Ко су Цинцари?

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Поред свих оцена које су о Цинцарима као народу изречене, отворио бих ово поглавље Каницовом примедбом да су Цинцари један од најважнијих културних елемената Балканског полуострва. Не улазећи у процену овог суда, већ због њихове улоге у одрастању мога града, посветио бих наредне странице овом народу.

Из цинцарских породица изишла је прва генерација интелектуалаца већине балканских народа. Не умањујући домаће потенцијале, у обавези сам да констатујем да су уз помоћ Цинцара формирана грађанска друштва, не само код нас Срба, са обе стране Дунава, Саве и Дрине, већ и код осталих балканских народа, Румуна, Бугара, Албанаца. Наведени народи су преко њих добили готове продукте давнашњих античких лепота и грчког просветитељства, православне византијске побожности и чистоте, као и других врлина са грчког југа. Као балкански културни мисионари Цинцари нису вршили једноставни трансфер туђе, грчке културе; донели су они и много свога прагматичног духа и мудрости. Овакву и сличне оцене о Цинцарима прихватали су и они који им традиционално нису били наклоњени.

И поред историјске улоге коју су одиграли у обликовању историје Балкана, Цинцари, или алегорично балкански Хазари, како их је неко назвао, нису успели да оснују своју националну  државу и тиме стану у ред историјских и државотворних народа. У недостатку државе која би им послужила као оквир и ослонац у формирању нације по буржоаским стандардима, Цинцари су се расули по целом полуострву и активно учествовали у стварању готово свих православних балканских нација, док је за то време њихово име полако ишчезавало. Иако малобројни, они су и данас присутни међу балканским народима, али су само у Републици С. Македонији признати као национална мањина. Међу Србима живе њихови све ређи потомци, подједнако поносни на своје порекло и на своју српску националну свест.

У покушају да што краће одговори на питање ко су Цинцари, Душан Ј. Поповић, и сам цинцарског порекла, каже:

Одговор на питање шта треба подразумевати под речју Цинцарин, није тако једноставан. Цинцарин је по пореклу Илир или Трачан, сасвим ретко Словен, по језику Роман, по вери православан, а по култури, барем у варошима Грк, по занимању сточар, трговац или занатлија; све остало, као његово име, презиме, национална осећања, држављански положај, сасвим је неодређено. Све може током живота да промени. Главна карактеристика Цинцарина је неодређеност. Њихов родоначелник у нашем модерном друштву јесте Христофор Жефаровић. То је онај Жефаровић, турски поданик, аутор и илустратор прве наше модерне штампане књиге, илирическо-расцијански обшчи зограф, родом из Дојрана, али са јаким грекоманским примесама, готово грецизирани Југословен, који никада није савладао ни црквено-словенски језик, као ни језик ни руске ни наше редакције, него је писао или на грчком, или неком необичном мешавином књишких кованица и разних наречја нашег Југа  (Д. Поповић мисли на Северну Македонију, М. Ј.); потписивао се и као ревнитељ отечества болгарскога, и као Булгар Зефаров или Зефарович, а тестамент је написао на грчком и потписао се грчки као Христофорос Зефар. И у занимању се показао у најпотпунијој мери Цинцарином: сликао је у бојама, резао је у бакру књиге и иконе, трговао књигама, стварима, одеждама и антимонсима,[1] на подручју од Беча до Букурешта и даље… У исто време израдио је он, по наруџби неких трговаца из Москопоља, бакрорез српског светитеља Св. Јована Владимира, са малим сликама Москопоља, Елбасана и Берата. Нешто раније издао је „Стематографију”, прву штампану књигу модерне српске књижевности. Дакле обухватио је и Грке и Србе и Бугаре и Арбанасе и Цинцаре и Румуне. Његов блиски рођак већ је постао аустријски племић. [2]

Име и језик

Цинцари, Власи, Куцовласи, Аромуни, Македо-Романи, Македо–Власи, Армањи или Армани, различити су етноними можда најстаријег и вероватно јединог (још увек присутног) аутохтоног балканског народа, око чијег порекла се и данас супротстављају ставови историчара, лингвиста, етнолога. Наравно, све то је у функцији потреба политике. Срби припаднике овог народа зову Цинцарима, Грци, Македонци и Бугари Власима (Βλαχους, што на грчком језику означава сточара са Пинда, неотесан, груб),[3]док их Румуни сматрају делом своје романске етничке масе и називају их именом сличним своме, Аромуни. Турци их зову Ulahlar, док се на албанском језику Цинцари зову Vllehë, или Çobani. Праксе наведених балканских народа на тај начин крше правило које је установила  етнологија као наука, које налаже да се свака етничка заједница назива онако како сами себе називају њени припадници. Када бисмо поштовали ово правило Цинцаре бисмо звали Армањи, што би се на српски језик превело као Римљани.

Поведен традицијом и сам ћу свесно прекршити наведено правило, па ћу припаднике овог народа звати онако како их зове мој народ, Цинцарима. По Пирху ово име носи изразити пеjоратив, јер су га Цинцари добили из подсмеха према начину њиховог пискавог изговора безвучних сугласника, ц и с и звучног з, и том приликом се најчешће јавља глас ц, који дају посебне тонове њиховом језику (Zisch laуfen). Густав Вајганд (1870–1930), немачки лингвиста и етнолог, проучавао је језике и дијалекте Балкана, посебно језик Цинцара, те сматра да су Срби били ти који су овај народ назвали Цинцарима. Најприхватљивија претпоставка о настанку овог имена је да Цинцар потиче од њихове речи цинци, што значи пет. Вајганд тврди како је цинцарски само дијалекат румунског језика, али како је овај научник за изучавање Цинцара био ангажован од Румуна и после обављеног посла изабран за почасног члана Румунске академије наука, сматра се пристрасним. Вајганд је овај народ назвао Аромунима и тиме је слику о Цинцарима, оправдано или не, пресвукао прилично јаком румунском нијансом.

Колико су и ако су Вајгандови закључци били пристрасни и претенциозни не бих да судим, али када би упоредо румунски и цинцарски језик слушао неко ко их не познаје и не разуме, тешко да би их разликовао као два посебна језика. Ако би иста особа посматрала два текста исте садржине, један на цинцарском, а други на румунском (влашком) језику, установила би да су та два језика и у писаном облику веома слична. Није ли индикативно и то што оба ова народа, уз романски елемент из источне Србије и западне Бугарске, многи вековима зову истим именом, Власи? Дуго се настојало како би се влашки, или цинцарски језик, његов правопис и ортографија, стандардизовали уз помоћ лингвистичких правила и абецеде који служе у румунском језику.

Са друге стране, Цвијић у студији Балканско полуострво и јужнословенске земље не пориче језичке сличности, али одлучно одбија сваку етничку и историјску сродност Цинцара, Армања или Армана, са Власима из источне Србије. Иако не оспорава да су до доласка Словена сви они чинили јединствену масу романизованих староседелаца Балкана, Цвијић за Влахе из Браничева, Стига, са Хомољских планина и из Шоплука (простор између Подунавља и Родопских планина) тврди да су у етничком погледу веома блиски Румунима, али за Влахе са Пинда ту блискост негира. У прилог Цвијићевој тврдњи иде данашња балканска политичка стварност која даје одличне примере како се истим, или скоро истим језиком служе више посебних народа истог порекла. Иако Цинцари себе никада не би назвали Власима, могли бисмо, крајње поједностављено, да констатујемо како су Цинцари или Aромуниони они Власи који су обликовани грчком културом и живе на простору северне Грчке, Македоније и Албаније.

