис ове драме пронађене у Котору допунио и осавременио, тежећи да драму оживи. Насупрот већини историчара ренесансне и барокне књижевности који ову драму сврставају међу дубровачке анонимне смијешнице (Мирослав Пантић, Злата Бојовић, Слободан Проспер Новак), Антон Колендић и, у новије време, Александар Радоман, њено ауторство приписују непознатом, драмски образованом Которанину. Занимљивост Лукреције лежи у њеној тајновитости, на међи Дубровника и Котора, њихових језичких особености[1], комедије дел арте и смијешнице (ridiculosa), позне ренесансе и раног барока, типских ликова и нетипичних разрешења, као и Ждера и Троја, по којима се насловљавају њене варијанте.[2]

Ова, највероватније свадбена комедија, присутна је само у једном уџбенику објављеном на тлу Црне Горе, Читанци за први разред гимназије Александра Чогурића, Милице Вукотић и Андријане Делетић Милачић (Čogurić et al. 2017). Драма Лукреција илити Ждеро представљена је трећим чином („Ат трећи”), који се одвија након љубавних чини које младу Лукрецију натерају да се заљуби у ђетића Скрапина, Антонијевог слугу, уместо у Џона, Антонијевог сина јединца, који је до тада био срећно заљубљен у њу (упркос мајчином противљењу које доводи до вештичарења и справљања напитка).[3] У одломку су приказани ликови Ждера – слуге интриганта сличног Држићевом Бокчилу по животној филозофији хедонизма, Џона – заљубљеног младића, Троја – Лукрецијиног оца и Елене – Џонове мајке са изразито негативним, демонским особинама. Њихова се функција пре самог одломка не наводи, што може довести до проблема у ученичком разумевању релација међу ликовима ове драме. Порив да се Џоно убије (лажира своје самоубиство) због љубави, доводи до комичних реплика размењених са Ждером, слугом оца вољене жене. Како је Ждерова функција да све замрси и одмрси, тако и његово жаљење лажно мртвог Џона наводи мајку на покајање, а драму приводи карактеристично срећном крају.

Још један важан теоријски текст, присутан у уџбеницима за гимназије и средње стручне школе, показује нам како је у приморским крајевима данашње Црне Горе постојало живо интересовање за драму, као и да су, за разлику од Његошевог војводе Драшка, људи из приморских крајева разумели, стварали, изводили и тумачили савремене појаве у италијанској драми.[4] Позоришне успомене из Венеције[5] Будванина Крста Ивановића (Cristoforo Ivanovich), наводе се као дело првог хроничара и историчара млетачког театра, посебно мелодраме (за коју је писао либрета) као претече ране опере. Ова барокна мемоарска проза описује Ивановићеве доживљаје из венецијанских позоришта, у којима је током његовог живота изведено око 220 опера. Ивановићево живо учешће у позоришном животу доводи до стварања значајног теоријског текста који нам даје увид у културне и уметничке тековине Венеције 17. века, чија позоришта аутор пореди са римским, наводи њихов историјат и значај тековина карневалских свечаности за настанак позоришта, али и одговара на филозофско питање да ли је добро или лоше што су се на свету појавила позоришта. Овај аутор је значајан и за савремену културу, због чега постаје инспирација Види Огњеновић за драму Дон Крсто (Југословенско драмско позориште, 2007).

Поменути текстови ренесансе и барока откривају нам једну, најширој јавности непознату слику развоја књижевности (и мисли о њој) на тлу данашње Црне Горе, која обухвата и планинско и приморско, и православно и римокатоличко, и епско и драмско и лирско, многобројне и дијаметрално супротне културне утицаје који се уклапају у слагалицу културе једне државе и народа који живе у њој. Укључивање таквих књижевних текстова у наставне програме и уџбенике, омогућава њихово превредновање и стицање канонске позиције, као и упознавање младих читалаца са заборављеном (и изнова пронађеном) књижевном прошлошћу.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

