Концепције о Српској Војводини, Илирику, Дунавској конфедерацији, Источној Швајцарској…

Концепције о Српској Војводини, Илирику, Дунавској конфедерацији, Источној Швајцарској…

Аутор: др Милош Савин, историчар

Савремена српска историографија недовољно посвећује пажњу државно-правним концепцијама које су настајале међу војвођанским Србима, или су се односиле на њихову државност у оквирима Хабзбуршко царства. Многе од поменутих концепција су имале пансрпски државотворни карактер, а неке од њих су баштиниле југословенство или чак шире трансбалканстко јединство. Дирекно везано за концепцију Српске Војводине, неопходно је анализирати и следеће концепте, као што су: Илирик грофа Ђорђа Бранковића, Српске аутономије захтеване на Темишварском Сабору, Илирске краљевине Саве Текелије, Федеративне Републике Игњата Мартиновића, Кошутове Дунавске конфедерације, Политове Источне Швајцарске. Кроз Политов концепт неопходно је анализирати и политичко деловање Светозара Милетића, који се залагао да угарске народности попут Срба, Румуна и Словака добију своје аутономне жупаније по моделу некадашње Српске Војводине. За ову тему је од велике важности напоменути да је Угарска до краја осамнаестог века била полиглотна држава. Мађари као државотворни, најхомогенији и најхегемонији народ на простору Угарске нису насилно наметали свој језик. Дошавши у панонску низију Мађари су поделили словенски корпус на два дела – на јужне и северне словене. Ипак мађарски феудални сталежи вршећи снажну државну хегемонију, нису вршили националну и језичку. Објективно није било ни могуће асимиловати широке словенске масе које су се у Панонији затекле у тренутку стварања Угарске. Словени су овај простор населили током 6. и 7. века и на њему у континуитету живели. Историјски извори помињу Србе као бројну групу на овој територији у 13. веку, а њихов број се знатно повећава у 14. и 15. веку. Угарски краљеви су позивали Србе са Балкана да се досељавају у Угарску, ради попуњавања војске и очувања границе од турских напада. Угарска државна елита никада није желела да Србима да посебну територијалну аутономију, плашећи се стварања државе у држави, али разни народи су ипак уживали одређене привилегије. Мађарски краљ Геза II признао је Немцима у Ердељу читав низ аутономних права као што су: право на национални идентитет, право на избор поглавара, право на језик, обласну скупштину и општинску самоуправу. Немци на подручју жупаније Сепеш (данашња северна Словачка и јужна Пољска) су такође уживали велику аутономију. Попут Немаца и малобројне етничке групе попут Јазига и Кумана, уживале су значајна аутономна права – имали су сопствене народне капетане, општинску аутономију и гарантованог представника на Угарском сабору. Ове групе су се у међувремену у потпуности асимиловале али њихова права су формално поштована до средине осамнаестог века.