Иако је национално буђење Цинцара почело првих година XIX века, они се као народ нису изградили у наредних двеста година, све до пред крај XX века. За финални процес њихове етногенезе недостајало је неколико битних елемената који чине неку етничку групу народом, као што су већи број национално свесних припадника, аутохтона култура, колективна свест о прошлости, државна територија, институције на народном језику и др. Дуго Цинцари нису имали своје писмо прилагођено језичким захтевима и специфичностима њиховог језика, што је довело до чињенице да нису стандардизовали свој књижевни језик све до последњих деценија XIX века. Цинцарски језик, или limba armaneascа, спада међу најстарије новолатинске језике Балкана. Настао је у време римске владавине Балканским полуострвом, када су освајачи вршили јаке културне утицаје на  нехеленско становништво јужног Балкана, на племена Илира, Трачана, Дачана, Пелазга и друга. У лигвистичком смислу цинцарски језик је дериват латинског, па самим тим и спада у групу романских језика, али у подгрупу мање говорних језика, као што су реторомански, валонски, пијемонтски .Због малог броја људи који се њиме служи и недостатка заштитних институција овај језик је, попут наведених језика романске основе, дубоко запао у процесе лаганог изумирања. Цинцарским језиком наука се није посебно бавила, тек врло површно у оквиру компаративне романске лингвистике. Ретки научници који су проучавали структуру, еволуцију и развој цинцарског језика (Вајганд пре свих), трудили су се да овај посебан језик припоје неком од сродних, активних балканских романских језика, румунском, или албанском. Данас Цинцари промовишу свој језик са адекватним правописом и азбуком који су усвојени 1988. године у Фрајбургу на Другом међународном конгресу за армански (цинцарски) језик и културу.

***

Историографија о Цинцарима и њиховом пореклу

Први припадник цинцарског народа који се бавио историјом свога рода био је млади студент Георгије Константин Роза, са великом жељом да покаже како Цинцари нису последњи људи, него народ који има лепу прошлост и да су и они људи лепих, можда изузетних особина. Роза је 1806. године као студент медицине у Пешти написао малу књижицу о прошлости Цинцара, у којој је упоредо на грчком и немачком језику представио своја Истраживања о Романима или тзв. Власима с оне стране Дунава. Књижица је изашла у тиражу од 639 примерака, од чега је 8 свезака продато Цинцарима у Новом Саду. Овај спис је био више покушај Розе да свој народ одбрани од презира других, него ли научно писана историја једног народа. Розу је посебно болео презриви однос Грка према Цинцарима, па је сугерисао Цинцарима да им је природно место међу Румунима, које је сматрао најближим сродницима свога народа. У кратком историјском прегледу Роза криви историјску улогу Турака што Цинцари нису створили своју сопствену културу, иако су народ нарочитих способности, што доказује навођењем многих угледних и значајних Цинцара, заслужних личности других народа. Задатак који је овај младић пред себе поставио далеко је надмашио његово знање, позитивно и техничко искуство, видокруг и енергију. Што због недостатка снаге, или зато што национални покрет Цинцара још увек није започео у Розино време, ова књига је, ако се изузме пример Пеште, међу сународницима аутора прошла веома скромно, готово незапажено. На ком нивоу се у то време налазило национално просветљење Цинцара најбоље показује детаљ да је Роза своје дело писао на немачком и грчком, а не на свом матерњем, цинцарском језику. И поред неуспелог историографског покушаја Роза се сматра једним од покретача цинцарског националног буђења и његове прорумунске оријентације. Са исте идејне платформе Вајганд ће осам деценија касније научним методама изградити своје животно дело.

Уз име Георгија Константина Розе треба поставити Дуку Триандафила, још једног Цинцарина који је имао претензија да се бави историографијом балканских народа. Дука је понет еуфоријом због успеха Првог српског устанка 1807. године на грчком језику написао Историју Славено-Срба, где се узгред бави прошлошћу Балкана и свога народа, као секундарном темом. Дука Триандафило је рођен у Касторији, био је образован у грчком духу и за разлику од Розе сматрао се Грком.

Пре Вајганда, Цинцарима су се у првој половини XIX века бавили Француз Пукевил и Енглези Лик и Холанд. Сва тројица су се трудили да  напишу историју овог народа, али су сви подједнако упали у замку жанровског сваштарења, па су њихови радови историјски, етнографски, географски миксеви прожети личним импресијама. И поред наведених мана, ови покушаји представљају солидну фактографску основу за каснија научна изучавања. Предност ових радова пред потоњим делима озбиљнијих научника даје време њиховог настанка: писана су пре националних покрета и ерупције романтизма балканских народа, тако да нису били оптерећени национализмом којим обилују све балканске историографије из епохе романтизма.

Грчка историографија се дуго трудила да Цинцаре, или Влахе, прикаже као део свога етничког и културног корпуса, па их је представљала као влахофонске Грке, тј. као Јелине који говоре влашки. Први је тезу о грчком пореклу Цинцара изнео грчки официр Михаил Хрисоху 1909. године. У својој књизи Власи и Куцовласи, Хрисоху тврди да су Цинцари старохеленски прастановници Пинда и Тесалије, да су се чврсто везали за римску власт после римског освајања грчких покрајина и као помоћне трупе у римским легијама, (чувари путева, мостова, извидници и стражари), временом преузимају језичку основу и још неке карактеристике менталитета својих господара. Своју тезу Хрисоху потхрањује топонимима у крајевима које је одредио као постојбину Влаха, али и чињеницом да је цинцарски језик мешавина староседелачког и латинског. Његови следбеници, Ефрос Курилас и Спирос Папагеоргију додатно разрађују његову тезу, одбацујући могућност да су Цинцари потомци Пелазга, староседелаца Тракије, а још снажније негирајући тезу о дачкој вези Цинцара и Румуна. Курилас и Папагеоргију тврде да је реч о епирским староседеоцима које су Римљани полатинили и да су ови за себе адаптирали латинско име (Armani, што на влашком значи Римљани), језичку основу и многе културне форме и обичаје Римљана. У основи овог учења је тврдња да су у класично доба варварска племена из Тракије, Македоније и Епира била потпуно хеленизована мешањем са већ хеленизованим Македоњанима; племенске заједнице у источној Македонији и у северној Егеји су од Хелена добиле назив Трачани, од којих директно потичу Власи, или Цинцари. Тврдње грчких историчара да су Власи или Цинцари (Армани) по своме пореклу антички Хелени негира етничку посебност ове заједнице. Због националне тенденциозности и професионалне необјективности ову теорију светски признати арманолози сматрају занимљивом, али непоузданом.

И поред наведених мана грчке историографије према питању етногенезе и историјске улоге Влаха, у Грчкој је настао до сада најзначајнији рад на ову тему аутора Астериоса Кукудиса. Кукудис је уз свог ментора, оксфордског професора Питера Мекриџа, стао у ред највећих ауторитета за ову тему. Своја истраживања поделио је у три фазе: прва фаза – обрађивање расположиве литературе, друга – истраживање архивске грађе и трећа фаза рад на терену, уз непосредан контакт са људима и прикупљање података из њихових сведочења. У Кукудисову професионалност и добру намеру не би требало сумњати, јер је рођен у мешовитој грчко-цинцарској породици, у којој је растао уз обе традиције, језичку и друге различитости.

