Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић
Градско насеље Бачка Топола потиче из XVIII века. Атар општине је добио садашње контуре 50-их година прошлог века. На данашњој територији општине налази се девет колонистичких насеља: Горња Рогатица, Бачки Соколац, Карађорђево, Томиславци, Средњи Салаш, Мали Београд, Мићуново, Његошево и Светићево. До 1970-их постојало је и насеље Кочићево из којег су се становници раселили.
Аграрна реформа после Првог светског рата, у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, изгласана је и покренута 25. фебруара 1919. године. Базирала се на одлуци Kрфске декларације из 1917. године о ратним циљевима Србије после победе у Великом рату и присједињења делова Аустроугарске где живи (јужно)словенско становништво.
Први насељеници у ове крајеве долазе већ на пролеће 1920. године. Колонисти долазе из тзв. пасивних крајева новостворене државе, из Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Босне, Херцеговине и Црне Горе. На територији данашње Бачке формирана су 52 колонистичка насеља. Дакле, може се рећи да се петина насеља налази на подручју општине Бачка Топола.
Бачка Топола као варошица има добар географски и саобраћајни положај. Налази се на путу Нови Сад – Суботица, као и на прузи саграђеној 1890-их година која је спајала Будимпешту и Земун. Плодна земља и повољна клима утицале су пресудно да један од првих 30.000 колониста који су дошли у Бачку управо за нови завичај одабере атаре данашње поменуте општине. Процентуално повећање броја Срба видимо и кроз пописе становништва и њихове процене. По аустроугарском попису становништва из 1910. године број Срба у данашњој Бачкој износио је 145.000. Три године касније по црквеним проценама, он је достизао 189.000. По првом званичном попису становништва из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Бачкој је живело 250.000 Срба. Они су чинили трећину становништва. Мађарско становништво чинило је 35%, а немачко 25%. Уочава се и у овим подацима да власти нове краљевине нису вршили репресалије и протеривање домицилног мађарског и немачког становништва после рата. Другачији тонови су виђени после Другог светског рата, поготово према немачком становништву.
Доделу земље је спроводило Министарство за аграрну реформу од почетка до 1929. године. Овај задатак је преузело Министарство пољопривреде. Земља је одузимана богатим велепоседницима различитих нација и вера. Дозвољавало им се да сачувају до 500 хектара земље. Од ове слободне земље у првим годинама реформе додељено је колонистима око 50% земљишних поседа. Одлуке надлежних министарстава спроводили су жупанијски судови у Новом Саду и Суботици.
Масовна досељавања становништва била су у пролеће 1921. године. Земљу је добијало неколико категорија колониста. Први су били солунски добровољци – борци, носиоци Албанске споменице и Карађорђеве звезде који су добијали по 5 хектара по члану породице. У другу категорију су спадали добровољци – неборци који су добијали по 3 хектара по члану породице. Трећу категорију су чинили надареници који су из пасивних крајева аплицирали за земљишне поседе и добијали око 8 хектара по глави породице. Четврту категорију су чинили, тзв. аутоколонисти, српско становништво које је већ живело на овим просторима, али није имало довољно земље. Последњу пету категорију су чини оптанти, српско становништво које се из Мађарске досељавало на територију нове Краљевине. У првим послератним годинама та насељавања су била добровољна, да би доласком Хортија Миклоша на власт у Мађарској ова досељавања била принудна.
На територији данашње општине Бачка Топола главни талас доласка колониста био је у периоду од 1921. до 1923. године. Земља је добијена на бившим поседима породица Нађ и Унгар. Главни проблем ових колониста је био недостатак обезбеђеног смештаја. Први колонисти су спавали по шталама, стајама, амбарима и силосима. Дешавало се да неколико породица дели исту собу, шпорет и купатило. Ово је утицало да се један део колониста врати у свој родни крај. Проблем навикавања на менталитет људи и климатске прилике је утицало да у наредним годинама један део колониста такође напусти ове крајеве и врате се у своје завичаје на западу Краљевине.