Замисао о стварању једног подунавско-балканског државно-правног пројекта потиче од Ђорђа Бранковића (1645 – 1711), Србина из Трансилваније (Ердеља), наводног далеког рођака српске средњовековне династије Бранковић. Ђорђе Бранковић, искусни дипломата, неспорно је био најобразованији Србин свог доба. Од Аустријског цара Леополда I Бранковић је прво добио титулу барона, а затим и грофа Светог римског царства немачке народности. Током Великог бечког рата (1683 – 1699), аустријска војска је потиснула Турке и продрла дубоко на Балкан, придобивши на своју страну Србе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Услед опасности од француског напада на Аустрију, што би угрозило аустријски продор на Балкану, дошло је до састанка цара и грофа Бранковића, који је цару предложио да се од целокупне територије европског дела османског царства и остатка Балкана формира Илирик, односно Илирска краљевина, под влашћу аустријског цара. Илирик би обухватао црноморску и јадранску обалу, и целу међутериторију. По плану грофа Бранковића Илириком би управљао лично он као деспот Илирика, а изнад себе имао само цара. Бранковић је затражио од цара и значајну помоћ у средствима и оружију. Аустрија која је до тада побеђивала у рату, помогнута само Србима под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, била је суочена са француским нападом са запада, па је благонаклоно гледала на Ђорђа Бранковића. Аустријски циљ је био да борбу против Турака препусти Србима и другим источним хришћанским народима. Бранковић је упутио проглас тзв. илирским народима „Ради избавленија народа нашего Сербо-Босано и Бугаро-славенскаго језика“, потписавши га као деспот Илирика и Тракије. Бранковићева прокламација је имала добар одзив, али се испоставило да је он паралелно са аустијским царом одржава и блиске односе са Русијом од које је очекивао помоћ. Пошто је за сарадњу са Русима сазнала аустријска обавештајна служба, Лудвиг Баденски, командант аустријских трупа на турском ратишту, на превару је позвао Бранковића у Кладово ради наводне координације здружених снага и ухапсио га. Како би га одвојили од базе после више места, аустријски безбедносни кругови су Бранковића пребацили у Беч и Чеб (данашња аустро-чешка граница) са доживотним одузимањем слободе. У почетку су му биле одузете титуле, али му их је цар поново вратио, схвативши да му је Бранковић, лишен слободе и даље потребан. До обрта у Великом бечком рату је дошло 1689, а заједно са Аустријском војском се, у страху од одмазде, повлачио и велики број Срба из Старе Србије. Аустријски цар Леополд I је 1690. путем привилегија, прихватио захтеве Срба, те, им омогућио да се масовно населе северно од Саве и Дунава, гарантујући им црквену аутономију, право на слободан избор свог војводе и ослобађање од феудалних дажбина. Срби су Аустрији били потрбни ради одбране од Турака. Великом сеобом 1690. године пресељено је између 200 и 400.000 Срба. На овом простору је и пре сеобе живео огроман број Срба. За српског Војводу је изабран управо гроф Ђорђе Бранковић. Цар је свестан потребе за Србима ради одбране од евентуалног турског надирања, прихватио овај избор, али није пустио Бранковића на слободу, те је упутио Србе на то да изаберу заменика војводе. За заменика, који је суштински био Војвода изабран је Србин староседелац Јован Монастерлија, а право на избор војводе је Србима, убрзо након тога, одузето. Исте године путем Угарске дворске канцеларије, Србима су потврђена права на организовање сопствене власти, али је право на избор војводе изостављено, а црквеном поглавару је додата и световна власт. Српске вође са територије целог аустријског царства су походили Беч, како би се посаветовали са Ђорђем Бранковићем. Он је српске прваке и саветовао да поред права на избор српског војводе, упорно тражи и право на своју аутономну теритирију – Војводину. Српске привилегије од самог почетка нису поштоване, долазило је до преплитања надлежности са угарским органима и католичком црквом, па су Срби убрзо након сеобе почели да захтевају и посебну аутономну територију – Војводину.

Тежње за посебном Српском Војводином су постојале током целог осамнаестог века, пошто су Срби схватили да након Карловачког мира 1699, не постоје услови за њихов повратак у старе крајеве, који су остали пд османском контролом. Истовремено са српским, јачале су и мађарске претензије за већом државном самосталношћу Угарске у односу на Беч. Цар Леополд II је у размимоилажењу српских и мађарских тежњи видео шансу да умањи мађарски значај, фиктивно подржавајући Србе. Срби, предвођени митрополитом Мојсијем Путником, од цара Леополда II су затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног  Сабора, расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора до кога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском Сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. До оваквог територијалног предлога су дошли управо на предлог царског изасланика на српском сабору, пошто круновина Банат још није била припојена Угарској, као што је Мађарима обећано. На самом сабору се појавила и опозиција на челу са Савом Текелијом, која је сматрала да се српска аутономија мора тражити од Угарске, а не од Беча. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је  дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић.  Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није на крају дошло.  На предлог меродавних бечких кругова цар је прихватио умереније решење, да се уместо аутономне територије у Бечу отвори посебна канцеларија за српске послове – Илирска дворска канцеларија. И овакво решење је изазвало страх и незадовољство мађарске владајуће класе. Управо одржавање Темишварског сабора, можемо сматрати почетком краја полиглотне државе на подручју угарске, пошто су угарски феудални сталежи схватили да им разноликост језика постаје озбиљан проблем, због све израженијих захтева Срба, а потом Словака, Русина и Мађара за својим правима и аутономијама.

