КОНЦЕПТ СРПСКЕ ВОЈВОДИНЕ ДР НИКОЛЕ МИЛУТИНОВИЋА
Аутор: др Милош Савин
Никола Милутиновић је рођен 26. јануара 1879. године у Панчеву. Његова породица је сматрана угледном у своје време, иако није из редова крупног капитала и огромног земљопоседа. Николин отац Коста је био трговац дрветом, а мајка је потицала из породице Деметровић, за коју се претпоставља да је била у извесном сродству са Деметровићима, односно Димитријевићима из Новог Сада, чији је познати изданак био Михајло Миша Димитријевић, вођа српских либерала у Војводини, након Милетићеве пасивизације. Милутиновић је основну школу завршио у Панчеву (1886-1890), класичну гимназију у Рожњави у Источној Словачкој, тада Мађарској (1890-1897), а право је студирао у Будимпешти (1897-1899) и Клужу, историјској престоници Трансилваније (1899-1900), где је и одбранио докторат из права 1903. године. Милутиновић је након права, на пештанском универзитету слушао и изучавао славистику (1900-1902). По завршеном школовању, новопечени доктор права је био адвокатски приправник код чувеног др Светислава Касапиновића у Панчеву (1903-1905). Касапиновић је био најзначајнија личност нобилитетског покрета у Војводини, а пре тога један од првака Милетићеве Српске народне слободоумне странке.
За разлику од српских нотабилитета у Хрватској, који су се окренули ка сарадњи са клерикално-конзервативним круговима из српске митрополије, војвођански нотабилитети су по питању српских аутономних црквено-школских проблема, задржали заједничку линију са либералима, противну интересима клера и мађарске владе. До рехабилитације ове политике долази крајем XIX, и почетком XX века, када нотабилитети из јужног Баната почињу да подржавају либерале. Од кључног значаја за ову комуникацију је био Каменко Јовановић уз сагласност др Светислава Касапиновића. И поред утицаја истакнутих нотабилитета из свог окружења и демократске групе која је у првој деценији XX века доживљавала процват у бивишим нотабилитетским центрима попут Кикинде, Сомбора и Панчева. Никола Милутиновић ступа директно у редове Српске народне слободоумне странке, са чијег се чела повлачи Илија Вучетић. Пре Вучетићевог повлачења, дошло је до болести и смрти Николе Јоксимовића чувеног уредника Браника. Нови уредник Браника постаје Јанко Перић, а једно од најбољих пера овог часописа у периоду од 1905. до 1914. године постаје управо др Никола Милутиновић, који се истицао у борби против тзв. Апоњијевог закона, који је путем школског система пропагирао још већу мађаризацију. Милутиновић се 1905. године активирао у Матици српској где је на најбољи начин заступао интересе либералне странке. У првој деценији XX века, упркос поновном рађању ентузијазма и угледу који су либерали имали међу елитнијим слојевима српског друштва у Војводини, либерална странка је по свом домету била бледа сенка своје некадашње снаге, сведена на свега једног посланика у угарском и једног у српском црквено-школском сабору.
Млади панчевачки либерал др Никола Милутиновић и др Бранислав Станојевић су показали своју активност у пуном интензитету у периоду од 1908 до 1910. године, пре свега у покушајима сарадње са демократама и Српским гласом против коалиционе политике радикала са мађарским партијама.
Последњи корак у обесправљивању војвођанских Срба представљало је потпуно укидање српске црквено-школске аутономије 1912. године. Водећу улогу у окупљању српске опозиције су имале демократе. Заједничким одбором радикала, либерала и демократа, руководио је Милутин Јакшић. У међустраначкој сарадњи посебно се истакла група млађих либерала, попут Николе Милутиновића, који су се након рата спојили са демократама. Укидање аутономије довело је и до већ познатог синдрома одласка старијих либерала у пасивност, па ће изузев искусног др Стевана Малешевића главну реч у овом периоду имати Никола Милутиновић и Бранислав Станојевић. Унутрашње односе у Српској либералној странци видимо из писма које је Стеван Малешевић послао кикиндском демократи Милутину Јакшићу 4. октобра 1912. године, у ком каже: „Примио сам ваш позив у седницу уједињених народних странака због укинућа автономије и саопштио сам Ваше жеље да наша Либерална странка попуни место које је упражњено услед оставке Аркадија Варађанина. Могу вас известити да смо се о томе саветовали и да се од старијих чланова наше странке није хтео нико примити, него су ме упутили да позовем члана наше странке др Николу Милутиновића.“
Почетком Првог светског рата, као промотер идеје о аутономној Српској Војводини, Милутиновић је ухапшен и провео је две године у мађарском затвору у Араду.