Основни извор информација Кукудису послужили су историјски радови и  истраживања историчара из различитих генерација, језика и порекла. Обрађивао је радове својих тематских претходника, Розе, Пукевила, Лика, Холанда, Вајганда и наведених грчких аутора. Драгоцене и посебно вредне податке о Власима пронашао је у делима Сократиса Љакоса, савременог грчког историчара који се бавио овом темом у време када она у Грчкој није никога интересовала. Изузетан допринос Кукудисовом раду имале су две готово непознате књиге Николаоса Зиагоса. Овај историчар се бавио социјалним и економским односима унутар заједнице Влаха (Цинцара, Армана) са Пинда у периодима византијске и отоманске власти. Велику помоћ Кукудис је пронашао у монографским радовима локалних хроничара и записима сеоских приповедача. Ипак, базу свога научног рада Кукудис је нашао у Архиву Македоније у Солуну, Историјском архиву Министарства спољних послова, у архивској збирци докумената у би-блиотеци Јенадиос и још у неким архивским фондовима.[4]

Од почетка осамдесетих година прошлог века сведоци смо политичког тренда тражења балканског идентитета уз помоћ псеудоисторије код савремених албанолога. Њихове ведете (Али Хадри и Зеф Мирдита, пре свих) имале су задатак да нађу чвршће упориште хипотези да су Албанци пореклом Илири, чиме би свом народу намакли политички важан статус староседелаца Балкана. Како би били што убедљивији у својој намери, настојали су да прикажу етногену сродност Албанаца са јединим живим палеобалканским народом, Власима, тј. Цинцарима. Приликом извођења својих теза албанолози су налазили заједничке језичке корене са Власима и бескрупулозно наметнули теорију по којој су Армани део албанског етничког корпуса. Настојањима да Албанце прикажу најстаријим балканским народом, ови тенденциозни етногенетичари су присвајали све тековине цинцарског народа, од историје, порекла, језика, културе и обичаја. Услед недостатка научних аргумената, скромног образо-вања и агресивних захтева сопствене нације, нису презали ни од дискурса наивних бајколиких теорија. Своју националну историју интерпретирали су у складу са претходном констатацијом, врло поједностављено и на романтичарски начин уз мноштво произвољности, при чему су им Власи, или Цинцари (и не само они), представљени необјективно, као помоћно средство у величању њихове скромне прошлости.

Сваки покушај бављења пореклом некога од балканских народа готово сигурно води у недођију политикантских псеудо-теорија, које су већином базиране на националној искључивости, миту о сопственој вредности која негира величине и вредности других, и наративу прожетим ирационалним и ниским страстима. Да се не бих улудо уплитао у беспућа исполи-тизованих балканских етногенеза, овде ћу sine ira et studio, навести политички неутралну (уколико је то могуће), теорију која је прихваћена у нашој науци:

„Цинцари, Власи или Армани су као сви балкански народи, продукт етничких микстура. У основи они воде порекло од палеобалканских староседелаца Пелазга, или Пеласта и по најновијим археолошко-антрополошким проучавањима заступа се мишљење да су прото-Власи мешавина палеомедитеранског староседелачког балканског становништва и индое-вропских етничких група, насељених миграцијама у различитим временима на јужним крацима Балканског полуострва. Према мишљењу македонског професора Ницоте, који је на тему балканских етногенеза докторирао на Сорбони, Цинцари су делимично и потомци античких Македоњана. Тиме допуњује тезу академика Влаховића, јер се управо овај архаични етнос са Пинда и Епира сматра супстратом индоевропског и палеобалканског становништва. Када је моћна Римска империја 229. год. пре Христа почела своја освајања Илирика, да би од времена владавине цара Октавијана Августа дефинитивно загосподарила Балканским полуострвом, оставила је на староседелачко становништво током наредних векова дубоке трагове своје државне праксе и разних продуката културе и субкултуре. Римско-латинска култура је померила, пре свега, дотадашњи утицај грчког језика на југ полуострва, који је у вековима хришћанске ере у неким крајевима полуострва, где је у античко доба био присутан, готово сасвим нестао. Од тада је lingua latina, језик господара био доминантани на истуреним источним тачкама Балканског полуострва. Неколико наредних векова становништво Балкана ће живети у сложеном систему римске државе и тако ће ова палеобалканска племена бити изложена снажној романизацији. Романизовани у већој или мањој мери, дочекаће старосе-деоци Балкана долазак Словена.ˮ

***

Писана реч и документи на цинцарском језику

Најстарији документ који упућује на присуство цинцарског језика у Византији потиче из 587. године и дело је хроничара Теофана. Реч је о чувеној реплици Torna, fratre, torna, која је одлучила исход једне битке вођене између ромејске војске и Авара и сведочи о присуству Цин-цара у византијској војсци још у доба цара Јустинијана. Најранија пронађена писана реч на цинцарском језику је потпис са објашњењем на једној икони из 1731. године, у Арденици (Албанија), названа Inscriptsia alu Nectarie Târpu. Текст je гласио Viruira, muma-alu Dumnidză, oarâ trâ noipicâtoshlli… (Богородице, девичанска, опрости нама грешнима…) Текст је  написан грчким алфабетом. Нешто млађе речи писане на цинцарском језику су Запис на Шимота посу-ђу, без датума, али је процењено да су написане средином XVIII века. На прекрасном винском бокалу записани су стихови:

 Câlâritlu-a meu, bea uinu ca pi-a tău

 Multu s-nu beai, si nu ti vumeai.

Tra s–nu-ts facâ-arău

Tra s-nu tiambetu eu

Unâ oarâ s-beai shi-acasâ tsi s-vai.

У слободном преводу на српски ови стихови значе:

Драги путниче,[5] пиј из овог бокала као да је твој,

не претеруј да не би повраћао,

и да те вино не би повредило,

нећу ти дати да пијеш више,

зато ме испиј и иди дому своме!

Први озбиљнији текстови на цинцарском језику били су религијске садржине. Најстарији овакав текст је литургијска књига, Lituruierlu Armânescu, пронађена je 1939. године у Корчи, у јужној Албанији. Књига није датирана, али је процењено да је настала првих деценија XVIII века. Писана је грчким алфабетом и састоји се од 24 странице на цинцарском, док је једна  страница, која служи као садржај, написана на грчком језику. Текст на цинцарском језику писан је црним мастилом, док је за грчки део коришћено црвено, што упућује на то да су свештеници који су се служили књигом знали оба језика, а да је богослужење било намењено цинцарским верницима који су највероватније разумели грчки језик, али су желели литургију на свом матерњем језику. Овај непотписани рукопис фототипски је штампан 1962. године у Букурешту.

Деведесетих година XIX века Густав Вајганд је у Охриду пронашао цинцарски рукопис Codex Dimonie, назван по породици на чијем имању је пронађен. Рукопис Кодекса је као и Lituruierlu Armânescu непотписан и без датума. По различитим рукописима види се да га је писало више аутора. Лингвисткиња Мариоцеану из Букурешта сматра да је по језичким стилу и облицима цинцарског језика, рукопис вероватно настао превођењем грчког текста на цинцарски језик почетком XIX столећа. Codex Dimonie је колекција од 15 текстова религијске садржине које су преводиоци – преписивачи назвали Дидакси. Откриће и анализа Codex Dimonie била је од највећег значаја за духовну историју Цинцара. Ови списи указују на ранију потрагу Цинцара за просвећењем на свом матерњем језику, него што се сматра. Рукопис је писан лепим цинцарским језичким формама, какве нису нађене ни пре, а ни после Кодекса. Писани споменици цинцарске културе из познијих времена, од средине деветнаестог века и касније, углавном се своде на једноставне преписе Старог и Новог завета.

