КОКО ШАНЕЛ

КОКО ШАНЕЛ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

„Не бавим се ја модом, ја сам мода!“

Почетак приче о Коко Шанел уклопио се у добро познати калуп сиромашне и несрећне девојчице која током живота упорношћу и трудом стиже до славе и богатства. Ипак, њен живот био је све, само не укалупљен и просечан. Пре свега снажна и енергична, страствена и оштра, промишљена и веома привлачна, била је фатална жена која је чврсто веровала у себе, своју визију, идеје и идеале.

Габријела Бонур Шанел (франц. Gabrielle Bonheur Chanel), како јој је право име, рођена је 19. августа 1883. год. у Сомиру, малом француском граду. Била је ванбрачно дете Евгеније Жане Девол и трговачког путника Алберта Шаснела, који су поред ње имали још петоро деце – два дечака и три девојчице. Упркос томе што су деца била рођена у ванбрачној заједници, што је у то време било недопустиво, мајка је ипак успела Габријелу да крсти очевим презименом Шаснел. Грешком црквеног службеника, који је у крштеници уписао Шанел, уместо Шаснел, Габријела је добила презиме по коме ће постати позната. Када је имала 11 година, мајка јој је умрла од туберкулозе у 32. години живота. Отац није хтео да преузме бригу о деци и своја два сина је послао да раде као пољопривредни радници, а три кћери је послао у Корез, у католички манастир Обазена, који је имао сиротиште. Габријела је у сиротишту остала пет година и о њој су бринуле опатице. Као девојчица била је склона неким необичним навикама: одлазила је на гробље где се играла и разговарала са мртвима. Ту је сахрањивала своје лутке и заковала оно најдрагоценије што једно сироче може да има – поклоне од свог оца. Ипак, она је на неки начин волела своју слику о оцу. Иако су је друга деца задиркивала и говорила како се отац никад неће вратити по њу, она је живела у својој илузији. Касније је умела да призна да никада није схватила поступак свог оца, као и да је то нанело трајне ожиљке њеној души, учинивши је строгом и неосетљивом. Упркос овој трагедији, смештање у сиротиште је можда била најбоља ствар за њену будућност, јер је тамо научила и заволела кројачки занат и стекла огромну жељу да постане неко и нешто.

„Суздржати се када смо увређени и не правити сцене када нас боли – ево шта је то идеална жена.“

У самосталну борбу са животом креће као шеснаестогодишња девојка. Сели се у Париз где шије, али и започиње каријеру певачице и играчице у ноћним клубовима. Млада францускиња пленила је врцавим и непоновљивим духом, али и атрактивношћу, импулсивношћу и извесном безобзирношћу. Тада је и стекла надимак по чувеној песми, коју је редовно изводила „Qui qu a vu Coco dans le Trocadero“, у кафеу „La Rotonda“ на Монтпарнасу. Скромне гласовне могућности нису обећавале значајну каријеру, али захваљујући својој урођеној отмености и харизми, као и извесној слободи у понашању, привлачила је пажњу мушкараца, успевши да заинтригира припаднике тадашње елите, што је она спремно и лукаво умела да искористи. У Мулену, Коко упознаје младог француског бившег официра коњице и богатог наследника текстила Етјена Балзана. У 23. години Коко је постала Балзанова љубавница и наредне три године живела је с њим у дворцу близу Кампјења. Он је увео у свет луксуза и обасипао дијамантима, што је њој изузетно ласкало. Брзо се навикла на такав живот. Осим сјаја и луксуза који јој је Балзан обезбедио, уз њега је стекла бројне контакте моћних људи, самоувереност и храброст да тежи ка испуњењу својих замисли. Он јој је пружио финансијску подршку приликом покретања њене каријере у свету моде. 1909. год. Коко је отворила своју прву продавницу шешира, који су тада били незаобилазан модни детаљ.

„Ако желите оно што никада нисте имали, морате радити оно што никад нисте радили.“

Коко, мада неоспорно талентована, иновативна и предана свом раду, без озбиљне финансијске помоћи није могла да створи импресивну каријеру каквој је тежила. Зато је најважнији степеник ка светском успеху и стварању империје Шанел била њена страсна и велика љубавна прича са енглеским аристократом и индустријалцем Артуром Едвардом Капелом. Капело звани „Дечко“, иначе пријатељ Балзана кога је Коко без дилеме оставила након што је стала на своје ноге, био је утицајан и моћан човек, који јој је приуштио стан у Паризу, великодушно финансирао њене идеје и пројекте, и утицао на процват њеног стваралаштва. Он је знао да ће њени модели померити границе тог времена, што и јесу, по први пут у историји моде нудећи једноставност, сведене кројеве и комфор у комбинацији са врхунском елеганцијом и гламуром. Пар је проводио време заједно у одмаралиштима као што је Довил, али упркос надама Шанел да ће бити заједно, Капел јој никада није био веран. Њихова веза трајала је девет година. Чак и након што се Капел оженио енглеском аристократкињом, није потпуно прекинуо везу са Коко. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1919. год, што је наизглед несаломиву Коко прилично уздрмало. На месту његове несреће, Коко је поставила споменик. Коко Шанел је имала бројне афере и то искључиво са изузетним мушкарцима, образованим, славним, богатим и пожељним. Списак свих њених љубавника заувек ће остати скривен, али су ипак обелодањене везе са руским кнезом Дмитријем Павловичем, чувеним композитором Игором Стравинским, војводом од Вестминстера, а круже гласине да је завела и Пикаса и Далија.

„Жена се брине о будућности док се не уда. Мушкарац се не брине о будућности, све док се не ожени…“

Године 1913. Шанел је отворила продавницу у Довилу, у улици моде у центру града, уз финансијску помоћ Капела. Представила је једноставну, сведену и комфорну одећу од скромних материјала, као што су жерсеј и трико. Имала је велику подршку два члана породице, њену сестру Антоанету и тетку Адријану. Оне су биле модели њених креација, свакодневно шетајући кроз град и рекламирајући креације Шанел. Две године касније, 1915. год., Коко отвара продавницу и у Бијарицу, на Баскијској обали, међу имућним шпанским муштеријама. Тако је имала и неутралан статус током Првог светског рата. После годину дана, пословање се показало тако уносним да је 1916. год. могла да врати Капелу уложен новац. У Бијарицу је Коко упознала великог руског племића Дмитрија Павловича, рођака последњег руског цара Николаја II, с којим је била у љубавној вези и који ће јој касније остварити контакт са Холивудом.

„Руке су посетница девојке, врат је њена лична карта, а груди њен пасош.“

Почетком 20. века Коко је проширила подручје свог рада и почела да се бави озбиљним модним дизајном. Тада почиње ера чувених костима карактеристичних искључиво за Шанел. Елегантни комплет који карактерише сукња до колена и кратак, струкирани сако, традиционално израђен од вуне и украшен дугмићима боје злата, постао је трајно обележје високог стила. Настао је инспирисан мушком модом. Још један преокрет инспирисан мушким стилом догодио се увођењем панталона у женске гардеробере. Први пут Коко се бави и дизајном накита и пласира линију непревазиђених бисера. У том периоду Коко издаје и своју прву линију парфема. 1918. год. купила је целу зграду у улици 31 Камбон, која се налазила у једном од најатрактивнијих делова Париза. 1921. год. на овој локацији отворила је оно што се може сматрати раним оличељем модног бутика, са одећом, шеширима и додацима, а касније је проширила понуду на накит и парфеме. Већ 1920. год. Шанел је представљала респектабилну модну кућу која је запошљавала преко 300 радника. До 1927. год. Шанел је поседовала пет некретнина у улици Камбон, обухватајаћи зграде од 23. до 31.

„Обуците нешто лошег квалитета и људи ће се сећати хаљине коју сте носили, обуците се квалитетно и људи ће памтити вас.“

 У пролеће 1920. год. Коко је упознала руског композитора Игора Стравинског и упустила се у љубавну везу с њим. Тај период био је за обоје посебно инспиративан. За њу обележен парфемом, док је Стравински направио револуционарну стилску промену и са модернизма прешао на нео-класицизам. Поред израде своје модне колекције, Шанел је улагала доста труда у дизајнирање костима за плес за врхунски Бале Русе и сарађивала је у плесној опери Плави воз, Орфеј и Краљ Един.