Обавеза првих колониста у делу реформе 1921–1924. године била је да саграде куће на својим новим поседима или у планским новим насељима у року од три године. Ово је изискивало додатне проблеме добављања материјала за градњу, недостатак средстава, па се већи део колониста задуживао код локалних фирми и преко кредита. Прва насеља су настајала око старих велепоседничких поседа, тзв. мајура или на ободима старих насеља (нпр. Бајша, Стара Моравица, Пачир, Ново Орахово).
Једна од првих колонизација била је око данашње ергеле Зобнатица средином новембра 1922. године. Овде је стигло 36 добровољачких породица из Лике, из околине Коренице. На поседу велепоседства Војнић, у атару данашњег насеља Бајше, добијено је 44 катастарских јутара за кућне плацеве и формирање насеља у мају 1923. године.
У атару данашњег насеља Светићево (бивши назив Колонија) у јесен 1929. године породице са околних салаша добили су 82 кућна плаца. Идуће године је подигнуто првих 16 кућа и изграђено је насеље. До почетка Другог светског рата број кућа у овом насељу је скоро утростручен.
У првим годинама колонизација оптанти из насеља Генерал Илићево (садашњи Средњи Салаш) тражили су од Савеза аграрних заједница цигле из Црвенке за изградњу кућа. У исто време један извештај из колоније Кочићево говорио је да су колонистичке куће недовршене, без врата, прозора и да породице трпе обољења и смрт од прехладе. Колонисти из насеља Велики Јарош (данашње Његошево) извештавали су да им је у лето 1922. године у Херцеговини била јако слаба жетва те их је то подстакло на досељавање у равничарске крајеве, као и да су прве досељеничке године биле веома тешке.
Поседи у општини Бачка Топола давани су привремено на четири године. Породице које су имале преко десет чланова добијали су по једно катастарско јутро на сваког следећег члана. Обавеза колониста је била да се земља барем једном нађубри у те четири године закупа. Земља се није смела отуђити, продати, изнајмити или запустити. Увидом у архивску грађу, утврђено је да се прекршиоцима ових обавеза земља одузимала.
Становништво Банатског Аранђелова због нерегулисане границе са Румунијом је тражило премештај у насеље Мали Иђош. Жупанијски суд у Суботици није имао слуха за то, па је ово становништво населио у насеље Бајмок. Сваки добровољац морао је да покаже доказ о свом статусу. Све селидбе (возом или запрежним колима) биле су о трошку државе.
У светлу ових догађаја, на дан 31. 12. 1927. године на територији данашње општине Бачка Топола колонисти су живели у седам насеља: Стара Моравица и Горња Роглатица (210 породица), Каркатур (данашње Мићуново – 33 породице), Зобнатица (246 породица), Соколац (данашњи Бачки Соколац – 203 породице), Бајша (151 породица), Кочићево (12 породица) и Средњи Салаш (47 породица). За разлику од данашње административне расподеле, Стара Моравица и Горња Роглатица биле су део општине Стара Моравица. Соколац је био део општине Мали Иђош. Бајша је била у истоименоj општини, где је припадао и Средњи Салаш. Потоње насеље Његошево припадало је општини Мол, док је насеље Светићево (Колонија) припадало општини Ада. Карађорђево, Кочићево и Мали Београд су припадали општини Суботица, док су Томиславци (једно време Орешковић) припадали општини Бајша.
Насеље Горња Рог(л)атица настало је на велепоседима Антона Лелбаха и породица Фернбах, Гајер, Унгар, Семзе и др. Овде се 1922. године доселило 78 добровољаца из Лике (Срб, Госпић, Оточац) и околине Босанске Крупе са својим породицама. Прву кућу у селу подигао је Илија Вуксан у лето исте године. Из тог разлога становници насеља и данас славе Дан села сваки други викенд у августу месецу. Осам година касније насеље добија школу, читаоницу, позориште и Соколски дом.
Насеље Карађорђево подигли су становници из Лике, Босне и Херцеговине. Основано је као планско насеље 1921. године. На велепоседима Калмара, Рајачића, Лендваја, Љустика и Варге населило се 250 надареника и добровољаца. До почетка Другог светског рат у насељу је живело око 1.600 особа.
