Краљ Артур, витезови Округлог стола и свети грал – настанак легенде

Аутор: Доц. др Борис Стојковски

Легенда о краљу Артуру, његовим неустрашивим витезовима Округлог стола, дворцу Камелот, Авалону, Ланселоту и другим јунацима, као и о потрази за светим гралом, изузетно су значајне средњовековне приче које су све до савременог доба опстале као један од омиљених средњовековних лајтмотива популарне културе. Врло рано током средњег века краљ Артур улази у бројне легенде и бројна прозна али и поетска књижевна дела и постаје омиљени лик средњовековне европске књижевности на латинском, али и староенглеском, француском и немачком језику. Немали број верзија ових легенди доспео је и у Шпанију, те су писане на кастиљском и каталонском језику. Легенда о краљу Артуру допрла је до Пољске, па је он током средњег века уз своје саборце из поема и прича постао славни лик књижевности оног доба.

Основно питање које се поставља јесте историчност овог лика. Први извор који се доводи у везу са Артуром јесте Historia Brittonum (IХ век), у којој се наводи дванаест Артурових битака, од којих је најпознатија без сумње битка код Бодона. Међутим, историчари су ово дело посебно у новије време оценили као историјски и научно непоуздано. Велшки средњовековни спис Annales Cambriae помиње два догађаја у вези са Артуром. Једно је битка код Бадона у којој је Артур носио крст Господа нашега Исуса Христа као и помен погибије њега и Мерлина у последњој Артуровој бици код Камлана. Оно што је овде значајан проблем је то да је ово могућа интерполација настала после 970. године, док је најстарији сачувани манускрипт овог дела, који се чува у Британској библиотеци у Лондону, тек из XI/XII столећа.

Међутим, суштински методолошки проблем који краља Артура и његове саборце смешта ван оквира науке јесте следећи. Савремени извори V-VI века (доба у које се смештају Артур и догађаји везани за њега) о њему, његовој краљици Гиневри, Ланселоту и другим личностима апсолутно ћуте. Не спомиње га ни Свети Гилда у свом значајном делу De Excidio et Conquestu Britanniae. Артура не наводи ни изузетно важна Англосаксонска хроника, као нити један манускрипт који је настао у раном средњовековном периоду пре VIII века. Легенда о њему била је већ делимично развијена у време настанка првопоменутих  извора, а бројна места диљем Енглеске, Ирске и Велса повезују се с њим колико већ од XII века. Због свега тога општи је закључак да краљ Артур није постојао.

Међутим, традиција о њему била је изузетно јака. Велшки рукописи препуни су прича о краљу Артуру, и та келтска традиција условила је и да појединци траже у том окружењу историјског Артура, иако никаквих доказа за то нема. Но, било како било, за формирање ране традиције велшки списи су од изузетног значаја. Епске поеме раног средњег века настале на тлу данашње Британије су заправо оставиле одлучујући траг на формирање традиције о краљу Артуру и његовим витезовима.

Најпознатија и најзначајнија долази такође са велшког подручја и носи назив у оригиналу Pa gur yv y porthaur? Или, како је још понегде називана, Ymddiddan Arthur a Glewlwyd Gafaelfawr. У питању је заправо дијалог Артура и чувара капије Глевлвида Гафаелфавра. У овом спису су већ обриси артуријанске легенде која је почела да се уобличава и појављују се неки њени први елементи. Помињу се већ сер Кеј и најбољи људи на свету, односно Артурови витезови који ће временом изродити витезове Округлог стола. Ови текстови почињу све више да имају фантастичне обрисе. У овој велшкој поеми, али и неким другим текстовима, Артур се бори против чудовишта, вештица, змајева и других митских створења. Рана хришћанска хагиографија је такође дала значајне елементе за развој легенде, и ту се већ наилази и на прве назнаке да ће се Артур вратити и да није мртав.

Све је ово заправо био само увод у дело под називом Historia Regum Britanniae које представља први значајан камен у формирању потпуне легенде о овој занимљивој митској личности средњега века. Псеудоисторијска поема Џефрија од Монмута (настала око 1136) започиње причом о Бруту, сину Енејином, који је после Тројанског рата избегао у Британију. У контексту његових доживљаја обликује се и артуријанска легенда. Ово дело је било изузетно популарно у средњем веку и било својеврстан бестселер чак и после појаве других битнијих артуријанских списа. О томе колико је било радо читано и дистрибуирано у ретким писменим круговима средњовековне Европе сведочи да је преостало преко две стотине рукописа и превода на многе језике све до XVIII века.

