Аутор: Мирослав Самарџић
У више од сто година дугој историји Лабуристичка странка је била масовна радничка партија, иако за њу никад није гласало више од две трећине радника, али није била револуционарна. Настала је као федерација институција радничког покрета уједњених у политичку партију, са синдикатима као организационим језгром. Одлучујући утицај имали су синдикални функционери; нагласак није био на појединачном чланству. Код својих присталица више је сузбијала радикализам него што је омогућавала његово испољавање. Ралф Милибанд почетком шездесетих констатовао је да је била оданија парламентаризму него социјализму. Радикални британски левичари сматрали су је као резервну партију британске буржоазије, погодну да врши власт када популарност конзервативаца опадне.
Први пут лабуристи долазе на власт између два светска рата. Двадесетих и раних тридесетих формирали су, под вођством Ремзи Мекдоналда, две мањинске владе. Од 1941. до 1945. били су део ратне коалције. До политичког успона ове партије долази непосредно после Другог светског рата. На изборима 1945. под вођством Клемента Атлија, странка је освојила 11,9 мил. гласова (47,7%) и 393 од 640 посланичких мандата. Атлијева влада трајала је од 1945. до 1951. Лабуристи поново долазе на власт под вођством Харолда Вилсона (од 1964. до 1970.) и Джејмса Калагана (од 1974. до 1979). Последњи период када су лабуристи били на власти био је од 1997. до 2010. под вођством Тонија Блера, кога је наследио Гордон Браун.
Велики успех на изборима 1945. био је последица рата. Недостатак радне снаге током рата и победа антифашистичке коалиције омогућили су да раднички покрет добије највећи утицај у својој историји. Масовне национализације у привреди спровођене су уз подршку власника капитала јер је то био једини начин да се британска индустрија обнови. Национализованим предузећима управљала су министарства, а бивши власници су добили одштету и често су баш они били директори. Радници нису учествовали у управљању тако да је тај модел више личио на совјетски него каснији југословенски будући да у предузећима није било демократије. Највећи успех Атлијеве владе био је оснивање Националне здравствене службе (National Health Service). Тако је по први пут у британској историји здравствена заштита била доступна свима. Доцније конзервативне владе углавном нису укидале прогресивне мере које су тада донете, постојао је консензус о неопходности кејнзијанске економске политике, држава благостања није довођена у питање.
Кад год је била на власти лабуристичка странка била је суочена са немогућношћу да примени радикалне мере. Она је била на власти, али није имала политичку моћ, како је приметио Тони Бен. Била је у позицији да администрира капитализам а није чинила озбиљне напоре да се систем промени. Партијски циљ је био да се унутар постојећег система поправи положај радничке класе и нижих слојева. Њена бирачка база била је у индустријским градовима, у којима доминира радничка класа, у највећим градовима и у деловима популација Шкотске и Велса и деловима средње класе. У спољњој политици између конзервативаца и лабуриста није било никакве разлике.
Доласком на власт Маргарет Тачер, 1979. почиње неолибрални преокрет и општи напад на политичку левицу, синдикате и прогресивне тековине послератног периода. Почетком осамдесетих лабуристи покушавају, под вођством Едварда Хита, да одговоре на неолибералну офанзиву радикализацијом свог програма, али на изборима 1983. доживљавају велики пораз. Хитов изборни манифест један британски политичар назвао је најдужим суицидним опроштајним писмом у историји. Партијску левицу предводио је Тони Бен кога су политички противници описивали као националсту и посткапиталистичког утописту. Он је сматрао да национална држава треба да искористи своју моћ да одбаци развојна ограничења која намеће глобализовани капитализам и предаторске пљачке које омугућава амерички империјализам. Треба одбацити правила космополитског поретка међународног либерализма како би био омогућен програм интензивне економске интервенције на националном плану и обнова продуктивних капацитета домаће економије. Залагао се за то да чланови преузму контролу над странком. Чувено је његових пет питања које треба поставити политичару: колику власт имаш, од кога си је добио, у чијем интересу је вршиш, коме си одговаран и како можемо да те се отарасимо. Заједно са његовим политичким пуленом Џереми Корбином био је оштар критичар америчког и сваког другог империјализма. Они су осуђивали и агресију НАТО на СР Југославију 1999. Тони Бен је тврдио да су Муслимани одговорни за масакр на Маркалама. Обојица су током своје политичке каријере били против британског чланства у ЕУ. Тони Бен је сматрао да јединствено европско тржиште споља намеће ограничења националној заједници произвођача.
Нови лабуристи
Лабуристи поново долазе на власт тек 1997. после осамнаест година конзервативне доминације коју је облежио тријумф неолиберлизма. Странку је 1995. преузео Тони Блер и тада долази до коренитих промена у њеној идеологији и политици. Она се одваја од своје традиције и радничке базе и позиционира се у екстремном центру, како је тај процес описао Тарик Али. Федерална структура била је замењена другом, у којој организационо језгро чине професионални политичари који воде странку, док базу чине појединачни чланови и бирачи који су пасивини. Ослабљена је веза са синдикатима и организованим радом, а једини циљ политичког деловања је био изборни успех. Доминација краткорочних очекивања онемогућава развој дугорочних политичких стратегија. Блер је хтео да направи енглеску копију америчке Демократске странке. Нови лабуристи инсистирали су на томе да треба заборавити редистрибуцију, једнакост и социјалну правду у интересу технократске владавине. Улога државе је да нападне форме искључивања које спречавају људе да ефикасно партиципирају у меритократском такмичењу. Класна политика је средство оних који нису у стању да искористе предности економски развијеног друштва. Према идеолозима трећег пута маргиналност је самопроизведена. Конвенционални програми за борбу против сиромаштва треба да буду замењени онима који фаворизују мреже самопомоћи и развијање социјалног капитала. Бити искључен не значи бити немоћан да се утиче на околности. Треба развити акционе стратегије за подршку сиромашнима и подстицати њихову иницијативу и одговорност како би на друкчији начин реаговали на проблеме са којима се суочавају. Идентитети треба да буду организовани око потрошње.
Власт у странци померена је ка страначкој олигархији, она је претворена у бруталну изборну машинерију. Захваљујући оваквој политичкој стратегији, лабуристи су од 1997. до 2007. изгубили око пет милиона гласова, нарочито у радничким упориштима. Апстинената је највише било међу младим, сиромашним и етничким мањинама. На изборима 2010. само половина бирача мушкараца старосне доби од 18 до 24 године је гласало, а жена тек 39%.
Под Блеровим вођством лабуристи су постали заступници глобалног метрополског либерализма, залагали су се за све веће тржишне слободе и масовну имиграцију. Концепт парламентарног социјализма и формално је наупштен 1995. када је из партијског устава избачен захтев за национализацију, који је постојао још од 1918. Упитана шта је њен највећи политички успех, Маргарет Тачер је одговорила: „Тони Блер“.
Нови лабуристи давали су предност апстрактним вредностима и универзалистичким принципима једнакости у правима, насупрот традиционалним комуналним везама међусобне узајамности, локалних идентитета, породичних и религиозних веза које су карактерисале средине у којима су преовладавали бели радници. Блеристи су социјални либерализам комбиновали са неолиберализмом у економији.
Лабуристи су тако одвојени од етничке и културне традиције, које су генерацијама карактерисале британско друштво. Изгубљена је веза са традиционалном социоконзервативном бирачком базом, белим радницима у малим и постиндустријским градовима. Тврдо језгро лабурситичке подршке одувек су чинили радници који нису заинтересовани да се сруши капитализам него да се повећају њихове плате и поправи квалитет јавних сервиса. Један од историјски најзначајнијих лабуристичких политичара, Анорјан Беван, истицао је да нико није тако конзервативан као британски синдикални активиста.
Померање лабуриста према политичком центру учинило их је сличним конзервативцима, постали су различита етикета за исти производ. Према блеристима, приврженост принципима води у пропаст, странку треба да воде изборни менаџери. У време њиховог успона почетком деведестих преовладао је став да морамо живети са постојећим капиталистичким системом. Доминирао је је мисионарски космополитиски неолиберализам комбинован са конзервативним ауторитаризмом. Британски естаблишмент је претворио партију у организцију каријерних политичара који нису заинтересовани за друштвену промену. Нове лабуристе чинили су безобзирни манипулатори, који политичку делатност своде на замагљивање границе између чињеница и фикције. Космополитска технократија која је на страни капитала залаже се за права различитих мањина, нарочито сексуалних, а презире сиротињу. Тони Блер и Гордон Браун потиснули су из партије прогресивне циљеве и демократску енергију, она је постала део глобалне корпоративне моћи и била је тесно повезана са америчким империјализмом. По њима, демократија не одговара захтевима модерног капиталситичког друштва, а технократска компентенција постала је замена за политичку борбу. Идеологија трећег пута позиционирала је странку између тачеризма и лабуристичке традиције. Оваква пракса отуђила је припаднике нижих слојева од политике, што је и био циљ. Просечан одзив бирача на изборима после 2000. био је 65,1% (по изборним јединицама варирао је од 44% до 77%). Педесетих година двадесетог века излазност је била 83,9%. Што је у изборној јединици било више радника и виша незапослености нижи је био излазак. Лабуристи су били највећи губитници мање заинтересованости бирача да гласају.
Најгоре наслеђе блеризма је њихова спољна политика и неограничена подршка америчким војним агресијама. Рат против Ирака 2003. покренут је на основу лажних доказа да Садам Хусеин располаже нуклеарним наоружањем. Водећи заговорник овакве политике, засноване на најбруталнијим лажима и пропаганди, био је Тони Блер.
Партија је, ипак, опстала због параленог слабљења конзервативаца као и због тога што већински изборни систем отежава да нове партије постигну изборни успех, осим уколико нису регионалне. Најзад, странка 2010. губи власт.
На изборима 2015. под вођством Еда Милибанда лабуристи доживљавају пораз са 9,3 милиона освојених гласова (30,4%) и 232 мандата, 26 мање него на претходним изборима. Конзервативци су добили 11,3 мил гласова (36,9%) и 330 мандата, пораст од 26. После 2008. лабуристи су оптуживани да су својом неодговорном политиком узроковали велику финансијску кризу.
Због ратне политике Тони Блера муслимански бирачи су напуштали лабуристе. Страначко чланство пало је са 400.000 (1997.) на 190.000 (2003.) и 156.000 2009). Упоредо је и конзервативно чланство сведено на 150.000. Две доминантне странке су имале 1964. око 3.400.000 чланова. Слабила је партијска идентификација, повећавао се број нестабилних гласача који су од избора до избора мењали страну.
Неолиберални економски концепт и постполитичка постдемократска доктрина блериста довели су до економске и политчке кризе. Неједнакост и политичка апатија су расле, привреда је стагнирала. Обични људи осећали су се напуштеним, губили су уверење да је смислено бавити се политиком и излазити на изборе. Велика финансијска криза 2008. и начин на који је она превазиђена огорчили су велики број Британаца. Терет санирања кризе пребачен је на мале људе, а они који су је узроковали почели су да зарађују још више.
Успон Џеремија Корбина
Џереми Корбин (рођен 1949. године) је члан Парламента од 1983, целу своју каријеру провео је као посланик из задњих клупа. У првом кругу избора за лидера странке 2015. добио је 59% гласова, што је најубедљивија већина у историји партије. Он је изабран као човек покрета, а не тржишта. Практикује заборављени политички стил, који се не ослања на медијске манипулације већ инсистира на непосредним контактима са присталицама и симпатизерима. Веза између бирача и њихових представника била је покидана деценијама. Медији су били отворено против Корбинове кандидатуре. Једно истраживање показало је да је 60% чланака о тој теми Корбина приказивало у негативном светлу, а само 13% у позитивном. Партијска десница сматрала је да је боље да странка пропадне, него да он победи.
Корбин је победио на изборима за лидера зато што је странка била ослабљена, уобичајени методи контроле унутарстраначког живота више нису деловали, што је омогућило да на чело дође радикални првак. Није одлучујући био Корбинов левичарски хероизам, прилке су му ишле на руку.
Током осамдесетих не само блеристи него и десни синдикални лидери спречавали су успон лево оријентисаних лабуриста. Пробој радикализма у XXI веку био је могућ и због тога што више није постојао СССР, па је теже било дискредитовати левичаре као совјетске комунистичке агенте.
Корбин је победио у странци захваљујући томе што је 2014. године уведен избор по систему један члан један глас. До тада су лидера странке бирали равноправно посланичка група коју називају Парламентарна странка (Parlamentary Labor Party -PLP), придружене организације и чланови, тако што су сви имали по трећину глaсова (блок систем). После 2014. на изборима за лидера могу да гласају не само чланови странке него и симпатизери који уплате три фунте. Посланици, тј. ПЛП раније су имали највећи утицај и они су фактички одлучивали ко ће бити лидер. Ед Милибанд, уз Блерову подршку, 2014. спровео је измене како би ослабио утицај синдиката у изборном поступку, а добио је још радикалније решење. Већ септембра 2016, после референдума о изласку Уједињеног Краљевства из ЕУ (Брегзит) блеристи су покушали да смене Корбина, али им то није пошло за руком. Оптужили су га да је лично одговоран за исход референдума због тога што странка није одлучно водила кампању за опстанка у Унији. Две трећине чланова Кабинета у сенци, који је наслеђен од Милибанда, дали су оставке, 172 лабуристичка посланика били су против Корбина, а само четрдесет је било на његовој страни.
Његов утицај у странци знатно је побољшан после парламентарних избора 2017. на којима су лабуристи освојили 12,8 милиона гласова (40%) и 262 од 650 мандата (2015. године 9,3 милиона гласова, 30,5%, 232 мандата). Освојено је и шест мандата и делимично је повраћен утицај у Шкотској. У последњих двадесетак година лабуристичке гласаче у том делу Британије преузела је Шкотска национална партија која подржава независност Шкотске. Главна парола те странке гласи: „Не може се говорити о социјалној правди пре него што се говори о нацији“.
Изборни успех наступио је због већег одзива младих од 19 до 24 год. То се узима као доказ да радикална и добро вођена кампања може мобилисати младе који су највеће жртве мера штедње.
Од тада његове присталице контролишу партијски Национални извршни комитет. Иако нису победили, лабуристи су ослабили конзервативце који су морали да формирају мањинску владу уз подршку 10 посланика северноирске Демократске унионистичке партије. Дошло је до великог прилива нових чланова којих сада има више од 500.000. Странка је једна од највећих у Европи.
На локалним изборима 2018. Корбинови лабуристи са 3,1 милион гласова (41,2%) освајају 2353 одборничких мандата, 79 више него на претходним изборима и власт у 74 општине. После 2017. одржани су ванредни парламентарни избори у четири изборне јединице; у три су победили лабуристички кандидати а у једној, у Северној Ирској, мандат је припао странци Шин Фејн.
На изборима за Европски парламент одржаним маја 2019. због тога што Уједињено Краљевство још није напустило ЕУ, лабуристи су били трећи са освојених 2,3 милиона гласова (13,6%). Прва је била Брегзит партија, основана само шест недеља пре одржавања избора, која је добила 30,5%, други су били Либерални демократи са 19,6%, а конзервативци тек пети са 8,8%. Одзив бирача је био 37%, знатно нижи него што је европски просек (5о,95%). Поређења ради, на парламентарним изборима 2017. одзив је био 68,8%.
Економски и политички програм
Корбинови лабуристи своје програмске ставове изнели су у изборном манифесту из 2017. под називом „За многе, а не неке“, али и у другим партијским документима. Залажу се за организовање економије тако да она ради у интересу већине, која је праведнија и омогућава просперитет. Пореске обавезе неће бити повећаване за 95% обвезника већ само за оних 5% на врху друштвене лествице.
Индустријска стратегија има за циљ да обнови британски производни сектор, који је запостављен због претераног утицаја финансијске индустрије концентрисане у лондонском Ситију и на југоистоку земље. До 2030. 60% енергије треба да буде обезбеђено из обновљивих или извора који не емитују угљен-диоксид. Треба створити продуктивну нацију са највећим учешћем иновативних и послова који захтевају високе квалификације. Фирме које послују са државом и локланим властима морају обезбеђивати високе стандарде у области радних права, што се очекује и од приватних предузећа. Такође, оне се морају старати о заштити животне средине. У таквим предузећима обезбедиће се једнаке могућности за раднике и њихово редовно обучавање. Распон плата не сме бити већи од 1:20, сва плаћања морају се обављати на време.
Више од десет година од избијања велике економске кризе финансијски сектор одузима сувише велики део дохотка од производних предузећа. Ниска стопа инвестиција, мале плате и прекарни рад доводе до ниске тражње што подстиче спекулације. Лабуристи предлажу оснивање Националне инвестиционе банке са капиталом од 250 милијарди фунти, која ће попуњавати празнине које настају услед недовољног финансирања од стране приватних банака, поготову кад су у питању мале фирме. Та нова финансијска институција подржаваће мрежу регионалних развојних банака, које ће бити посвећене инклузивном развоју својих локалних заједница. На овај начин биће превазиђене регионалне разлике које су у Великој Британији веће него у другим европским земљама и обезбеђено дугорочно финансирање. Енглеска банка (централна банка), која је тренутно подређена интересима најмоћнијих финансијских кругова из лондонског Ситија и уопште није независна, промениће политику и обезбедиће јефтин новац за градњу инфраструктуре. Она ће куповати обвезнице локалних органа власти и регионалних организација како би оне биле финансијски способне да граде социјалне станове, школе и сл.
