Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Лисабонски уговор представља последње продубљење интеграције у ЕУ. Овај Уговор је на први поглед дугорочно решио изглед и функционисање ЕУ, али и пре него што је ступио на снагу, Унија је била пред вратима новог раскршћа које је започето светском економском кризом, наставило се кризом у еврозони, потом и мигрантском кризом, а ситуација је доспела до врхунца са политичком кризом која је уследила након Брегзита 2016. године, а затим и са ратом у Украјини који је у великој мери променио међународне околности на глобалном нивоу. Све ово заједно говори о томе да се Унија данас налази на новом раскршћу које се од неких претходних током 80-их и 90-их година 20. века разликује по томе што све поменуте кризе готово истовремено дрмају, наизглед стабилну конструкцију Уније. Дефинитивно, неопходно је да се Унија трансформише и суштински редефинише унутрашње односе, али овог пута за разлику од претходних, решење неће бити као до сада продубивање интеграције, макар не за све чланице, уколико се изабере пут који преферирају неке, пут ка Европи у више брзина.
Ангажман ЕУ на Западном Балкану је тренутно незадовољавајући: процес проширења налази се на вештачком дисању дуж путање замрзнутих преговарачких поглавља и узајамног неповерења, са све неизвеснијим одредиштем. Продубљена економска криза имала је додатно негативан утицај на политику проширења: раније успешан модел спољних подстицаја пољуљали су многобројни фактори, а највише растуће неповерење заједно са неизвесношћу у вези са исходом процеса проширења. У Унији последњих неколико година влада више него опрезни оптимизам, али региону Западног Балкана уместо политичких флоскула, без икакве сумње, неопходно је више конкретних решења.
Од 2017. године, проширење ЕУ на Западни Балкан налазило се местимично међу политичким приоритетима Уније, углавном захваљујући геостратешким околностима појачаног тока миграције кроз Балканску руту и нужности тесне сарадње са земљама које нису чланице ЕУ.
Хрватска је 1. јула 2013. постала чланица ЕУ чиме је завршено пето велико проширење које је започето 2004, а настављено 2007. У том тренутку већ је било јасно да ће свако следеће проширење бити далеко неизвесније и доста сложеније. Два су разлога за то: државе кандидати и потенцијални кандидати у том тренутку (а и наредних година) далеко су од испуњавања критеријума за чланство, док државе чланице имају све мању жељу за проширењем. Поред ових разлога, проблем представља и мишљење европске јавности које је доминантно против потенцијалних проширења. Паралелно са тим, актуелизује се дебата о замору од проширења. Овакви ставови резултирају много отворенијом политизацијом проширења на нивоу држава чланица. Још један аргумент у прилог поменутој политизацији могао се видети у потезима одређених држава чланица ЕУ како би се заштитили национални интереси увођењем могућности будућих референдума о чланству у свим будућим проширењима (пример Француске).
Политика проширења се дуго сматрала једном од најуспешнијих ЕУ политика, све док се на примеру иреверзибилних процеса у државама Централне и Источне Европе није показало да трансформативни капацитет Уније, у који се веровало безрезервно до тада, има ограничено трајање и домет. Постало је јасно да су неопходне измене за будућа проширења да би она уопште била могућа. Када се говори о будућем проширењу мисли се првенствено на Западни Балкан, иако се међу кандидатима налази и Турска. Оно што се често замера Европској унији је то да политику условљавања према државама Западног Балкана спроводи недоследно и некредибилно.
Када је реч о ставовима појединих држава ЕУ према проширењу на Западни Балкан, Италија је велики заговорник проширења и поставља га као европеизацију свог националног интереса, проширење подржава и већина држава ЦИЕ, док је Немачка истовремено и иницијатор и кочничар, односно присталица строгог условљавања. До скрајнутости питања проширења у периоду након 2013. године, довео је, поред поменутих, и низ других, унутрашњих и спољашњих фактора попут мигрантске кризе, кризе изазване Брегзитом, пораст популизма и настанак либерализма у државама ЦИЕ и коначно пандемија болести Ковид 19.