Средњи Салаш је формиран под називом Генерал Илићево на пустари Дубока, у близини мајура Лелбаха 1924. године. Оптанти из Мађарске су се овде доселили, из околине Печуја и Мохача. Било је и шест кућа солунских добровољаца. У атар насеља су долазили и земљопоседници из околине Сивца и обрађивали земљу. До 1961. године насеље се водило као део насеља Бајша, а од тада је самостално насеље у Месној заједници Панонија.
У Мали Београд се населило 55 породица. Скоро сви из Коренице, из Лике. Насеље је добило име по називу пијаце која се налазила у центру Коренице.
Насеље Каркатур (данашње Мићуново) добило је назив од латинске речи calcatura што је означавало земљишну линију, тј. међу. Аграрна заједница је основана 1924. године са 21 чланом. У насељу је 1937. године основана Основна школа „Његош”. У њу су долазила деца из суседног Кочићева. Насеље Кочићево више не постоји, а налазило се између данашње ергеле Зобнатица на западу и железничке пруге и Мићунова на југу. Удаљеност од Мићунова била је 4 km.
Томиславци су настали 1924. године на поседу барона Стипана Војнића. Овде је стигло 250 колониста из Лике и 70 колониста из Босне. Прве куће у данашњем насељу граде се 1926. године.
Насеље Ново Орахово које се налази на регионалном путу Бачка Топола – Сента старо је неколико векова. На периферију овог насеља се населило 30 породица из Госпића, Гацка и Мостара.
Атар данашњег насеља Његошево је насељен 1924. године као деo пустаре Тевиквеш (Велики Јарош). Две трећине породица су чинили оптанти, а једну трећину колонисти из Херцеговине. У насељу је живело и 35 добровољаца из Сједињених америчких држава који су одлучили да се не врате преко океана. На дан протеривања из насеља од стране Хортијеве фашистичке војске, у насељу је живело 786 становника.
Бачки Соколац насељен је у пролеће 1921. године. Највеће досељавање је било до 1924. Првобитно име му је било Матковић, по презимену бившег велепоседника.
У атару насеља Светићево, махом становништво из Далмације (Отишић, Кољане, Лактац) добили су земљу 1923. године. Земљишни поседи су били део катастарских општина Ада и Сента. Насеље је формирано 1930. у атару општине Ада од стране 36 глава породица који представљају оснивачка села. Село је носило назив Колонија до 1936. године. Пре Другог светског рата у центру насеља је подигнут Соколски дом, који је функционисао и као школа.
Сва ова насеља пострадала су у Другом светском рату. Колонистичке породице су расељене у логоре у Мађарској, док су неки од њих пресељени у Шумадију, Неготинску Крајину или су се вратили у свој родни крај. После ослобођења 1945. године, протерано становништво се вратило у своја насеља и кренуло испочетка. Нове комунистичке власти нису биле благонаклоне према овим насељима. Оне су биле део „старог света” које су нове револуционарне власти желеле да замене „новим”. Стога су ова насеља имала проблема са електрификацијом насеља и домаћинстава, увођењем водовода, канализационе мреже и др. Ипак, опстала су и данашње сећање на аграрну колонизацију од пре једног века сведочи усмено предање, споменици, гробља и овај скромни осврт.
Коментари
Податке о структури становника Његошева би требало проверити јер оснивачи села нису били оптанти.Недостаје више података о именима и осталим подацима и изворима истих.Овако дат текст је добар почетак посла али врло уопштен.
Леп чланак аутора на скорашњу 100 -годишњицу формирања села у општини Бачка Топола и скидање копрене са мало познатих чињеница о колонизацији бачке равнице. Да није било чак два тоталистичка режима у 20 том веку вероватно би и судбина ових насеља била макар мало светлија.
У књизи др Гојка Маловића постоје бројем и словом набројане оптантске породице које су учествовале у формирању насеља 1924 године. Поред др Маловића и др Мицић је навео прегршт података о оснивању Његошева. Увек ће бити скептика којима је књига терет и који не цене туђи рад........реликти 90 -тих. Очекујемо ускоро монографију Његошева из пера младог др Стојсављевића.
Остави коментар