Све док 1813. године Михал Бојађи, Цинцар рођен 1780. године у Пешти, није издао прву граматику цинцарског језика, штампану латинским писмом, цинцарски списи су рукописани и штампани грчким алфабетом. Бојађи је осетио несклад између романског порекла и лингвистичких својстава свог језика с једне, и изражајности грчких слова са друге стране, па је у цинцарски језик увео латинско писмо. Њему сродан и сличан румунски језик тада је још увек писан ћириличним писмом, (први часопис на румунском језику, покренут 1840. године Dacia Literară излазио је у Букурешту и писан ћирилицом, као и сва румунска периодика и многе књиге тог времена), да би Румуни на свом језичком простору званично ћирилицу заменили латиничним писмом 1860. године.

Употреба свог матерњег језика, као и однос Цинцара према њему, пратила је положај ових људи у друштвима и народима са којима су живели. Поред свих деловања и испољених напора неколицине учених Цинцара да се цинцарски изгради као матерњи језик свих његових синова, било је недовољно заинтересованих да свој језик даље унапређују. Цинцари у расејању радо су прихватали језик средине и њиме се служили на јавним местима, док су свој користили тихо и ретко, углавном у интими својих породица. Услед традиционалне затворености цинцарских заједница њихова реч је ретко када излазила у трговине и на сокаке чаршија. Цинцари су се на јавним местима радије служили грчким, или већинским језиком средине, избегавајући свој језик због подсмеха суседа и грубих шала на рачун карактеристичне пискавости. Општа појава код Цинцара био је комплекс ниже вредност због језика, због којег су се из опортунизма према околини стидели и напуштали га чим би им се указала прилика. Ова цинцарска карактеристика логична је последица одсуства јаче националне свести и колективног поноса код већине припадника овог народа. Сведоци смо да се од пре деценију-две, цинцарски, влашки, или армански језик поново буди у својим историјским срединама и јавно појављује у медијима, публикацијама и кроз разне фолклорне форме.

***

Постојбина Цинцара

Цинцари се у историјским изворима под именом Власи појављују од друге половине X века на историјској сцени Балкана. Најстарије извештаје о овом народу добијамо из византијске хронике, Кекавменовог Стратегикона, (Στρατηγικόν του Κεκαυμένου) писане у XI веку. Кекавмен је био визатантијски племић јерменског порекла који у своме делу сведочи о постојању Влаха у Тесалији у другој половини XI века, кроз опис побуне против цара  Константина Дуке, у којој су учествовали и тесалски Власи. Ово сведочанство даје драгоцене описе о њиховом начину живота и односу према грчким и словенским суседима. Кекавмен каже да су побуњени Власи оставили своје породице на сигурно, у беспућима бугарских планина, што наводи на закључак да су Цинцари већ тада насељавали планине јужне Македо-није и западне Бугарске.[6]

Од посебног значаја за историју Византије у доба владавине Алексија Палеолога је Алексијада, дело византијске принцезе Ане Комнен. Поред тога што је описала Византију у другој половини XI века и владавину свога оца цара Алексија, принцеза потврђује да су око 1083. године Власи живели близу Олимпа. У Алексијади се спомињу влашки одметници које води неки Константин, наказан човек који ужива да напаствује грчке жене и девојке. Шпански путописац Јеврејин Бењамин из Туделе је 1160. године посетио Византију и у путописима помиње самосталну државу Велику Влашку, (Мегаловлахију, Μεγάλη Βλαχία), коју је лоцирао у планинама Тесалије више Ларисе. То је био први помен топонима Влашка, псеудо-државе Влаха сточара, који су искористили нестабилно стање у Византији и на својој територији се понашали независно од централне власти. Бењамин из Туделе пише како су Власи силазили са висова својих планина и пљачкали Грке у равници. Колико су чврсто били суверени изван државне власти, у путопису се каже да нема војске која би могла да ратује против њих, нити краља који би им наметнуо власт.

Историјска област Мегаловлахија, или Велика Влашка, простирала се на пространству који данас захвата делове четири балканске државе: Грчке, Албаније, Републике Северне Македоније (или доскора FYRОM) и веома мало западне Бугарске. У северној Грчкој Велика Влашка је покривала делове Епира, Тесалије, Македоније и Тракије. Као срце цинцарске постојбине истиче се област омеђена линијом која води хрбатом планинског венца Пинд, посебно његовим северним огранком, југоисточним висовима Грамоса и Олимпа, преко Вермионе, Меглена, Преспанског језера, све до Охрида. На падинама ових планина налазе се погодна места где су Цинцари вековима аутономно живели својим специфичним сточарским начином живота. Места у Грчкој у чијим су чаршијама Цинцари били већинско становништво, или их је било у значајнијем броју, били су Сиатиста или Шачиште, Козани или Кожане, Касторија или Костур, Науса или Науста, Влахоклисура, данас Клисура, Катраница (или Пирги), Сервија или Србица, Серфиџа, па Верија, Метсово или Мецово, Коница и друга. У градовима, тргова-чким центрима, Солуну, Јанини и Лариси, Власи трговци и занатлије представљали су уз Јевреје, Турке и Грке (у Солуну),[7] чаршијски слој становништва. У Албанији, тачније у север-ном Епиру, Цинцари су држали северозападне падине планине Грамос и места Блаце, Шипи-ска, Селеница, и делове словенског Поградеса,[8] а насеље од највећег значаја за Цинцаре било је Москопоље, данас Воскопоја. По ободу свог историјског простора у Албанији Цинцари су као мањинско становништво живели у чаршијама Корче, Скадра и Валоне.

У јужним крајевима данашње Републике Северне Македоније, Цинцари или Власи су били присутни још од времена пре успона Самуиловог царства,[9] али тамо су се у већем броју у неколико таласа досељавали после првог и другог разарања Москопоља. У приличном броју било их је у Охриду и непосредној околини, затим у Струги, Дојрану, Битољу, Ђевђелији, Маврову, Прилепу и у другим местима, док су у Крушеву представљали већинско становниш-тво. У Скопљу су цинцарски трговци и занатлије држали тровине и радионице у чаршији, али због малобројности нису имали свој засебан кварт. Некадашња Мегаловлахија и дањашња Бугарска поклопиле су се веома мало, само на крајњем југоистоку Бугарске, око две вароши, Петрича и Санданског. Власи су као насељеници оснивали колоније у Софији, Пловдиву и другим варошицама Тракије, углавном после разарања Москопоља.

***

Начин живота у постојбини

Записи византијског хроничара Кекавмена (Κεκαυμένος) и шпанског путописца, Јеврејина Бењамина од Тудела су од вишеструког значаја за разумевање и проучавање цинцарске прошлости. У њима је, на пример, први пут поменуто име једног Влаха Беривоја. Истина, име је словенско, али као што ће се видети касније кроз историју, влашка имена, како Цинцара, тако Румуна и подунавских Влаха, образована су додавањем романског наставка –ul, често на словенску основу, као на пример: Владоје – Владул, Негоје – Негул, Радоје – Радул. Овај пример иде у прилог тези о раном саживоту Словена и Цинцара на просторима где су живели заједно, или једни крај других.