Мала и средња предузећа чине кичму британске економије и обезбеђују 60,5 % радних места у приватном сектору. Технолошке промене, дигитализација и рапидно унапређивање комуникација омогућиће да ова предузећа буду најзначајнији део британске економије и због тога ће за њих бити обезбеђени подстицаји.
Лабуристи обећавају да ће радити на развоју законодавства које омогућава унапређивање кооператива, на чему ће нарочито бити ангажоване национална и регионалне развојне банке. Доминација приватног власништва у привреди омогућава да економске одлуке доносе уске елите. Демократске структуре власништва омогућиће праведнију расподелу богатства.
Лабуристи се залажу за национализацију железница, поште, повратак јавне контроле над енергетским сектором, који ће бити у децентрализованом јавном власништву. У национализованим предузећима радници ће учествовати у управљању. Нефункционалан систем водоснабдевања, које је сада поверено приватним фирмама, биће замењен децентрализованим регионалним мрежама у јавном власништву. Изградња социјалних станова биће обновљена како би био решен недостатак стамбеног простора због чега је већина Британаца принуђена да плаћа високе кирије.
Велика новина у лабуристичком економском програму је идеја о оснивању Инклузивног власничког фонда у који би током десет година британске фирме са преко 250 запослених унеле 10% својих акција. Власништво и контрола над фондом припадаће радницима. Из овог фонда њима ће бити исплаћиване дивиденде у износу до 500 фунти стерлинга, а остатак средстава би био искоришћен за побољшање квалитета јавних сервиса и смањивање неједнакости. Овај фонд обухватао би око 10 милиона запослених, што чини половину од укупном броју у приватном сектору. Једну трећину чланова у управним одборима тих компанија чинили би запсолени. После десет година фонд би располагао са око 250 милијарди фунти. На овај начин запослени би стекли мањинска управљачка права. Предлог Инклузивног радничког фонда представља модификовану верзију пројекта који је седмдесетих година развио шведски економиста Рудолф Мајднер, чија примена у разводњеној верзији је почела, али се од ње одустало кад су социјалдемократе изгубиле власт.
Лабуристи политизују економију са левичарске позиције, инсистирају на новом каталогу радничких права и народној контроли над процесом акумулације. Ипак, они не инсистирају само на класном питању зато што је класа повезана са другим социјалним дистинкцијама као што су раса, пол, генерација. Базични сервиси морају бити у јавном власништву, национализација ће бити извршена после истека важећих уговора.
Иако естаблишмент осуђује Корбина као екстремисту, његов економски програм прилично је умерен. Обим национализације који он предлаже далеко је мањи од оног из времена непосредно после рата. Марксистички критичари Корбина сматрају да би национализација морала бити много амбициознија и да обухвати тако моћне корпорације као што су British Petroleum, British Airways, British Telecom, British Gas, British Aerospace, Transco, Rolls Royce, British Steel, British Coal… Управљање привредом није могуће без јавног власништва под демократском контролом. Не могу се применити прогресивне реформе без национализације банака.
Корбинови лабуристи се залажу за јединствен нацинални образовни систем у Енглеској, који ће омогућити бесплатно перманентно образовање. Уколико они дођу на власт, биће укинуте школарине на универзитетима. Спречиће приватизацију здравственог система, запослиће 10.000 нових полицајаца и 3000 ватрогасаца како би безбедност грађана била повећана. Захтевају да се Дом лордова замени другим изборним домом, а бирачко право да се стиче са шеснаест година. Против су другог референдума о независности Шкотске. У њиховом Кабинету биће најмање 50% жена. Залажу се за обнову нуклеарног Трајдент програма.
Корбиново схватање политике и начин борбе
Корбинов пројекат је и даље изборни, али није вођен на традиционални начин. Поред деловања у Парламенту, он инсистира и на неопходности ванпарламентарних видова борбе и на мобилизацији обичних људи. Демократија значи много више од подстицања бирача да гласају. Партија треба да заступа њихове интересе и да наступа са позиција које лако може да разуме већина грађана.
За Корбина идеологија није само борба идеја; треба открити на којим питањима те идеје имају контакт са стварношћу. Она мора почивати на ономе што људи прихватају као базичне аксиоме са којима живе, који формирају њихове укусе, њихово осећање правде и поштења и представу о томе шта је могуће. Програм мора да буде радикалан и да оспорава владајући дискурс. Корбин настоји да обнови партију покретањем питања која су важна за обичне људе и вођењем микрокампања. Он се обраћа свима који су искључени из богатства и моћи. Грамши је писао да треба пустити корен у хумус народне културе каква она јесте и постојећу делатност учинити критичком. Масе нове идеје не прихватају у чистој форми већ у бизарној комбинацији са старим идејама.
Корбинов политички успон наступио је захваљујући социјалној мобилизацији која има елементе покрета. Иако његов програм није револуционаран, британска и глобална елита се плаше да би довођење у питање неолибералних догми довело да сталног повећавања захтева. Политички успех, сматра Корбин, представља реализацију програма и није усмерен само на освајање власти после чега ствари остају исте. Партијско лидерство он схвата као начин да се странка и друштво промене, а не као пуко рефлектовање постојећих интереса и односа моћи.
Посматрачи га описују као социјалистичког републиканца који је најјачи кад је нападнут. Као искусан парламентарац, често је принуђен да прави компромисе између синдикалних лидера, Парламентарне партије, чланства, придружених организација и партијске машинерије. Базично Корбиново уверење је да је национална држава незамењив актер политичког деловања. Одвајање политике од економије је трик владајућих елита, који има за циљ да привилегује међународне финансије у односу на домаћу индустрију. Он сматра да треба спречити да национално створено богатство буде измештено са локалитета у коме је настало. Монетарни суверенитет је неопходан како би се сачувала вредност створена на својој територији. Разумео је идеолошко-политичку природу либералног космополитизма и одлучно га одбацио.
Иако Корбинов покрет још није идеолошки и политички консолидован, он је успео да оспори неолиберални наратив о неопходности мера штедње. Наметнуо се као поштен и принципијелан политичар и тако је успео да избегне дебату о својим повремено противуречним ставовима. Био је амбивалентан у вези са имиграцијом и Брегзитом, неки важни аспекти његовог програма у изборном манифесту из 2017. су изосатављени. Лабуристи се и даље залажу за обнову британског војног нуклеарног програма и не доводе у питање чланство Велике Британије у НАТО. Корбин је одувек био против и једног и другог. Он и други левичари сматрају да је НАТО копча која веже европске владајуће класе са америчким империјализмом. Већина Корбинових бирача нису револуционарни марксисти. Корбин разуме да су класне борбе, класна политика и идентитети дубоко укорењени у културни контекст, у осећање припадности заједници и у британску демократску традицију. Социјализам разуме као стање свести, странка треба да буде укорењена у заједници. Због тога је и успео да придобије поверење обичних људи.
У својој политичкој делатности он је често наступао са неортодоксних позиција, не само кад су у питању домаћа и спољна политика, на пример – скептичан је према вакцинацији. Корбин је један од ретких чланова Парламента који није завршио факултет.
Корбин је успео да апатију претвори у политичку енергију, направио је отклон од парламентарног догматизма. Његово учествовање на предизборним митинзима дало је одличне резултате. У изборним јединицама које је Корбин посетио током кампање 2017. број лабуристичких гласова повећан је за 19%. Изборни успех лабуриста нису пореметила ни два исламистичка теористичка напада, који су се догодили током кампање.
Корбин и даље не контролише парламентарну групу. Смара се да међу њима има 60 тврдих блериста, 40 корбинових присталица које предводи канцелар у сенци (министар финансија) Џон Мекдонел. Већину, њих 160, чине ловци на положаје чија једина политичка амбиција је да буду поново изабрани и спремни су да подрже свакога ко им то омогући. Радикалне Корбинове присталице захтевају реселекцију изборних кандидатура како би њихов утицај ослабио. Правило у странци је да једном изабрани кандидат задржава право да буде кандидован и на наредним изборима, без обзира на то како се понаша у Парламенту.