У Монмутовом делу краљ Артур живи у раном средњем веку, после пропасти Рима, и син је краља Утера Пендрагова, а има и једног данас свима одлично знаног саветника чаробњака Мерлина. У овом делу појављује се већ етаблирани сер Кај, али и под именом Гуенхуара потоња краљица Гиневра, која је на овај начин уведена у корпус прича и легенди. Са 15 година Артур је постао краљ, и кроз цео спис води много битака, побеђује Пикте и Шкоте. Легендарни мач Калибурнус (који ће еволуирати временом у Екскалибур), као и чувена последња Битка код Камлана, појављују се у  овој фантастичној Historia Regum Britanniae. Код Монмута краљ Артур не умире, жив је и даље. Дакле, многи познати елементи су већ овде.

Међутим, пола века касније појављује се дело, односно низ поетских списа, о краљу Артуру које је саставио Кретјен из Троа. Његово дело је оставило најзначајнији утицај на средњовековне легенде о краљу Артуру, витезовима Округлог стола и поготово светом гралу. Кретјен из Троа писао је ово дело између 1170. и 1190. године, а занимљиво је да су његови први списи о дворској љубави, те су Артур и традиција  око њега измештени из херојске позадине. Кључна дела Кретјена из Троа су на првом месту Lancelot, le Chevalier de la Charrette и једнако тако значајна поема названа Perceval ou le Conte du Graal. Сви кључни ликови и елементи ове традиције су на овај начин нашли своје место у круговима средњовековних људи који су радо слушали о овим подвизима и авантурама. Уводе се Ланселот и његови подвизи, између осталих и најзначајније спасавање краљице Гиневре, са којом је Ланселот, према каснијим легендама, отпочео тајну забрањену романсу. Прича о Парсифалу и појава Светог грала се такође овде налазе и тиме је потрага за овим чудесним предметом постала део традиције о Артуру. Артуров сестрић Гаваин ступио је на литерарну историјску сцену средњег века, Витезови округлог стола и њихова заједничка потрага за светим гралом нашли су важно место у делу Кретјена од Троа. Чувени Камелот, који је описан као владарски дворац, али и центар целокупног артуријанскога света, постаје елемент артуријанских легенди. Коначно, у свим овим списима, чудесни Екскалибур (ни)је мач у камену, будући да је неретко раздвојен те да две легенде, о магичном Екскалибуру и о мачу у камену којег је само Артур могао извадити иду одвојено.

На овај начин готово сви елементи су били ту, само их је требало уобличити и додатно појаснити. Убрзо се појављују нова дела посвећена управо светом гралу, под називом Joseph d’Arimathe (1191), позната и као Joseph и Estoire dou Graal. Писана су на старофранцуском језику а њихов аутор је био Роберт Бодон, и прича о светом гралу је сада добила мистични хришћански карактер. Наиме, ту се први пут јавља Јосиф Ариматејски и грал постаје посуда са Тајне вечере и са крвљу Христовом, коју је Јосиф сакупио приликом распећа Господњега на крсту. Овај свети грал испрва је чуван на Авалону, мистичном острву које се појављује у овој легенди.  Поједини сматрају да је Авалон заправо Гластонбери и да су ту гробове Артура и Гиневре пронашли монаси око 1190. године, што је изгледа понукало Бодона да састави литерарно дело. Парсифал добија далеко значајније место и Бодон је био изузетно важан писац који је потрагу за гралом довео у везу са Парсифалом.

Витезови Округлог стола добијају посебно место у дворцу Камелот и у делу Робера Бодона, а појављују се још неки нови ликови и мотиви који су добро познати у артуријанским легендама. Краљ Рибар, последњи чувар светог грала, прво је код Бодона уобличен као лик, који ће касније еволуирати и који у свим средњовековним традицијама о ликовима из артуријанског окружења има значајно место. У свим списима о Парсифалу, посебно код Волфрама од Ешенбаха, краљ Рибар има значајно место. Бодоново дело било је инспирација за многе ауторе и превођено је на многе језике европског средњег века, те су тако и Парсифал и потрага за светим гралом постали популарне приче тога доба. Мерлин је овде описан као син ђавола и девице, и у том лику присутна је, према неким истраживачима, пројекција антихриста који се искупљује.

Сва ова речена дела чине један јединствен циклус називан често Вулгата. Ради се о збирци прича и легенди о Артуру које настају током XIII века. Ово је садржина Вулгате:

1. Estoire del Saint Grail(у овој причи грал доноси Јосиф, син Јосифа Ариматејског, у Британију),
2. Estoire de Merlin (са другим причама везаним за овог чаробњака),
3. Lancelot (обухвата више од пола циклуса, ту је садржана читава прича о светом гралу, витезовима и њиховој потрази, помињу се Камелот и Авалон, Гиневра и Ланселот, али овде је и прича о Ланселотовом сину и најбољем витезу Галахаду који налази грал).