Геополитичку ситуацију изазвану француском буржоаском револуцијом, Наполеоновим ратовима и Првим српским устанком, покушао је да искористи Сава Текелија, један од најугледнијих, најбогатијих и најобразовнијих Срба своје епохе. Текелија је био први Србин, који је покушао да излобира Наполеона за српско питање и ослобођење Србије. Он је сачинио свој програм на француском језику који је лично у Бечу предао француском посланику, захтевајући да поднесак буде предат лично Наполеону.  У програму Текелија истиче да на устанак Срба у Шумадији не треба гледати уско, већ кроз призму ослобођења целог Балкана од Црног до Јадранског мора, кроз ставрање једне српски доминантне Илирске краљевине изграђену на федералном моделу. Да ли је Наполеон икада примио Текелијино писмо није познато, али догађаји су потврдили да Наполеон није предвиђао уједињење јужних Словена и стварање Илирске краљевине. Схвативши ситуацију, Текелија врши невероватан обрт упутивши захтев за помоћ реакционарном аустријском цару Фрањи I. Бечком двору су идеје Саве Текелије биле изузетно одбојне. Текелија је имао срећу да за разлику од свог идејног претходника Ђорђа Бранковића, деспота Илирика, остане на слободи, без битнијих последица.

Концепт Федеративне републике, много прецизније разрађен од претходних изнео је под утицајем Француске револуције Игњат Мартиновић. Његови преци су били Срби, војници који су се доселили на подручје Војводине 1690. под Арсенијем Чарнојевићем. Игњатов отац је био успешан аустријски официр, који је прешао у католичанство и превео своју породицу. Мартиновић је у младости био фрањевац, али се за разлику од свог оца разочарао у католичанство, напустио је самостан, и стекао врхунско образовање након чега је постао професор на Филозофском факултету у Лавову (данашња западна Украјина – Лвив или Љвив.). Мартиновић је временом прерастао у материјалисту, следбеника социјално-револуционарних идеја француских јакобинаца. Основао је тајни јакобински покрет чији су чланови били представници бројних народа, међу којима је највише било Мађара, Словака, Срба и Хрвата. Циљ овог пократа је био мењање друштвеног уређења у Угарској. У свом програму Игњат Мартиновићје је инсистирао на укидању монархије, и прерастање Угарске у независну федеративну републику. Захтевао је да Угарска буде подељена на толико федералних република колико има језика који се у њој говоре. Наравно мислио је на бројније језичке заједнице, како би се избегла замка да нпр. малобројни Јермени, Цинцари и други добију некакве републике које су фактички неодрживе.

Током револуционарне 1848. године, дошло је до раскола између српских и мађарских револуционара, пошто мађарска револуционарна влада није хтела да призна Србима право да буду посебна политичка нација. Између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је Српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Војводини, која је, у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су добровољци из Србије под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића из Новог Сада и Војводине. Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређења јављају се током лета 1848. Уставни нацрти су препознавали Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Након изненадне смрти Стевана Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, владе Србије и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Окротисаним аустријским уставом из марта 1849, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Током лета 1849, на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма.Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису поребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.

Укидање Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима.

Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. У Угарској би се швајцарски модел применио, тако што би се дозволило заокружење неколико жупанија по народностима (Срби, Словаци, Русини и Румуни), које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али се служиле својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Полит није наишао на разумевање међу мађарским политичарима који су држали „да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске!“ Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности, наићи на разумевање код мађарских грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Полит и Милетић су се залагали за блиске, братске, односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди „браћу нашу Хрвате“, да је Срем „душа наше Војводине.“