Корбиновом успону много је допринела организација „Моментум“ коју углавном чине чланови странке, али није део формалне партијске структуре. У кампањама и свакодневним акцијама припадници ове организације имају кључну улогу у афирмацији Корбинових идеја, нарочито успешним коришћењем интернета. Радикалнији чланови ове организације оптужују руководиоце да настоје да маргинализују чланове и активисте који се залажу за оштрији обрачун са партијском десницом. Корбин није био довољно одлучан у обрачуну са њом, настојао је да сачува партијско јединство и чинио је компромисе. Сукоб у „Моментуму“ наступио је и око начина политичке борбе. Док активисти старог кова инсистирају на делегатском начину управљања, млађи су заинтересованији за директно демократске форме засноване на партиципативним платформама, које омогућава дигитална технологија. Они делују у сајбер простору и повремено сазивају дигиталне скупштине актвиста да би доносили одлуке. На тај начин настоје да избегну бирократску структуру масовних партија индустријске ере, која више не обезбеђује ефикасну мобилизацију. Захваљујући оваквом начину деловања, „Моментум“ има око 40.000 чланова, а то је допринело и да страначко чланство вишеструко порасте. Учлањивање се врши регистрацијом на интернету и уплатом минимлане чланарине. Ради се о сукобу различитих политичких култура.
Корбинов покрет је омладински, али и радничке класе. Прекарни рад, ниске плате, смањење социјалних давања, маркетизација образовања и здравствене заштите нарочито погађају младе. Сиромашни су дуго изборно апстинирали и нису били активни у политичком животу због тога што није постојала странка која нуди алтернативу. Само 26% његових присталица има породични годишњи доходак већи од 40.000 фунти. Он има њихову подршку, али не и парламентарне странке и партијске машинерије. Подржава га политизовани образовани прекаријат, који има знатне политичке ресурсе. Масовно учлањивање у странку после Корбиновог избора за лидера ослабило је утицај професионалних политичара у њој. Он се залаже и за то да посланици добијају радничке плате, а да разлику до висине износа који примању у Парламенту уплаћују у партијске фондове. На тај би начин неприципијелни каријеристи били ослабљени. Посланичке плате од лабуристичких парламентараца праве каријеристе. Парламентарни суверенитет тумачен је и тако да посланици нису одговорни својој партијској бази и да су они изнад обичних чланова.
Партијска база врши притисак на Корбина да буде радикалнији него што он то може. Он, међутим, мора да води рачуна о ономе што је изборно изводиво и што ће његова парламентарна странка прихватити. Да би победили на изборима, лабуристи морају да добију подршку нестабилних бирача, што ће их у програмском погледу померати ка центру и тако ће социјални радикализам слабити. Да би нека странка у британском изборном систему освојила власт мора да се усмери према малом броју бирача, који одлучују. Деиндустријализација је сузила лабуристичку изборну базу, због тога Корбин мора да приђе ширем кругу бирача, не сме да се ограничава на секторски класни интерес. Међутим, ширење интернета ствара ситуацију у којој наслеђена правила могу бити доведена у питање. Аналитичари истичу да је дигитализација проширила јавну сферу у којој делују политичке странке, тако да су у њу, нарочито преко друштвених мрежа, укључени и они који су раније били невидљиви. Интернет, истичу политиколози, више служи онима који руше консензус, него онима који га стварају. Ради се о бриљантној машинерији која омогућава неуобичајено груписање осећања и понашања и која фрагментира простор политичке аргументације. Традционални медијални (најчешћи) бирач губи на значају. Изгледа да је интернет мање успешан у афирмисању генералних начела и да они актери који су на антисистемским позицијама извлаче највећу корист од њега. Нису само Корбинове присталице те које нове технологије користе како би се супротставиле елитама које јавни простор контролишу преко медија у приватном власништву. И ултрадесничарске организације и партије делују као сајбер политичке платформе. Питање је коме ће дигитална револуција у политици донети више користи, левици или десници. Паралелно са борбом за власт у странци тече и борба у синдикатима. Блеристи желе да спрече политизацију синдиката како они не би пружили одлучујућу подршку Корбину, што би смањло њихов утицај у партији. Током торијевске владавине синдикати су чинили уступак за уступком како би сачували радна места. То је радикализовало младе и ојачало Корбинову позицију у синдикатима. Синдикални покрет последњих деценија знатно је слабији него у време највећег утицаја лабуристичке странке, само 23% запослених су синдикално организовани.
Контраофанзива естаблишмента
Британски естаблишмент није настојао да спречи долазак Корбина на чело странке због тога што су скоро сви сматрали да је тако нешто немогуће. Потом је преовладао став да ће лабуристи на парламентарним изборима одржаним 2017. доживети велики пораз, попут оног 2015. Тереза Меј је, погрешно калкулишући, расписала ванредне изборе због тога што је била сигурна да ће конзервативци ојачати своју позицију у Парламенту. Будући да су лабуристички бирачи на референдуму били подељени, мислила је, да се њихово бирачко тело распада. Осим тога, редовни избори требало је да буду одржани 2020. а до тада би негативне последице Брегзита биле испољене, што би умањило резулатат конзервативаца. Уместо тога они су изгубили већину и сада предводе мањинску владу. Од тада ствар постаје озбиљна, а естаблишмент мобилише све ресурсе да спречи даље напредовање Корбинових лабуриста.
Постоје две групе оптужби против Корбина. Једна је ослоњена на његов програм, а друга иде на личну дискредитацију у којој се не бирају средства.
Корбинови противници тврде да он лабуристе претвара од странке власти у странку протеста. Оптужују га за популизам и ослањање на моралне идеје, да он директно комуницира са масама, а не ослања се на институције. Његово залагање за активну улогу државе у економији и подршку домаћој индустрији проглашено је протекционизмом који земљу води у изолацију. Социјализам у једној земљи је национализам у једној земљи – кажу противници.
Рафиниранији критичари Корбина користе теоријску агрументацију која, по њиховом уверењу, обесмишљава његов програм. Закон вредности не може нико да контролише, па ни држава. Модерни привредни процеси су глобално артикулисани, њима се не може управљати са националног нивоа. У глобалној економији, у којој је производња високозависна од транснационалних ланаца снабдевања, једна национална држава не може контролисати те токове или их политичком акцијом навести да делују у њену корист. Нису могуће локалне солуције за глобалне проблеме. Економија се данас не може локализовати, идеја да радници могу повратити контролу над економијом обновом суверенитета, погрешна је. Протекционистичка држава не може заштитити своје становништво од глобалних токова и неумитног деловања капталистичког закона вредности. Савремени каптализам је интегрисани глобални систем из кога ниједна држава не може да се изолује. Ако национална држава поново постане примарни политички актер, биће обновљена нативистичка ратна геополитика.
Корбинизам, кажу критичари, одбацује економску реалност у име сентименталне политике која даје приоритет суверенитету и идентитету примордијалних и претполитичких социјаних снага у односу на свет економске објективности и комодификованих социјалних односа. Њега карактерише манихејски морализам: радници раде, капиталисти отимају. Док год је производни систем основан на закону вредности, постоји класни антагонизам: један актер има позицију капиталисте, а други најамног радника. Закон вредности структурира систем, а не актери. Илузија је да се контрола над таквим системом може остварити само од стране једног актера. Класа је социјални однос, рад је друштвено посредован, друштвом доминира кретање апстрактних социјалних форми. Капитализам не настаје завером малог броја морално проблематичних људи, капиталиста, који желе да експлоатишу друге. Профит је економски функционална категорија и не може се осуђивати као да је производ нечије похлепе. Социјални циљеви не могу се одвојити од профитабилности. Каптал је универзална форма социјалне доминације а не једне групе људи над другом. Социјални антагонизми системски су конструисани и не могу се мењати политичком акцијом. Концентрацијом на капиталисте и персонализацијом не може се описати систем. Свака привреда је део светског тржишта, од њега се једна држава не може изоловати колико год за њу он неповољан био.
Популистичка реторика „народ против елите“ одбације институционалну политичку медијацију и заступа директно и напосредно изражавање „воље народа“ као заједнице морално исправних људи. И леви и десни популизам почивају на разликовању производних од непроизводних сектора економије. Критика финансијског капитала лако води у антисемитизам, он почива на дихотомији: радни људи против паразита.
Оваква врста критике, која се може сматрати легитимном, није дала богзна какве резултате. Због тога је естаблишмент кренуо у једну од најпрљавијих кампања у савремној британској историји, коју предводе таблоиди. Корбин је оптужен да је бранио тероризам, да је имао симпатије за ИРУ, да је Путинов шпијун и сл. (У савременој западној пропаганди Путин је замнио Стаљина.) Многи сматрају да је Корбин најоклеветанија особа у историји британске политике.