1. Ивановић 1996: Крсто Ивановић. Драме и писма. Цетиње: Обод.
2. Јелушић–Бечановић 2007. Божена Јелушић, Татјана Бечановић. Читанка за први разред гимназије – II дио. Подгорица: Завод за уџбенике и наставна средства.
3. Kalezić-Radonjić et al. 2020. Svetlana Kalezić-Radonjić, Svetlana Jovetić-Koprivica, Radoman Čečović. Čitanka s elementima teorije književnosti za prvi razred srednjih stručnih škola – II dio. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
4. Kalezić-Radonjić et al. 2021. Svetlana Kalezić-Radonjić, Svetlana Jovetić-Koprivica, Radoman Čečović. Čitanka za drugi razred srednjih stručnih škola. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
5. Kolendić 2000: Antun Kolendić. „Lično o Lukreciji”. U: N. Kotoranin 2000, str. 5–19.
6. Lukrecija 2015: Lukrecija ili Trojo: komedija u tri ata. Priredio A. Radoman, Cetinje: FCJK.
7. Матовић 2012. Веселин Матовић. Ноћ дугих маказа. Никшић: Матица српска: Друштво чланова у Црној Гори – Актив професора српског језика и књижевности – Октоих.
8. Милошевић 1996: Милош Милошевић (приредио). Аналисти, хроничари, биографи. Цетиње: Обод.
9. Kotoranin 2000: Nepoznati Kotoranin. Lukrecija iliti Ždero: Komedija neznana pisca sačuvana u starim hartijama u gradu Kotoru. Podgorica: Crnogorsko narodno pozorište.
10. Павловић–Јелушић 2007. Миодраг Павловић, Божена Јелушић. Читанка за други разред опште гимназије. Подгорица: Завод за уџбенике и наставна средства.
11. Пантић 1971: Мирослав Пантић. „Лукреција или Тројо – дубровачка комедија из XVII века”. Зборник Матице српске за књижевност и језик. 19, 2, 1971, стр. 186–
12. Čogurić et al. 2017: Aleksandar Čogurić, Milica Vukotić, Andrijana Deletić-Milačić. Čitanka za prvi razred gimnazije. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
13. Čogurić et al. 2015: Aleksandar Čogurić, Ana Bojović, Dejan Vuković. Čitanka za drugi razred gimnazije. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
14. Наставни предмет Матерњи језик и књижевност; Предметни програм Српски, црногорски, бошњачки и хрватски језик и књижевност: I, II, III и IV разред гимназије, Подгорица: Министарство просвјете и науке Републике Црне Горе – Завод за школство, 2005.
15. Програм Црногорског – српског, босанског, хрватског језика и књижевности за опште гимназије и Књижевности за Филолошке гимназије 2020: https://www.gov.me/zzs/predmetni-programi/gimnazija. Приступљено 5. 2025.

[1] Главна Колендићева теза која говори у прилог томе да је комедија которска а не дубровачка јесте чињеница да је которски препис старији и садржи многобројне локалне лексичке одлике, карактеристичне искључиво за Котор (Kolendić 2000: 9).

[2] Шире доступну варијанту овог текста објавио је Мирослав Пантић под именом Лукреција или Тројо у Зборнику Матице српске за књижевност и језик (бр. 19/2, 1971). Истоимени текст, прилагођен ијекавском јотовању, објављује Александар Радоман 2015. године у издању ФЦЈК.

[3] „По досљедности и успјешности реализације шема комедије dell’ arte свога доба, Лукреција заиста може послужити као узор. Основна њена конструкција је једноставна: љубав, заплет, happy end. У ту конструкцију убачен је један, изненађујуће озбиљан и трагичан мотив – избијање и буктање мржње себичне мајке која хоће да уништи љубав рођеног сина јединца, па тако угрози и његов живот. За реализацију овог стравичног мотива, писац је ‘ангажовао’ осам типичних ‘маски’ из колекције ликова комедије dell’ arte. То су: два старца, богаташа; двије жене, једна је мајка а друга вјереница главног љубавника. Старци, наравно, као богаташи, имају слуге. Осма ‘маска’ је неизбјежни ‘Доктур’” (Kolendić 2000: 12).

[4] Још један занимљив текст који говори у прилог богатом драмском (карневалском) животу црногорског приморја јесте запис Марка Мартиновића о карневалу у Перасту 1715. године. У њему је дат „сценарио карневала [који] садржи велики број шала, карактеристичних за buffo-типове италијанске commedie dell’ arte (Панталон, Закањин и љекар), а нарочито појаца. Али ту је очита и једна драмска нит, која асоцира на старозавјетни Јифтанов завјет, само овдје генерала и ћерке му, која упада у нехотичну замку обећане очеве жртве” (Милошевић 1996: 40).

[5] Позоришне успомене из Венеције Крста Ивановића објављене су као додатак књизи Минерва за столом (Minerva al tavolino, 1681/88). Оне садрже „двадесетак поглавља, на око 80 страна, док је на крају још анекс са пописима назива позоришта, изведених представа, имена аутора пјесничких либрета и композитора” (Ивановић 1996: 9).