Ауторка: др Александра Колаковић
Династија Карађорђевић је од Карађорђевих настојања да дође у додир са Наполеоном и стекне подршку за борбу против Турака, као и Ламартинове одушевљености Карађорђем, неговала специфичне и дубоке везе са Француском. Од династичке смене и доласка краља Петра I Карађорђевића на српски престо дефинитивна је била и политичка везаност за Француску, која се након Великог рата пренела и на његовог наследника. У овом тексту циљ нам је да у време 85. годишњице од атентата на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу укажемо на његове везе са Француском. У средишту пажње, неће бити само догађај од 9. октобра 1934. године, већ и оцена његове личности од стране савременика Француза и манифестације његове везаности за Француску, а које су обликовале односе две државе у политичком, економском и културном погледу.
За наследника српског престола рано су се заинтересовали дописници француских листова. Ален де Пененрен, дописник француског листа L’Illustration за време Балканских ратова имао је прилику да се сусретне с престолонаследником Александром Карађорђевићем о чему је известио и своје читаоце. Бивши француски официр разговарао је с командантом Прве армије и престолонаследником Александром у присуству Фурнијеа, француског војног аташеа у Београду. У поменутом чланку, Пененрен је пренео њихов разговор о моралним и ратним способностима бугарске војске. У делу 40 jours de guerre dans les Balkans. La Campagne Serbo–bulgare en juillet 1913 оставио је и оцену личности наследника српског престола. За Пененрена престолонаследник није био само младић, који је очигледно и даље у француској јавности означаван као неискусан, већ му се чинио и „обдарен извесним особинама, жив, окретан, интелигентан, знатно ревностан у раду и у разговору је давао знаке зрелости у суђењу, која изненађује“. У време Балканских ратова у француској јавности започет је период честих и углавном похвалних оцена личности свих Карађорђевића.
Интересовње за Карађорђевиће, а посебно за њихове међусобне односе, показивале су и француске дипломате. Француски конзул у Скопљу, Пјер Леон Карлије, писао је министру спољних послова Француске Шарлу Жунару о односима унутар краљевске породице Карађорђевића. Извор његових информација био је Француз у служби српског кнеза Алексе Карађорђевића, брата од стрица краља Петра. Барон де Шварц, секретар кнеза Алексе Карађорђевића, известио је француског конзула о хитном повратку кнеза за Београд по наредби „кнеза-наследника“ Александра због сусрета кнежева Алексе и Арсена Карађорђевића. Узрок узнемирености престолонаследника Александра Карађорђевића била је велика популарност у српској војсци краљевог брата Арсена, команданта независне коњичке дивизије. Према мишљењу Карлијеа, кнез Арсен дуговао је поменуту популарност, пре свега, изјави да ће, уколико краљ Петар противно жељи војске Бугарима уступи Битољ, он лично стати на страну војске. Неколико дана пре информације о сусрету двају кнезова, а који је могао по краља Петра и његовог наследника Александра да има и карактер завере, у српској штампи се говорило и о томе како је кнез Алекса „представник старије гране Карађорђевића, док краљ Петар потиче само од млађе гране“. Ово објашњава сумње и неповерење и наводно употребу вулгарних речи будућег српског краља Александра када је наредио кнезу Алекси да се врати за Београд. Поред овога, у овом периоду ретке су негативне информације о Александру Карађорђевићу. Извештаја о овом догађају указује да су француске дипломате и у ратним околностима посвећивале пажњу династији Карађорђевић, а посебно наследнику престола.
У време Великог рата личност регента Александра Карађорђевића у француској штампи је претежно позитивна. Као владар који је делио судбину народа, уз оца Петра Карађорђевића, у француској јавности служио је као пример храбрости, пожртвованости и честитог владара. Он није био за Французе само владар једног пријатељског народа, већ је на основу прича, и касније сећања, бораца француских трупа које су се бориле на Солунском фронту био њихов садруг у борби против заједничког непријатеља, а српски народ пример малог јуначког народа, који се бори за слободу против надмоћног непријатеља. До сада нису извршена детаљна истраживања, да ли се и у којој мери слика Александра I Карађорђевића мењала у француској јавности након Великог рата, посебно у периоду након убиства хрватских посланика у Скупштини (20. јуна 1928), кризе парламентаризма и успостављања диктатуре краља Александра (6. јануар 1929), као и учесталих информација о приближавању појединаца из владајућих слојева Немачкој.