„Парфем о жени каже више него њен потпис.“

Легендарни парфем „Шанел 5“, лансиран 1923. године, није створила сама Коко Шанел. „Шанел парфеми“ био је заједнички бренд који су створили браћа Вертхајимер, Пјер и Пол, директори парфемске и козметичке куће Буржуа; Теофил Бадер, оснивач париских галерија Лафајет;  и Коко Шанел. Браћа Вертхајимер су обезбедили потпуну финансијску подршку за производњу, пласман и дистрибуцију парфема и добили седамдесет посто профита. Теофил Бадер је био заинтересован за продају парфема у својој робној кући и добио је двадесет посто. За осталих десет посто Коко Шанел је лиценцирала своје име и није учествовала у целом пословном процесу, већ је изабрала пети узорак и тако је настао Шанел бр. 5. Када је овај парфем постао међународни хит, захтевала је да јој се поврати њено богатство. Била је незадовољна овим споразумом и више од двадесет година посветила је стицању потпуне контроле над брендом „Шанел парфеми“.

 „Нико није млад после 40. године, али неодољиви можемо бити било кад.“

Коко Шанел је у својим четрдесетим годинама упознала војводу од Вестминстера, Хју Ричарда Артура Гронсвенора, познатијег као „Бендор“. Он је обасипао екстравагантним накитом, скупом уметношћу и кућом у престижном лондонском округу Мајфер. Њихова веза је трајала десет година. На питање зашто се није удала за војводу од Вестминстера, обично је говорила: “Има неколико војвоткиња од Вестминстера, а само једна Шанел“. Војвода је био отворени антисемит и само је појачао природну антипатију Шанел према Јеврејима. Заједно су делили изражену хомофобију. Војвода од Вестминстера поклоно јој је парцелу земље у Roquebrune-Cap-Martin, на француској ривијери. Шанел је овде изградила своју вилу „La Pausa“, на којој су видљиви дизајнерски елементи инспирисани Обазеном, сиротиштем у којем је Шанел провела младост. Ову вилу Шанел ће 1953. год. продати издавачу и преводиоцу Емери Ревесу. Пет соба из виле „La Pausa“ су реплициране у Музеју уметности у Даласу, у кући колекције Ревес, као и комади намештаја који су припадали Шанел.

“Права срећа је јефтина. Ако за њу морате да платите високу цену, значи да је реч о превари.“

Док је била у Монте Карлу 1931. год. упознала је Самјуела Голдвина, преко заједничког пријатеља великог кнеза Дмитрија Павловича. Он јој је понудио да за суму од милион долара (данас би то била сума од око 75 милиона) дође у Холивуд два пута годишње и дизајнира костиме за МГМ (Metro-Goldwyn-Mayer). Шанел је прихватила понуду, али ово искуство са америчком филмском индустријом оставило је на њу лош утисак. Ипак, наставила је да дизајнира костиме за неколико француских филмова. Дизајн за филмске звезде у Холивуду није био успешан и није повећао њену репутацију, као што се очекивало. С друге стране, све више је угрожава њена главна супарница Елса Скјапарели. Али, Шанел мода и даље је била успешна модна кућа која је 1935. год. запошљавала око 4.000 људи.

„Свака девојка увек мора знати две ствари: шта и кога жели.“

Непосредно пред Други светски рат, Коко Шанел затвара своје продавнице, са скромним објашњењем да за моду више није време. Због овакве њене одлуке 4.000 запослених жена је изгубило посао. Она је отворено износила мишљење о својим политичким ставовима. Њена мржња према Јеврејима, ојачана годинама проведеним у католичком манастиру и повезаношћу са друштвеним елитама, учврстила је њена уверења. Ратне године на пут су јој бациле још једну романтичну везу, која је насупрот дотадашњим искуствима, на њен живот, углед и каријеру бацила велику мрљу. Активно и јавно одржавала је везу са Бароном (Freiherr) Ханс Гинтер од Динклага, немачким дипломатом у Паризу и бившим официром и генералним тужиоцем пруске војске. Ова њена веза повукла је за собом сумњу да је нацистички шпијун, њихов симпатизер и сарадник, као и антисемит, а све то резултирало је хапшењем. Интервенцијом енглеске краљевске породице ослободила се оптужби, али била је приморана да се пресели у неутралну Швајцарску.

„Што је жена лошије, то треба боље да изгледа.“

Други светски рат, специфичан по нацистичком одузимању имовине Јеврејима, пружио је Шанел прилику да стекне пуну финансијску контролу над парфемима Шанел и најпрофитабилнијим производом, Шанел бр. 5. Власници парфема Шанел, Вертхајимери, били су Јевреји. Шанел је искористила своју позицију и везе и поднела захтев немачким званичницима да легализују захтев о једнаком власништву. Шанел није била свесна да су Вертхајимери, предвиђајући предстојеће нацистичке мандате против Јевреја, у мају 1940. год. легално пренели власништво над парфемима Шанел, Феликсу Амиоту, хришћанском француском бизнисмену и индустријалисти. Н крају рата, Амиот је вратио Шанел парфеме назад Вертхајимерима. Шанел је унајмила адвоката који је тужио Вертхајмере. На крају, Шанел и Вертхајимери су дошли до заједничке одлуке. Дана 17. маја 1947. год. Шанел је добила ратни профит од продаје парфема Шанел бр. 5, у износу који је еквивалентан 9 милиона долара вредновања 21. века. Њен будући удео би био два процента од свих продатих Шанел бр. 5 парфема широм света. Финансијска корист за њу је била огромна. Њена зарада је била у вредности од 25 милиона долара годишње, чинећи је у то време једном од најбогатијих жена на свету. Поред овога, Пјер Вертхајимер се сложио са необичним условима које је предложила сама Шанел – да плаћа све њене животне трошкове, од безначајних до великих и то до краја њеног живота.

„Ако сте рођени без крила, немојте их спречавати да расту.“

У Француску се враћа после десет година, већ газећи седамдесете, али и даље витална, промишљена, бритка и дотерана, решена да поново направи бум на модној сцени. Сујетна и неспремна на конкуренцију, свој повратак на модно тло домовине обележила је речима:“Нисам више могла да гледам шта су са париском високом модом урадили дизајнери попут Диора!“. За разлику од предратног периода када су жене владале као престижни модни креатори, сада су се појавили мушки дизајнери који су постизали велики успех: Christian Dior, Hubert de Givenchy, Cristobal Balenciaga, Yves Saint Laurent. Повратна колекција Коко Шанел из 1954. године, коју је иначе у потпуности финансирао Пјер Вертхајимер, добила је „отровни“ пријем од стране француске штампе, јер Французи упркос њеним ранијим заслугама нису били спремни да јој опросте својеврсну „издају“ и наводну сарадњу са окупаторима. С друге стране њена одећа сада је већ изгледала суштински конзервативно. Непоколебљива Коко није поклекла, већ је успех и хвалу потражила ван европског континента, што је уродило плодом – Америка је почела да обожава Шанел. Harpers Bazaar је својевремено писао:“Жена која у орману нема бар један Шанел комад, безнадежно је одустала од моде.“

Велика Коко Шанел је једном рекла:“Погледајте жену у хаљини. Ако у њој не видите жену, онда не постоји ни хаљина.“ Звучи једноставно, зар не? Шанел је била прави борац за женска права. Заувек је променила ток моде, ослободивши жену преуских корсета, дугих гломазних сукњи, дуге косе и барокне пунђе. Њен истанчан укус је редефинисао жену новог доба. Марка Шанел постала је синоним за лакоћу и удобност. Њена властита склоност ка спортском животу, довела је до дизајнирања одеће инспирисане наутиком: мајица на морнарске „бретон“ пруге, џемпери уз врат, звонцаре, еспадриле… Један од заштитних знакова њеног бренда је свакако мала црна хаљина, коју је промовисала глумица Audrey Hepburn и коју је амерички Vogue упоредио са великом популарношћу Форд мотора из 1926. год. Шанел је почела да прави мале црне хаљине од вуне за дан и сатена или сомота за вече. Популарност ове хаљине делимично се може приписати и времну њеног настанка. 1930-е године су доба велике депресије, када је женама била потребна приступачна мода. Шанел је тријумфовала употребом тканине жерсеј, машинског плетеног материјала, који је за њу произвела фирма Родиер. Наиме, жерсеј је био контраверзна врста тканине, која се ретко кад носила. Карл Лагерфелд је својевремно објаснио за Vogue зашто се он сматрао контраверзним:“Жерсеј је у то време коришћен искључиво као мушки матријал за доњи веш. То је разлог зашто је то било шокантно. И Шанел је направила хаљине баш од тог матријала. Тиме је започета револуција која се осећала у ваздуху…“ Увођење жерсеја у високу моду добро је било из два разлога. Прво, рат је проузроковао недостатак других материјала, а друго, жене су желеле једноставнију и практичнију одећу. Шанел је креирала женско одело од твида, које се састојало од краћег сакоа и сукње са ластишем око струка, уместо каиша, као и блузе обложене жерсеј или свиленим материјалом. Коко је свој избор тканине оправдала речима:“Желим женама пружити једну могућност: да могу да једу или да се смеју, а да се при том не онесвесте.“ Она је дизајнирала изрез око врата, није користила нараменице, додала је функционалне џепове и велику пажњу посвећивала детаљима приликом шивења.

„Жена која не користи козметику има превисоко мишљење о себи.“

Коко Шанел је црну и белу учинила неприкосновеним бојама, а бисере и парфем неизбежним детаљима које мора поседовати свака жена од стила. Њена линија накита је била концептуална иновација. Она је бижутерију учинила пожељном. Препознатљива по бисерним огрлицама, иза њих је сакрила читаву једну филозофију, па је мало рећи да је Шанел бирала „stejtment“ онда када је мало ко уопште и помишљао о повезивању ове речи и накита. Свој накит правила је од јефтиних материјала, али није дозвољавала да он буде у потпуности безвредна бижутерија, већ је у складу са својом бунтовничком природом, комбиновала скупоцено и јефтино. То се испоставило као одлична допуна њеном минималистичком дизајну одеће. Она је веровала да је улога накита да употпуни одећу, а не да се њиме показује и доказује богатство оног ко га носи. Још један јако битан тренд који је она патентирала био је брош на беретки, који је временом постао симбол по коме је препознатљива.

Коко Шанел је творац једне од најпознатијих женских ташни. Она је настала још пре Другог светског рата, али је званично представљена широј јавности фебруара 1955. године, те је зато и названа Шанел 2.55. Она је на малу црну ташну од јагњеће коже додала танак ланац, чија дужина се може подешавати и тако створила статусни симбол, најкопиранију и најинспиративнију ташну икада.

Пут Коко Шанел није био посут ружама, али њена одлучност и невероватна потреба за поједностављењем моде су разлог зашто се налази међу 100 најутицајнијих људи XX века, по мишљењу Time магазина. Њене изјаве су заувек промениле лице моде, али и сам однос према стилу живота. Говорила је да свака жена има онолико година колико заслужује и да жена која не користи парфем нема будућности. Сматрала је да је највећа храброст мислити својом главом и то на сав глас. Страствена и непоновљива, Коко је све радила са пуно стила и створила митолошко биће – Парижанку – одмерену, ненаметљиву и незаобилазну.

„Старост нас не штити од љубави, али љубав нас штити од старости.“

Коко Шанел умрла је у 87. години живота, у недељу 9. јануара 1971. год. у Паризу, у хотелу Риц, где је боравила више од 30 година (њени пријатељи су говорили да се плашила мрака и да је зато живела у хотелу Риц). Умрла је спремајући опроштајну колекцију, која је доживела огроман успех. Њена сахрана одржана је у цркви Свете Мадлене, а њен сандук био је покривен белим цветовима – камелијама, гарденијама, орхидејама, азалејама и неколико црвених ружа. Отишла је у правом Шанел стилу. Њен гроб у Лозани, у Швајцарској, чува пет камених лавова (рођена је у знаку лава и много пажње је поклањала астрологији). Већину њеног имања наследио је њен рођак Андре Палас и његове две ћерке.

„Значи овако се умире.“