Због принципијелног залагања против империјализма и за мир на Блиском истоку и поштовање права Палестинаца да имају државу, Корбин је на себе навукао гнев милитантних кругова у војсци. Такође, није се либио да исламски тероризам повеже са британским империјалним интервенцијама. Он подржава решење које подразумева постојање две државе: Израела и Палестине. Септембра 2015. после Корбиновог избора за лидера странке, један генерал је изјавио да ће доћи до војне побуне уколико Корбин постане премијер и његова влада доведе у питање војни нуклеарни програм, напусти НАТО и смањи британску армију. Неколико месеци касније начелник генералштаба изјавио је да га забрињава могућност да Корбин постане први министар, а не одустане од својих ранијих обећања да никад неће употребити британски нуклеарни арсенал. Појавио се и један видео снимак у коме се види како британски војници у Авганистану користе његову фотографију као мету. Генерали нападају Корбина, а управо под конзервативцима извршено је велико смањивање британске војске. На овакве ставове утицали су и Корбинови погледи на балканску кризу деведесетих. Он је био против британског учешћа у агресији на СРЈ и тврдио је да је она предузета на основу лажних доказа о наводном геноциду над Албанцима.
Безочно клеветање за антисемитизам је једно од најчешће коришћених оружја Корбинових противника. Посматрачи кажу да појава антисемитизма у Лабуристичкој странци има, али не више него у друштву. Према истраживањима удео становника који имају негативне ставове према Јеврерјима од почетка деведесетих је стабилан и износи од 7 до 8%. Неупоредиво је израженије испољавање негативних ставова о муслиманима 28% и Ромима 45%. Велика дебата о антисемитизму отворена је 2015. после Корбиновог преузимања Лабуристичке странке. Стварни разлог је страх ционистичких кругова у Британији да би Корбинов долазак на власт ослабио међународну позицију Израела. Три водећа јеврејска листа у Великој Британији јула 2018. објавила су исту насловну страну на којој је Корбин означен као егзистенцијална претња за Јевреје, а Лабуристичка странка као антисемитсака. Блеристи из врха странке упорно тврде како је антисемитизам у њој институционализован под Корбиновим вођством. Главни рабин и 68 старијих рабина осудили су Корбина. Корбиновим противницима у исто време не смета исламофобија која је у Уједињеном Краљевству много раширенија. У овој кампањи осуда Израела због геноцида над Палестинцима изједначена је са антисемитизмом. Тај приступ има за циљ спречавање било какве солидарности са Палестинцима и критике америчког империјализма. Неизабране јеврејске организације настоје да одлучују о политици лабуриста и да тако онемогуће промену британске политике према Блиском истоку. Истраживачи тврде да само 15 % Јевреја у Уједињеном Краљевству гласа за лабуристе. Естаблишмент настоји да сваку критику капитализма поистовети са антисемитизмом. Више јеврејских организација и интелектуалаца такво поступање су осудили.
Пет лабуристичких посалника почетком 2019. напустили су посланичку групу и придружили се групи независних посланика који заступају интересе бизниса. У тој групи био је и један од најгласнијих Корбинових противника Чука Унума, који се потом придружио либералним демократама. Оснивање ове групе од једанаест чланова Парламента била је претња и Корбину и Терези Меј да ће доћи до осипања у њиховим редовима уколико не заузму чврст став против брегзита.
Брегзит
Британија је острво а географија је судбина, кажу Енглези. Она је одувек била једном ногом на континенту, а другом изван. Када је оснивањем Заједнице за угаљ и челик 1951. отпочео процес европских интеграција, британска елита није била заинтересована да се придружи. Стварање великог приватног труста тешке индустрије њима није одговарало у време када су вршли масовну национализацију своје индустрије. Осим тога, са скепсом су гледали на настојања САД да обнови европски капитализам са Немачком као привредним средиштем. Најрадикланији противници разочарано су закључили да је Британија у миру изгубила рат са Немачком, који је претходно два пута добила на војном плану. Идеју о јединственом европском тржишту и данас неки приписују Хитлеру и наводе да су у првим фазама интеграције значајну улогу имали нацистички привредни функционери.
Почетком шездесетих прилике се мењају, европске привреде динамичније су се развијале од британске, приступ великом тржишту тада је био неопходан и Уједињеном Краљевству. После рата на Блиском истоку 1956. Аденауер је добро разумео да Француска, Велика Британија и Немачка никад неће бити силе равне САД и због тога је за њих једино решење да уједине Европу.
Два покушаја учлањивања у Европску економску заједницу (ЕЕЗ) блокирао је Де Гол, који је сматрао да би Велика Британија у њој била амерички тројански коњ. После његовог одласка са власти, Уједињено Краљевство 1973. постаје члан ЕЕЗ, а већ 1975. одржан је референдум на коме се две трећине бирача који су гласали изјаснило за останак у њој. Тада је елита тврдила да никад неће пристати на стварање политичке уније.
Лабуристи су били против чланства због страха да би због тога могле бити поништене прогресивне реформе спроведене после рата. Десни конзерватици су такође били против, они су се бојали да су интеграције индиректни начин да се у Британију уведе социјализам.
Ствари су постале компликованије када је у другој половини осамдесетих процес чвршћих интеграција узео маха. Британија је пристала на Уговор из Мастрихта 1992. године, али добила је могућност да неке одредбе не прихвати, нпр. јединствену валуту. Од тада јача евроскептицизам, а положај Уједињеног Краљевства у ЕУ све је замршенији.
Торијевски премијер Дејвид Камерон расписао је реферндум о напуштању ЕУ, који је одржан 2016. у нади да ће страх од непознатог ојачати статус кво. Он је погрешно калкулисао да ће тако неутралисати десно крило своје странке, које је изричито против ЕУ, да ће умањити утицај десно популистичке Партије за независност Уједињеног Краљевства (УКИП), која је почела да одузима гласове конзервативцима, а после референдума фактички је престала да постоји. Такође, мислио је да ће референдум извршити додатни притисак на ЕУ да одобри нове повластице Уједињеном Краљевству и ојача његов специјални сатус. Владајуће елите ушле су у референдум без јасне слике о могућим последицама. И либерали и конзервативци свугде у свету сматрају да је глупо организовати изјашњавање обичног народа о комплексним питањима. Ноћна мора свих британских политичара у историји је била да против себе имају уједињену Европу. Пословна елита није била против постојећег стања, али јесу радиклана левица и део конзервативаца који су били против редуковања националног суверенитета.
Референдумска кампања у ствари се водила између два крила Конзервативне странке, уз спољашњу подршку УКИП-а, коју је тада водио Најџел Фараж, нова звезда британске политике. Корбин је био уздржан према Брегзиту, залагао се за останак у реформисаној Унији.
Резлтат референдума био је прави шок за систем. Гласало је 33,5 милиона бирача (72%). За излазак из ЕУ било је њих 17,4милиона (51.89%), против 16,1 милион (48,11%). У правном погледу референдум је био консултативан, али се резултат третира као обавезујући. Референдуми нису део традиције британске политичке културе. Основно начело британског уставног права је суверенитет Парламента, његова власт није ничим ограничена. Тај постулат повређен је чланством у ЕУ, а сада и вољом народа. Радикална левица, пак, сматра да је суверенитет Парламента либерална фикција иза које се крије права владајућа класа коју чини неизабрана хијерархија у приватним фирмама, која није подвргнута демократској контроли.
Широку коалицију за излазак из ЕУ чинили су доборстојећи евроскептици, старији припадници радничке класе, као и они који су у неповољном економском положају. Конзервативна и популистичка десница залагале су се за повратак изгубљеног суверенитета и контролу над важним одлукама које је преузео Брисел и заустављање имиграције. Они су вођени романтичарским илузијама о националној величини утемељној у славној империјалној историји. Зашто да будемо део мале ЕУ, кад можемо да будемо део великог света; треба обновити Комонвелт као трговачки блок, сами смо били и 1940; Европа је од Енглеза направила интернет нацију која је изгубила везу са својим коренима. Нижим слојевима угроженим кризом нудили су мржњу према имигрантима, расизам и породичне вредности као нову форму ауторитарности. Како је Британија колевка расизма, то им није било тешко. Један торијевски кандидат победио је на изборима 1964. са следећом паролом: „Уколико желите црнца за комшију, гласајте за лабуристе или либералле“. Парадоксално је да је баш у британској колонијалној и империјалној историји настала идеја о томе да суверенитет није важан. Почетком XX века британски колонијални секретар Џосеф Чембрлен, један од главних идеолога расизма, тврдио је да је наступило доба великих империја, а не малих држава. За мале народе и државе боље је да буду део супранационалног система, којим управљају образоване елите. Истраживања показују да је идентификација становника Велике Британије са Европском унијом најнижа од свих чланица, 6о% њих не сматра се Европљанима, док је код Француза тај удео 40%, а код Немаца 30%.
Конзервативна десница и популисти су против ЕУ зато што сматрају да она није довољно неолиберална, циљ им је да уведу капитализам сингапурског типа како би обезбедили даље срозавање радних права и повећавање профита.
Проевропску коалицију чине десни лабуристи и либерални конзервативци, а у последње време израженији је и значај либералних демократа и зелених. Подржавају их и средње класе које су профитирале од неолиберализма, као и пословни кругови.
Присталице Брегзита сматрају да ЕУ спречава Британију да развија по њу кориснија глобална партнерства и постане аутономни актер на светској сцени. Противници, пак, тврде да је чланство у Унији једини начин да британска привреда издржи конкуренцију других глобалних трговачких блокова, нарочито Северне Америке и Далеког Истока. Британија, сматрају они, сама не може да постане глобална сила, друга империја није могућа. Не ограничава суверенитет Велике Британије ЕУ него глобални капитал. Не може се национални суверенитет повратити брзо, без велике економске штете. Држава тренутно нема на располагању инфраструктуру која би омогућила обнову тврде границе према ЕУ, биле би покидане линије снабдевања. ЕУ је највећи трговински партнер Велике Британије, 2017. 44% британског извоза ишло је у ЕУ, а 50% увоза долазило је из Уније. Постоји велика опасност да неће брзо бити пронађена нова тржишта, која ће моћи да замене европско. Нестабилност која ће наступити после напуштања ЕУ донеће користи једино спекулантима који ће зарађивати на тешкоћама обичних људи. Британија је четири и по деценије део европских економских и политичких структура и правног система, у коме је на снази више од 25000 закона. Нагло иступање из такве мегаструктуре произвешће хаос. Савремене привреде су интернационализоване и тесно испреплетене, једна половина акција којима се тргује на лондонској берзи у страном је власништву, финасијски систем подмазан је обилним прањем новца који долази из иностранства.
Кампања у прилог Брегзиту успела је да убеди бираче да опстанак у ЕУ није опција која гарантује извесност, показало се да код бирача постоји страх од последица останка у ЕУ. Они који традционално гласају за велике странке били су подељени, већина конзервативних бирача била за напуштање, а две трећине лабуристичких за останак у Унији. Да ствар буде још компликованија, тврдо лабуристичко бирачко језгро је за Брегзит. У 60% изборних јединица у којима лабурстички кандидати редовно побеђују већина је била за Брегзит, и чак 70% конзервативних.
Брегзит је сеизмички догађај у коме су се сударили економска калкулација и идеолошки наратив. Идентитет је победио над економским интересима, истичу присталице ЕУ. Филозоф Јирген Хабермас био је зачуђен што је популизам победио капитализам у земљи његовог настанка. Ипак, ради се и о другим разлозима. Против чланства у ЕУ били су милиони незадовољних грађана, који су били највеће жртве скоро пет деценија дуге неолибералне хегемоније. Због тога многи посматрачи тврде да је Брегзит највећа демократска побуна у модерној британској историји, бес против естаблишмента.
Иако су присталице останка у ЕУ водиле хистеричну кампању против, у којој је изношен апокалиптички сценарио брегзита (Пројет Феар), бирачи су одбили статус кво у име неизвесне будућности. Разлози оваквог исхода су вишеструки. Брегзит је донео поделе које нису репрезентовале традиционалне политичке партије. Класне поделе (лево-десно) укрштене су са поделама око вредности, земља је поцепана око две важне осовине које се међусобно пресецају. Прва је економска линија поделе, прихватање или одбијање неолиберлног концепта слободног тржишта, друга се тиче културних питања. Ради се о супротстављању неолибералног космополитизма и комунитаризма. Кад су у питању вредности, бирачи нагињу десници, а кад се ради о економским питањима – левици. Такве поделе превазилазе партијске разлике, што Парламент чини нерепрезентативним. На изборима се није одлучивало о Брегзиту, већ о уобичајеним питањима, важним у британској политици. Лидери и власти и опзиције гласали су за останак у Унији, а 52% бирача за напуштање. Референдум је био прилика за изражавање ставова оних бирача који нису видљиви на парламентарним изборима по већинском систему. Истраживачи тврде да је опредељивање бирача за или против Брегзита јаче од привржености странкама.
Иако је имиграција истицана као најважније питање анализа резулатата рефернедума показује да у областима у којима има више имиграната није било процентуално више гласова против чланства у ЕУ. Бирачи против били су концентрисани у областима у којима преовладава производна индустрија са ниским платама, високом незапосленошћу и лошим јавним сервисима, чије стање је погоршано због дуготрајних мера штедње. Сиромашни су натпросечно били против ЕУ.
Став према мигрантима негативан је у регионима са мањим примањима, тамо где су она већа на мигранте гледају позитивно као на извор радне снаге. Радници су више него универзитетски образовани део популације укорењени у локалне заједнице, изложени су интензивнијој конкуренцији на тржишту рада и нетрпељивији су према мигрантима. (У Британији је 2014. било 1.5 милиона радника из источне и централне Европе). Међу онима без икавих квалификација 72% гласало је за напуштање ЕУ, а само 35% оних са универзитетском дипломом. Међутим, удео радника у бирачком телу није данас толико велики да би то одлучујуће утицало на исход референдума, и знатан део припадника средњих класа је био против. Само 10% запослених у Уједињеном Краљевству су индустријски радници.
Присталице Брегзита ефикасније су него њихови противници мобилисали разлике, они нису деловали са позиције неке кохернетне платформе, знали су шта неће. Више фактора довело је до детонације. Тај део бирачког тела исказао је противљење естаблишменту због много ствари: због стагнације плата, смањивања буџета локланим властима, био је то и протест против великих центара моћи, Брисела и Лондона, који су потпуно отуђени од обичних људи, али и против мултикултурализма и политчке коректности. Велики део бирача огорчен је не само због за њих неповољних трансформација економског система него и због вредности неолибералног космполитизма које намећу медији. Вишеструка маргинализација узрокује код њих пораст песимизма и несигурности, културне изолације и отуђења. Енглеска и Велс су били за Брегзит, Шкотска, Северна Ирска и Лондон против. Бирачи сепаратистичких партија гласали су за останак у Унији.
За Брегзит, као и за Трампа, гласали су конзервативни бирачи са већим примањима, али критичну маргину чинили су гласови у регијама и друштвеним слојевима који нису учествовали у расподели добити од економског напретка. Они се осећају напуштеним и превареним од стране елита за које сматрају да их прерзиру. Поводом процене Енглеске банке да би у случају тврдог Брегзита БДП пао за осам процентних поена, а незапсоленост порасла исто толико, обични људи питају: чији БДП? Многи Британци, за разлику од професионалних економиста, знају да расподела добити од привредних активности није равномерна и праведна и да она, посебно последњих деценија, иде готово искључиво у џепове богатих и најбогатијих.
На опредељивање Британаца утицао је и карактер европских институција. ЕУ је безлична, недемократска творевина удаљена од обичног света, који са њом нема људски контакт. Она не изазива позитивне емоције, обични људи додир са њом имају само преко тржишта и компликоване регулације, која обично служи интересима богатих. Не постоји веза између Уније и социјалних институција унутар држава чланица као што су синдикатати и сл. Евроинтеграције фаворизују слободно тржиште а све остало запостављају. Културна фрагментација становништва служи томе да онемогући његово транснационално политичко организовање, али тако је подривен легитимитет европских институција. Карл Полањи је истицао како тржишни односи морају бити уклопљени у друге односе, више тржишта захтева више социјалне политике. Уколико се тржиште не обузда, оно разара друштво.
Референдум је организован због тога што су скоро сви веровали да је победа Брегзита немогућа. О последицама брзоплето донете одлуке озбиљна расправа је почела после. Либерални конзервативци под вођством Терезе Меј покушали су да релативизују исход референдума тако што ће наметнути форму изласка која одговара интересима пословних кругова, нарочито лондонског Ситија. По њима, бирачи су гласали за излазак из Уније, али се нису опредељивали о начину на који ће то бити учињено. Њихов план је био меки Брегзит. То би значило да Уједињено Краљевство напусти политичку структуру ЕУ, али не и економску, тако што ће остати део јединственог тржишта, а можда и цариснке уније. Та солуција би занчила обавезност поштовања слободе кретања капитала, роба, услуга и радне снаге. као и уплату доприноса Унији. Како је велики део бирача који су се определили за брегзит мотивисан противљењем имиграцији такво решење би њих разбеснело. Осим тога, то би занчило да за Британију важи европска регулатива у доношењу које она не би учествовала, а морала би да призна и јурисдикцију Европског суда правде. (И у другим чланицама Уније постоји велико незадовољство диктаторском позицијом овог суда у систему власти ЕУ.)
