Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар
При помену Лазе Костића ретки су они који се најпре не присете његове лабудове песме „Santa Maria della Salute“ и уз њу везане несрећне љубавне приче. Као и када је реч о многим ауторима, Костићева права вредност и значај у српској књижевној традицији спознати су годинама након пишчеве смрти, док је оно трагично из опуса за време његовог живота проглашено највишим литерарним дометом. Интересантна творевина која је само један од показатеља невероватне имагинације јесте његов Дневник снова где се као тачни потврђују наводи критичара да је песник живео на граници између сна и јаве.
Лаза Костић се 26. новембра 1910. године заувек преселио на онај свет како би се коначно на небу сјединио са љубављу свог живота, Ленком Дунђерски. Годинама потом Милан Кашанин је скривени Костићев Дневник снова, белешке писане на француском, прочитао и пажљиво превео на српски језик и тако га учинио доступним свима. Велико је питање колики је првобитни обим дневника био, пре него што је Радивој Симоновић, Лазин пријатељ и лекар, уништио те „снохватице, ситнице тих привиђења“ (Симоновић 1986) како се још и о томе не би расправљало и полемисало. Међутим, Симоновић је погрешио, јер сачувани фрагменти, 17 листова са 32 сна (након Кашанина и Младен Лесковац је објавио два одломка из Дневника из 1906. године) изазвали су полемику у критичарским круговима, и велики број текстова написан је управо о њима: „Ипак, понешто од тих бележака, сачувало се као траг једне велике љубави и докуменат једне потресне судбине, људске и поетске; а расправа о њима, од којих је Симоновић толико зазирао, било је, има и биће их још“ (Лесковац 1991: 254).
Критике су се временом претвориле у оно што Татјана Росић назива „скривеном страшћу полемике“: да ли је Дневник морао бити преведен, да ли га је требало објавити, да ли је стварно предложак за лабудову песму Лазе Костића, како мисле многи угледни књижевници и критичари, па и психолози? Ипак, Татјана Росић ове стандардне запитаности тумача живота и дела Лазе Костића оставља по страни, и осврће се на једну другу чињеницу: Дневник је објављен и у Књизи српске фантастике XII – XX века 1989. године, коју је приредио Предраг Палавестра, што пружа другачије виђење и тумачење овог дела. „Како су управо романтичари у модерну књижевност увели свест о скривеним фантастичним аспектима отворене и незавршиве дневничке структуре, они су, на основу трансформација њених значења, омогућили употребу дневничке форме као средства мимикрије у фантастичкој прози“ (Росић 1994: 113). Питање је – да ли је Дневник снова мемоарско исповедно дело, или пак осмишљена мимикрија?
Дневник снова или Сневник, како га критичари називају, почиње 1903. године, након смрти Ленке Дунђерски. Своје снове Лаза Костић записује тек када га Ленка у њима посети. Интересантна је чињеница да се већина снова десила за време хришћанских празника, када се живи повезују са небеским. У сну након великог прекида (о Духовима, празника када мртви посећују живе) Ленкиног јављања, Лаза каже да је очекује када буде падала киша, јер му је човек из Крушедола, који је 50 година водио „ноћник“, рекао да је покојнике сањао само када је киша падала. Киша као симбол небеских утицаја на земљу овде се јавља као спона између два света и прави амбијент за њихову комуникацију. Лазин дневник би се могао сажети у једну реченицу којом је описао овај необични однос: „Она уђе у моју памет, моју душу, за минут један, и изиђе из ње са сном“ (Костић 1992: 162). Први сан насловљен је као „Искушење“ – то је, како аутор мисли, промишљено изрежирала Ленка, како би га ставила на искушеничке муке. Ово се може посматрати и као нека врста иницијације у онострано јер Ленка жели да јој Лаза докаже своју безусловну љубав, и у снове му ставља препреке – за почетак своју (непостојећу) млађу сестру, лепшу и дивнију него што је она. У коментару сна Лаза ту лепоту не пориче, признаје да је девојка из сна физички привлачнија, „само без Њене душе“ (Костић 1992: 253). Дешавања из Лазине свакодневнице најчешћи су окидачи за појаву снова које Ленка уређује, примера ради вест да се њен брат Гедеон жени, што се у Лазином сну манифестује онесвешћивањем од бола (јер таква је требало да буде Ленкина и његова судбина) и слушањем славуја – оживотворене метафоре за песника. Када се онесвестио, Лаза се пробудио и овај сан остао је недовршен, као и још неки након њега. Један од лајтмотива снова јесте ауторов комплекс година, који се показује на разне начине: у сну на дан његове славе он сања Ленку остарелу и „збрчкану“; у сну о Духовима сања њену сестру Олгу млађу но икад; у тренуцима када се његова полна несигурност пројектује на снове; још једном сања Ленку набораног лица као пандан „лутки“ из првог сна, итд.