У царској повељи Василије II, византијски цар који jе уништио Самуилово царство и у историји остао познат као Бугароубица, наредио је да цинцарски елементи у погледу црквене надлежности потпадну под  јурисдикцију Охридске архиепископије. Ова повеља је пронађена у манастиру Зермас са још једним документом и у њој се помиње име једног Цинцара. У том документу пише да је 1164. године манастир подигао Влах Јоан Николау из оближњег насеља Линотопе. У једној наредби Михаила II, деспота Епира из 1236. године стоји да су Цинцари били ослобођени уобичајених дажбина, на основу Влашког права, раније стечених сточарских повластица. Када је почетком IV крсташког рата 1204. године Цариград пао под латинску власт, Велика Влашка је ушла у састав грчке Епирске деспотовине, коју је основао и њоме владао деспот Михаило Комнен Дука. После Милутинових освајања Македоније пред крај тринаестог века, Власи из северних крајева Мегаловлахије су скоро један век живели под суверенитетом немањићке Србије, док су њихови сународници на југу били преко три деце-није поданици српских краљева. Последњих тридесет година XIV века Власи су били под влашћу Симеона, полубрата цара Душана, све до 1393. године, када Турци заузимају Епир и Тесалију на дуже време.[10]

Бавећи се од најранијих времена претежно узгајањем ситне стоке, већи део цинцарске популације је населио високе планинске пределе југоисточног Балкана и тамо оснивао посебна насеља, катуне, (бачије, каливе, станове).[11]Друге влашке породице углавном су у задружним заједницама живеле у низијским пределима Македоније, Епира, Албаније и Тесалије, да би у своја сточарска насеља на планини одлазили почетком новог вегетативног периода. Тамо су читаве породице на пашњацима сеоских комуна од краја маја, па до средине септембра напасали стоку, углавном овце, али је било и доста говеда. Поједини чланови породица су у катунима проводили читаву годину, чувајући стоку, производећи млеко и бели мрс, сушено месо, упредену вуну и вунену одећу. Одређених дана у месецу производи су са катуна ношени на продају у трговишта и чаршије, где би кроз натуралну, ређе робноновчану размену Власи обезбеђивали егзистенцију породицама и колективну економску посебност и аутономију. Упоредо са гајењем оваца и говеда, Власи су у почетку само за своје потребе узгајали и коње. Временом ће се сасвим приближити грчком и словенском становништву које је живело у подножју планина, у трговиштима и градовима. Носећи своје производе на пијаце околних вароши, врло брзо ће схватити да је транспорт робе врло уносан посао и Цинцари постају кириџије на добром гласу.

Кроз идиличне форме катунског живота и породичног заједништва, чланови породице дању би  обављали своје радне задатке које је одређивао породични старешина, да би се после дневних обавеза окупљали на вечерњим пoселима. На дружењима се учвршћивало породично заједништво кроз релаксирајуће активности: разне облике забаве, дечју игру, песму жена док су плеле, преле и чешљале вуну, и приче из давнина које су приповедали старији мушки чланови. Тако се вековима на изолованом простору стварао слободан дух овог народа и други елементи који су му кроз читаву историју обезбеђивали аутономију, какву није имало зависно становништво других балканских народа. Својим специфичним начином живота Власи су без посебних трзавица остваривали привилегован положај и мир на породичном огњишту.

Унутрашња организација живота Цинцара у изолованим планинским катунима има своје особености у оквирима правила државе феудалног типа.[12] Ослобођени свакодневне присмотре феудалаца и локалних власти, ови сточари су слободно живели у горштачком амбијенту својих планина. Рађали су се у патријархалним, великим породицама, боље рећи братствима, које су деловале по строго утврђеним правилима, утемељеним на старим вредностима и традицијама. Свако братвство је имало свога врховног старешину, кога су бирали пунолетни мушки чланови заједнице. Без обзира на то коју је титулу носио, кнеза, војводе, примућура, челника, или у турским временима ћехаје или ђаје, старешина је истовремено био носилац судске и извршне власти и неприкосновени ауторитет за све чланове породице, братства, катуна или влашке општине. Старешина је био најчешће биран по моралним критеријумима и на основу висине друштвеног угледа. Имао је одговорност да организује свакодневни живот и регулише односе између чланова свога братства, делио је пашњаке, контролисао продају свих производа и стечене приходе, одговарао за прикупљање и исплату обавезних дажбина властима актуелне државе. Прваци братстава су вршили поделу послова, одређивали ред и време женидби и удаји и били одговорни за разрешење свих несугласица у самој породици и између братстава. У случајевима спорова са феудалцем или државом, пред државним властима представљали би и штитили интересе и углед своје породице или братства.

Сваке зиме старешине су се окупљале и већале по неколико дана о подели пашњака за следећу сезону. Квалитет и површина пашњака добијани су на основу величине стада и удаљености катуна од њих. У предањима је остала прича да никада у цинцарској традицији није нарушена договорена територијална подела пашњака. Сходно томе, код Цинцара никада није забележено убиство због међе или било какаве учињене пољске штете, што није био случај код других балканских народа. О праведности изабраних старешина најбоље говори податак да до појаве злогласног јанинског Али-паше Тепелени, међу цинцарским племенима на Олимпу, Пинду, Грамосу, Плачковици и Јакупици није било никаквих неспоразума.

У својим врлетним насељима Цинцари су кроз историју били углавном лојално, али својим властима тешко контролисано становништво, па су се у периодима слабе централне власти у Византији често понашали независно и избегавали су своје феудалне обавезе. Владарима и локалним велможама византијске, немањићке и отоманске државе није било економски и државнички оправдано и исплативо да подижу силну војску како би у фискалном смислу подредили ионако мирно становништво у врло неприступачним пределима. Штавише, Власи су временом успевали да од владара добију сточарске повластице, које су деловале у складу са њиховим слободарским животом и у правном смислу потврдиле влашку аутономију. Од XII века многа словенска братства из планинских крајева Македоније, Црне Горе, Херцеговине, прихватају сличан начин живота и додају влашкој сточарској традицији примесе свога фол-клора, обичајне и језичке форме.

Једном добијене привилегије се тешко испуштају, тако су и Цинцари, или Власи са Пинда и Грамоса настојали да у свим државно-правним системима у којима су се затекли, за себе обезбеде олакшице у свакодневном животу и пословањима. Без обзира на то где би се нашли приликом својих сточарских, или кириџијско-трговачких путовања по Балкану, или још северније, у Хабзбуршкој монархији,[13] Чешкој, Пољској, Украјини и Бесарабији, друштвени статус и повластице обезбеђивало им је такозвано Влашко право. То право је представљало сет бенефита подарених искључиво Власима и било је саставни део закона многих феудалних држава. У средњовековној Србији Власи су одредбама у Законику цара Душана били зашти-ћени познатим Законом Влаха. Термин Власи, Влах у овом законском акту недвосмислено представља етноним, а не занимање, јер представнике ове групе сврстава у несрпско становништво, што ћемо видети у следећим примерима.  Члан 39. струшког преписа Душановог зако-ника гласи:

У селу у којем бораве Влах и Арбанас, конак не смеју тражити они који после њих дођу. Ако ли се задржи на силу, да плати потку и испашу.