Уколико Уједињено Краљевство напусти Унију, граница између Северне Ирске и Републике Ирске постала би тврда. То представља можда највећи проблем Брегзита. Наиме, склапањем споразума 1999. решен је проблем сектаријанског насиља у коме је страдало 3600 људи. Због тога што су и Република Ирска и Велика Британија у саставу ЕУ, граница између Северне Ирске и остатка острва је готово невидљива. То је омогућило да северноирски сепаратисти одустану од својих захтева за присаједињење Републици Ирској. Овај проблем могао би бити решен уколико Британија остане у цариснкој унији са ЕУ, али то би значило да је одлука о Брегзиту фактички изиграна. Проблем је у томе што већина оних који подржавају напуштање ЕУ сматрају да је обнова насиља у Северној Ирској цена коју треба платити да би брегзит био реализован.
Влада Терезе Меј зависила је од подршке пробрегзитовских чланова кабинета и антиевропске ултраконзервативне северноирске Демократске унионистичке партије (ДУП), која има десет посланика и могућност да спречи било какву одлуку о овом питању. Они су за Брегзит и протв било каквог нарушавања суверенитета Велике Британије. Једно од предложених решења је било да само Сверна Ирска остане у цариснкој унији, али тада би граница била на Ирском мору. То је мало коме прихватљиво. Правило је да је ирска граница мекша уколико су односи ЕУ и Велике Британије ближи.
Иначе, посматрачи процењују да у садашњем сазиву Парламента има око двеста либерлних конзервативаца који подржавају концепт меког Брегзита и око сто који су за напуштање Уније без споразума. Будући да је неколико покушаја премијерке да свој програм изласка провуче у Парламенту пропало, она је поднела оставку на челну позицију у странци. У току је поступак избора новог лидера, а како сада ствари стоје, то ће бити Борис Џонсон. Он тврди да ће Британију извести из ЕУ 31. октобра ове године, на Дан вештица, са или без споразума.
Питање Брегзита али и незадовољство неолибералном економском политиком довели су до снажног раста десног популизма. Харизматични лидер овог покрета је богати предузетник Најџел Фараж. Његове странке, најпре УКИП а потом Брегзит партија добијале су гласове бирача који су против естаблишмента. Он је екстремни неолиберал који, у ствари, ради за систем тако што спречава да незадовољство добије левичарске форме изражавања и блокира даљи успон Корбина. ЕУ оптужује за све невоље обичних људи и привредну летаргију тако што британски капитализам ослобађа одговорности и протестну енергију усмерава према имигрантима. Мржња је најјача људска емоција и највеће политичко оружје деснице. Лакше је подстаћи мржњу према Пољацима него критику капитализма. Десни популисти сабирају људе око националних симбола, не маре много за социјалне проблеме и економију. Почетком 2019. Фараж је основао Брегзит партију како би натерао конзервативце да не одустану од Брегзита. Партија је популстички конзерватвна, базирана само на једном питању и има само једну поруку – треба поштовати резултате референдума и напустити ЕУ. Ради се о десно популистичкој мобилизацији, којом естаблишмент настоји да сперчи појаву левог социјалног покрета. Како показују резулати избора за ЕП, конзервативно бирачко тело колабира под притиском нове Фаражове странке.
Поводом Брегзита ауторитет традиционалних институција, Парламента и судства, доводен је у питање. После одлуке највишег суда да Парламент има право да учествује у доношењу одлука о напуштању ЕУ, два тиражна дневна листа објавила су насловне стране посвећене судијама које су донеле речену одлуку. Наслови су гласили: „Непријатељи народа“ и „Судије против народа“. Хајка на судије догодила се у држави која је колевка владавине права. Популисти сматрају да је воља народа изражена на референдуму најваћа мера демократије, њу влада треба да спроведе, а Парлмент не треба да се меша.
Уколико Уједињено Краљевство добије од Брисела неке уступке и остане у Унији, то би могло водити ка флексибилнијој организацији ЕУ, са више демократске аутономије на националном нивоу. Таква солуција је мало вероватна због тога што би и друге државе које су незадовљне бриселском бирократијом и доминацијом немачких економских интереса, могле поћи британским путем. Државе које су, попут Норвешке, део Европске економске зоне, али нису чланице Уније, можда би тражиле да се и њихов положај промени. Уколико Британија добије велике уступке од ЕУ, државе чланице могле би настојале да напусте ЕУ и добију статус који има Велика Британија, али ће лакше моћи да идентификују последице. Није искључено да дође до нових референдума у другим државама под притиском крајње деснице. Иако на последњим изборима за ЕП није дошло до очекиваног великог пробоја деснице, такав сценарио није немогућ. Њихов главни аргумент је имиграција као и став да су европске интеграције промениле смер, да њима упрвљају космополитиски либерали и да Европа напушта хришћанске вредности.
Брегзит је покренуо институционалну динамику у ЕУ. Поново се може отворити расправа о томе како она треба да буде организована; као платформа за међусобну сарадњу суверених држава или као супранационална политичка творевина, која државама чланицама диктира њихову унутрашњу и спољну политику. Уколико Британија иступи, биће промењена група земаља које имају блокирајућу мањину и могу да спрече доношење одлука у Савету министара. До сада су то биле најбогатије земље, али, уколико Велика Британија напусти ЕУ, медитеранске земље добиће ту позицију, што компликује ствари. Биће промењен и однос снага између партијских група у ЕП.
Очекује се да ће Европска комисија задржати тврд став према Брегзиту. Ипак, и она мора да води рачуна о томе да ЕУ има суфицит у трговини са Британијом. Дражве чланице ЕУ заинтересоване су да се трговина настави под постојећим условима, како се не би гасила радна места у ЕУ.
Како сада ствари стоје, највероватнија солуција ће бити нови реферндум, што иначе подржава велики део бирачког тела, 60%. Тако се умањује и могућност расписивања ванредних парламентарних избора, које конзервативци желе да избегну.
Не само да противници Брегзита имају већину у Парламенту већ и резултати избора за ЕП показују да они имају још увек и подршку већинског бирачког тела. Наиме, партије које су изразито против Брегзита добиле су 40,4% гласова, оне које су изричито за 35,1%, а конзеративни и лабуристички бирачи су подељени. Део торијевских гласова отишао је Бреxит партији, а део лабуристичких леибералним демократама и Зеленим.
Овакво решење није неуобичајено. Годинама су бирачи на референдумима у различитим државама гласали портив неолиберланих европских политика: 2001. и 2003. у Данскоји и Шведској о приступању еврозони; у Ирској 2001. о уговору из Нице; 2005. у Холандији и Франсуској о Европском уставу; у Ирској 2008. о Лисабонском уговору; у Грчкој 2015. о мерама штедње које су наметале ЕУ и ММФ и Европска централна банка. У свим наведеним случајевима, осим скандинавских референдума о прихватању евра, ЕУ је игнорисала резултате. У неким случајевима, у Данској 1993. и Ирској 2009. бирачи су натерани да поново изађу на биралишта како би донели одлуку која одговара европским олигархијама. То је један од најдрастичнијих показатеља о недемократском карактеру европских интеграција. Сламање Сиризе имало је утицај на опредељивање Британаца.
Левица и Брегзит
Брегзит је после референдума постао кључно питање у британској политици. Овакав развој није одговарао Корбину и његовим присталицама. Постављање проблема у моралним терминима омогућава потискивање из јавне дебате политичких и економских тема које имају стратешки значај за левицу. Десници то олакшава да добје подршку радничке класе без отварања социјалних питања и да формира политички блок са расизмом као централном идејом.
Иако је током целе своје политичке каријере Корбин био евроскептик, он је морао да води рачуна о већинским проевропским ставовима својих бирача као и о чињеници да су његови противници, блеристички посланици, такође изузетно наклоњени останку у ЕУ. Десни лабуристи настоје да задрже Уједињено Краљевство у јединственом европском тржишту због тога што ЕУ регулатива одговара интересима капитала. На тај начин би Корбин био спречен да спроведе своје реформе. Он и већи део његове страначке базе били су за опстанак у реформисаној ЕУ. Током референдумске кампање Корбин се држао прилично уздржано, а потом је прихватио резултате и залагао се за Брегзит са социјалистичким програмом, који неће нанети штету економији и запосленима и који не би био искључиво у интересу богатих. Инсистирао је на социјалним питањима како би ујединио своје бираче, оне који су за брегзит и оне који су против, а на крају је губио гласове и једних и других. Корбин није успео да развије оптимистички проевропски програм, који би био привлачан евроскептицима на левици. У ситуацији оштрих политичких подела и сукоба нијансирана решења не пролазе.
