Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
О конзерватизму смо писали и раније, али начелно, у смислу упознавања са самим идеолошким концептом. Српску конзервативну традицију нисмо помињали. Она је, додуше, услед још увек јаког комунистичког наслеђа у јавном дискурсу, као и свеприсутног концепта глобализације, увек некако скрајнута или је пежоративни оквир једини у коме се о њој говори. Међутим, реч је о идеолошком концепту који свој легитимитет црпи из целокупне политичке историје и традиције људског рода.
Теоријске и историјске темеље конзервативне идеологије налазимо још од концепта Платонове Државе, преко римског републиканизма, хришћанске традиције, па све до историјских прекретница као што су Француска и Индустријска револуција, које су на недвосмислен начин одвојиле старо од новог, конзервативно од тзв. модерног.
Едмунд Берк сматра се теоријским оцем модерног конзерватизма. Био је савременик Француске револуције, а његово дело Разматрања о револуцији у Француској представља први кохерентно изложен систем конзервативних политичких начела.
Иако Берк не користи појам конзерватизам, у делу је јасно изложен систем идеја који је супротстављен идејама доминације начела разума као покретача Француске револуције.
Конзервативци се препознају по томе што су против система и конструкција „скоковитог“ историјског напретка, а за еволутивни пут.
Држе да је увек боље полако и опрезно напредовати, кроз метод покушаја и грешака који ће на крају често донети резултате које вероватно нико није ни сањао, него се залетати у непознате воде.
Узори лошег су им Француска и Бољшевичка револуција. Једну од најпрецизнијих одредница конзервативног појединца дао је Мајкл Оукшот: „Бити конзервативац значи: дати предност познатом над непознатим, искушаном над неискушаним, чињеници над мистеријом, актуелном над могућем, ограниченом над неограниченим, блиском над удаљеним, довољним над преобилним, одговарајућем над савршеним, садашњем смеху над утопијском блаженству“.
Срби и конзерватизам
С обзиром на вишевековну отоманску окупацију српски народ је доста касно почео да гради модерну државу и хвата прикључак са развијенијим Западом. То је случај и са продором конзервативних идеја, које у Србију стижу тек у другој половини 19. века, са првим генерацијама Срба школованих на европским универзитетима. Међутим, пре ове прве генерације свесних и декларисаних конзервативаца, у Срба је постојала једна архаична, несистематизована, али ипак конзервативна традиција. Реч је о културним и политичким делатницима које можемо одредити претечама конзервативизма. Поменућемо оне најзначајније:
Јован Стерија Поповић
Данас је углавном познат као комедиограф. Међутим, Стерија је био и писац трагедија, афоризама, шаљивих календара и поезије. Био је добар правник и написао је први уџбеник природног права у Србији. Поставио је темеље модерне српске просвете доносећи први Закон о образовању (1844. године), оснива школе широм Србије, пише уџбенике, оснива прво позориште, обучава глумце, поставља представе. Основао је први српски музеј (данас Народни музеј). Један је од покретача и првих чланова Друштва српске словесности (будуће САНУ). Даје огроман допринос стварању српског књижевног језика. Приморава локалне старешине да граде школе. Стерија је био велики противник начела Француске револуције, противник демократије и масе, изразити скептик. Свој конзерватизам најјасније испољава у комедијама Лажа и паралажа и Покондирена тиква, где исмева снобизам и помодарство.
Кнез Михаило Обреновић
Иако веома кратко на власти, поставља темеље озбиљне уређене српске државе са свим елементима државног апарата. Комунистичка историографија га представља као аутократу, међутим, Михаило је уводио ред и стварао државу на једини начин који је тада био могућ у хаотичној земљи са необразованим становништвом, неразвијеном привредом, те малобројном елитом у формирању. Сматрао је да су, не само народ, већ и његова елита још увек неприпремљени за уживање и правилно коришћење слободе. Стога је неопходно изградити им оквире, институције, навићи их на то шта је држава и тек постепено отварати могућности за практиковање слободе. Већ на Преображењској скупштини 1861. године Михаило промовише читав низ закона којима поставља основе административног уређења српске државе: реформише Државни савет, реформише локалну самоуправу, јача војску, од Београда почиње да ствара модерни европски град.
Илија Гарашанин
Један је од најближих сарадника кнеза Михаила и један од најзначајнијих уставобранитеља. Скоро тридесет година вршио је власт у Србији. Вишеструки је председник владе, министар спољних и унутрашњих послова. Аутор је Начертанија. Гарашанин одлучујуће доприноси изградњи, устројавању и функционисању административног и државног апарата у Србији.
Коста Цукић
Један је од најзначајнијих представника нове администрације. Први је велики економиста у Србији. Био је комбинација економског либерала и политичког конзервативца. Оперативно је спроводио изградњу институција, те организовао и устројио ковницу новца.
Напредњачка странка (последње деценије 19. века)
Први који су се у Србији недвосмислено декларисали као конзервативнци били су чланови Српске напредне странке, основане 1880. године. Они настављају процес изградње институција у Србији и модернизују земљу. За седам година власти (1880–1887) граде железничку мрежу, уводе политичка права, реформирају општине и судове, јачају војску. Најзначајнији представници ове странке били су Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Јован Мариновић, Никола Христић, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић, Живојин Перић… Реч је људима широког образовања, великог угледа и утицаја, како у Србији тако и у међународним круговима. У највећем броју реч је о врхунским правницима, школованим на престижним европским универзитетима, док су Стојан Новаковић – као један од највећих стваралаца и ерудита у историји српског народа и Чедомиљ Мијатовић – као један од највећих економиста – били у рангу највиших европских интелектуалаца своје епохе.
У наредним текстовима укратко ћемо представити већину ових значајних политичких теоретичара и делатника. Почетком 20. века, а нарочито династичком сменом у Србији, конзервативна идеја губи на снази, да би у првој, међуратној Југославији, имајући у виду комплексност новонастале државе, пала у други план. Комунистичка диктатура је конзервативизам доживљавала као кључног политичког и идеолошког непријатеља, односећи се према њему како подругљиво тако, и још чешће, брутално. Конзервативне идеје и теорије код Срба доживљавају свој повратак на јавну сцену тек почетком 2000-их, а и то у много мањој мери него што ова озбиљна идеологија заслужује.
Извори:
Ђурковић, М. (2007). Конзерватизам и конзервативне странке. Београд: Службени гласник.
Мијатовић, Б. (2017). Српски конзервативци 1878–1914. Београд: Catena mundi.
Чубриловић, В. (1958). Историја политичке мисли у Србији XIX века. Београд: Народна књига.
Остави коментар