Често се може чути у научној и популарној јавности да је геополитика била пресудни фактор код великог источног проширења ЕУ. Несумњиво, она је важан фактор и у односу ЕУ према Западном Балкану. Пример за то је улога балканске руте током мигрантске кризе као и пораст утицаја других актера у региону (Русија, Кина, Турска). Након блокаде и ћорсокака у који је ушао процес проширења, великим делом и због ставова Француске, 2019. године постало је извесно да процес мора да се реформише. На основу иницијативе Француске, Комисија је 2020. године предложила нову методологију проширења, за коју ће се тек у будућности видети да ли има резултата. Тренутно, можемо говорити о томе да је Македонија кандидат за чланство од 2005, Црна Гора – 2010, Србија – 2012, Албанија – 2014, док су БиХ и Косово* још увек потенцијални кандидати.
Почевши од јула 2013. године, кроз анализу података које нам доноси Еуробарометар, можемо говорити о вишегодишњој доминацији негативних ставова европског јавног мњења према питању будућег проширења Уније. Највећи проценат негативних ставова забележен је одмах након приступања Хрватске (у јесен 2013) када је против било 52% грађана Уније (Еуробарометaр 80, 2013). Овај проценат поновио се у пролеће 2016. године, док је вредност изнад 50% забележена још два пута (у јесен 2015. и јесен 2016. године) када је против проширења био 51% грађана (Еуробарометaр 84–86). Најмањи проценат негативних ставова забележен је јуна 2019. године (42%) када је први пут после 2009. године забележена највећа подршка проширењу – чак 46% и када су ови ставови однели превагу над негативним (Еуробарометaр 91, 2019); у новембарском издању Еуробарометра проценат је мало опао –44% , али је и даље био виши од процента негативних ставова 42% (Еуробарометaр 92, 2019). Ако изузмемо ове две тачке, односно, највећи и најмањи проценат негативних ставова, у периоду 2013–2020, он се кретао између 45% и 49% (Еуробарометaр 81–93).
Када је реч о ставовима који иду у прилог проширењу, њихов проценат је у периоду 2013 –2017, достигао историјски минимум јер није прелазио 39%–37% је најнижа подршка даљим проширењима забележена у јесен 2013, пролеће 2014. и пролеће 2016. године (Еуробарометaр 80–86). У периоду од 2017. до 2020. проценат позитивних ставова кретао се између 40 и 46%. На основу изложених процената можемо говорити да је најмања подршка проширењу међу грађанима ЕУ била одмах након приступања Хрватске, односно током 2015. и 2016. када су Унију погодили мигрантска криза и Брегзит, док је највећа подршка забележена 2019. године када је интензивно почело да се говори о реформи процеса проширења. Према подацима првог Еуробарометра за 2020. годину, проценат подршке проширењу је за нијансу опао: за проширење је 44%, против 45%. Овакав пад подршке може се објаснити избијањем епидемије болести Ковид-19 што је питање проширења Уније бацило у други план. У периоду 2020–2022. имамо сличне трендове. У другој половини 2020. проценат позитивних ставова грађана ЕУ према проширењу је и даље био у предности на негативним (46 наспрам 44). Прво издање Евробарометра за 2021. такође нам доноси сличне проценте: 46% грађана Европске уније је за проширење насупрот 43% грађана који се томе противе. Издање Еуробарометра из децембра 2021. потврђује поменути тренд раста позитивних гласова 47% насупрот 42% негативних.
