Краљ Милутин – живот и дело. Поводом седам векова од смрти

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Ова 2021. година препуна је значајних годишњица из историје како српског народа, тако и читавог света па у том оквиру и Централне Европе, Балкана и наравно Србије. У наредних неколико прилика биће речи о најзначајнијим годишњицама које се тичу средњег века а обележавају се ове године. Свакако да остаје нада да ће се целокупна ситуација у свету па и нашој земљи стабилизовати, те да ће посленици историјске науке моћи заиста у пуном капацитету да обележе важне датуме из прошлости.

Хронолошки гледано, прва годишњица која се обележава и о којој ће бити речи јесте седам векова од смрти српског средњовековног владара краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321). Био је значајан политичар, ктитор, ратник и политички делатник у чије је време Србија израсла у водећу силу Балканског полуострва. Родитељи су му били српски краљ Стефан Урош I (1243–1276) и Јелена Анђео, позната у традицији као Јелена Анжујска, краљица у чијој су се крви спојили Угарска, латински Запад и Византија.

Милутин није био најстарији син свога оца нити наследник престола. То је извесно прво био Стефан, један скоро непознати Немањић, који је живот скончао и пре него што је у пуном смислу закорачио у њега. На основу једног надгробног споменика зна се да је био „Стефан, син краља Уроша, унук Светога Симона монаха и праунук Светога Симеона“. Најстарији брат Милутинов умро као јако млад, извесно чак и као беба, а према неким научницима могући (с обзиром на име) наследник трона Немањића. Тако је Милутинов старији брат Стефан Драгутин постао наследник престола. Милутин је рођен око 1253. године. Када је стасао за женидбу требало је, по очевој замисли, да се ожени византијском принцезом. У изасланство је дошао угледни византијски дипломата, писац и историчар Георгије Пахимер. Његово сведочанство је добро познато у науци. Наиме, на сиромашном српском двору затекли су једну девојку како преде. Сматра се да је то жена краља Драгутина, угарска принцеза Кателина. Познат је и коментар самог српског краља Стефана Уроша I: „Тако ми овде поступамо према снахама“.

Због незадовољства које је овакво стање на двору изазвало у Византији, али и због разних других околности, покушај склапања брака са византијском принцезом је овог пута био неуспешан. Треба исто тако јасно истаћи и проблематичност Георгија Пахимера као извора. Неким догађајима посвећено је у његовом делу превише пажње, неким премало. Пахимеров негативан однос према Милутину, као и селективност у описивању Србије и негативан (типично ромејски) став према Србима ипак наређује историчарима да, сагледавањем свих аспеката, овом извору приђу са доста опреза. Иако поуздан, образован и добро обавештен, био је ипак врло пристрасан.

Краљ Стефан Драгутин (1276–1282) је дошао на престо након што је свргнуо свог оца. Угарски зет и вазал, од свог таста добио је на управу делове Босне (Соли и Усору), као и неке друге територије. Краљ Београда и Мачве је такође постао захваљујући свом тасту угарском краљу Стефану V, а пошто је владао и областима данашње Западне Србије, за које се одомаћио назив онострани Срем, Драгутин се назива још и сремским краљем. Помоћ Угарске је имао за долазак на престо, а владавина краља Драгутина обележена је мањим сукобима са Византијом. Византијска противофанзива до Липљана али и изгледа Драгутиново несналажење у спољној политици узроковали су незадовољство њиме. Пад с коња под Јелачом где је сломио ногу и највероватније постао онеспособљен да влада, само је убрзао његов одлазак са трона. Дежевски споразум са Милутином предвиђао је да управо Драгутинови наследници наставе да владају Србијом након Милутина. Драгутинова засебна област у Западној Србији, Босни, Мачви и Београд показатељи су његове самосталне власти у тим крајевима.