Одмах по ослобађању наставља активан политички рад, те је изабран за панчевачког посланика на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године. Одмах након рата отпочела је Милутиновићева борба за политичке и економске интересе Срба у Војводини, те за очување политичког идентитета Српске Војводине у оквиру нове југословенске државе.
Матица српска је окупљала војвођанску српску интелигенцију, што је сметало београдском режиму због страха од „култа војвођанске покрајинске свести“. Иако су режимлије помогнуте полицијом покушале да учлане осам стотина поклоника идеје интегралног југословенства и централизма у Матицу српску, те да изврше унутрашњи пуч, њихова струја је била поражена.
До пуне афирмације ставова Николе Милутиновића, дошло је 1932. године, његовим избором за секретара Матице српске, те покретањем Гласа Матице српске. На оптужбе да је циљ неговања српске војвођанске регионалне свести разбијање Југославије, Глас је у првом броју, 1. маја 1934. године, објавио Милутиновићево мишљење: „У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији. Наше Војвођанство представља бригу нашу и старање наше да српски живаљ у овим крајевима Југославије заузме поново своје старо место које је држао пре него што су Беч и Пешта отпочели да остварују своју колонизациону политику у овим нашим крајевима. Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине, јер Југословенство у овим крајевима представља, у првом реду, и бројно најизразитије наш војвођански српски живаљ.“
Матица српска, под вођством Николе Милутиновића, је прерасла у најтврђе упориште српско-војвођанске свести. У наредним чланцима, Милутиновић је разрадио своје ставове. Констатовао је да поред хрватског, у Југославији није решено ни српско питање. Милутиновић је сматрао да је у интересу решења српског питања формирање две српске покрајине у оквиру Југославије – Србије као хомогене српске покрајине и Војводине као мешовите, али доминантно српске покрајине. На овај начин би војвоћанско питање било решено и у југословенским и у српским оквирима.
Милутиновић инсистира и на „државотворним способностима Српске Војводине“ која би пре свега дошла до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина (које су се до тада држале непријатељски према новој држави) као војвођанске „покрајинске посебности“, те њиховим укључењем у све друштвено-политичке процесе. Милутиновић, разрађујући свој став, предлаже да се у евентуалном будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина као мешовите, доминантно српске покрајине, као противтежа београдском унитаризму и хрватском етно-сепаратизму, те гарант очувања државне заједнице. По питању покрајинског разграничења, Никола Милутиновић се залагао да Српска Војводина мора да обухвати Банат, Бачку, Барању, цео Срем (са жупањским, винковачким и вуковарским котарима) и осијечки котар са Осијеком, а његов став се поклапао са мишљењем групе загребачких југословенски оријентисаних интелектуалаца. По тадашњим подацима, Хрвата би било три пута мање него Срба у Војводини, а Срби и Хрвати, то јест, Југословени, би заједно са другим словенским народима чинили већину. Милутиновић је предлагао да се у Војводини економском привлачношћу обезбеде услови за насељавање још 300.000 српских становника. Нови Сад би требало да буде центар војвођанског Српства, а Осијек центар Војвођанског Хрватства. Сви народи у Војводини би били равноправни, а културну доминацију би имали војвођански Срби. Да би се ово остварило, било је потребно неговати војвођанску свест. Да би испунила своју мисију Војводина је требало да „Узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања…“
Како је фашизам у региону узимао маха, након споразума Цветковић-Мачек, Никола Милутиновић је усмерио свој рад на заштиту Српства у Југославији и залагао се за улазак аутономне Српске Војводине у српску федералну јединицу. Пред сам почетак рата иницирао је формирање Института за проучавање Војводине.
Током Априлског рата 1941. године, Милутиновић је заробљен и интерниран у логоре у Минстер, потом у Оснабрик. Мађарски окупатор је 1943. године, ослободио Милутиновића који је наставио да води Матицу, али је већ 1945. године, смењен са функције. Након Другог светског рата наставио је да ради као архивиста у Музеју Војводине. Остао је активан у области историјске науке.
Прилог:
Др Никола Милутиновић, секретар Матице српске, 15. јун 1936. године:
„Из чега би се састојала данашња мисија Војводине? Да, удружена са другима истих начела и истих уверења, узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања у наш јавни живот, да се заузме за ново схватање државе и њезине високе улоге, да захтева нове људе, нове програме, нов морал, нов начин борбе, да сарађује на одвајању државе од партије, чиновника од партизана, поштеног јавног радника од саможивог рачунџије, на организовању једне модерне и моћне државе у којој ће се политичка борба схватати као сукоб идеја, а не као сукоб амбиција и интереса, у којој ће се поштовање закона издићи на степен догме и у којој ће се радити у духу праве демократије која црпе снагу у слободи и вољи народа.“
Остави коментар