У члану 33. Законика под насловом За попашу, јасно се види да ту од стране власти није било никаквог сентимента и благонаклоности, већ да су Власи своје повластице добро плаћали:

Потка међу селима 50 перпера, а Власима и Арбанасима  100 перпера…[14]

Долазак Турака на дужи рок судбински ће утицати на живот свих балканских хришћана. Део влашког становништва током времена напушта своја изолована станишта у планинама и насељава се у паланке, што је овај етнос поделио на сточаре, оне који су остали у завичају и на чаршинлије, Влахе варошане. Варошки Власи бавили су се кираџијством, занатима и трговином. Разматрајући односе унутар влашког корпуса, наш етнолог Јован Ердељановић је запазио две социолошке групе које разликују приличне етнолошке разлике. Тврдио је да су се Цинцари у доба турске владавине социјално диференцирали на Карагуне и Фаршериоте. Називом Карагуни означавао је оне Цинцаре са црном хаљином. Карагуни чине главнину цинцарског народа, поглавито су трговци, занатлије и кафеџије, а ређе сточари. Фаршериоти се одликују тиме што су већином сточари и радо се облаче у бела одела. Ердељановић је запазио да ове две истородне групе веома често долазе у непосредни контакт, али се ретко крвно мешају. Сматрао је да је разлог томе економска неједнакост и знатне разлике у начину живота: Карагуни су знатно имућнији, углавном варошани, док Фаршериоти важе за пуку сиротињу из планинских насеља. Често су се Карагуни стапали са економски и статусно себи равним странцима, православним Грцима, Бугарима, Румунима, или Србима, много лакше него са својим сиромашним саплеменицима.

Цинцари су трговачком вештином освојили трговачке центре у градовима са грчком већином у Епиру, Јањини, Превези и Лефкади, затим су основали и сопствена насеља као што су Москопоље, Грамоста, Никулица и друга. Активан привредни живот по варошима утицаће да се Власи обогате и социјално раслоје и тако постану најнапреднији део свога народа. У тим варошима дошли су у додир са грчком чаршијом, која ће им послужити као узор, не само у послу већ и у начину живота, те ће влашки варошани убрзо пожелети да постану део тог круга људи. Све што је било грчко, импоновало им је. Због тога ће Цинцари почети да шаљу своју децу у грчке школе, одлазиће у цркве где се служило на грчком језику, временом ће сами почети да говоре грчким језиком у дућану, чаршији, цркви, па и у својим домовима. Тако ће многи од њих, у првом колену дошљаци са планине, почети себе да сматрају поноситим потомцима Хомера, Леониде и Перикла. Ипак ће се по тим оријенталним чаршијама задржати и влашки, односно цинцарски језик и понешто од старе влашке традиције. Одатле ће, из свога вилајета (у овом случају завичај), кренути трговци, мужеви влашког порекла и грчкогдуха на север у Аустрију, у прво време само на гурбет. Враћали су се повремено своме вилајету како би себи обезбедили потомство и да би на сигурном месту чували стечену уштеђевину. Цинцарске жене су у вилајету без мужева живеле једноличним животом. Време су проводиле у кући, бавећи се гајењем свилене бубе у соби, ткањем свиле, правиле су чешљеве и још неке ствари за кућу од животињских рогова, шиле су градске хаљина на руке… Све се то под будним оком свекрве годинама радило у кући, док су им мужеви трговали у туђини.

Временом би се многи од тих трговца све ређе враћали породици и трајно остајали у туђини, где су нову срећу пронашли код локалних девојака, или удовица. Са малобројним Грцима чинили су језгро  јелинских заједница по градовима јужне Угарске, које су више од једног века прихватале нове дошљаке из Македоније, Албаније и Епира. Трговина је водила Цинцаре и на друге стране: епирске чаршије су преко грчких, али и цинцарских трговаца одржавале трајне везе и са лукама у Италији, што ће усмерити Цинцаре да се укључе у трговину и са том страном. Писани извори указују на трговачке везе Цинцара са Француском још у седамнаестом столећу за време владавине Луја XIV, као и њихова путовања до Венеције, Трста, Анконе, Ђенове, Ливорна, Напуља, Сицилије, Малте, Сардиније. Неки од цинцарских трговаца стизали су и до Кадиза. Први грчко-цинцарски трговци су још у XVI веку прешли на привремени рад у Угарску и ту су у својим колонијама остали заувек, да би својим надола-зећим сународницима послужили као чврст ослонац.

***

Цинцари међу Словенима широм Балканског полуострва

Романизовано становништво Балканског полуострва пре досељавања Словена је живело као јединствена етничка маса, раширена по читавом полуострву и Панонији. Племена Илира, Трачана, Скордиска, у Панонији Бреука и Дарданаца заузимала су огромно пространство источног и централног Балкана, од Егејског мора до делте Дунава. Континуирани налети Словена са севера  временом су слабили романски елемент на полуострву, током којих су у освојеним областима староседеоци били делимично, или у потпуности истребљени. Преживе-ло староседелачко становништво се под притиском варвара поделило и раселило у три правца: веће масе су се повукле својим северним краком преко Дунава, где су се приближиле и време-ном стопиле са делимично романизованим Дачанима; мање групе истог крака остале су на јужним падинама Карпата јужно од Дунава, где су живели изоловано све до делимичне интеграције са Словенима. Јужни романски крак концентрисао се јужно од Јиречекове линије,[15] у Македонији и на висовима планиског венца Пинд у Епиру и Тесалији и продукт њихових мешања са затеченим становништвом сматрамо етничком базом Цинцара. Трећи, западни романски крак је одступио јадранском обалом и придружио се сродном становништву у Далмацији и Истри, склонивши се иза чврстих зидина приморских градова. Више наредних векова ови Власи остају изоловани и заштићени, што им је омогућило да се дуго времена биолошки и културно очувају. Њих је словенско становништво називало Морлаци, од грчког Мавровласи, Црни Власи.

Према овој теорији коју представљам крајње упрошћену, од најбројнијег, северног крака настали су Румуни и подунавски Власи, од јужног крака настаће Куцовласи, (Аромуни, односно Цинцари), и њима сродни, али малобројни Мегленовласи и Каракачани; становници западног романског крака, понајвише из приморја, током средњег века су се посредством католичке вере делимично стопили са већинским хрватским становништвом из залеђа. Мањи део њих се није дао асимиловати, па су их кнезови Франкопани преселили из северне Далма-ције у Истру, у пределе око Лабина, испод планине Ћићарије. Данас их на том локалитету има у фолклорном броју, око 1. 200 који се држе за Влахе и говоре специфичним обликом влашког језика. Истарски Власи себе називају Ћирибирцима, или Ћићима.

Миграције романизованих балканских племена временом су довеле до њихових непосред-них контаката са словенским досељеницима, у први мах приликом размене добара. Трговина је повезала људе и довела до зближавања, биолошког мешања и стапања малобројнијих Влаха са бројнијим Словенима. Можемо поуздано тврдити да у процесу балканског melting pot-а нема ни једног словенског народа у чијој етногенези нису више, или мање учествовали Власи, било биолошким мешањем или асимилацијом. Иако је ова област недовољно проучавана, оно мало научног напора посвећеног овој тези недвосмислено потврђује исправност ове тезе. Егзактна је чињеница да су нека црногорска племена у својој традицији баштинила спознају о присуству влашке крви у својим венама. О присуству Влаха на територији старе Црне Горе сведоче топоними, базирани на имену Влах. Бројни топоними који указују на присуство Влаха у Црној Гори су Влашка црква на Цетињу[16] из 1450. године, посвећена рођењу пресвете Бого-родице, затим географски појмови као што су Тара, Дурмитор, Скадарско језеро, Матагужи, по некима и Његуши и бројни други примери.[17]

Племенска структура код Херцеговаца све три конфесије на обе обале реке Неретве има доста организационих елемената као код племена влашких номада, обликованих у словенске културне и традицијске форме. Озбиљнија етнолошка истраживања у том смеру вршена су у племену Паштровића у Црној Гори, међу српским становништвом у Пољицама (код Удбине) у Хрватској и са Буњевцима у Србији. Резултати ових истраживања су упоређивани са истра-живањима вршеним с краја XIX века са православним сточарским братствима у региону планине Велебит. Резултати оба истраживања указују на озбиљно присуство традиције и обичаја, и вероватно генетског материјала староседелаца Мавровлаха, или Морлака. Такође се, у нимало једноставној и тешко докучивој балканској етногенези, са високим нивоом поузданости може говорити о етничкој узајамности Словена и Влаха, у чијим оквирима су процеси мешања текли у оба смера. Немогуће је порећи и научне, али и неформалне тврдње да и у венама народа влашког порекла тече известан проценат словенске крви.

Цинцара или Влаха је међу Словенима, тј. међу Србима, у већем броју било на територији данашњег Косова и Метохије још у време српске средњовековне државе. Њихов број се пове-ћава током вишевековне турске владавине, када је на просторима Призренског утесарита (ви-лајета) био концентрисан знатан број Цинцара и нешто мање Грка. Првих година отоманске власти над области Бранковића (обухватала је око 80 % данашње територије Косова и Мето-хије) извршен је дефтер (катастарски попис становништва, кућа и земљишта) који показује да  је на тој територији било 75 влашких кућа у 34 села, што је по бројности Влахе поставило на друго место, одмах иза Срба, а испред Албанаца. Грка је живело у 5 кућа у селу Лауша код Вучитрна.[18]

Аустроугарски генералштабни мајор Петер Кукољ је зарад потреба Министарства рата, у Бечу 1871. године издао књигу Кнежевина Србија или турска Србија, у којој даје и приказ етничких и религијских прилика тамошњег становништва. На страни 149 мајор Кукуљ каже да је у Призренском Мутесарифлуку (административна јединица која је приближно одговара-ла данашњој величини КиМ) живело око 500.000 становника, од којих су 318.000 Срби, 161.000 Албанци, 2.000 Турци (Османлије), 9.000 Цигани (Роми), и 10.000 су Власи, које Срби зову Цинцарима. Текст приказа прати и мапа, на којој се може видети да су Власи концентрисани по касабама и трговиштима Феризају (Урошевцу), Пећи, Призрену, Митровици и Гњилану. Влахе на истом подручју спомиње и сер Артур Еванс у своме раду Словенске територије источно од Јадрана, Slav Territories East of the Adriatic, писан 1916. године, али их вероватно нехотично, према религијској припадности сврстава у Србе. Константин Јиречек их такође помиње, али и тврди да су се Власи у великом броју заједно са Србима, у које су се у великој мери утопили, преселили у Србију између 1878. и 1912. године.[19]

***

Хеленизација Цинцара

Иако су их многи присвајали, већина Влаха или Цинцара најрадије је себе сматрала Греко-валахи и представљала се Грцима.[20] Заједничка прошлост Грка и Цинцара под столетном османском владавином, те њихова физичка и духовна блискост, створили су особиту и непоновљиву симбиозу, многима несхватљиву. У бројним крајевима у којима су живели, а бићемо сведоци тога и у Новом Саду, име Грк је био синоним за већину Цинцара. Пошто је о етногене-зи овог народа већ доста речено, овде бих се кратко задржао на хеленизацији Цинцара, процесу који је трајао вековима и од многих Влаха створио узорне и горљиве Грке.

Претапање једног дела влашке популације у Грке започиње давно, у испреплетеним и замршеним међуетничким релацијама позне антике, у доба када је римска империја владала Балканским полуострвом. Римски освајачи су успели не само да наметну политичку власт себи културнијим Јелинима и варварским племенима у њиховом окружењу, већ су се елите нових римских поданика временом почеле сматрати Ромејима, тј. Римљанима. Захваљујући масов-ном користољубљу и помодарству водећих слојева староседелаца (али и неки други мотиви), римски дух и латински језик су успели да поромане широке масе људи. Наравно да је снажна хеленска традиција успела да се одржи како би после поделе империје на источни и западни део, на истоку наметнула страним етничким групама суштину и симболе свога духа. У синкретизму истовремених деловања римског политичког, правног и државотворног духа с једне и хеленистичке културе и традиције са друге стране, под будним оком хришћанске цркве мноштво разнородног и шареног света улази у ново миленијумско царство, Византију.

Византија је као свака феудална империја била наднародна и тежила универзалности. Стога је зарад јединства, стварањем melting pot амбијента, можда и нехотично форсирала асимила-торске процесе којима су подвргаване све мањинске етничке групе. После владавине моћних царева Јустинијана и Ираклија латински језик се лагано повлачи из званичне употребе, а на његово место враћа се грчки као средство комуникације већине становништва. Након победе иконофила средином деветог века (842), Византија дефинитивно губи латински космополи-тизам и у свим својим сферама постаје грчко царство. У наредном периоду, до владавине династије Комнена, велике масе негрчких народа, староседелаца Влаха, пристиглих Словена, али и самосвесних Јермена и нешто Јевреја, биле су дејством друштвених процеса систематски хеленизоване. Посебно су се у тим процесима зближиле грчка и влашка заједница, што је било од пресудног значаја да се и касније, после пропасти Византије, настави формирање посебно блиског односа између Грка и Цинцара. Заједничка прошлост, политичка и културна супе-риорност Грка импоновала је до недавно руралним Власима, па су многи од њих подражавали све што је било грчко и идентификовали се са Грцима. Пошто су се Власи као влахофонски Јелини разликовали од правих наследника Ромеја по језику, они су своје негрчко порекло прикривали напуштањем матерњег језика и прихватали грчки. Комплекс малог народа није својствен само Цинцарима, многи народи су боловали од истог и на веома сличан начин нестајали са историјске позорнице.

Неки путници и статистичари у XVIII веку запазили су да се на подручју између Скопља и Солуна под именом Грка и Новогрка, услед употребе новогрчког језик, крију многи Цинцари. Вајганд је приметио да се у Бечу, Пешти и Београду налазило доста Цинцара који су се лажно издавали за Грке. Они су у кући говорили цинцарски, док су се на јавном месту користили грчким језиком и на њему вршили кореспонденцију и водили пословне књиге. У турској држави нико их није на то приморавао, био је то њихов добровољан и колективан избор. Хеленизација Цинцара је у великој мери била из више разлога вољан процес, посебно међу урбаним Власима. Када би постали Грци и као такви били прихваћени у свом окружењу, стекли би повољнији статус међу најбољим балканским трговцима. Грчки трговац је у Отоманском царству, Хабзбуршкој монархији и читавом Леванту био високо уважаван и уживао углед и знатне привилегије, док је Цинцарин као неугледан и ситничав торбар многима служио за подсмех. Интензивније изједначавање Цинцара са Грцима појачало се у другој половини осамнаестог века, када су Грци били велики миљеници моћне Русије. Тада су се угледни Цинцари понадали да ће Грци, ослобађајући себе ослободити из турског ропства и Цинцаре који се представљају Грцима. Предвиђали су да би се потом обрели у заједничкој православној држави, наследници Византије, у окружењу које би им свакако пријало.

Међу представницима грчког просветитељства било је учених људи и црквених достојанственика  који су асимилацију Цинцара, или Влаха доживели као свој задатак и животну мисију. Процес појачане асимилације Влаха, потпомогнут црквеним и просветним активностима Грка, почиње средином осамнаестог века. Мисионар који је свој живот посветио хеленизацији Влаха и других балканских негрка био је Козма из Етолије (1714–1779). Овај образовани и посвећени грчки мисионар сматрао је да Цинцари треба у потпуности да  прихвате грчки језик:

…због тога што је то језик наше цркве. Сви они који говоре подли и примитивни армански језик, праве будале од себе … опростите ми што то називам језиком…

Треба нагласити да је Козма презирао примену силе у својим мисионарским деловањима, већ је вештим проповедима и разним облицима мотивације придобијао влашке масе. Није жалио труда ни средстава док је широм северне и западне Грчке отворио преко стотину школа на грчком језику ради искорењивања влашког језика, са основним циљем да се влашком становништву проповеда грчко јеванђеље. Козма је вршио мисионарске активтности и у јужној Албанији, где је хеленизовао многа братства православних Албанаца. Посебно је његов рад био уперен против Јевреја трговаца из Солуна и околине, који су заслугом његовог деловања трпели приличну штету. Осветољубиви јеврејски трговци су га денунцирали код турских власти као руског обавештајца још од Орловљеве кампање, што га је коштало живота. Турци су га ухапсили почетком лета 1779. године, да би га  бератски Курта-паша 24. августа исте године дао погубити. Козма је удављен, тело му је бачено у реку, али су га следбеници сахранили у храму Св. Богородице, недалеко од места Фиери. Грчка црква је Козму канони-зовала и произвела у светомученика Козму равноапостолног.

У српским варошким срединама народност Цинцара дуго времена је била права мистерија. Њихова склоност ка тајанствености није била игра, већ рационална потреба да се не покажу у потпуности и одбране од злонамерних реакција окружења. Изражена тенденција за друштвеном мимикријом, у зависности од тежње, сврставаће их према потреби, час међу Грке, час међу Влахе. Стеван Сремац је овако описао Јелине из београдске чаршије:

Сви беху Цинцари, или Грци; Цинцари или Грци велим зато што се ни тада, а ни доцније у чаршији никако није могло дознати ни за једнога шта је, Грк или Цинцарин.

Велики број варошких Цинцара улагао је велики труд да би сакрио национални идентитет својих предака, како би били сматрани Грцима и тиме постали равноправни чланови  јелинске заједнице. Када су се на крају Цинцари и Грци по угарским чаршијама посрбили и заувек ишчезли као посебна етничка група, многим њиховим потомцима није било једноставно да утврде право порекло својих предака.

[1]Антимонс, у православној цркви платно или свила са сликом полагања Христа у гроб, обавезно при сваком литургијском обреду (прим. М. Ј.).

[2] Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, 27-28.

[3] Из Грчко-српског речника, Александар Балаћ и Миодраг Стојановић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. Назив Влах, Власи, је прво усвојен код Грка и служи као замена за име Армани, Арман. Први пут је употребљен 976. године. Према Мирославу Ружичком израз Влах потиче знатно раније од Германа, и њиме су означавали етнички  широк круг припадника Римске империје. Име је касније прихваћено у Ромејском царству (Византији), у Османској империји и код словенских народа.

[4] Најновије дело о Цинцарима, Цинцари, народ који нестаје, аутора Николе Трифона, изашло је у Паризу 2005.   године на француском, преведено је и објављено на српски језик 2010. године, заслугом гђе Лиле Коне. Трифон је цинцарског порекла, рођен у Букурешту, живи и ради у Паризу.

[5]Câlâritu или Каларит је становник цинцарског села Калари, али се одомаћио као израз за путника намерника.

[6] Пошто је Самуилово, или Бугарско царство још било у свежем сећању и оставило је трага у традицији словенског и влашког живља, врло је вероватно да су Власи своје породице оставили у планинама данашње јужне Македоније. Ово подручје је било централни део наведене бугарске државе.

[7] У Солуну је крајем деветнаестог века живело нешто преко 121. 000 становника. Грка је било око 14. 000, што је 11, 57% од укупног броја становника и Цинцара 1. 700, или 1, 4%. Словена (Срба, Бугара, македонских хришћана) је живело око 11. 000, Турака око 25. 000, мухаџира (муслиманских избеглица) 6. 000, Италијана и Шпанаца 3. 300 и 60. 500 Јевреја, или 50 %. (Спиридон Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Београд 1890, 104, електронско издање).

[8] Очигледно је да су топоними ових места словенског порекла.

[9] Описујући устанак македонских Словена 967. године, византијски хроничар Скилица на једном месту пише: Одмах на почетку устанка Самуиловог брата Давида су на путу из Костура за Преспу убили неки Власи, путници.

[10] Тесалија ће бити под турском влашћу све до устанка Грка за своју независност 1821. године, али ће у састав независне и слободне Грчке ући тек 1881. године.

[11] Катун је реч романског порекла коју је користило предсловенско становништво Балканског полуострва. Катуни су индивидуална станишта са помоћним објектима (торовима, млекарама, сеништима и др.), прављена од дрвеног коља, прућа и сена на вишим падинама планина. Ову реч су углавном преузели и словенски сточари од XII века.

[12] На сличан начин на балканским планинама функционисала  су словенска, арбанашка  и подунавско-влашка сточарска племена на југозападним падинама Карпата.

[13] Statuta Valachorum, или Влашки стаути су сет повластица које је православним насељеницима у Војној крајини 1630. године потврдио аустријски цар Фердинанд II. Међу овим Власима тешко да је било правих Влаха, већ су ову групацију у огромној већини народносно чинили Срби ратници, досељеници из Отоманског царства. Романизованих Влаха или Цинцара у овим крајевима Балканског полуострва било је врло мало и они су се у овој историјској фази радије опредељивали за трговину или занате, а ређе, као Манастирлије, за војнике.

[14] Душанов законик, Струшки препис, Београд 1979, 52, 53.

[15] Јиречекова линија је замишљена линија која пресеца Балканско полуострво и дели га на две лингвистичке сфере: латинску, на северу и грчку, на југу полуострва. Линија се формирала до IV века н.е. Полазна тачка  линије са запада полази од Љеша у западној Албанији и иде до античке Сердике (данас Софије), затим прати планински венац Балкана и у продужетку излази на обале Црног мора. Линија је одређена археолошким налазима са латин-ским, односно грчким натписима. Концепт лингвистичке линије потекао је од чешког историчара Константина Јиречека 1911. године.

[16] О пореклу Влашке цркве на Цетињу постоје два опречна тумачења. Једно тврди да су цркву на богумилској некрополи подигли сточари словенског порекла, док друго, научно прихватљивије, говори како су цркву подигли Моровласи, или Морлаци, који су из Македоније мигрирали кроз Црну Гору и  јадранском обалом даље на  запад.

[17] Мирослав Ружица, The Balkan Awakening of Valachs or Aromаnians, National Policies, Assimilation,Belgrade 2006.

[18] Оријентални институт у Сарајеву, Област Бранковића-катастарски попис из 1455, Сарајево 1972.

[19] Славенко Терзић, Транскрипт сведочења на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, понедељак 6. децембра 2004, електронско издање.

[20] Уважавајући њихово опредељење, у овој књизи Цинцари ће најчешће бити називани Грко-Цинцари (аутор).