Милутин преузима власт 1282. године и већ на почетку владавине Стефан Урош II Милутин и византијски пребег и војсковођа Котаница су у освајањима на југу, када су заузети Горњи и Доњи Полог, Скопље, Злетово, Овче Поле, Пијанец до Брегалнице. Уследило је, међутим, 31. марта 1282. Сицилијанско вечерње и пропаст Карла Анжујског у чијој је коалицији био и Милутин, а уследили су од Византије подржани татарски напади и велики заједнички противнапад са Драгутином 1283. године. Већ 1284. године настављена су освајања у Македонији када падају Дебар, Кичево и Пореч са севером Албаније. Борбе са Дрманом и Куделином, бугарским великашима и вазалима татарског кана Ногаја, уследиле су 1285, а потом и борбе са Бугарима који су напали Србију. Дрман и Куделин су побегли моћном татарском кану, те су за Србију уследили преговори и мање-више повољан споразум са каном Ногајем (након 1291). Најтежа одредба је била чињеница да је Милутинов син Стефан постао талац код Ногаја (1292) и да је тамо остао готово седам година. Настављен је продор на југ и 1296. српско заузимање Драча је представљало врхунац Милутинове експанзивне политике. Чак је 1297. године била неуспешна велика контраофанзива Михаила Главаса и преговори о миру су покренути и трајали све до Васкрса 1299. године. Основу уговора чинило је византијско признање српских освајања северно од линије Кроја–Охрид–Штип–Прилеп, која су постигнута до 1284. године као мираз уз једну византијску принцезу која би постала нова Милутинова супруга. Андроник II је прво понудио своју сестру Евдокију која је била удовица трапезунтског цара Јована II (1280–1297). Међутим, она је свом брату Андронику поручила да не жели да се уда ни за Милутина ни за било код другог, јер жели да сачува успомену на свог мужа. Вероватније је да није желела у једну варварску земљу из величанственог Цариграда. Тада је склопљен политички брак с младом Симонидом, царевом ћерком. Према сведочењу извора, краљ Милутин је петогодишњу невесту дочекао у Србији понизно на коленима, указавши јој почаст какву добијају владарке а не супруге чија је удаја гарант и залог политичког савеза.

Примиривши ратно подручје са Византијом, Милутин је 1301–1302. године водио и рат са Дубровником, док се његов брат Драгутин нашао у борби за угарски трон. Потом, 1304. године бан Павле Шубић је извршио упад у Хумску земљу. Недуго потом, 1307–1309. године каталанска компанија угрожава Хиландар. Уздизање игумана Данила, који се тада истакао одбраном Хиландара који није пострадао, био је почетак његове плодоносне каријере. Савез са Филипом Тарентским и Карлом од Валоа поново је Милутина довео у антивизантијски табор. Споразум о преласку на римокатолицизам из 1307. године и о помоћи у борби против Византије заинтересовао је и папу који је 1308. године код Милутина упутио посланство које су чинили доминикански изасланици. Српски се краљ њима тада правдао да не може да испуни своје обавезе због противљења мајке и брата. О добрим односима са папством сведочи и помен Милутиновог представника код папе по имену Magnus miles Simon Rubeus (Роси), који је био заступник код папе Бонифација VIII. Распад савеза након 1308. године је уследио због бројних спољнополитичких догађаја и нових комбинација у борбама за престоле Европе.

Међутим, од 1301. године Милутин је водио један други исцрпљујући сукоб. Рат са братом Драгутином  око наслеђа се распламсавао, а будући Стефан Дечански постао је млади краљ, односно престолонаследник. Помоћ тасту Андронику II против Турака у Тракији 1312. године је, сходно споразуму, упутио Милутин, али је то српском краљу ослабило борбу са краљем Драгутином. Тада бањски епископ Данило организује плаћенике против Драгутина. Поразили су успешно Драгутинову војску, али је коначно уследило и измирење два брата. Оснажен је поново Дежевски споразум, а браћа су наново успоставили срдачне односе, али само за кратко. Већ 1314. године десила се Стефанова побуна против оца, краља Милутина, као и његово утамничење и ослепљење. За наследника је одређен Милутинов син Константин, супротно одредбама Дежевског споразума. Када се догодила 1316. године Драгутинова смрт, Милутин је напао његовог сина Владислава и заузимањем територија свога брата, те утамничењем самог Владислава заокружио државну власт. Нови сукоб је 1317–1318. године био краткотрајни рат са Дубровником, под неразјашњеним околностима. Надаље, 1318. Младен II Шубић, Филип Тарентски, као и албански великаши склапају коалицију против српског краља Милутина, на чијем је челу био моћни угарски владар из куће Анжујаца, краљ Карло Роберт, а ова коалиција имала је и благослов папе Јована ХХII. Сукоби са Карлом Робертом око Мачве и Београда, иначе угарске територије дате краљу Драгутину као вазалу и зету угарског краља, избили су око 1320. године, а тада се датује и настанак Мачванске бановине као угарске територијалне јединице.

Повратак Стефана у Србију, као и подршка архиепископа Никодима овом Милутиновом сину, закомпликовали су унутрашње догађаје. Недељу дана након завршетка Грачанице, 29. Х 1321. године краљ  Милутин је умро. Поставило се питање да ли ће нови српски краљ бити Константин, Владислав Драгутинов или Стефан. Сукоби су потрајали до 1323. године када је Стефан изашао као победник, а Србија постала водећа сила Балкана која је зналачки користила грађански рат у Византији за своје јачање.

Осим свестране спољне политике, у доба краља Милутина Србија је доживела привредни и културни процват. Почели су да се отварају најважнији српски средњовековни рудници Брсково, Ново Брдо, Рудник. Овај успон рударства довео је Дубровчане у Србију, поред Саса најзаслужније за економски узлет српске краљевине у доба краља Милутина. Ширење трговине, контрола балканских трговачких путева, све већи проток робе из Србије ка Европи и обратно, као и све више караванских путева довели су до економског напретка целе земље. Дубровник и Котор постали су трговачке капије Медитерана за Србију.

Краљ Милутин био је велики задужбинар. Обновио је Хиландар, подигао фасцинантне Грачаницу, Богородицу Љевишку, Старо Нагоричано и небројене друге српске православне светиње. Његов маузолеј била је Бањска, манастир Светога Стефана, а повеља коју је том приликом издао и богато обдарио светињу коју је сазидао представља живо сведочанство живота једног угледног валстелинства, али и доказ богатства целе земље. Приписују му се чак и манастир Светих Арханђела у Јерусалиму, који је нуклеус српске црквене заједнице у овом најсветијем хришћанском граду у Палестини, самом изворишту вере хришћанске. Осим тога, постоје неке непотврђене тврдње да је био и ктитор цркве, односно манастира Светог Јована Претеча на Стени у Цариграду. Византинизација српског двора, све већи раскош, углед, били су логична последица и политичког и економског успона, али и доласка византијске принцезе Симониде на трон српских краљица. Неке византијске титуле се такође јављају у српском административном систему у доба краља Милутина, као што су кефалија, логотет, протовестијар. Културни процват српско-византијског стила у градњи манастира пратили су и други аспекти културе. Писац-монах из Хиландара Теодосије и узлет лепе писане речи чега је он симбол, такође се могу назрети у ово доба. Он пише Житије Светог Саве, дело писано за монахе, али и узбудљиви, бројним стилским фигурама и библијским и светоотачким параболама испреплетени први српски роман. Теодосије је написао и надахнуто Житије Светог Петра Коришког, а као поета исказао се кроз службе и химне.

Милутиново присуство у историји Европе документовао је и његов савременик, велики Данте Алигијери, претеча и први наговеститељ ренесансе. У Божанственој комедији, и то у Рају, помиње, не по добром, и српскога краља. Наиме, имитирање и ковање новца по узору на млетачки, завредело је да буде негативно окарактерисано од стране фирентинског писца. Како је српски новац био можда лошија имитација, то је Данте Алигијери за краља Милутина, својега савременика написао овако:

Paradiso XIX, 141

„E quel di Portogallo e di Norvegia

lì si conosceranno, e quel di Rascia

che male ha visto il conio di Vinegia.“

У српском преводу гласило би:

„… и онај из Норвешке и Португала

ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи

што у зло виђе жиг млетског метала…“

Ни Милутинов породичан живот није био мање узбудљив и невероватан за његово доба. Нејасна је помало хронологија бракова, али она изгледа вероватно овако:

1. Јелена, прва краљева жена, вероватно Српкиња племенитог рода, осликана је у Ђурђевим Ступовима и највероватније је била мајка Константина;
2. ћерка севастократора Јована Анђела, име јој није познато а у писаним изворима остаје недоказана, те је њено постојање чак сасвим упитно;
3. Ана Тертер, бугарска принцеза (1284–1299) и можда мајка Стефана Дечанског је следећа Милутинова жена; најновија научна истраживања у нашој земљи постављају је на треће место у редоследу супруга српскога краља;
4. Јелисавета, угарска принцеза, али истовремено Милутинова прија, сестра његове снајке Кателине, жене краља Драгутина. Поврх свега, била је и римокатоличка редовница на Маргитином острву, када ју је, наводно, Милутин и отео. Постала је тако и српска краљица, али и мајка Царице/Зорице и Ане (потоње удате Шишман), и то јој није био једини брак. Постала је касније и жена моравског великаша Завише од Фалкенштајна. Обудовела је, поново ступила у редовнице и потом, након смрти, Јелисавета је чак и блаженом проглашена од Римокатоличке цркве;
5. Симонида је без сумње најпознатија српска краљица средњег века. Била је инспирација песника, романтичарски се назива најнесрећнија српска краљица, а била је последња Милутинова супруга и гарант мира са Царством. Није могла имати деце, а злуради Пахимер је за то оптужио краља Милутина који јој је пробио утробу кад је имала свега осам година. Медицина га је оповргнула одавно, а знајући Пахимеров негативан став према Милутину, јасно је да овај податак нема изворну вредност.

Анонимов опис источне Европе, један савремени, врло узбудљиви средњовековни спис, краља Милутина такође јако негативно портретише по питању односа према женама. Ево како овај непознати редовник пише о краљу Милутину: „Има много жена истовремено, међу којима је сада кћерка константинопољског цара уз коју је добио велику земљу у Грчкој око Солуна. Нема сина, већ има неко копиле од неке проститутке и једну кћерку од кћерке угарског краља, сестре сицилијанске краљице, која је примила монашки завет и рухо са тридесет четири године и била затворена у манастиру. Својој кћерки, наиме, дао је два мужа, а копилету исто тако две жене.“

Овако сурове оптужбе су међутим одбачене од цркве. Канонизација краља Милутина уследила је свега две године након његовог упокојења, а Бањска је постала прави маузолеј Светога краља Милутина. Од 1389. године у Трепчи су му биле похрањене мошти, а Серафим Ристић бележи да су мошти светог краља пренели у Софију калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким 1460. године пред османском најездом. Од тада до данас оне су тамо, у цркви Свете Недеље, и Милутинов култ је међу Бугарима врло изражено јак. Архиепископ Данило II, игуман Хиландара, епископ и сарадник краља Милутина, потоњи архиепископ, дипломата и писац, најзаслужнији је за ширење и јачање Милутиновог култа. Његово дело Животи краљева и архиепископа српских сво прожима и идеологија династије и подршка не само култу краља Милутина, већ и легитимности његове власти и лозе. Идеолошка целина са Светим Савом и Светим Симеоном била је и Милутинов државни и династички програм, који се налази у његовим бројним повељама и огледа у молитвама утемељивачима династије. Архиепископ Данило II само је додатно оснажио овај култ, а његово је дело до данас неизоставно у проучавању и инспирацији.

У другој половини XVI века култ у Русији се раширио у време Ивана Грозног, а свадба Милутина и Симониде нашла је место и у Лицејевом своду, својеврсној светској историји из доба првог руског цара. Свеправославни култ српског краља Милутина међу Словенима имао је одблеска и код римокатолика па је 1863. године настало и његово римокатоличко житије, а писци попут Фрање Ксавера Пејачевића и Ивана Михајловича Мартинова су настојали да га прозелитски чврсто вежу за Рим и Запад.

Седам векова након смрти, краљ Стефан Урош II Милутин представља личност о којој се и даље пише и истражује. Његово дело и личност надахњују историчаре, теологе, историчаре уметност и књижевности, лингвисте и многе друге научнике.