Коча Поповић – гроф комунистичке Југославије

Коча Поповић – гроф комунистичке Југославије

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„…Са Титом сам се разишао кад сам закључио да је он безнадежан заробљеник марксистичко-лењинистичке школе. Лакнуло му је кад се помирио с Русима. Видео сам да Тито није више исти, онај из првих година рата, и да је постао жртва властитог култа и ореола. Године и идеологија учиниле су своје… Моја генерација је предуго била на власти, са масом грешака и промашаја, који су углавном били условљени идеолошким опредељењем. Било би боље да је и Тито раније отишао са политичке сцене. То би било боље и за њега и за Југославију…“, изјавио је својевремено Константин Коча Поповић, после Тита, можда и најпрепознатљивија личност комунистичког покрета и револуционарно-ослободилачког рата у Југославији у XX веку. Књижевник, поета, философ, надреалиста и оснивач „београдске надреалистичке групе, неустрашиви револуционар, комуниста, партизански генерал, дипломата, руководилац у социјалистичкој Југославији, „бонвиван“, хедониста… све ове особине сједињене су у несвакидашњој биографији човека који није имао статус „највољенијег партијског друга“ у ширим слојевима јавности српске националне заједнице (тај „положај“ суверено је припадао Александру Ранковићу), али су истовремено карактеристике личности о којој наведена јавност и данас има готово једногласан благонаклон став. Коча Поповић је тврдио да његов карактерни профил припада „западноевропском културолошком кругу“ и духовној вертикали, те да је „…будућност југословенства увек у вези са демократском еволуцијом ове хетерогене заједнице која је, упркос големим разликама, повезана егзистенцијалним заједничким интересима. У таквом, демократском југословенству које подразумева испомагање и толеранцију, видим једину алтернативу затварању и самоубилачком националистичком разрачунавању. Што се мене тиче, људи и народи који живе на овом геополитичком простору могу једино тако да се укључе у савремену, европску и светску цивилизацију…“. Није Коча био једини комунистички старешина који је „под старе дане добио накнадну памет“, а сигурно, један „сорбонски ђак“, пријатељ Андреа Бретона или Робера Десноса, није могао искрено веровати да је пут „демократске еволуције“ једног „хетерогеног друштва“ и његове трансформације у „савремену, слободну европску заједницу“, условљен претходном изградњом тоталитарног система у коме „царује“ „револуционарна правда“,  која према Ђиласовим речима, никада неће престати…

Рођен је 14. марта 1908. године у Београду, од оца Александра, богатог индрустријалца, и мајке Руже, рођене Здравковић. Његов деда био је генерал у Војсци Краљевине Србије и академик Стеван Здравковић. Као дечак једно време је са породицом живео у Швајцарској, због чега је флуентно говорио француски језик. Гимназију је завршио у Београду, а затим је отишао на одслужење војног рока. После завршетка служења војске поново одлази у Швајцарску, па затим у Француску, где на париској Сорбони студира чисту филозофију и дипломира 1932. године. Тамо се се прикључује надреалистичким круговима и постаје близак пријатељ Андреа Бретона и Жана Коктоа. Од тада па до рата 1941. године бавио се писањем поезије, књижевном публицистиком и филмском критиком. Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свет и пружао подршку радничком покрету, иако је потицао из богате буржоаске породице. У војсци је због тога био прогањан од стране монархистичког режима. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске Краљевине Југославије у Сарајеву 1927. године, а исте године произведен је у чин резервног артиљеријског потпоручника. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године, после чега је још интензивније наставио своју револуционарну делатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен. Од јула 1937. године борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, када је добио чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима републиканске Шпаније, до њене последње битке — битке за Мадрид. После слома Шпанске републиканске армије, Коча Поповић, заједно са осталим борцима интернационалних бригада, прелази у Француску. Због учешћа у шпанском грађанском рату интерниран је, па март и април 1939. године проводи у логору Сен Сипријен (Saint Cyprien). Једно време радио је у Комитету за шпанске борце у Паризу. Септембра 1939. преко партијских веза враћа се из Француске у Југославију, где је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.

Крајем 1940. године Коча је поново ухапшен и мучен у београдском затвору Главњача. У затвору на Ади Циганлији проводи шест месеци, а на слободу је пуштен почетком марта 1941. године. Коча се, наводно, у затвору недостојно држао пред класним непријатељем, због чега је искључен из КПЈ фебруара или марта 1941. године. Према Ђиласу, Коча је после „краћег батинања одао Ранковићево име”. Према Кочи: „Ђилас се слабије држао на робији. Непоштено је мене оклеветао иако је знао да нико због мене није ухапшен.” Пред сам рат, као резервни официр, позван је у Ваљево. Тамо га затиче капитулација Краљевине Југославије. Враћа се у Београд. Средином јула 1941. саопштава мајци да одлази у иностранство. Његова жена Вјера (Бакотић) једина зна да он одлази у партизане. Коча решава да је не поведе са собом. Предлаже јој да поведе бракоразводну парницу, за случај да је ухапсе и оптуже за сарадњу са комунистима…Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије као командант трупе пуковске коморе. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва. Учесник је Народно-ослободилачке борбе од јула 1941. године. Био је командант Космајског партизанског одреда. Након тога је командант Посавског партизанског одреда. Под његовом командом ови одреди су водили бројне битке и извојевали многе успехе у лето и јесен 1941. године. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и Западној Србији. Успева да се пробије до космајских партизана где, као искусни шпански борац, одмах бива постављен за команданта Космајско-посавског партизанског одреда. Јосип Броз Тито позива га у Ужице, ка коме се повлачи главнина партизанских јединица, и наређује му да организује одбрану. За тако нешто је, међутим, већ касно. Борци Првог посавског батаљона и Ужички раднички батаљон заузимају положаје на најугроженијем правцу – Кадињачи. Жртве на Кадињачи биле су велике. Готово цео Раднички батаљон је изгинуо. Сам Коча са дванаест бораца бива одсечен и почиње да се пробија преко четницима опседнуте територије ка Дрини, и преко реке ка Босни. Двадесет дана се не зна да ли је уопште успео да се пробије и да ли је жив… Устаници су у јесен 1941. доживели пораз због надмоћи немачке окупаторске силе. Тито је схватио да мора да промени начин партизанског ратовања и створи јединицу која ће по способностима бити другачија, јача. За разлику од партизанских одреда, који су деловали у свом крају, организоване су бригаде које нису биле везане за одређено подручје. Пред сам крај 1941. године створена је Прва пролетерска бригада у месташцу Рудо. За њеног команданта постављен је Коча Поповић…