Овај циклус је временом доживео неке промене те је настао наредни који се и данас у науци назива Пост-Вулгата. Овај циклус се састоји из следећих битних елемената:

1. Estoire del Saint Grail,
2. Estoire de Merlin (доноси причу о Екскалибуру који Артуру даје Чаробница из језера, али је од кључног значаја јер се овде уводе елементи из Тристана),
3. Queste del Saint Graal (Елементи из Тристана су доминантнији. Треба истаћи да је Тристан овде уведен као витез Округлог стола и да је ова традиција паралелна и не преклапа се увек са причом о Тристану и Изолди, мада се неретко спајају. Ова добро знана љубавна прича учинила је Тристана врло познатим у поетским делима, а преко Дубровника је стигла и у средњовековну Србију као Триштан и Ижота. Но, у артуријанској традицији Тристан је један од Артурових витезова и учествује у потрази за гралом, те је овај део значајно различит од Вулгате),
4. Mort Artu (посебан део који описује Артурову смрт и, за разлику од Вулгате, текстолошки и структурално повезанији је са целином).

Коначно, легенда о краљу Артуру, његовим витезовима и светом гралу на крају средњег века, онаква какву је знамо све до данас, записана је и компилована у делу Le Morte Darthur сер Томаса Малорија, публикованом 1485. године. Ово дело је имало низ издања све до 1636. године и било је изузетно популарно. Надмашило је у популарности све раније верзије артуријанске легенде. У њему се налазе и приче о краљу Унијеру, којег Артур наслеђује, о његовим бројним биткама, међу које спада и битка са Римљанима. Поред Ланселота, помиње се и Герет из Оркнија, а Тристан (Тристрам) кроз причу о њему као витезу и љубави са Изолдом добија значајно место. Малори је описао и причу о светом гралу, као и забрањену љубав Гиневре и Ланселота.

1. Fro the maryage of Kynge Uther unto kyng Arthure that regned aftir hym and ded many batayles,
2. The Noble Tale betwyxt Kynge Arthure and Lucius the Emperour of Rome,
3. The Noble Tale of Sir Launcelot du Lake,
4. The Tale of Sir Gareth of Orkeney,
5. The Fyrste Boke of Sir Trystrams de Lyones,
6. The Secunde Boke of Sir Trystrams de Lyones,
7. The Noble Tale of the Sankegreall,
8. Sir Launcelot and Quene Gwenyvere.

У средњем веку свети грал је био елемент бројних популарних списа о Артуру које је Малори уобличио. Кретјен од Троа је писао да је грал дубока посуда са хостијом за болесног оца краља Рибара, те је, дакле, ово први помен који не описуј овај објекат на начин како ће касније постати познат. Робер де Борон је тај у чијем је спису спроведена на извесни начин мистификација и довршена христијанизација грала са Тајне вечере и Јосифово сакупљање крви Господње са крста. Галахад је такође постао важан елемент јер су његова чистота и непревазиђено јунаштво повратили свети грал  а он се узнео на небеса.

Грал је већ у средњем веку добио и мистичан оквир. Немачки минезенгер Волфрам фон Ешенбах грал је посматрао као алхемијски Lapsit exillis (камен философа) и камен неутралних анђела, који су се склонили у време Сотонаилове побуне и пада, када постаје Сотона. Ешенбах помиње и један темпларски натпис који је многим модерним научницима, углавном романтичарски, сматран првим записом где се наводи да краљ треба да влада за добробит грађана, односно народа.

Средњовековне и модерне легенде окружују приче о светом гралу, популарна књижевност и култура такође су распиривали ове легенде. Теорије завере, у које се укључују ишчезли витезови темплари и разна друга тајна друштва заправо потичу од Јозефа Хамера фон Пургштала, немачког псеудоисторичара који је први после 1816. године ширио приче о темпларима као сопственицима светог грала. Од Пургштала, преко нациста, разних философа и теозофа па све до осредњег бестселер-писца Дена Брауна, ова тема је заокупљала бројне љубитеље мистерије.

На тај начин легенда о краљу Артуру живи увек. Иако, треба напоменути XVI-XVII век донели су опадање популарности, па чак и оптужбе против овог дела због неисторичности. Готово век и по у модерно доба Артур и његови витезови нису били популаризовани, нити је Малоријево дело штампано. Романтизам је, међутим, донео и повратак Артура и легенде, популаризовале су га и величанствене Вагнерове опере, а Алфред Лорд Тенисон још више допринео да се шири легенда о овом владару и његовим подухватима. Популарна култура, аутори попут Хауарда Пајла и други били су инспирисани њиме, написан је и добро знани Принц Валијант. Филмови,  музика, позориште, књижевност и све гране уметности, укључујући и стрип, од краља Артура, Гиневре, Ланселота, Парсифала, Тристана и Изолде, дворца Камелота, мача Екскалибура, чаробњака Мерлина и острва Авалон учинили су бесмртне ликове који опчињавају и одушевљавају милионе љубитеља средњег века диљем планете.