Иако су имена веродостојна, као и сви догађаји, место дешавања је из јаве померено у снове. Оно што је Лаза Костић можда замислио као мемоарску исповест, својим садржајем подсећа на фикционално: окосница Дневника јесте појава мртве драге чије су две најизраженије вештине, како Татјана Росић наводи, искушавање и завођење. Лаза у коментару првог сна пише како Ленка ужива у кушању. Тајанствености додатно доприноси то што мртва драга делује када она то замисли. Осим тога, Ленка често шаље замене (своје сестре), а некада различите личности (гротескне фигуре – „остаротину“ и „мушкасту“ жену у чудној одећи), чак му и „подмеће“ – његова полна моћ буди се у контакту са тим личностима. Догађаји из сна често су повод за његова размишљања и коментаре о сличним ситуацијама које су се збиле на јави. На Ивањдан Лаза сања Ленкиног оца, свог венчаног кума Лазара, који му у сну даје фишеке златника – замену за своје право злато које му никад неће бити доступно: „Хтео сам му рећи да има ћерку коју сам волео и коју непрестано волим вечном и бескрајном љубављу“ (Костић 1992: 257). Међутим, Костић у сну ћути, као што је ћутао и на јави све до појаве величанствене песме коју је носио у себи до пред сам крај живота.
Лаза се у неколико наврата у сновима правда Ленки због своје женидбе. У сну у којем га је походила на Ђурђевдан 1905. године, он говори: „У исто време хтео сам да јој кажем колико је волим, што сам јој јасно доказао тиме што сам се оженио ради тога да је ослободим, да јој дам прилику да нађе младог човека који би је могао учинити срећном за целог Њеног живота, да јој покажем целу лиру моје трагедије, сву моју нечувену жртву“ (Костић 1992: 258). Ова правдања отварају могућности посматрања Ленкине смрти као самоубиства, што Иван Настовић тумачи у тексту о Аними Лазе Костића: Ленка је „свиснула“ непуна три месеца након Лазине женидбе, иза ње није остала никаква медицинска документација (а из податка који је дао Радивој Симоновић сазнајемо да су Гедеон и он спалили сва Лазина писма Ленки) и, најзад, занимљив је Костићев манир да Ленку назива вилом, а виле су, према народној традицији, душе девојака које су умрле насилном смрћу (Настовић 2004). Махом сви критичари који се дотакну ове теме пишу о необичној смрти Ленке Дунђерски, за чији је узрок дијагностификована тифусна грозница. Међутим, и сам Лаза двојако приступа овом питању: својим правдањем као да покушава да одагна кривицу због њене смрти, а у сну из јуна 1905. године види Ленку како се забавља са Мушом који се самоубио. А са друге стране, у еротском сну из августа 1908. године Ленка му се жали да нема доста крви, што Лаза препознаје као симптом тифусне грознице.
Како присност са Ленком расте и приближава се сексуалном чину и свадби у сновима (у последњем описаном сну Ленка му се први пут обраћа са „ти“ – напредак у иницијацији у онострано, које му је, како Лаза каже, управо Ленка открила), тако болест Лазине венчане жене Јуле Паланачки напредује. Са Јулином смрћу окончавају се и дневнички записи. Лаза у неколико наврата коментарише своју безобзирност у сновима када кује планове за венчање са Ленком, а не размишља о својој жени, која га је волела и годинама чекала да се узму. Жену назива „великомученицом“ и „хришћанским идеалом“. Настовић, сагледавајући Лазине снове из психолошке перспективе, подвлачи да те две љубави не треба поредити: једна је Анима Муза (Ленка) – љубав која га „чини најтужнијим и најсрећнијим међу смртницима“ (Костић 1992: 254) , а друга Анима Мајка (Јула). Толико је поштовање Лаза према Јули гајио, да Винавер наводи како своју најпознатију песму Лаза нипошто не би објавио за живота своје супруге (Винавер 2005). И белешке о сновима занемарио је када му се десио тај губитак. Анима Мајка компензација је за биолошку мајку без које је песник рано остао, а Анима Муза уметнички рефлекс премошћавања сексуалне енергије у стваралачки занос, који је, како Перо Зубац наводи пример, имао и Никола Тесла (Зубац 2009), несуђени Ленкин младожења.
Лаза Костић је попут Селимовићевог Ахмеда Нурудина позвао за сведоке својих интимних бележака само перо и мастионицу. У сновима откривамо правог Лазу, са свим његовим жељама и страховима. Његова ониричка путовања осим Ленкиним, испуњена су и присуством других људи – његових пријатеља којима открива своју љубав према знатно млађој девојци; Ленкиних удварача, који су „ружни и неинтересантни“ или „стари глупани“; чланова њене породице, или женских фигура које заводе њега. У сну који се десио о Митровдану јавља му се Богородица, што активира психолошко тумачење његових снова са архетипског гледишта, а други снови – и са гледишта могућих душевних болести. „Упрокос извесној склоности према магијском доживљавању стварности, које уосталом није несвојствено деци, примитивним људима и уметницима, Лаза Костић, по нашем мишљењу, није никада био психотичан, бар не у класичном, психијатријском смислу те речи“ (Јеротић 2002: 109).
Из снова се да наслутити да је Лаза прижељкивао смрт, само да би се након ње коначно сјединио са Ленком. Седам година опсесивно је размишљао о својој мртвој драгој – кад му дође на сан, записује га и анализира, а када је нема, пита се чиме ли је наљутио да одбија да му се јави. У неколико наврата говори да је срећан само када га погледа или мисли на њега. Седам година Ленкиног јављања Лазу је научило шта значи живети „међу јавом и мед сном“. Дневник (тако га и Лаза назива) као врста записа јесте приватна ствар, и Лаза га је водио на француском и закључавао у радном столу како би само он имао приступ, па са те стране можемо говорити о његовој „мемоарској“ природи. Своје снове Лаза је записивао из дана у дан, што је једна од основних одлика дневника, а по угледу на мемоарске записе – снове је коментарисао. Иако се очигледно ради о једној специфичној врсти аутобиографије, не смемо заборавити пишчеве речи забележене једног уторка 1904. године и 24. јануара 1906. У првом извештају, Лаза говори да се Ленка са њим поиграла, а у циљу да то детаљно опише, он потенцијалне читаоце увлачи у причу речима „Да видите“ (Костић 1992: 256). У првом сну забележеном 1906. године, Костић пише: „Ви знате да је Она била та…“ (Костић 1992: 260). Овакви искази уобичајени су за списе за које аутор сигурно зна да ће ићи у штампу и пронаћи своју публику. Лаза Костић је, као што смо већ истакли, пажљиво скривао свој дневник: „Рукопис старог песника, и иначе тешко читљив, у дневнику је скоро загонетан“ (Кашанин 1961: 113).
Остаје отворено питање због чега се Лаза обраћао публици у свом приватном и строго чуваном дневнику. Свакако је такав вид исповести више него добар за исписивање фантастичних снова, али тешко је поверовати да су све Лазине речи и његова осећања само мистификација и производ испитивања граница пишчеве књижевне фантастике.
Литература
Винавер, С. (2005). Заноси и пркоси Лазе Костића. Београд: Дерета.
Зубац, П. (2009). Ленка Дунђерска. Нови Сад: Media Invent, Тиски цвет.
Јеротић, В. (2002). О преображајима ʼвечно женскогʼ у души Лазе Костића и његовој песми „Santa Maria della Salute“. In В. Јеротић, Дарови наших рођака IV (103–114). Београд: Ars libri.
Кашанин, М. (1961). Пронађене ствари. Београд: Просвета.
Костић, Л. (1992). Дневник снова. у: Л. Костић, О књижевности. Мемоари књ. II (253–270). Нови Сад: Матица српска.
Лесковац, М. (1991). Лаза Костић, огледи и студије. Нови Сад: Матица српска.
Настовић, И. (2004). Анима Лазе Костића или Ленка Дунђерска. Нови Сад: Прометеј.
Росић, Т. (1994). Произвољност дневника, романтичарски дневник у српској књижевности. Београд: Институт за књижевност и уметност.
Симоновић, Р. (1986). Успомена на др Лазу Костића. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.
Фото: приватна архива
Остави коментар