Познато је да је Француска једна од држава које нису наклоњене проширењу. Такви су и резултати Еуробарометра који се односе на француско јавно мњење. У периоду од 2013. до 2020, грађани Француске су у великом проценту се изјашњавали против даљег проширења. Проценат се кретао у распону 58–70%. Највиши је био новембра 2013. године 70% (Еуробарометaр 80, 2013), док је најнижих – 58% забележено у мају 2019. (Еуробарометaр 91, 2019). Треба поменути да је овај проценат само још једном био нижи од 60% (59%) и то у јесен 2019. (Еуробарометaр 92, 2019), док се у осталим издањима Еуробарометра, проценат негативних ставова Француза кретао између 60 и 70. Када је реч о ставовима у корист проширења, проценат се креће у распону 23–31, са тим да су најниже вредности забележене 2013. и 2014. (Еуробарометар 80–81), а највише 30–31% током 2018. године (Еуробарометaр 89–90). Оно што нарочито брине јесте да је проценат негативних ставова француских грађана доста висок јер варира око 2/3 (66%), без обзира што је током 2019. чак пао испод 60%. То је и даље висок проценат чак и ако узмемо у обзир могућност да нова методологија проширења нагласи добре резултате, а лидери ЕУ на челу са француским председником Макроном покажу политичку вољу ка деблокади овог процеса. Према другом издању Евробарометра за 2021. годину, приметан је тренд пораста противљења француских грађана даљем проширењу (60% против, насупрот 30% за), уз разлику да је у односу на претходне две године када је било 7 држава које су већи противници проширења у погледу процената, Француска је поново постала лидер. Ови високи проценти нам говоре да би на референдуму који би претходио финалном кораку процеса проширења, грађани Француске би са до сада забележеним процентима, одбацили сваку одлуку о чланству неке од држава и територија Западног Балкана.
Истраживања које спроводи Министарство за европске интеграције Републике Србије, показују да грађани Србије нису наклоњени чланству у ЕУ. Подршка интеграцијама достигла је највиши ниво 2009. године када је била 73%, одмах након визне либерализације – наредних година је драстично опадала. Треба напоменути да је најнижи ниво подршке чланству износио 41% (јун 2016, децембар 2012). Ово коинцидира са чињеницом да је управо 2016. године једна држава чланица – Велика Британија, решила да напусти Унију. Једно од могућих образложења за овако висок проценат негативних ставова грађана Србије јесте и то што је било распрострањено и популарно уверење о томе зашто бисмо ми желели чланство у Унији која и сама улази у процес распада након Брегзита. Са друге стране, низак ниво подршке из 2012. објашњава се чињеницом да Србија није добила статус кандидата, иако је остварила завидан ниво сарадње са Хашким трибуналом у претходном периоду што је био један од наведених разлога за недобијање статуса кандидата раније.
Може се претпоставити, да уколико Унија повећа притисак на Србију у вези са признавањем независности Косова и Метохије, као потенцијалног услова за чланство у ЕУ, заједно са притиском у вези са увођењем санкција Руској федерацији, број евроскептика у Србији може значајно порасти. Током 2020. подршка ЕУ у Србији се благо спустила испод 50% према подацима Министарства за европске интеграције. Ова промена се можда може повезати са антиевропским наративом у контексту пандемије KОВИД-19. У августу 2021, подаци Министарства кажу да би на референдуму 57% грађана Србије гласало за чланство у ЕУ. Међутим, за 2022. једно друго Истраживање агенције ИПСОС из априла 2022, показује да се први пут већина грађана Србије противи уласку земље у Европску унију – само 34,9 % грађана би на референдуму подржало приступање Србије ЕУ, док би против чланства гласало чак 43,8 одсто.
Подршка осталих држава региона чланству ка ЕУ је доста висока, али нам пример Северне Македоније говори да је у значајном паду – од 80% грађана који су за чланство у ЕУ колико је било 2014, тај број је пао на 65% 2019. године (према Еуробарометру за пролеће 2020, тај проценат износи чак 61%), док је следеће године порастао мало – на 68%. Остале државе и територије региона Западног Балкана испољавају висок проценат подршке изнад 75%, једино се Босна и Херцеговина налази на тој граници (већа је подршка у Федерацији Босне и Херцеговине него у Републици Српској). Грађани Црне Горе дају подршку чланству своје земље у ЕУ – око 80%, док Албанија и Косово* имају забележене највеће проценте подршке грађана европским интеграцијама – преко 90%. Стручњаци се слажу да ове државе и територије са високим процентом подршке имају такве ставове из практичних разлога (европрагматисти) јер се надају да ће им ЕУ решити све проблеме, првенствено економске.
Остави коментар