У изборном манифесту из 2017. лабуристи су најавлли да ће у процесу напуштања Уније приоритет давати радним местима и животном стандарду, блиским односима са ЕУ, заштити радних права и околине, сигурности држављана ЕУ у Британији и британских грађана у Унији. Трговина и инвестиције не смеју бити ометане. Кључну улогу у доношењу одлука о Брегзиту мора имати Парламент. Напуштање ЕУ без споразума је најгори сценарио. У процесу повратка надлежности принцип деволуције мора имати примат, тј. све области које могу да буду децентрализоване треба пренети у надлежност субнационалних јединица. Нема повратка на тврду границу са Републиком Ирском и промене статуса Гибралтара. Коначни споразум мора одобрити Парламент. Ипак, судећи по скорашњим Корбиновим изјавама, изгледа да је он тренутно најближи другом рефернедуму. Посматрачи који су му наклоњени упозоравају га да би инсистирање на останку у реформисаној Унији уништило његов углед. Други пак мисле да је нови референдум начин да лабуристи поврате изгубљене бираче.
Многи левичари страхују да би тврди Брегзит омогућио вођење још ригидније неолибералне политике него у ситуацији када је Уједињено Краљевство део ЕУ. Десничарска реторика о повратку националног суверенитета само је изговор да би се постигао тај циљ. Склапање трговинског споразума са САД, за шта се залажу десне присталице Брегзита, отворио би британски јавни здравствени систем за америчке фармацеутске компаније, што би уништило и последње остатке социјалне заштите у Великој Британији. Истини за вољу, и по правилима ЕУ здравствена заштита је економска активност; пацијенти треба да имају право као потрошачи да бирају ко ће им пружати услуге.
Радикална левица изричито је за Брегзит. Европске интеграције, сматрају они, настале су за време хладног рата због потребе конфронтације са СССР-ом, социјализмом као светским покретом како би монополистички каптализам у Европи био обновљен под доминацијом САД. Данас је ЕУ само геополитички пројекат, политичко крило НАТО. Национални суверенитет је оружје у борби против поробљивачких транснационалних економских и политичких снага, а национална држава је најефикснији начин за супротстављање капиталу и неолиберализму данас, примарни простор у коме може да делује левица. Леви национализам треба да поврати народни, демократски суверенитет. Левица често пада у замку да одбаци сваки национализам. Погрешно је захтев за обнову суверенитета одбацити као популизам и шовинизам. Не треба поистовећивати леви и десни национализам. Други је реакционаран, заступа интересе искључиво власничких класа и подстиче мржњу, шовинизам и сукобе међу народима.
ЕУ је недемократска политичка творевина. Европске интеграције имале су од почетка главни циљ да суспендују демократију у националним државама да њихове владе онемогуће у примени амбициозних социјалних политика и да сузбијају радикалну левицу. Демократију чини слобода избора између различитих политичких пројеката. У ЕУ, посебно у еврозони, могуће су само опције које одговарају захтевима тржишта, како каже Ангела Меркел. ЕУ треба да буде деконструисана, а потом обновљена на друкчијим темељима. Процеси модернизације у XIX иу XX веку одвијали су се у националним државама, као и кејнзијанско спасавње капитализма у XX веку. Државе благостања су биле националне државе. Најзад, кинеско економско чудо покренула је и омогућила суверена кинеска држава.
Уколико је једино решење за постојећу кризу глобално, то значи да је немогуће. Радна права у Уједињеном краљевству већа су него у ЕУ, стога их Брегзит неће угрозити. Национализација, државна подршка индустрији, јавне набавке које фаворизују домаће произвођаче не могу се спровести по правилима ЕУ. Развојни циљеви не могу се постићи без активне улоге државе у економији, а ЕУ настоји да баш такве политике спречи. Јединствено европско тржиште представља крајње рестриктивно неолиберално окружење у коме се на само намећу мере штедње него и онемогућава радикална индустријска политика. ЕУ инсистира на дерегулацији не смо трговине већ и финансија, као и укидање контроле капитала. Прогресивни раскид са неолиберализмом се не може остварити по правилима која важе у ЕУ, јер она неће дозволити социјалистичку политику у Британији.
Радикална левица није пасивна, она пружа Корбину критичку подршку, али је знатно критичнија према капитализму од њега. Она подржава Брегзит у уверењу да је предузимање прогресивних реформи могуће само на националном плану. Десница, пак, саматра да би Брегзит омогућио потпуно преобликовање британске привреде по моделу слободног тржишта: укидање свих облика заштите радника и животне средине, отварање здравственог система глобалној конкуренцији и склапање трговачког споразума са САД. Према оваквом сценарију данашња ЕУ је прави социјални рај.
И у другим државама све више левичарских организација и интелектуалаца, не само радикалних, залаже се за обнову суверенитета без кога демократија и реполитизација економије на националном плану нису могући. Према њиховом мишљењу прогресивна, еманципаторска визија националног суверенитета омогућила би националним владама де се супротставе ограничењима које намеће ЕУ, а која спречавају предузимање прогресивних рефоми. Уместо супранационалне, ауторитарно технократске творевине, каква је ЕУ, они предлажу стварање коалиције држава и међународних организација које би биле у стању да контролишу глобалне трансакције. То је тешко постићи јер је неопходна сагласност великог броја држава, али је једини начин да се комбинују предности глобалне трговине са добрим стандардима националне економске политике. Тако би капитализам могао да буде друштвено одговоран систем, а да се избегну штете које наступају због протекционизма и неолибералне глобализације. Наравно, увек је питање да ли ће левица бити у стању да контролише суверенитет у интересу народних класа или ће ресуверенизацијом доминирати десница. Многи леви интелектуалци сматрају да је ултрадесница у овом тренутку већи проблем него капитализам.
Перспективе парламнтарног социјализма у Великој Британији у XXΙ веку.
Долазак Џеремија Корбина на чело Лабуристичке партије и Брегзит представљају догађаје од великог значаја. Они су показатељ губитка владавинских капацитета естаблишмента. Неолиберлна хегемонија декласирала је не само економију и друштво него и политичку класу. Одувек промишљени енглески политичари упустили су се у крајње рискантне подухвате. Сматра се да расписивање референдума и избора 2017. представљају највеће погрешне калкулације у новијој британској политици.
Традционални политички систем, у коме доминирају две странке, угрожен је. Конзервативна странке више не представља поузданог заступника интереса власничких класа, а лабуристи под Корбиновим вођство су се отели контроли. Неолиберали су подељени на ксенофобно и космополитиско крило. Како би рекао Грамши, наступила је органска криза у којој ни једна класа не може да наметне решење. Унутар владајуће класе више не постоји консензус, она више није водећа већ само доминантна. Широке масе у таквој ситуацији, пише Грамши у „Затворским свескама“, одвајају се од традиционалних идеологија и више не верују у оно у што су раније веровале. Криза се састоји у томе што старо умире, а ново не може да се роди. У таквом интерегнуму јавља се мноштво морбидних симптома.
Десни популизам је последње средство које може бити употребљено против надирања левице. Хабермас није у праву кад популизам супротставља капитализму, он је његово оружје кад стари опробани механизми доминације откажу. Ескалација ксенофобије и расизма последњих година вођена је и координисана од стране елита, нарочито мобилизацијом интернета. Ултрадесне партије су праве приватне армије, којима често управљају милијардери а које намеравају да демократију замене диктатуром.
Корбин може да успе само уколико настане масовни социјални покрет, који ће бити у стању да наметне социјалиситичку алтернативу, а чије организационо језгро би чинила радикализована Лабуристичка партија. Класно питање враћено је у политику, борбе се тренутно највише воде унутар те странке.
Ако лабуристи победе на наредним парламентарним изборима, владјућа класа ће покренути све могуће механизме да спречи Корбина у његовим намерама. Естаблишмент не сме дозволити да Британија добије премијера који се противи империјализму. Сигурно ће доћи до бекства капитала, а сваки пад фунте и акција на берзи биће приказани као катастрофа. Ипак, смарају његове присталице, не треба пораз признати унапред.
Захваљујући Брегзиту ојачана је и левица, и ултрадесница, и расизам, и антирасизам, и снаге прогреса и реакције. Не може се унапред рећи која ће од сукобљених снага победити. Уколико до сличних покрета не дође и у другим државама, десница има више изгледа на успех.
Опадање моћи Уједињеног Краљевства траје читав један век. Са неолиберализмом пропадање друштва биће настављено. Корените промене у привреди и друштву, демократизација политике и економије су начин да се оно заустави. Ако до тога не дође, Британија ће поново бити само „утврђење од слане воде“, како ју је описао Шекспир.
Коментари
Korbin afirmiše narodni socijalizam I računa na obične ljude
Остави коментар