Након Великог рата, нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина Југославија) под вођством Карађорђевића јесете у политичком, економском, а посебно културном погледу била везана за Француску. У нестабилним међународним односима након Версајског мира, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је окосница Мале Антанте, а потом и окосница Балканског пакта. Антигерманска перспектива Краљевине СХС одговарала је француској спољној политици, али је Француска водила обазриву политику према Италији. Када је реч о политици краља Александра настојало се да се тековине стечене у рату очувају, а велики изазов била је одбрана од претензија Италије и ревизионистичких тенденција Мађара и Бугара. Краљ Александар није увек у својој спољној политици могао да се ослони на некадашњу савезницу. Посебно су након потписивања Споразума о пријатељству између Француске и Краљевине СХС, симболично потписаног у Паризу 11. новембра 1927. године, у Београду се веровало да се коначно крочило у оквир француског система безбедности у Европи. Ипак, споразум није подразумевао и војну конвенцију, коју су имали слични споразуми на пример између Француске и Пољске или Француске и Чехословачке. Такође, између Француске и државе, чије је стварање подржала, постојали су проблеми ратних дугова. Стога је сенку на некадашње савезништво и очекивање политичке подршке у време владавине краља Александра I Карађорђевића бацао и захтев да поменути ратни дугови буду исплаћени у злату, а не у новим папирним францима.
Диктатура краља Александра није решила унутрашње проблеме у држави, али је показала не само тежњу монарха да спроведе интегрално југословенство, већ да у овом периоду показује појачано интересовање за јачање билатералних односа са Француском. Упоредо са унутрашњим проблемима, краљ Александар је подржавао истицање симбола Француске као заштитнице уједињења Јужних Словена и стварања Југославије. Постоје тумачења да је давањем назива улица (Француска, Бријанова, Клемансоа, Поенкареа) и подизањем Споменика захвалности Француској могуће посматрати као симболичан израз да Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, успостављањем диктатуре краља Александра, није изгубила подршку Француске. Интересантно је да су поред Белгије још једино у Краљевини СХС улицама давана имена живих француских државника. Првобитна идеја из 1924. године о подизању споменика у Паризу, од 1927. године је водила ка подизању Споменика захвалности Француској ипак у Београду. Комисија Друштва пријатеља Француске, којом је председавао Богдан Поповић, уз подршку Дара, француског посланика у Београду, изабрало је Ивана Мештровића, харизматичног вајара и некога ко као Хрват симболише уједињење свих Југословена под окриљем Француске. Пре него што ће краљ Александар у пратњи краљице Марије доћи на откривање споменика кроз улице прекривене француским заставама, у листу Политика француски посланик је кроз појашњење споменика осветлио и француску полиитку према Краљевини: „Очи Француске сијају жаром борбе, али се истовремено уздижу ка идеалу мира. Рука замахује смртоносним мачем, али је истовремено спремна да га са презиром баци иза себе. Управо тако, и једино тако, Француска жели да буде представљена: спремна за одбрану, спремна за помирење“. У овом периоду, била је у току и изградња нове зграде посланства. Ипак, Француска није желела да заоштрава односе са Италијом, главним супарником Југославије, стога није била спремна ни да стане иза наклоњених силa, а као што је била франкофилски расположена Краљевина Југославија и њен владар из династије Карађорђевића.
Тог 9. маја 1934. године, грађани Марсеља су у свечаном расположењу очекивали југословенског владара, који је дошао у луку разарачем Дубровник. На Кеју Белгијанаца, дочекао га је француски министар иностраних послова, Луј Барту. Ипак, убрзо након краљеве изјаве да је срећан што је у Француској и повика окупљених: „Живела Југославија, живео Александар!“, краљ је сео у црни аутомобил кабриолет Делаге у коме ће страдати. Овом приликом, Луј Барту је рањен, а потом је од последица рањавања преминуо. Узроке и околности догађаја од кога се очекивао да остане упамћен као „празник француско-југословенског пријатељства“ већ деценијама прате митови и теорије завере. Био је то први велики изазов братства по оружју и осетно је нарушио односе Париза и Београда. Као што је увек са догађајима када страдају владари и државници, страдање краља Александра и Луја Бартуа постало је предмет различито мотивисаних конструкција. У комунистичко време доминирала су идеолошки обојена тумачења да су краља убили угњетени грађани пролетери. Касније, а посебно од последње деценије 20. века, догађај уклапао у разне теорије завере, при чему су међу политичким инспираторима убиства, па чак и налогодавцима, означаване велике силе и њихови интереси. Постављано је и питање улоге званичне Француске.
Чињеница је да су атентат организовале усташе на челу са Анте Павелићем и македонски сепартистички покрет ВМРО. Француска полиција је успела да ухапси све учеснике атентата, али се суђење атентаторима претворило у фарсу. Убица је био Величко Димитров Керин, Бугарин, члан ВМРО и припадник усташког покрета, вишеструки убица (у Бугарској је осуђен у одсуству због два убиства), припадник гангстерских банди Ал Капонеа и човек који је користио и имена Рудолф Сук, Петер Келеман, Владимир Георгијев Черноземски. Саучесници су били Иван Рајић, Мијо Краљ, Звонимир Поспишил, Антун Година, а на суђењу атентатори су признали да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Кватерника. Ипак, атентатори су осуђени на доживотну робију, а не смрт, као што се очекивало, а 1940. године су их ослободили нацисти.
Када је реч о умешаности страних служби у атентат, досадашња сазнања показују присуство италијанске тајне службе у састанцима поменутих личности. Атентатори су обучавани у Мађарској. Причало се да је на челу операције атентата била једна висока официрка немачке тајне службе под именом „Плава дама“. Стога се краљ Александар назива и „првом жртвом фашизма“. У новије време, појављују се спекулације да су са атентантом повезане не само Италија и Немачка, већ и совјетска Русија, па чак и савезници из Великог рата – Британци и Французи. Вреди поменути да постоје и теорије да је права мета био министар Барту, велики непријатељ Немачке. Постоје информације да је, иако су постојала уверавања да ће доћи до немилог догађаја, у последњем тренутку блиндирани аутомобил замењен кабриолетом, наводно на захтев Луја Бартуа, као и теорије да је краљ пристао да се вози и поред очигледних пропуста у обезбеђењу јер је знао да је тешко болестан. Да је безбедност краља Александра била угрожена знало се још од краја 1933. године када су у Загребу усташе Петар Ореб и Иван Херничић покушали да изврше атентат. Може се рећи да се знало да је и пут у Француску ризичан, а неке информације указују да није била добра сарадња француске и југословенске полиције. Француске новине од 9. и 10. октобра сведоче у прилог постојања информација да ће доћи до покушаја атентата, као и да полицајци нису били добро распоређени, иако је на улицама било 1.500 људи, више група пешадије и коњице, негде око 200 полицајаца у цивилу. Писало је да је градоначелник Рибот, који је према протоколу чекао југословенског владара испред споменика погинулима у Великом рату, био забринут за безбедност југословенског владара. Ипак, новине су након атентата писале и да су сва ова сазнања стигла до „одговорних“. Поред свих поменутих теорија, сигурно јесте да су подаци о политичкој позадини атентата и након 85 година непотпуни, непоуздани и обавијени велом тајне.
У част страдалог владара, јунак Великог рата и симбол француско-српског савезништва, француски маршал и српски војвода Франше д’Епере је одржао говор у позоришту амбасадора 3. новембра 1934. године. Из овог говора дознајемо да је краљ Александра Карађорђевића био за француске војнике који су се борили са њим у Великом рату „владар узвишене душе“ и „садруг у борби“. Рекао је тада Д’Епере за југословенског краља да је и „први“ његов „друг по оружју“. Сазнајемо и каква је атмосфера владала у Паризу на вест о његовом страдању: „ужас, бол, и – зашто не рећи – стид, обузимали су француски народ (…) Свима је било познато пријатељство које је гајио према нама, сјајни подухвати његове ратничке младости и његово славно дело у миру; сви су осећали да се са Александром Ујединитељем срушио један од најчвршћих стубова здања, марљиво изграђеног кроз споразуме и да је погодивши са њим француског министра спољних послова, убица издао руку која га је наоружала. Бол и немир овладали су француским душама“. Вест о убисту југословенског владара изазвала је шок и неверицу у Француској. Ипак, званична Француска није желела да угрожава односе са Италијом, па се савременицима, попут Винавера, чинило да није ни заинтересована за суђење атентаторима и потрагу за политичком позадином.
Потрес који је изазвало убиство краља Александра Карађорђевића 1934. године, делом је ослабио франкофилство у Југославији. Одмах је створен и општи је утисак да је убиство краља Александра у Марсељу један од оних преломних тренутака у историји једног народа и државе. Док се не дође до нових докумената или сазнања веровано ће се појављивати и нове теорије завере, непоуздане информације и искривљена тумачења. Чињенице указују да је од свих српских и југословенских владара посебнo поштовање у Француској указано личностима краљева Петра I Карађорђевића и Александра I Карађорђевића, који су након 1936. године добили споменичка обележја у Француској. У Паризу је, у близи Булоњске, шуме 9. октобра 1936. године свечано откривен споменик краљевима Петру и Александру Карађорђевићу. Аутори овог колосалног споменика су вајар Максим Реал де Сарт и архитекта Анри Каје. У Марсеју је, у предвечерје Другог светског рата, подигнут монументални споменик посвећен југословенском краљу и Лују Бартуу, рад архитекте Гастона Кастела, у сарадњи са вајарима Лујом Ботинелијем, Ели-Жан Везјеном и Антоаном Сарторијом. Идеја за подизање споменика јавила се три године након атентата, завршен је 1938. године. Сећање на атентат од 9. октобра данас је могуће пронаћи и у марсељском музеју, где се чувају посмртне маске југословенског краља и француског министра.
Остави коментар