Ауторка: мср Ирена Страценски
У виру културолошких промена на Балкану двадесетог века, где врве разлике, кућа Андрејевића је главна позорница, станица за прекретнице. Горан Стефановски нас упознаје са ликовима и њиховим међуодносима, ношеним осећањима различитог калибра. Управо ти међуодноси су, видећемо, огледало културолошких односа на Балкану. Рушење традиционалног, познатог и устаљеног, револт је уљуљканости без ослонца за жеље, а нестабилни односи у једном друштву без чврстог упоришта, најављују лош свршетак. У предратном окружењу ове драме све је осетљиво и на најмању промену, пуно слутњи за сутра, почевши од чланова породице Андрејевић.
Глава породице Андрејевић, Димитрија, сада у инвалидским колицима, својом појавом указује већ од почетка да је његова улога пољуљана до темеља, попут куће коју је зидао. Некада зидар, сада онемоћао човек који својим џангризањем исказује патњу због непоштовања које добија од синова, али и бригу за опстанак породице. Дестабилизован однос у породици највише погађа Димитрију, као некога ко све то носи на својим плећима и осећа личну кривицу. Димитрија осећа промене и немоћ да се бори против њих, жели да умре, јер сва начела којих се држао такође одумиру. Као да се све руши у тренутку свећења славског хлеба:
„Свећеник их пребрзо води. Димитрија се тешко креће у колицима. Тетура. Колач пада. Ломи се.“[1]
Живописном алегоријом распада колача, који је болан за сваког читаоца, Стефановски приказује распад свег добра и здравља једне породице коју тај колач симболизује. Иако није описано, осећа се мрвљење сваког дела тог колача, сваког члана породице.
Темељи куће су пољуљани. Непоштовање патрија од стране синова условљено је личном спутаношћу у учмалој средини. Најстарији син, Симон, конобар који своје тескобе утапа у алкохолу, излаз тражи у тузи и жељи да све дигне у ваздух бензином, да би се на крају у својој тескоби угушио. Његова болна емоција је најистанчаније пренета у редовима драме и готово се прелива на читаоца. Осећај пропадања у једном месту док се Европа креће напред, средњи син Стево покушава да надвлада трчећи за том Европом у пословном развитку, док најмлађи, Андрија, понет револуцијом према традиционалном поретку друштва и занесен бива ухапшен.
У таквој дисфункционалној породици, патријархат је дрхтав и држи се на стопама оних које патријархат најмање поштује, на женама. Све је припремљено за славу породичног свеца, коју нико више осим родитеља не сматра важном. Мајка Марија, брижна према породичним начелима и са религиозном свешћу, можда јаче предосећа промене које се носе ваздухом Балкана. У патријархалној улози домаћице, где је женска реч ништавна, њени узнемиријући снови носе још мању вредност. Сву нежност и бригу коју носи у себи појачавају кошмари у којима је пресечена на два дела, а неко јој вади црва који се мигољи уместо кичме. Натуралистички потези пера Стефановског осликавају друштвено-политичко стање државе попут одраза у огледалу. Са једне стране углачаног пешчаног стакла је држава, а у одразу породица Андрејевић. Како су у патријархату скрајнуте на маргину, жене ни у овој драми нису схваћене озбиљно. Маријине слутње бивају тумачене као психичке напетости, па ипак, она се издиже изнад тога. Мајка која је узнемирена јер иако неприметна, као прави стуб породице, није више снажна. Она види кроз осећања своје породице, она доживљава сва њихова стремљења и стрепљења лично, под срцем. Емотивно гушење сина она препознаје и алудира да му је у грлу длака, као страно тело и ту се први пут сусрећемо са слутњом нечег страног што долази, нечег што ту не припада.
Смештајући радњу драме у време непосредно пре Другог светског рата, Стефановски успешно креира лик Немца Клауса, као весника европеизације и индустријализације. Приказује надолазеће у обличју одсечног и образованог човека, који се увлачи у малу средину и руши дотадашњи поредак ствари. Када се ненадано појављује Немац у тако малој и заосталој средини, уз префињени коњак причајући Стеви о могућностима, описује стање пропадања својствено Словенима, који због своје мазохистичне сентименталности спутавају напредак. Прочитавши Стеву, Клаус му нуди управо оно за чиме млади Андрејевић жуди – помоћ да се ван традиције подигне до сопственог идентитета.
Осећајући гушење малограђанске средине и жудећи за напретком, готово наивно Стево верује у бољитак. Полеће високо и оставља не само породичне вредности и поштовање према оцу и породичној слави, но и дотадашњу девојку Љиљу, која је попут Вере, Симонове жене, смерно васпитана. Он тражи нешто иновативно и занимљиво:
„Знате ли што све могу учинити с овим рукама. Чуда, чуда могу учинити. А ви хоћете да их ставим у џеп, да се оженим, накотим дјецу и почнем пропадати“.[2] Своју слободу види у пословном стремљењу и модерној девојци, готово наивно верујући у туђа обећања. Супротност патријархалној снаји јесте Сара, лик модерно васпитане ћерке богатог трговца Херцега. Од прве појаве у драми видимо учену и префињену госпођицу за клавиром. Њена надмоћ је управо у изазовном карактеру. Други плешу по њеним нотама. Њене реченице су гласне и јасне, за разлику од Вериних. Она изазива својим самопоуздањем, жели све да зна, тражи перспективу и нема такта за сенитменталност. Њена је образованост нешто што је издваја од осталих женских ликова. Стихове које јој Стево рецитује препознаје као Петраркине, те исказује интелектуалну надмоћ. Док је Вера усмерена на другог, Сара је искључиво на себе. Она смело тражи пажњу, интригантно, стављајући Стевину руку на своје груди.