Новембра 1941. командовао је заштитницом која је обезбеђивала повлачење Врховног штаба НОПОЈ-а и главнине партизанских снага према Санџаку, у време Прве непријатељске офанзиве. Приликом формирања Прве пролетерске ударне бригаде, прве регуларне јединице НОВ и ПОЈ, у Рудом 21. децембра 1941. године Коча Поповић је постављен за првог команданта. За време читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у Источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину.

Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године. Пуномоћје за преговоре са Немцима, које је партизански Врховни Штаб 8. марта 1943. године издао Кочи Поповићу, команданту 1. пролетерске дивизије. Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Немцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забележени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена. У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. немачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али, овакав маневар стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом. За моменат се то сматрало кукавичлуком тј. пробој из обруча је протумачен „као бежанија“. Када су 1. маја 1943. године уведени први официрски чинови у НОВЈ, Коча Поповић, Коста Нађ и Пеко Дапчевић су тада постали генерал-мајори, а 1. новембра, генерал-лајтнанти. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године. За то време Корпус се нарочито истакао против немачког 15. брдског армијског корпуса у централној Босни; у првој бањалучкој операцији; дрварској операцији и у другим борбама. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било време када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење. Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. У Штаб Друге армије су ушли још и генерал-мајор Радован Вукановић, као помоћник генерала Коче Поповића, пуковник Блажо Ломпар, као политички комесар армије и генерал-мајор Љубо Вучковић, као начелник Штаба армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бања Лука-Карловац-Загреб. Заједно са генералом Пеком Дапчевићем руководио је операцијом ослобођења југословенске престонице Београда октобра 1944. године. За време Народно-ослободилачког рата, био је члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог заседања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог заседања, новембра 1943. године.

После ослобођења Југославије, остао је у Југословенској народној армији и од 15. септембра 1945. до 27. јануара 1953. године обављао дужност начелника Генералштаба ЈНА. Чин генерал-пуковника добио је 2. августа 1947. године. Активна војна служба му се завршила 27. априла 1953. и преведен је у резерву. Положај начелника Генералштаба ЈНА препустио је још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. После завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима. Био је посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије. Коча Поповић на челу југословенске делегације на заседању Генералне скупштине Уједињених нација. Од 15. јануара 1953. до 23. априла 1965. године био је члан Савезног извршног већа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије са многим земљама света. Коча Поповић је учествовао као шеф југословенских делегација на заседањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у ОУН-у и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције много је допринео повећању угледа и афирмацији Југославије у свету. Током 1966. и 1967. години обављао је функцију потпредседника Републике. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Деветом конгресу изабран је за члана сталног дела Конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, од 1966. до 1982. године, Извршног одбора ССРН Југославије, Савета федерације и Савета народне одбране. Из политичког живота се дефинитивно повукао 3. новембра 1972. године после догађаја у Хрватској и Србији тзв. чистке либерала. Приликом прославе дана победе 9. маја 1985. године, председништво СФРЈ је изнело предлог да се Коча Поповић и Пеко Дапчевић унапреде у чин генерала армије. Ово унапређење је била награда за њихово изузетно командовање армијским јединицама у завршним операцијама за ослобођење Југославије, међутим обојица су овај предлог одбила. Био је у браку са Вероником Вером Бакотић и од ње се развео после рата. Од 1946. године, живео је невенчано са Лепосавом Лепом Перовић, првоборцем из Бањалуке. Деце није имао. До краја живота живео је у Београду где је и преминуо 20. октобра 1992. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Поводом обележавања 70. годишњице ослобођења Београда, одлуком Скупштине града Београда, Загребачка улица у општини Савски венац од 18. септембра 2014. носи име Коче Поповића.

Мање је познато да се Коча Поповић, за време студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је уметнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста. Са Ваном Бором, Робером Десносом и другим уметницима окупљеним око париског часописа Revue Du Cinéma (бр. 3). Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике и за лист Paris Soir. Био је сарадник београдског часописа 50 у Европи. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника манифеста. Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“. А од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“. Тада је добио псеудоним Гроф који је касније користио у партизанима и током рата то му је било шифровано име. Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“, „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“,„Белешке уз ратовање“. Био је носилац многих југословенских и иностраних одликовања и признања.