Заплет радње и сукоб страног и домаћег најјаснији је у сцени Клаусове посете кући Андрејевића, не би ли им понудио откуп њихове куће. Видимо патријархалну потчињеност Марије, када по синовљевом налогу ставља нову мараму и пева, иако дрхтаво и у трансу. Набујалост емоција се осећа у међупростору. Марија предосећа да је Клаус та длака у грлу њеног сина, која нараста у злоћудно страно тело, у дивље месо. Узрујаност укућана поводом могућег губитка дома израста у свађу, а њено предосећање у брижну стрепњу и упозоравајући глас разума:
„С отеченим грлом нит` се дише, нит` се пјева. Месо се мора ишчупати ноктима, а рана изгорјети жаром. А ви се свађате. Вас није брига. Гледам вас, а не знам тко сте. Више никога не препознајем“.[3]
Стабилност породице је пољуљана страним телом, лажним обећањима које је Марија прозрела. Клаус је наспрам Андрејевића. Коњак је наспрам ракије. Нико никога не препознаје, а понајмање себе. Драма обилује сликовитим приказима распада друштвеног поретка и предосећања рата. Тај крах Димитрија болно предвиђа очајавајући над револуционарним потезима најмлађег сина који бива ухапшен, над бесмисленошћу Симоновог очајања и над наивном занесеношћу Европом сина Стеве:
„Не знате се чувати. Живите на вјересију. Нестат ћете у некаквим рупама, појест ће вас паучина, затрт ће вам се име, искоријенит ћете се, и неће остати ни траг од вас. Немам толико суза за плакање, колико бих требао да вас ожалим“.[4]
Паралелно са атмосфером распада породице, друштва и државе, Стефановски је читаоцима подарио један иступак. Док се сви суочавају са својом тескобом трпећи је или чинећи деструктивне потезе слепо верујући у туђе идеје, личне недаће тихо у себи носи Вера, снаја куће Андрејевића. По патријархалној улози смењује мајку Марију и преузима све кућне послове на себе, притом не успевајући да породици пружи оно што јој је највише потребно – потомство. Брига о другима у сенку баца потребу за разумевањем које јој нико и не пружа:
„Мени је лако. Мени је најлакше“.[5]
Оно што чини прави преокрет у драми, посебно у отклону од патријархата јесте Верина храброст. За разлику од модерне и образоване Саре, она своју тескобу не трпи. Одлази код гатаре не би ли добила онострану помоћ да изнесе трудноћу. У свом патријархалном веровању, окреће се архаичним клетвама и враџбинама, па макар и реда ради. Вера је једини женски лик који се заиста мења. Док други тону у својим недаћама, она ставља себе на прво место, руши токове традиције и патријархата, али ради позитивног исхода. Иако изгледа као да је занемарила породицу, она управо ради супротно. Одлучује да лежи и да пружи породици нову наду. Наспрам Андрејевића стоји Клаус. Наспрам распада стоји Вера.
Чак и на крају драме, када се Маријине слутње обистињују и кућа им се руши, сви ликови остају при својим болима осим, видећемо, Вере. Марија уводи мајсторе нудећи им хлеб и со и ракију, једино што им је преостало. Схватајући да се против нараслог дивљег меса не може, гледа мајсторе као своју браћу и извињава се што није припремила нешто боље. Патријархална мајка даје све и кад нема ништа, свесна да је све већ изгубљено. У истој се изгубљености налази и Сара, која плаче над својим достојанством тражећи Стевине пољупце, као последњу наду да је неко жели.
На рушевинама дома Андрејевића драма се завршава и осећа се распад друштва у ишчекивању рата. Глава породице свира у фрулу, можемо рећи – у празно, док мајка чију су већ савијену кичму извадили, снагом бриге сакупља преостале ствари на једну гомилу, као да последњим упором покушава да окупи распалу породицу, или бар оно што је од ње остало. Док Вера лежећи износи своју трудноћу, њено име коначно долази до изражаја. Она разрушеној породици пружа нови почетак, над смрћу једног патријархалног уређења износи продужетак лозе. Стево, на крају, пуца у зрак, чини се у све наде и веровања, у судбину, у оно изнад њега. Али тај пуцањ као да разара облак наднесен над несрећном породицом, јер не пуцавши ни у себе наивног, ни у Клауса, он пуца у сенку изнад.
Горан Стефановски приказао је на окосници времена како страно и модерно у традиционалном без темеља, без стабилности, голицају као длака и скупљају прашину око себе. Из те прашине не настаје бисер, но страно тело − дивље месо. Предосећање новог рата, безизлазност и учмалост су доминантна осећања која се са ликова преносе на читаоца, разумевајући занесену малолетност духа која руши породичне вредности.
Па ипак, права окосница унутар предратне вреве аутодеструкције под притиском страних идеологија и рушења патријархата јесте она која традицију руши, не би ли нову изградила. Вера је најтиши лик који најгласније прича за себе – делима. Док се све распада, у њој расте нови живот. Она даје и представља нови почетак. Она чува − корен.
[1] Стефановски, Горан. „Дивље месо“. Сувремене македонске драме. Загреб, 1982. Стр.222.
[2] Стефановски, Горан. „Дивље месо“. Сувремене македонске драме. Загреб, 1982. Стр. 236.
[3] Стефановски, Горан. „Дивље месо“. Сувремене македонске драме. Загреб, 1982. Стр. 247.
[4] Стефановски, Горан. „Дивље месо“. Сувремене македонске драме. Загреб, 1982. Стр. 248.
[5] Стефановски, Горан. „Дивље месо“. Сувремене македонске драме. Загреб, 1982. Стр. 216.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар